Određivanje količine srebra u rimskim carskim denarima merenjem specifične težine Oduvek postoji interes da se sazna kakav je metalurški sastav antiknih predmeta, posebno novaca. Klasične hemijske analize daju najtačnije rezultate, ali one uništavaju predmet, i zato nisu podesne za ispitivanje retkih i vrednih predmeta. Moderne metode (rtg spektrometrija, analiza aktivacije neutrona itd.) ne oštećuju predmet, ali one nam daju samo sastav površine predmeta. Iskustvo je pokazalo, da se površina predmeta po sastavu razlikuje od dubljih delova, i to zbog procesa korozije.
Jedna od jednostavnih i po predmet “bezopasnih” metoda metalurške analize je određivanje specifične težine metala. Specifična težina neke materije je težina jedinog mililitra te materije izražena u gramima. Svaki metal ima svoju karakterističnu specifičnu težinu. Specifična težina legure (smese metala) zavisi od količine pojedinih sastojaka legure. Ako je legura sastavljena samo od dva metala, moguće je na temelju specifične težine izračunati količinu pojedinih sastojaka. Treba napomenuti, da se tim postupikom dobijaju samo približne vrednosti, jer u praksi nije moguće proizvesti idealnu leguru bez mikroskopskih mehurića plina, koji utiču na rezultat merenja.
Rimski carski denari iskovani su od srebra sa manje ili više primesa drugih metala. Glavna primesa je bakar, kojeg u denarima tokom vremena ima sve više, da bi sredinom III veka činio čak 2/3 sastava legure. Ostali metali (kalaj, olovo, cink i zlato) dolaze u tragovima, maksimalno do 1%. Zato se mogu zanemariti, jer bitno ne menjaju rezultate merenja.
Precizne hemijske analize pokazuju velike varijacije u sastavu legure srebra kod istog vladara. Zato precizni rezultati, prikazani sa nekoliko decimala, imaju samo akademsko značenje.
Preliminarnamerenja specifične težine rimskih carskih denara pokazala su nekoliko neočekivanih fenomena. Postoje velike “razlike specifične težine dobro očuvanih primeraka i korodiranih denara istog vladara. Što je korozija jače izražena, to je specifična težina manja. Hemijska analiza korodiranih primeraka daje obrnute rezultate, naime, što je korozija veća, to je procenat (srebra u denaru veći).
Drugi fenomen je činjenica, da je specifična težina denara manja od teoretski proračunate, s obzirom na procenat srebra. Tako, na primer, denar Septimija Severa sadrži oko 50% srebra i teoretski bi trebao da ima specifičnu težinu oko 9,70 dok merenja pokazuju, da ona iznosi samo oko 9,40.
Razloge tim fenomenima treba tražiti u ponašanju metala pri stvaranju legure, kao i u kasnijem procesu korozije. U rastopljenom srebru bakar se rastvara samo oko 1%, zavisno o temperaturi. Prema tome, rastopljenu leguru čine sitne kapljice raznih metala, koje se ne mešaju, dakle neka vrsta emulzije. Ohlađena srebrna legura sadirži mikroskopski sitna ostrvca i grančice bakra. Korozija nagriza samo bakar, stvarajući razne okside i druge spojeve, koji postepeno prodiru u dubinu novca. Postupkom čišćenja denara (bilo amonijakom, bilo kiselinama) ti se oksidi rastvaraju, pa novac postaje porozan. Što je korozija veća, to je više bakra oksidirano i nakon čišćenja manje ga ima u novcu. Novac tad ima manju specifičnu težinu zbog sitnih prostora ispunjenih vazduhom, a hemijskom analizom veći procenat srebra.
Po podacima iz različitih literatura sa rezultatima merenja specifične težine došlo se do sledećih vrednosti, a one pokazuju odnos specifične težine i procenat srebra. Ova tabela je samo za dobro očuvane denare.
Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se
registrujete ili
ulogujeteTabela 1
