UMETNOST — PERIODIZACIJA
Slikarski opus od oko 1600 dela, nastalih u periodu od 25 godina, svakako podrazumeva da je umetnik u svom radu prošao kroz više razvojnih faza. Na interesantan način, promene u likovnom izrazu i interesovanju kod Save Šumanovića uvek su u vezi sa mestom boravka, tako da razvojne faze slikara nose geografska imena.
1914—1920. god. — Prvi zagrebački period — počeci između starog i novog
1920—1921. god. — Prvi pariski period analitički kubizam i konstruktivizam Andre Lota
1921—1925. god. — Drugi zagrebački period neoklasicizam
1925—1928. god. — Drugi pariski period ekspresionizam boje oblika i gesta, Pijanalađa,
1928—1930. god. — Treći pariski period — novi realizam (poetski realizam)
1931—1942. god. — Šidski period "zverski" i "kako znam i umem" stil
ŠIDSKI PERIOD — POSLEDNJA DECENIJA
Sava Šumanović zauzima posebno mesto u istoriji srpskog slikarstva, koje je obezbedio još u mladosti, uključujući se u Parizu u savremene tokove evropske umetnosti. Mogao se tada zaustaviti, ali po prirodi veoma vredan, sistematičan, izuzetno obrazovan i lepo vaspitan, Sava je nastavio neumorno da radi do samog kraja života.
Poslednjih dvanaest godina života Sava Šumanović je proveo u Šidu. Od toga deset slikajući. U miru malog provincijskog mesta u sigurnosti roditeljskog doma, pronašao je idealne uslove za rad.
Slike nastale u Šidu smatraju se njegovim najzrelijim delima. One su rezultat spoja ranije stečenog znanja i iskustva sa inspiracijom koju je pronašao u rodnom kraju. Iskustvo iz Pariza i svetlost Srema, prepoznatljivi su na svim ovim slikama. Slikar je imao jasan cilj pred sobom, pronalaženje jedinstva stila, (kao krajnjeg cilja svakog umetnika). Zarad toga nastali su brojni različiti ciklusi, neki kao krajnje definisani, a neki tek kao karike u lancu. To su pre svega Šidski sokaci, Proleće u dolini sv. Petke, Proleće u šidskim baštama, Šidijanke (Kupačice), Dečaji likovi.
Slike koje su nastajale tokom tih poslednjih deset godina u Šidu, nastavak su pravca kojim je Šumanović krenuo 1929. god. u Parizu. Tada je, kao posledica atmosfere koja je vladala tih godina u umetničkim krugovima Pariza, nastupio još jedan zaokret u njegovom slikarstvu. Na Monparnasu, vodeći umetnici Pariza propagiraju nove ideje, a po pisanju kritičara i pisca toga doba Floransa Felsa, među njima je i Sava Šumanović. Prethodnih godina pojavilo se previše avangardnih pokreta i manifesta u umetnosti. Zasićenje tim sve komplikovanijim umetničkim izrazima izazvalo je reakciju kod jedne grupe umetnika. Oni se okupljaju i propagiraju svoje ideje koje upućuju na povratak na pravi izgled stvari, novi realizam. Sava Šumanović je jedan od njih. Promene su uočljive već na prvi pogled. Umesto četkice koristi slikarski nož, čime povećava čvrstinu oblika i arhitektonske celine slike. Osnovni činilac slike je boja, koja je postepeno slagana, sloj po sloj, kao gusta materija kojom gradi sliku. U takvom stvaralačkom procesu linija gubi svoju čistotu i oštrinu. Ritam i strukturu slike određuje potez kojim se boja nanosi. Sam je slikar izjavio u Politici od 3.9.1928. godine "Oslobodio sam se crtačke forme i pronašao čist slikarski izraz". Slika Luksemburški parku Parizu na najbolji način predstavlja težnje slikara. Sve karakteristike poetskog realizma, gusta materija, smiren kolorit, forma mirna samo na prvi pogled, sažete su na ovoj slici. Galerija poseduje nekoliko slika koje je Sava doneo sa sobom iz Pariza, 1930. godine i one su polazište svega što je uradio kasnije u Šidu. Teme svih tih slika iz Pariza su akt i pejzaž, jedine koje je radio i prvih nekoliko godina u Šidu.
Po povratku u roditeljski dom, postepeno se vraća slikanju. Prve slike koje je uradio u Šidu, bili su aktovi. To je ciklus od preko dvadeset ženskih aktova koje je prema skicama iz Pariza započeo 1932. godina, a završio tek dve godine kasnije. Nadslikavao ih je više puta. One su zbog toga u pojedinim partijama slike izuzetno reljefne fakture, što se naročito uočava na frizurama nekih aktova. Na prvim pejzažima nastalim u Šidu, takođe je uočljiva takva reljefna faktura, ali nasuprot njoj su velike, glatke, ravne površine neba, slikane nožem. To se može smatrati karakteristikom početka šidskog perioda. Pejzaži su kako sam umetnik kaže puni "bregova i žila", naziva ih i "zverskim". Koloritje, u odnosu na Pariz, od samog početka svetliji.
Opredelivši se za prirodu kao inspiraciju, Sava Šumanović je krenuo u traženje sopstvenog izraza. Sa ličnim kočijašem obilazi okolinu Šida, crta, skicira u pastelu i akvarelu, zapisuje doba dana, svetlost, senke... Promene godišnjih doba, boja i svetlosti su polje njegovog interesovanja, a motivi su tu na dohvat ruke, sokaci, šumarci, putevi, rascvetale voćke, usamljeni krovovi i drveće...
Prvih nekoliko godina slika isključivo pejzaže i aktove, a jedino odstupanje od tih tema su portreti devojke Rusinke koja je radila u njihovoj kući. Ove slike su neobične i zbog naglašenog kolorita koji je potpuno opravdan, jer je devojka pozirala u tradicionalanoj rusinskoj odeći, ali i zbog, za Šumanovića neuobičajenog, ali vrhuskog, u stilu velikih starih majstora, tretmana lika devojke.
Poseban i veoma značajan ciklus u opusu Save Šumanovića su slike nastale u periodu između 1935—38. godine. Većina ovih slika je velikog formata i sve imaju istu temu, nago žensko telo u pokretu. Sam slikar nazvao je ovaj ciklus Šidijanke, a prvi put je izložen i u potpunosti prikazan, na šestoj samostalnoj izložbi u Beogradu 1939. godine. Tačan broj slika nije konačno utvrđen, ali se pretpostavlja da ciklus broji oko 60 slika i 100 crteža, skica i studija. U Galeriji se čuva 37 slika. Ove slike su dugo bile zapostavljene od strane teoretičara umetnosti, ali takav grandiozan ciklus svakako je bio krajnje promišljen od strane slikara, naročito poznavajući njega i njegov pristup radu. Ciklus je započeo serijom pojedinačnih ženskih aktova, da bi postepeno povećavao broj figura do sedam, a samim tim povećavale su se i dimenzije slika. Za sve figure koristio je isti model, jedini koji je imao u Šidu. U Parizu su mu pozirali najpoznatiji modeli tog doba, kao što je Kiki, kraljica Monparnasa, a u Šidu mu je bilo potrebno pet godina da pronađe model za akt. Ovaj ciklus Kupačica očigledno je odavno bio kao ideja osmišljen i definisan a od trenutka kada je pronašao model, izuzetno brzo i realizovan. Figure su postavljene u prvom planu u pejzažu kakav ne postoji u okolini Šida. Sve su nage, u pokretu koji je više poza nego pokret, stvarajući tako neki svoj zamišljeni ritam. Pored pokreta stalno eksperimentiše sa svetlošću. Jaka kontura kojom uokviruje tela, po njemu je tu da pojača količinu svetlosti na slici. Skoro sve figure sede, leže, obavijene su, ili bar drže belo platno. Prepliću se antika, renesansa i nešto potpuno novo u svetu slike Save Šumanovića. Jedinstvo stila kome je toliko težio na ovim slikama se najbolje uočava. Nazvao gaje "kako znam i umem" stil.
Za sve to vreme Šumanović nije zanemario svju omiljenu temu u Šidu, pejzaž. Istovremeno je slikao i pejzaže, mada u manjem broju. Neke elemente koje je ugradio u Šidijanke unosi i na pejzaže. To se pre svega odnosi na konturu kojom sad delimično naglašava oblike u prirodi.
Promena nastupa oko 1938. godine. Siguran u sebe radi još više. Kombinuje elemente koje je ranije usvojio i ugradio u svoje slike, traži nova skladna rešenja. Kontura koja je prisutna na svim slikama sastavni je deo ideje kojoj slikar stremi. To je linearizam kao put ka što većem uprošćavanju slike. Poznavajući Šumanovićev dotadašnji sistem rada, njegovo vraćanje u osvojeno znanje, kombinovanje istog sa novim elementima, uvek novi cilj, dolazi se do saznanja da je slikar u svojoj punoj zrelosti težio samo jednom, a to je topla jednostavnost slike na najvišem mogućem nivou. Realni svet slike zrelog Šumanovića svim svojim činiocima naizgled jednostavnim, neverovatno skladno zrači najtoplije emocije i nikog ne ostavlja ravnodušnim. To što su njegove slike razumljive svima, što svi mogu da ih dožive i osete, vrhunac je umeća jednog umetnika.
Za karijeru slikara 1939. godina je veoma značajna. Te godine u septembru priredio je šestu samostalnu izložbu na Novom Univerzitetu u Beogradu. Verovatno u okviru priprema za izložbu proširuje interesovanja, slika mrtve prirode, malo drugačije pejzaže (Voždovački) i uvodi figuru u pejzaž, a neke teme pojavljuju se po prvi put.
To se pre svega odnosi na dečije likove. Uradio je pedesetak slika na ovu temu, od kojih se u galeriji čuva 26. Ovaj ciklus je tek nedavno analiziran kao celina. Neopravdano je smatran samo jednom beznačajnom epizodom, lošijim ostvarenjem slikara. Međutim, imajući u vidu Šumanovićev pristup radu, potrebu da sve ima smisao i opravdanje, sistematičnost i prosto naučni pristup slici, ovaj ciklus dobija smisao. Na prvi pogled sva naslikana deca liče, što je umetnik svakako hteo da naglasi. Inspirisala ga je univerzalnost dečijeg lika, a duboka psihološka podloga ciklusa čita se u uočenom naivizmu u slikarskom postupku koji slikar sigurno namerno upotrebio praveći tako paralelu imeđu psihološke prirode dece i likovnog postupka. Neophodno je istaći da pritom slikar nije zanemario onu osnovnu karakteristiku portreta, sličnost sa modelom. Ovaj ciklus umetnikovu ideju pronalaženja jedinstva stila u potpunosti opravdava. Likovni elementi dečijih portreta imaju uporišta i u prošlim i budućim radovima slikara.
Veliki broj figuralnih kompozicija, sasvim različitih po temi i likovnom izrazu takođe su neobična pojava za šidski period. Pojavljuju se figure u pejzažu. Umetnik slika seoske radove i idile. Slike sa krupnim figurama u prvom planu su duboko zadiranje u sećanje slikara. Vraća se onom što je naučio u ateljeu Andre Lota u Parizu. Istovremeno je naslikao i seriju slika sa figurama koje su blago izdužene, uokvirene jakom crnom konturom, naglašene jednostavnosti i minimalističke. Neke od njih uradio je u neuobičajeno malom formatu.
Najveći broj slika, sudeći prema inventaru galerije, nastao je upravo u godini koja je sledila posle pomenute izložbe. To svedoči o velikom poletu slikara koji je usledio nakon uspele izložbe. Tada je naslikao seriju zima, remek dela po kojima je tako preoznatljiv. Zna da je sneg beo samo u našim mislima i da se na njemu ogledaju kuće, sunce, nebo, drveće. Šumanović majstorski vlada belinom, koja zahvaljujući nežnim mrljama plave, žute, roza boje ne deluje hladno i prazno.
Možda je imao u planu ponovni odlazak u Pariz, jer se vraća skicama koje je doneo iz Pariza deset godina ranije. Na osnovu tih skica nastaju slike pariskih parkova i okoline, okupane svetlošću Srema. Kao što je iskustvo Pariza utkano u prve slike nastale u Šidu, sada je svoju zrelost stečenu u Šidu udružio sa sećanjima iz Pariza. Zahvaljujući ovim slikama može se porediti nastanak umetničkog izraza sa zrelim definisanim stilom. Znatno svetliji kolorit dominira na svim ovim slikama, odnos prema boji i svetlosti drugačiji je nakon deset godina.
Aktovi nastali poslednjih godina razlikuju se od ranijih. Prepoznatljiva je u njima sinteza ranih šidskih aktova i Šidijanki sa novim idejama, ali nedostajalo je vreme da ovaj obrazac bude jasno definisan. U svoj svojoj jednostavnosti i lepoti, njima je tek trebala da predstoji ona sigurnost i konačnost koja krasi ranije radove na temu akta.
Rat koji je zahvatio celu Evropu možda ga je sprečio da ponovo ode u Pariz ali nije ga omeo u radu. Prema sačuvanoj dokumentaciji očigledno se dobro pripremio za ratne uslove. Obezbedio je velike količine platna, boje, ulja i nastavio vredno da radi. Slika pejzaže, mrtve prirode, žanr scene. Kratko vreme bio je mobilisan u Osijeku. Tada je naslikao nekoliko slika sa motivima iz Osijeka i reke Drave.
Neumorno je radio do samog kraja. Neposredno pred smrt naslikao je tri monumentalna platna Beračice. Motiv berbe grožđa slikao je i ranije, nikada ovako. Kolorit je naglašeno svetao, atmosfera slike je drugačija, oseća se neka poruka što nije uobičajeno za Šumanovića. Smatralo se da ova platna predstavljaju novi tek započet ciklus koji umetnik nije stigao realizovati. Pre izvesnog vremena uočeno da se tri platna nižu, nastavljaju jedno na drugo kao filmska traka, da čine jednu celinu, triptih.
Kompoziciju triptiha čini dvanaest snažnih, stasitih žena koje potpuno bez napora nose korpe pune crnog grožđa. Neke od njih kleče kao u molitvenom stavu nagnute nad korpama grožđa. Radnja se odvija na pozornici, na kojoj se u centru središnje kompozicije zavesa od čokota vinove loze razmakla, pred njivom zrelog žita.
Zajedno naslikani crno grožđe i njiva zrelog žita, koji koji upućuju na suštinske simbole hrišćanstva, vino i hleb, simbole tela i krvi Hristove, sa dvanaest žena, kao dvanaest apostola uz dokumentovano saznanje da je treća kompozicija koja čini ovaj triptih završena 26.08.1942. po podne, dva dana pred hapšenje i da je ta slika ostala da se suši na štafelaju kada su ga odveli zauvek, navode na sasvim novi stav o svesti umetnika o vremenu u prostoru u kome živi i stvara.
Pored likovne i tematske analize može se primetiti matematički pristup komponovanju ovog dela na koji je primenjiva Pitagorina teorema. Obrazovanje i promišljenost Šumanovića nikad nije bilo osporavano pa bi se sve ovo teško moglo protumačiti kao niz slučajnosti. Beračice se mole za spasenje duša, i pogled uperen ka nebu svima pokazuje gde je spas. Ovim triptihom završio se zemaljski život Save Šumanovića i započeo onaj drugi večni.
Da li je u Šidu došlo do sazrevanja ili mirenja sa situacijom, to se može različito tumačiti, ali promena je očigledna. Mladalački zanos i težnja za originalnošću i promenom sveta je nestala. Došlo je do promene toga šta je u osnovi slika, koja je njena stvarnost. Slikar je svoje želje i namere objasnio u predgovoru kataloga koji je izašao povodom izložbe 1939. godine. Uživajući u njegovim slikama, neprimetno se divimo majstoru kompozicije, vrhunskom koloristi, slikaru svetlosti, vizionaru. Sklad svih činilaca slike, čini nam se tako lako postignut, a zapravo iza svega stoji veliki talenat, odlično obrazovanje i mnogo rada.
Autor teksta: Vesna Burojević
Izdavač: Galerija slika "Sava Šumanović", Šid
Štampa: GIP "ILIJANUM" Šid
Šid, 2009.
