Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete

Lovci i borci divljeg zapada

Istoriju Sjedinjenih Američkih Država ispisivali su i traperi, ali ne ratom i mirom već surovim životom u prirodi utirući tako gotovo nesvesno put doseljenicima. Nekolicina njih postali su legenda.

Zvali su ih traperi ili lovci, ali taj izraz najmanje označava romantičnu osobu i uzbuđenja zarad avanturizma. Jer, traperski život, najčešće ravan životu šumskih zveri, bio je sve samo ne pravi život.

Cela imovina sastojala im se od puške, lovačkog noža, limenog lončeta, lonca i tanjira, debelog ćebeta, konopaca, raznih zamki za lov i dva konja — jahaćeg i teretnog. Umesto konja za prenos krzna koristili su mazge. Lovačku odeću šili su od jelenske kože, a za hladnije dane upotrebljavali su medveđe krzno.

Svi traperi nosili su šešir ili krznenu kapu i, kao po pravilu, bradu. Lakše je bilo šišati je oštrim nožem nego se svakodnevno brijati. I dugačka kosa je bila znak života u divljini. O higijeni nisu mnogo vodili računa, odeću da i ne pominjemo — traper ju je prao obično jednom godišnje na nekom potoku. A imao je samo jednu jedinu, onu na sebi!

Smrtni neprijatelj bila im je civilizacija. Tamo gde bi došli doseljenici, stvarajući farme i podižući gradove, za lovce više nije bilo mesta. Neupućeni mogu pomisliti da su traperi bili u ljutom sukobu s tekovinama ljudskog roda, ali nije tako. Živeli su isključivo od lova, prodajući skupoceno krzno šumskih zveri. Takav lov podrazumevao je život u divljini gde noga „belog“ čoveka nikada nije kročila. No, kad bi jednom prihvatiti takav život, traperi ga nisu više napuštali. Vremenom su toliko ogrubeli i stopili se s prirodom da im je ljudski rod čak smetao.

U lov su uglavnom išli udruženi, u grupama od pet do petnaest ljudi. Vođu grupe su zvali kapetan. Ali, ni traperi pojednci nisu bili retkost. Većina njih, upravo zbog takvog života, vremenom su postali legenda.

Uspeo je

O Tomu Ficpatriku pričalo se kao o čudu od čoveka. Indijanci su ga zvali Bela Glava, a bio je izvanredno okretan i snalažljiv.

Jednog dana dok je jahao, a za sobom na ularu vodio drugog konja natovarenog zamkama, Ficpatrik je nabasao na indijansko pleme „Debeli stomak“. Dvadesetak Indijanaca, takode na konjima, nemo ga je posmatralo. Prepoznali su ga, odavno su s njim imali neraščišćene račune.

Brzo je razmišljao: napred nije mogao, a iza njega nalazile su se planine. Odlučio se na bekstvo. Okrenuo je konja i nagnao ga u trk. Da mu drugi ne bi usporavao kretanje, presekao je nožem ular.

Ali, Indijanci su se sve više primicali. Ipak, Ficpatrik je dobro poznavao kraj. Spas je potražio u planinskim usecima. Kasnije, razmišljao je, potražiće izlaz. Mahnito udarajući konja uspentrao se uz vrlet i zaustavio u useku koji je pružao dobar zaklon. Konj se srušio od malaksalosti i na njega više nije mogao da računa.

U sumrak, Indijanci su odustali od potere, ali to nikako nije značilo da je traper izvukao živu glavu. Indijanaca je bilo svuda naokolo.

Njihovo selo nalazilo se u blizini i poglavica „Debelog stomaka“ mogao je do mile volje da čeka da Ficpatrik napusti skrovište.

Celu noć i sledeći dan traper je proveo u useku osluškujući i motreći. Mučili su ga san, glad i žeđ.

Druge noći je odlučio da napusti zaklon. Šunjajući se uspeo je da se privuče indijanskom selu. Neopaženo je zaobišao nekoliko stražara. Međutim, ono što je video davalo mu je malo izgleda da se probije — Indijanci su stražarili oko celog sela. Vratio se u usek.

Treće noći rešio je da se probije. Ni ovako nije mogao dugo da izdrži. Puzeći i pazeći da ne izazove ni najmanji šum, uspeo je da se izvuče iz obruča. Kada se dokopao Zmijske reke, pao je na obalu i halapljivo gutao vodu. Kopnom nije smeo jer je znao da će Indijanci krenuti u poteru za njim čim otkriju da im je umakao. Zato se spustio rekom. Brzaci su ga bacali tamo-amo, bio je sav ugruvan — ali živ. Posle desetak kiiometara isplivao je na obalu. Bio je bez puške i konja, jedino je za pojasom imao lovački nož.

Uputio se na sever ka otkupnoj stanici. Bio je već slomljen, tri dana i noći ništa nije jeo. Petog dana naišao je na kostur bivola. Šestog dana počeo je da jede korenje i koru s drveća. Posrtao je, ali nastavljao dalje. Mokasine su mu se uveliko raspale, a tabani pretvorili u rane. Skinuo je šešir, isekao ga nožem na kaiševe i njima obmotao noge.

Sedmog dana naišao je na grupu trapera. Bio je spasen.

Brži od konja

Ništa manje nije bio čuven i traper Džon Kolter. Sasvim slučajno je uleteo u ruke indijanskom plemenu „Crno stopalo“. Pošto je čuo da je Kolter vrstan trkač, poglavica mu je obećao život ako uspe da trčeći umakne njegovim ratnicima. Ali, njemu nije bilo ni na kraj pameti da pusti trapera: Kolter je trebalo da beži nogama a Indijanci da ga jure na konjima!

Prihvatio je ponudu i na dati znak poleteo kao na krilima. Indijanci su se smejali i gledali. Činilo im se nemogućim da čovek umakne konju. Ali, baš tih tridesetak sekundi njihovog oklevanja za Koltera su bili presudna prednost.

Kad su Indijanci ošinuli konje i dali se u poteru, Kolter je već umakao više od stotinu metara. U ruci je čvrsto stezao koplje koje mu je „velikodušni“ poglavica dao za odbranu. Prvi Indijanac koji je sustigao Koltera proboden je. Dalje je šuma učinila svoje, u njoj se traper snalazio kao riba u vodi. Šest dana i noći Indijanci su tragali za Džonom Kolterom ali nisu uspeli da ga nađu. Naprotiv, njihov broj se iz dana u dan smanjivao. Kolter ih je jednog po jednog sačekivao u zasedi i ubijao. Morali su da odustanu od potere.
t>?
Traperi su obično dočekivali starost i umirali kao — traperi.

Poznatog lovca Bila Vilijamsa našli su kako sedi pored vatre. Vatra je bila odavno ugašena, a on smrznut, mrtav već mesecima.