Forum Arheo amatera Srbije

Numizmatika, militarija, antikviteti i umetnička dela => Antikviteti i umetnička dela => Slike => Temu započeo: Vasilisa 05.10.2014. 14:30

Naslov: Sava Šumanović (1896—1942)
Poruka od: Vasilisa 05.10.2014. 14:30

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete


SAVA ŠUMANOVIĆ
(Vinkovci, 22.01.1896 — Sremska Mitrovica ili Šid, 1942)

"Malo je slikara u istoriji srpskog slikarstva koji mogu da se porede sa Savom Šumanovićem. Naše uobičajene predstave o umetnicima ne važe na ovom primeru čiji je raskošni talenat potpuno srazmeran njegovom obrazovanju, visokim moralnim principima, sistematičnosti, urednosti..." [Vesna Burojević direktorka Galerije Save Šumanovića u Šidu]

Fotografija: Sava Šumanović, u Zagrebu
Vlasništvo Galerija slika "Sava Šumanović"

Naslov: Odg: Sava Šumanović (1896—1942)
Poruka od: Vasilisa 05.10.2014. 14:30

BIOGRAFIJA

Sava Šumanović je rođen 22. januara 1896. godine u Vinkovcima, gde je njegov otac Milutin, šumarski inženjer, bio upravnik šumarije. Oba roditelja pripadala su, uglednim, dobrostojećim šidskim, građanskim porodicama. Zbog zdravstvenih problema otac se vrlo rano penzionisao i porodica se vratila u Šid sa četvorogodišnjim Savom. Otac se posvetio vođenju velikog imanja, a majka je otvorila prvu poštu u gradu. Sava je u Šidu završio osnovnu školu. Kao desetogodišnjak nastavio je školovanje u Zemunu, gde je pohađao Realnu gimnaziju. Tada je otkrio svoje umetničke sklonosti. Upisao se na slikarski kurs kod profesora Isidora Junga. Družio se sa Slavkom Vorkapićem, koji je već pohađao Umetničko-zanatsku školu Ljube Ivanovića i po sopstvenom priznanju od njega je dobio dragocene savete o crtanju i slikanju. Za vreme školovanja u Zemunu, Sava je veoma malo boravio u roditeljskoj kući. Raspuste je provodio u Gracu kod stričevog prijatelja učeći nemački jezik. Nakon mature vratio se kući čvrsto rešen da slikarstvo bude njegov životni poziv i da školovanje može nastaviti jedino u tom pravcu. Otac je imao sasvim druge planove za svog sina jedinca. Želeo je da on nastavi stričevim stopama i postane advokat. Majka je odigrala značajnu ulogu u rešavanju ovog problema. Podržala je sina u negovim željama i pronađeno je kompromisno rešenje. Sava se 1914. godine upisao u Zagrebu u Višu privremenu školu za umjetnost i obrt. Prvu godinu bio je u klasi profesora Otona Ivekovića, a sledeće tri u klasi Klementa Crnčića. Rad škole podrazumevao je studiranje po starim majstorima, Direru, Mikelanđelu, Rubensu i Rembrantu. Interesovanje za impresioniste je pokazao još u Zemunu, a sada ih je sam proučavao. Druži se sa kolegama, Đurom Tiljkom, Marijanom Tepšeom, Jozom Turkaljom, Srećkom Sabljakom, Milivojem Uzelcem, a naročito sa Milanom Štajnerom. Tada je započelo i dugogodišnje prijateljstvo sa Antonijom Tkalčić Koščević, koja je u istoj školi učila vajarstvo. Redovno je učestvovao na školskim izložbama. U svedočanstvu o završenom školovanju zabelažene su najbolje ocene i kvalifikacije, i u julu te 1918. godine učestvovao je na zajedničkoj završnoj izložbi svoje škole. Iznajmio je atelje u Bosanskoj ulici sa Milanom Štajnerom. Te iste godine u Urlihovom salonu priredio je prvu samostalnu izložbu zajedno sa Bogumilom Carom. Predstavio se predelima iz okoline Zagreba. Učestvovao je na više zajedničkih izložbi iste godine. Nažalost 1919. godine prerano umire Savin veliki prijatelj Milan Štajner, tada atelje preseljava u Jurkovićevu ulicu.

Sava se intenzivno družio sa Antunom Brankom Šimićem, književnikom, kritičarem i pokretačem književnih revija. Radi ilustracije za književnu reviju Juriš, koju uređuje A. B. Šimić. Pored toga radi i kao scenograf u Narodnom kazalištu. Sledeće 1920. godine u maju priređuje drugu samostalnu izložbu u Muzeju za umjetnost i obrt. Predstavio se platnima koja ukazuju na simbolizam i secesiju, tada aktuelne u hrvatskoj umetnosti. Izložba je dobila pozitivne kritike, prodat je veći broj slika. Posle toga Sava je dobio očevu podršku i na jesen se uputio u Pariz.

Bio je među prvim našim slikarima koji su za usavršavanje odabrali tadašnji centar umetničkih zbivanja u Evropi. Prvi boravak trajao je samo nekoliko meseci, ali je predstavljao dragoceno iskustvo za mladog umetnika. Pohađao je kurs istaknutog likovnog pedagoga i umetnika Andre Lota koji je pripadao struji analitičkog kubizma. Andre Lotje Savu smatrao svojim najtalentovanijim učenikom. Njegov snažni uticaj na Savu bio je prisutan tokom celog umetnikovog života. To je vreme kada su nastale najznačajnije postkubistički orjentisane slike u istoriji našeg slikarstva, Skulptor u ateljeu, Mrtva priroda sa satom, Mornar na molu, Lučki agent.

U leto 1921. godine Šumanović se vratio u Zagreb, gde je stanovao kod prijateljice Antonije Tkalčić Koščević. U oktobru, u Umjetničkom paviljonu priređuje izložbu slika koje su nastale u novom stilu preuzetom od Lota. Sava je imao potrebu da objasni slike kroz tekst kataloga, ali ni to nije pomoglo da ga konzervativna kritika i publika shvate. Sledeće četiri godine Sava Šumanović je proveo u Zagrebu, neumorno pokušavajući da izmeni te konzervativne i provincijalne stavove umetničkih krugova Zagreba. Tada su nastali izuzetni tekstovi Slikar o slikarstvu i Zašto volim Pusenovo slikarstvo, koji su veoma značajni za razumevanje njegove umetnosti. Učestvuje na više zajedničkih izložbi. Neumorno je slikao. Kratko vreme radio je i kao bibliotekar Muzeja za umjetnost i obrt. Pokušao je da dobije mesto likovnog pedagoga u Umetničkoj školi u Beogradu.

Advokat Dorić otkupio je 1925. godine dvadeset Savinih slika koje se danas čuvaju u Galeriji Matice srpske u Novom Sadu. To mu je omogućilo ponovni odlazak u Pariz. Taj drugi boravak u Parizu protekao je obeležen ponižavajućim uslovima pod kojim je Sava Šumanović dobio vizu. Sam je o sebi govorio kako je najveći frankofil među našim umetnicima te ga je veoma pogodilo to što je dobio je samo ograničenu dozvolu boravka koju je morao produžavati svakih šest meseci. Nije mu bilo dozvoljeno da prodaje slike. Bio je obavezan da nastavi školovanje u nekom ateljeu. Tridesetogodišnjak, formirani i afirmisani slikar, materijalno obezbeđen, time je sveden na status učenika. Ponovo se upisao na kurs kod Andre Lota, vredno radio, proučavao stare majstore. Izlagao je na Jesenjem salonu u Parizu 1926. godine. Francuska vlada tada je otkupila sliku Akt koja se danas čuva u muzeju u Monpeljeu. Ugledni francuski časopisi koji su se bavili umetnošću pišu o Savi Šumanoviću i reprodukuju njegove slike. Tada je naslikao Doručak na travi, autoportret sa četiri akta u predelu, neposredno inspirisan Maneovom istoimenom slikom, koja se danas nalazi u Spomen zbirci Pavla Beljanskog u Novom Sadu. Te 1927. godine učestvovao je u oslikavanju kultne pariske kafane Kupola, gde je na jednom stubu naslikao četiri ženske figure. Najznačajniji događaj te godine, a po mnogima i u celokupnom stvaralaštvu Šumanovića svakako je nastanak slike Pijani brod.

Ova slika monumentalnih dimenzija, nastala je u grčevitom radu za samo sedam dana i noći. Inspirisanaje Remboovom istoimenom pesmom koju je tada prevodio Rastko Petrović i Žerikoovom slikom Splav meduze. Izložio je na Salonu nezavisnih, a ocene kritike bile su podeljene. Danas je slika Pijani brod ponos zbirke Muzeja savremene umetnosti u Beogradu.

Otežani uslovi rada, loše kritike i niz drugih ličnih događaja doveli su umetnika do nervne iscrpljenosti, pa se 1928. godine na kratko vratio u Šid, na oporavak. Tada su nastale prve slike predela iz okoline Šida, "Sremske krajine", niz pejzaža na kojima beleži jedinstvenu svetlost i atmosferu zavičaja. Ovoj temi mnogo više se posvetio kada se kasnije zauvek vratio kući. U septembru 1928. godine izložio je na Novom univerzitetu u Beogradu slike koje su nastale u Parizu. Dobro je prošao i kod kritike i kod publike. Skoro sve slike je rasprodao.

Odmah u oktobru, ponovo se uputio u Pariz. To je bio njegov poslednji boravak u omiljenom gradu, koji je trajao nešto više od godinu dana. Ponovo je na Monparnasu, oprema atelje, vreme provodi u društvu vodećih francuskih umetnika. Predano slika i iz tog perioda su remek dela poput Crvenog ćilima, Ležeći ženski akt, Luksemburški park u Parizu. Verovatno se nije dovoljno oporavio, jer su se problemi koje je imao ranije sa zdravljem vratili i to u tolikoj meri da je majka došla po njega u Pariz. Zajedno su se vratili u Šid, marta 1930. godine.

Kratko vreme proveo je na klinici dr Radenka Stankovića u Beogradu. Dokumentacija bolnice uništena je prilikom bombardovanja u Drugom svetskom ratu, te nema nikakvih pouzdanih podataka o Šumanovićevoj dijagnozi i lečenju. Pasteli i akvareli voždovačkih pejzaža svedoče da sa slikanjem nije prestao ni za vreme boravka u bolnici. Ove pejzaže je nekoliko godina kasnije u Šidu uradio u ulju.

Kod kuće u Šidu, potpuno se posvetio slikanju. U početku je imao problema sa kvalitetom boja, kasnije to više ne pominje. Prvih godina slikao je aktove po skicama koje je doneo iz Pariza i pejzaže iz svoje neposredne okoline. To su ostale dominantne teme do kraja života. Kako i zašto je radio, sam je objasnio u predgovoru kataloga za izložbu 1939. godine. Otac Milutin preminuo je 1937. godine. Tada je Sava preuzeo vođenje porodičnog imanja. Prema sačuvanoj dokumentaciji iz tog perioda vidi se da je i toj obavezi pristupio krajnje ozbiljno kao i svemu drugom u životu. Tada je učio engleski jezik, uzimao časove igranja, posetio je izložbu francuskog slikarstva devetnaestog veka, koja je gostovalau Narodnom muzeju u Beogradu.

Neumorno je slikao i pripremao se za veliku izložbu koju je organizovao u septembru 1939. godine na Novom univerzitetu u Beogradu, na kojoj je izložio 410 slika. Izložba je doživela veliki uspeh.

Ohrabren uspehom, vratio se u Šid i nastavio da radi sa velikim poletom. Nije imao sreće da se mirno posveti onom što je najviše voleo i najbolje znao. Rat je došao i u mali Šid. Sava je na kratko mobilisan. Šid ulazi u sastav Nezavisne države Hrvatske. Ćirilica tada postaje zabranjeno pismo pa se Sava iz protesta ne potpisuje, već samo označava godinu nastanka slike. Na Veliku Gospojinu, 28. avgusta 1942. godine uhapšen je i odveden sa još 120 Šiđana u Sremsku Mitrovicu, gde su ih ustaše streljale. Sahranjen je u zajedničkoj grobnici. Tako je tragično završio život jedan od najvećih srpskih slikara svih vramena. Ostalo je mnogo pripremljenog slikarskog materijala ... I slike.

Autor teksta: Vesna Burojević
Izdavač: Galerija slika "Sava Šumanović", Šid
Štampa: GIP "ILIJANUM" Šid
Šid, 2009.

Naslov: Odg: Sava Šumanović (1896—1942)
Poruka od: Vasilisa 05.10.2014. 14:33

UMETNOST — PERIODIZACIJA

Slikarski opus od oko 1600 dela, nastalih u periodu od 25 godina, svakako podrazumeva da je umetnik u svom radu prošao kroz više razvojnih faza. Na interesantan način, promene u likovnom izrazu i interesovanju kod Save Šumanovića uvek su u vezi sa mestom boravka, tako da razvojne faze slikara nose geografska imena.

1914—1920. god. — Prvi zagrebački period — počeci između starog i novog

1920—1921. god. — Prvi pariski period analitički kubizam i konstruktivizam Andre Lota

1921—1925. god. — Drugi zagrebački period neoklasicizam

1925—1928. god. — Drugi pariski period ekspresionizam boje oblika i gesta, Pijanalađa,

1928—1930. god. — Treći pariski period — novi realizam (poetski realizam)

1931—1942. god. — Šidski period "zverski" i "kako znam i umem" stil


ŠIDSKI PERIOD — POSLEDNJA DECENIJA

Sava Šumanović zauzima posebno mesto u istoriji srpskog slikarstva, koje je obezbedio još u mladosti, uključujući se u Parizu u savremene tokove evropske umetnosti. Mogao se tada zaustaviti, ali po prirodi veoma vredan, sistematičan, izuzetno obrazovan i lepo vaspitan, Sava je nastavio neumorno da radi do samog kraja života.

Poslednjih dvanaest godina života Sava Šumanović je proveo u Šidu. Od toga deset slikajući. U miru malog provincijskog mesta u sigurnosti roditeljskog doma, pronašao je idealne uslove za rad.

Slike nastale u Šidu smatraju se njegovim najzrelijim delima. One su rezultat spoja ranije stečenog znanja i iskustva sa inspiracijom koju je pronašao u rodnom kraju. Iskustvo iz Pariza i svetlost Srema, prepoznatljivi su na svim ovim slikama. Slikar je imao jasan cilj pred sobom, pronalaženje jedinstva stila, (kao krajnjeg cilja svakog umetnika). Zarad toga nastali su brojni različiti ciklusi, neki kao krajnje definisani, a neki tek kao karike u lancu. To su pre svega Šidski sokaci, Proleće u dolini sv. Petke, Proleće u šidskim baštama, Šidijanke (Kupačice), Dečaji likovi.

Slike koje su nastajale tokom tih poslednjih deset godina u Šidu, nastavak su pravca kojim je Šumanović krenuo 1929. god. u Parizu. Tada je, kao posledica atmosfere koja je vladala tih godina u umetničkim krugovima Pariza, nastupio još jedan zaokret u njegovom slikarstvu. Na Monparnasu, vodeći umetnici Pariza propagiraju nove ideje, a po pisanju kritičara i pisca toga doba Floransa Felsa, među njima je i Sava Šumanović. Prethodnih godina pojavilo se previše avangardnih pokreta i manifesta u umetnosti. Zasićenje tim sve komplikovanijim umetničkim izrazima izazvalo je reakciju kod jedne grupe umetnika. Oni se okupljaju i propagiraju svoje ideje koje upućuju na povratak na pravi izgled stvari, novi realizam. Sava Šumanović je jedan od njih. Promene su uočljive već na prvi pogled. Umesto četkice koristi slikarski nož, čime povećava čvrstinu oblika i arhitektonske celine slike. Osnovni činilac slike je boja, koja je postepeno slagana, sloj po sloj, kao gusta materija kojom gradi sliku. U takvom stvaralačkom procesu linija gubi svoju čistotu i oštrinu. Ritam i strukturu slike određuje potez kojim se boja nanosi. Sam je slikar izjavio u Politici od 3.9.1928. godine "Oslobodio sam se crtačke forme i pronašao čist slikarski izraz". Slika Luksemburški parku Parizu na najbolji način predstavlja težnje slikara. Sve karakteristike poetskog realizma, gusta materija, smiren kolorit, forma mirna samo na prvi pogled, sažete su na ovoj slici. Galerija poseduje nekoliko slika koje je Sava doneo sa sobom iz Pariza, 1930. godine i one su polazište svega što je uradio kasnije u Šidu. Teme svih tih slika iz Pariza su akt i pejzaž, jedine koje je radio i prvih nekoliko godina u Šidu.

Po povratku u roditeljski dom, postepeno se vraća slikanju. Prve slike koje je uradio u Šidu, bili su aktovi. To je ciklus od preko dvadeset ženskih aktova koje je prema skicama iz Pariza započeo 1932. godina, a završio tek dve godine kasnije. Nadslikavao ih je više puta. One su zbog toga u pojedinim partijama slike izuzetno reljefne fakture, što se naročito uočava na frizurama nekih aktova. Na prvim pejzažima nastalim u Šidu, takođe je uočljiva takva reljefna faktura, ali nasuprot njoj su velike, glatke, ravne površine neba, slikane nožem. To se može smatrati karakteristikom početka šidskog perioda. Pejzaži su kako sam umetnik kaže puni "bregova i žila", naziva ih i "zverskim". Koloritje, u odnosu na Pariz, od samog početka svetliji.

Opredelivši se za prirodu kao inspiraciju, Sava Šumanović je krenuo u traženje sopstvenog izraza. Sa ličnim kočijašem obilazi okolinu Šida, crta, skicira u pastelu i akvarelu, zapisuje doba dana, svetlost, senke... Promene godišnjih doba, boja i svetlosti su polje njegovog interesovanja, a motivi su tu na dohvat ruke, sokaci, šumarci, putevi, rascvetale voćke, usamljeni krovovi i drveće...

Prvih nekoliko godina slika isključivo pejzaže i aktove, a jedino odstupanje od tih tema su portreti devojke Rusinke koja je radila u njihovoj kući. Ove slike su neobične i zbog naglašenog kolorita koji je potpuno opravdan, jer je devojka pozirala u tradicionalanoj rusinskoj odeći, ali i zbog, za Šumanovića neuobičajenog, ali vrhuskog, u stilu velikih starih majstora, tretmana lika devojke.

Poseban i veoma značajan ciklus u opusu Save Šumanovića su slike nastale u periodu između 1935—38. godine. Većina ovih slika je velikog formata i sve imaju istu temu, nago žensko telo u pokretu. Sam slikar nazvao je ovaj ciklus Šidijanke, a prvi put je izložen i u potpunosti prikazan, na šestoj samostalnoj izložbi u Beogradu 1939. godine. Tačan broj slika nije konačno utvrđen, ali se pretpostavlja da ciklus broji oko 60 slika i 100 crteža, skica i studija. U Galeriji se čuva 37 slika. Ove slike su dugo bile zapostavljene od strane teoretičara umetnosti, ali takav grandiozan ciklus svakako je bio krajnje promišljen od strane slikara, naročito poznavajući njega i njegov pristup radu. Ciklus je započeo serijom pojedinačnih ženskih aktova, da bi postepeno povećavao broj figura do sedam, a samim tim povećavale su se i dimenzije slika. Za sve figure koristio je isti model, jedini koji je imao u Šidu. U Parizu su mu pozirali najpoznatiji modeli tog doba, kao što je Kiki, kraljica Monparnasa, a u Šidu mu je bilo potrebno pet godina da pronađe model za akt. Ovaj ciklus Kupačica očigledno je odavno bio kao ideja osmišljen i definisan a od trenutka kada je pronašao model, izuzetno brzo i realizovan. Figure su postavljene u prvom planu u pejzažu kakav ne postoji u okolini Šida. Sve su nage, u pokretu koji je više poza nego pokret, stvarajući tako neki svoj zamišljeni ritam. Pored pokreta stalno eksperimentiše sa svetlošću. Jaka kontura kojom uokviruje tela, po njemu je tu da pojača količinu svetlosti na slici. Skoro sve figure sede, leže, obavijene su, ili bar drže belo platno. Prepliću se antika, renesansa i nešto potpuno novo u svetu slike Save Šumanovića. Jedinstvo stila kome je toliko težio na ovim slikama se najbolje uočava. Nazvao gaje "kako znam i umem" stil.

Za sve to vreme Šumanović nije zanemario svju omiljenu temu u Šidu, pejzaž. Istovremeno je slikao i pejzaže, mada u manjem broju. Neke elemente koje je ugradio u Šidijanke unosi i na pejzaže. To se pre svega odnosi na konturu kojom sad delimično naglašava oblike u prirodi.

Promena nastupa oko 1938. godine. Siguran u sebe radi još više. Kombinuje elemente koje je ranije usvojio i ugradio u svoje slike, traži nova skladna rešenja. Kontura koja je prisutna na svim slikama sastavni je deo ideje kojoj slikar stremi. To je linearizam kao put ka što većem uprošćavanju slike. Poznavajući Šumanovićev dotadašnji sistem rada, njegovo vraćanje u osvojeno znanje, kombinovanje istog sa novim elementima, uvek novi cilj, dolazi se do saznanja da je slikar u svojoj punoj zrelosti težio samo jednom, a to je topla jednostavnost slike na najvišem mogućem nivou. Realni svet slike zrelog Šumanovića svim svojim činiocima naizgled jednostavnim, neverovatno skladno zrači najtoplije emocije i nikog ne ostavlja ravnodušnim. To što su njegove slike razumljive svima, što svi mogu da ih dožive i osete, vrhunac je umeća jednog umetnika.

Za karijeru slikara 1939. godina je veoma značajna. Te godine u septembru priredio je šestu samostalnu izložbu na Novom Univerzitetu u Beogradu. Verovatno u okviru priprema za izložbu proširuje interesovanja, slika mrtve prirode, malo drugačije pejzaže (Voždovački) i uvodi figuru u pejzaž, a neke teme pojavljuju se po prvi put.

To se pre svega odnosi na dečije likove. Uradio je pedesetak slika na ovu temu, od kojih se u galeriji čuva 26. Ovaj ciklus je tek nedavno analiziran kao celina. Neopravdano je smatran samo jednom beznačajnom epizodom, lošijim ostvarenjem slikara. Međutim, imajući u vidu Šumanovićev pristup radu, potrebu da sve ima smisao i opravdanje, sistematičnost i prosto naučni pristup slici, ovaj ciklus dobija smisao. Na prvi pogled sva naslikana deca liče, što je umetnik svakako hteo da naglasi. Inspirisala ga je univerzalnost dečijeg lika, a duboka psihološka podloga ciklusa čita se u uočenom naivizmu u slikarskom postupku koji slikar sigurno namerno upotrebio praveći tako paralelu imeđu psihološke prirode dece i likovnog postupka. Neophodno je istaći da pritom slikar nije zanemario onu osnovnu karakteristiku portreta, sličnost sa modelom. Ovaj ciklus umetnikovu ideju pronalaženja jedinstva stila u potpunosti opravdava. Likovni elementi dečijih portreta imaju uporišta i u prošlim i budućim radovima slikara.

Veliki broj figuralnih kompozicija, sasvim različitih po temi i likovnom izrazu takođe su neobična pojava za šidski period. Pojavljuju se figure u pejzažu. Umetnik slika seoske radove i idile. Slike sa krupnim figurama u prvom planu su duboko zadiranje u sećanje slikara. Vraća se onom što je naučio u ateljeu Andre Lota u Parizu. Istovremeno je naslikao i seriju slika sa figurama koje su blago izdužene, uokvirene jakom crnom konturom, naglašene jednostavnosti i minimalističke. Neke od njih uradio je u neuobičajeno malom formatu.

Najveći broj slika, sudeći prema inventaru galerije, nastao je upravo u godini koja je sledila posle pomenute izložbe. To svedoči o velikom poletu slikara koji je usledio nakon uspele izložbe. Tada je naslikao seriju zima, remek dela po kojima je tako preoznatljiv. Zna da je sneg beo samo u našim mislima i da se na njemu ogledaju kuće, sunce, nebo, drveće. Šumanović majstorski vlada belinom, koja zahvaljujući nežnim mrljama plave, žute, roza boje ne deluje hladno i prazno.

Možda je imao u planu ponovni odlazak u Pariz, jer se vraća skicama koje je doneo iz Pariza deset godina ranije. Na osnovu tih skica nastaju slike pariskih parkova i okoline, okupane svetlošću Srema. Kao što je iskustvo Pariza utkano u prve slike nastale u Šidu, sada je svoju zrelost stečenu u Šidu udružio sa sećanjima iz Pariza. Zahvaljujući ovim slikama može se porediti nastanak umetničkog izraza sa zrelim definisanim stilom. Znatno svetliji kolorit dominira na svim ovim slikama, odnos prema boji i svetlosti drugačiji je nakon deset godina.

Aktovi nastali poslednjih godina razlikuju se od ranijih. Prepoznatljiva je u njima sinteza ranih šidskih aktova i Šidijanki sa novim idejama, ali nedostajalo je vreme da ovaj obrazac bude jasno definisan. U svoj svojoj jednostavnosti i lepoti, njima je tek trebala da predstoji ona sigurnost i konačnost koja krasi ranije radove na temu akta.

Rat koji je zahvatio celu Evropu možda ga je sprečio da ponovo ode u Pariz ali nije ga omeo u radu. Prema sačuvanoj dokumentaciji očigledno se dobro pripremio za ratne uslove. Obezbedio je velike količine platna, boje, ulja i nastavio vredno da radi. Slika pejzaže, mrtve prirode, žanr scene. Kratko vreme bio je mobilisan u Osijeku. Tada je naslikao nekoliko slika sa motivima iz Osijeka i reke Drave.

Neumorno je radio do samog kraja. Neposredno pred smrt naslikao je tri monumentalna platna Beračice. Motiv berbe grožđa slikao je i ranije, nikada ovako. Kolorit je naglašeno svetao, atmosfera slike je drugačija, oseća se neka poruka što nije uobičajeno za Šumanovića. Smatralo se da ova platna predstavljaju novi tek započet ciklus koji umetnik nije stigao realizovati. Pre izvesnog vremena uočeno da se tri platna nižu, nastavljaju jedno na drugo kao filmska traka, da čine jednu celinu, triptih.

Kompoziciju triptiha čini dvanaest snažnih, stasitih žena koje potpuno bez napora nose korpe pune crnog grožđa. Neke od njih kleče kao u molitvenom stavu nagnute nad korpama grožđa. Radnja se odvija na pozornici, na kojoj se u centru središnje kompozicije zavesa od čokota vinove loze razmakla, pred njivom zrelog žita.

Zajedno naslikani crno grožđe i njiva zrelog žita, koji koji upućuju na suštinske simbole hrišćanstva, vino i hleb, simbole tela i krvi Hristove, sa dvanaest žena, kao dvanaest apostola uz dokumentovano saznanje da je treća kompozicija koja čini ovaj triptih završena 26.08.1942. po podne, dva dana pred hapšenje i da je ta slika ostala da se suši na štafelaju kada su ga odveli zauvek, navode na sasvim novi stav o svesti umetnika o vremenu u prostoru u kome živi i stvara.

Pored likovne i tematske analize može se primetiti matematički pristup komponovanju ovog dela na koji je primenjiva Pitagorina teorema. Obrazovanje i promišljenost Šumanovića nikad nije bilo osporavano pa bi se sve ovo teško moglo protumačiti kao niz slučajnosti. Beračice se mole za spasenje duša, i pogled uperen ka nebu svima pokazuje gde je spas. Ovim triptihom završio se zemaljski život Save Šumanovića i započeo onaj drugi večni.

Da li je u Šidu došlo do sazrevanja ili mirenja sa situacijom, to se može različito tumačiti, ali promena je očigledna. Mladalački zanos i težnja za originalnošću i promenom sveta je nestala. Došlo je do promene toga šta je u osnovi slika, koja je njena stvarnost. Slikar je svoje želje i namere objasnio u predgovoru kataloga koji je izašao povodom izložbe 1939. godine. Uživajući u njegovim slikama, neprimetno se divimo majstoru kompozicije, vrhunskom koloristi, slikaru svetlosti, vizionaru. Sklad svih činilaca slike, čini nam se tako lako postignut, a zapravo iza svega stoji veliki talenat, odlično obrazovanje i mnogo rada.

Autor teksta: Vesna Burojević
Izdavač: Galerija slika "Sava Šumanović", Šid
Štampa: GIP "ILIJANUM" Šid
Šid, 2009.

Naslov: Odg: Sava Šumanović (1896—1942)
Poruka od: Vasilisa 05.10.2014. 14:36

PEJZAŽ


"Taj šidski kraj je najslikovitiji kraj i meni najlepši"

Sava Šumanović je zaista tako mislio, jer je tokom poslednjih deset godina nasliko više od tri stotine slika inspirisanih okolinom Šida. "Pretvorio se vremenom u portretistu sremskih pejzaža."

Lepotu sremskih krajina otkrio je Šumanović tokom kratkog boravka u roditeljskoj kući 1928. godine. Iznenada se vratio temi koju prethodnih nekoliko godina nije radio. Pejzaže koje je tada naslikao izložio je i prodao na izložbi u Beogradu iste godine. Moguće da je još tada nagovestio svoje namere u budućnosti. Ovu pretpostavku veoma potkrepljuje izjava koju je dao povodom izložbe u Beogradu i odnosi se na pejzaže. "Miris čudne čistote privukao me je i ja sam počeo da radim, da slikam osećajući ogromno zadovoljstvo u sebi što sam baš ja taj prvi slikar koji je došao da svojim slikarskim okom pređe preko nevinih, netaknutih, čistih i raskošnih sremskih njiva, preko ravnih polja i krivudavih puteva." Bio je to izazov kome nije mogao odoleti. Spoznao je da su mu oduvek na dohvat ruke bili najlepši motivi, sa kojima je imao jedinstvenu emotivnu vezu, neophodnu za stvaranje. Kroz nekoliko godina otpočelo je ostvarenje njegovog velikog sna, stvaranja sopstvenog stila. Otkriće lepota sremskih krajina dogodilo se istovremeno kada je u Parizu postala aktuelna tendencija povratka prirodi, kao reakcija na prethodne pokrete poput kubizma, futurizma, purizma i drugih koji su imali istraživački karakter i podrazumevali određene teorije i pravila. Za zagovornike neorealizma priroda postaje osnovna inspiracija, a umetnik nastoji da ostvari jedinstvo sa njom u dubokom ličnom kontaktu.

Dok su drugi umetnici u potrazi za idiličnim predelima i inspiracijom putovali u egzotične krajeve, na obale mora, Sava Šumanović je ono što želi pronašao u Šidu. Njegov destogodišnji rad, svojevrstan je letopis sremskog pejzaža.

Početak je bio težak. "Pred jednim novim krajem — Šidom — on je morao da stvori nov slikarski jezik. Trebalo je naći adekvatan slikarski izraz za polja, žito, proplanke, seoske kuće, prašnjive drumove obasjane suncem u razno doba dana, zlatne kukuruze, ambare, livade, vinograde i oblake. Šumanović je postepeno izgradio slikarski rečnik za sve te motive koji su bili novi i za njega, i za naše savremeno slikarstvo."Sava Šumanović je bio svestan kakav je zadatak sebi postavio. O tome svedoče nekoliko godina kasnije zabeležena sećanja "... morao sam da pronađem način koji će dati najbolje tu svetlost i jasnoću sremske krajine. Ona deluje vedro, jasno, kao ni jedan drugi kraj, koji sam do sada video. Tu sam morao napustiti "tonovanje" pa se izraziti bojom i svetlom. To je kraj koji je diktovao moj način slikanja."

Za radove koji pripadaju počecima u Šidu karakteristična je izrazito reljefna faktura, "bregovi i žile"59. Boju je nanosio u gustim slojevima, slikarskim nožićem. Prvi pejzaži, koje je radio po povratku u Šid, datiraju iz 1932, 1933. godine. Od tih prvih radova, jasno se uočava koliko je boja postala dominantna. Iako je to bio tek početak stvaranja jedne poetike, neke od tada nastalih slika, svrstavaju se među njegova najbolja ostvarenja. Opredelio se da stvara u ciklusima, tada su nastali Šidski sokaci, Proleće u šidskim baštama, Proleće u dolini Svete Petke. Najčešće ga inspirišu proleće i jesen, verovatno zbog raskošnog kolorita. Vremenom, dolazi do promena. Rasvetljava paletu. Reljefna faktura se potpuno gubi, postaje tanka, skoro prozirna, svetlost više nema prepreka.

Naslov: Odg: Sava Šumanović (1896—1942)
Poruka od: Vasilisa 05.10.2014. 14:38

POVODOM NJEGOVE IZLOŽBE U BEOGRADU

Izložba Save Šumanovića 1928 godine u Beogradu bila je umetnički događaj, a o njemu se tada pisalo kao su bile rasprodate.

A zatim, kao što to obično biva posle bure, nastala je tišina. O Savi Šumanoviću se više ništa nije govorilo, ništa čulo. Tek samo najbliži znali su ponešto o životu toga našeg mladog slikara.

Život Save Šumanovića je kao priča. Sin šumara iz sremskih šuma, atletska tela, crne kose i očiju, četrnaestogodišnji učenik Zemunske gimnazije privatno studira impresioniste, radi najviše po Sezanu i Van Gogu. Drug Slavka Vorkapića, danas poznatog filmskog režisera u Americi, zajedno s njim savlađuje tehniku olovkom, ispoljavajući još tada svoju istrajnost i talenat.

Za vreme rata je đak u Zagrebu kod profesora Crnčića: sa svojom majstorskom tehnikom mladić crta po uzorima Mikel-Anđela i Direra, slika po Rubensu i Rembrantu, a za svoje zadovoljstvo kod kuće radi po Maneu, Sezanu i Moneu, tim tako moćnim čudotvorcima francuskim.

Godine 1920 odlazi u Pariz i đakuje kod poznatog Andre Lota, čija je deviza bila: "Bez romantičke inspiracije i klasične obrade ne može se praviti slika. Pozivajući se na kompozicije velikih majstora Renesansa i dela Pusena, i koristeći se iskustvom Sezana i kubista, on propagiše umetnost koja bi isticala arhitektonsku disciplinu. Veran Leonardovom načelu da se praksa mora uvek osnivati na dobroj teoriji, on žel i da u haos modernog slikarstva unese što više reda, logike, stabiliteta."

I sin sremskih šuma postiže ime najboljeg Lotovog učenika, ali baš tada, mora u otadžbinu.

Od 1922 do 1925 živi u Zagrebu, radi danju i noću, u teškim prilikama. U to vreme se već opaža na njegovim platnima "monumentalni stil jugoslovenskog karaktera", kako je tada pisao naš poznati kritičar Kosta Strajnić.

Zatim, s jeseni 1925, opet je u Parizu. Divi se Matisu i radi ponovo kod Lota. Gleda, zapaža, produbljuje. "Kolorit njegovih kompzicija iz tih dana pun je titranja prolećnog jutarnjeg sunca, melodija pastirskih frula i mirisa svežih bresaka".

A onda — nervi, groznica, i bolest. I povratak domu.

Ali i bolestan, Sava Šumanović je radio. Bez predaha. I priredio je onda svoju izložbu u Beogradu, 1928. O njemu se govorilo, pisalo, a slike su bile rasprodane.

Obezbeđen materijalno, odlazi i po treći put, možda poslednji, u metropoli umetnosti, u Pariz. Iako uvek bolestan, radi bez prestanka, kreće se u društvu najboljih arbitera umetnosti. Njegove slike kotiraju na svetskoj berzi za umetnike u Hotelu Druo.

Međutim, pored svih uspeha, borba za svakidašnjicu je neminovna, a njegov umor sve veći, tako da ga bolest sasvim obhrva 1930, i on se oprašta s Parizom, gde mu je protekao dobar deo mladosti, i vraća se kući.

U svom zavičaju, u Sremu, provodi teške dane. Privredna kriza zahvatila je i taj kraj. Sin neka a boga od oca, koji je neštemice davao sve za napredak svoga sina, a koji je za vreme rata bio talac i materijalno skoro sve izgubio, počeo se saživljavati s domaćom sredinom. Radio je slike iz što jeftinijeg materijala, kako bi što više pomogao svojima. Morao je sam praviti boje, služiti se crvenim lanenim uljem, preparisati rđava platna. Takav rad i takvim sredstvima dovodi do trovanja, do teške bolesti, koja ga je mučila pet godina. Ali sve to nije smetalo Savi Šumanoviću da radi. I tu se baš vidi njegova snaga: njegove slike, nastale u tako teškim prilikama, nisu sumorne, naprotiv, iz njih izbija vedrina jednog snažnog čoveka zemlje. I on tu, kod kuće, definitivno nalazi sebe, svoje gledište na slikarstvo, svoj stil stečen trudom i mukom "stil kako znam i umem", koji nije ni akademičarski, ni levičarski, nego onakav, "kako mi ga motiv, moje znanje i moje raspoloženje diktira", kako ga on sam naziva.

A onda dolaze i lepši dani, s novim, dobrim materijalom, i on se baca svim svojim snagama na rad, s kojim, evo sada, izlazi pred nas. Posle punih 11 godina, za koje se vreme iskristalisalo kao naš čovek, istinski naš.

Preko 200 platna blistaju na zidovima Novog univerziteta. Čitavo bogatstvo. Ciklusi kao u narodnim pesmama, da, ono što je bio Branko Radičević u poeziji to je Sava Šumanović u slikarstvu Srpstva.

Dođite i videćete sva godišnja doba; proći će kraj vas seoske vodonoše; berba i povratak uz zvuke harmonike; odmor na putu; večernji oblaci; kupačice u potoku; trešnje, ruže, rascvetali bagremi; Ciganke, žena tu i tamo, plave Rusinke sa svojim haljinama nežnih boja i toplim očima; mrtve prirode; najzad, široki sokaci, kroz koje je toliko puta prolazio Sava Šumanović, idući u lov na lepe pejsaže, a koje sada kao najljubazniji domaćin iznosi pred svoje prijatelje.

Pa ako na izložbi sednete na stolicu u sredini sale i pogledate unaokolo, okolo vas će blistati sunce, lahoriće prijatni vetrić s fruškogorskih strana, vaše oči će se odmarati po zelenoj travi, ležaćete u divnome hladu, tu i tamo devojke će igrati; njihovi vrisci daleko odjekivati.

I Sava Šumanović će vam izgledati tada kao raspevani "Pastir Kostja". E, hajde, ne zapevajte i vi, kada Kostja peva! Pokušajte, molim vas. Pa neka vam je srce puno tuge kao devojke čiji dragi na granici kopa rovove.

Ta vedrina Save Šumanovića je ujedno i njegova veličina. A ako ste i pored svega toga hladni i sumorni, ako vas život slama, i seče parče po parče mesa, eno i za vas utehe, "Noć kraj Monparnaškog groblja" — čovek i žena, zagrljeni, a samo malo dalje krstovi, ćute.

Dakle, požurite u Beograd! Ne gledajte što su dani tmurni. Budite vedri kao Sava Šumanović. Znajte, ma šta bude, "naše pleme izginuti neće", naši dvorovi pusti ostat neće, ostanuće ptići ždralovići", a njima se mora ostaviti znak našeg postojanja i naše snage. Slikar je stalno tamo. Razgovarajte s njim; on će vam rado pričati koliko njegova "Rumenka" u Šidu daje litara mleka kao i o bilo kojem slikaru Pariza, i o Parizu, o kome on više i ne sanja. Ide jesen, koja njemu treba da donese žetvu za jedanaestogodišnju setvu, a od vas sviju zavisi kakva će ta žetva biti. Jer ako omane, a zima dođe, ko zna da li će Sava Šumanović moći biti vedar, i da l i će smeti izaći pred "Rumenku" koja će preko zime trebati mnogo i mekinja, i kukuruzovine, pa onda kako da izađe pred svoju majku, koja je za svoga sina sve žrtvovala, kako da je ubedi da svi napori nisu bili uzaludni.

Može da bude teško, brlo teško. Sava Šumanović zna samo za svoje slike, u koje je sve svoje uložio, za svoju malu ekonomiju, za ostarelu majku, za velike čovečje ideale.

I za vas, Srbi-Vojvođani, u koje još veruje.

Jer Sava Šumanović, u smislu one predratne, da Srbin biti, znači biti Čovek, zaista je to u punom smislu te reči, a njegovo slikarstvo je plodno zdravo i čestito.

Pa neka nam dozvoli onaj drugi slikar-pesnik da vas pozdravimo s njegovim malo imenjenim stihom:

"Vojvodino stara ne bilo te stid"

Dušan Žarkov
Dan, 16 IX 1939.

Tekst preuzet iz kataloga "Posle 70 godina"
Galerija slika "Sava Šumanović", Šid

Naslov: Odg: Sava Šumanović (1896—1942)
Poruka od: Vasilisa 05.10.2014. 14:49

Pijana lađa - delo Save Šumanovića iz 1927.

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete

Naslov: Odg: Sava Šumanović (1896—1942)
Poruka od: Vasilisa 05.10.2014. 15:02

Šid u zimu - 1941

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete

Naslov: Odg: Sava Šumanović (1896—1942)
Poruka od: Vasilisa 05.10.2014. 15:36

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete