Golden Homolje Set za ispiranje zlata

Autor Tema: Приче из Великог рата  (Pročitano 4911 puta)

Na mreži Max

  • Opšti urednik
  • Heroj
  • *****
  • Poruke: 712
  • Ugled: +81/-0
Приче из Великог рата
« poslato: 14.01.2016. 15:16 »
Храбри поручник Станојло

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete
 

У пуку „Хајдук Вељко“ на Солунском фронту командовао је једном јединицом поручник Станојло, сељак из села Смедовца код Неготина, предратни шверцер преко Тимока. Као народски човек није се одвајао од својих војника, увек им причајући о којечему, корисном и забавном. Храброг, отвореног и присног Станојла волели су сви официри и шалили се на његов рачун.

Изузетно храбар и довитљив, најчешће је са својима ишао у непријатељски ров „по језик“ и увек с успехом доводио по неколико бугарских војника. Шалили су се неки да су то били његови предратни сарадници на шверцу из Бугарске. Једног дана, у току борби на Чукама, донели су рањеног Станојла у превијалиште. Био је озбиљно погођен у врат и метак се задржао, али Станојло томе није придавао важност.

Док су се инструменти кували, замолио сам га да исприча како му се то десило. И Станојло поче да прича, нако живописно, гарнирано оригиналним псовкама на рачун непријатеља. У том на превијалиште дотрчи његов посилни Милисав па викну:

– Господин поручнику, узеше нам Бугари два митраљеза од нашу чету!…

Кад ти Станојло скочи па рикну:

– Зар од нашу чету митраљези? Чекај, Милисаве!… Докторе, везуј овај стари завој… Везуј! Морам да трчим да вратим ти митраљези…

Узалуд смо га опомињали, молили, плашили да ће му се рана сигурно инфицирати, наговарали да причека само мало док не извадимо шрапнелску кошуљицу, ништа није помогло. Чак је и интервенција доктора Косте била узалудна. Станојло ни да чује, само праште псовке и претње, па навуче чизме и рече:

– Ете ги, сад на нас пуцају с наши митраљези!…

С натученим шлемом и у пратњи Милисава, Станојло потрча уз брдо, упућујући псовке, час својој чети, час Бугарима и вичући:

– Чек’, чек’, сад ћу ви свима покажем!

Тако зађе иза првих високих стена, а ми остадосмо запањени на превијалишту пред црквом у Скочивиру.

После петнаестак минута чусмо брзу паљбу митраљеза, брђана, рововаца.

– То сад Станојло узима меру Бугарима! – каже Баћа суфлер, па се смеје док му сви одобравају.

После те ларме и рике свих могућих оруђа, што је потрајало око пола часа, наступи тишина. Чекајући шта ће бити, разговарамо о Станојлу, док одједном зачусмо његов глас с брега:

– Бре, доктори, повратимо ми наши митраљези и узе’мо од Бугари још два њина! – па нам приђерадостан, знојав, каљав, хукну и седе на столицу па викну:

– Деде, докторе, сад вади кошуљицу! И кажи једну добру кафу за Станојла!…

Били смо раздрагани и дрхтали од радости и узбуђења. Извадили смо кошуљицу, ставили завој и дали му серум против тетануса. Анестезију је одбио и гласа није пустио док смо га оперисали. Једва сам га наговорио да остане у амбуланти два дана. Пристао је, али је већ сутра отишао у чету завијена врата, не давши ни да му поменем о неком болничком лечењу…

(др Милутин Велимировић, „Голгота и Васкрс Србије 1916-1918“, БИГЗ, Београд, 1971.)
Извор: Приче из Великог рата
« Poslednja izmena: 07.02.2016. 17:57 Max »
Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete

Na mreži Max

  • Opšti urednik
  • Heroj
  • *****
  • Poruke: 712
  • Ugled: +81/-0
Чича Мијина смрт

Бежећи из Колубарске битке, једна јединица 15. аустроугарског корпуса стигла је у село Причиновић. Од јединог становника у селу, старца Мије, траже податке о броју српских трупа у том крају, особито на путу према Сави. У дужем разговору старац успева да их убеди да крену правцем где је било највише српских војника, истичући да их на другим путевима чека сигурна смрт од четника.

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete


На питање да ли им он није пријатељ, чича их назива бандитима и лошим људима. Непријатељска јединица прихвата правац који је предложио чича Мија, под условом да он иде напред.

– Кренућемо одмах за тобом, али те упозоравамо да ћеш, и на најмањи знак издаје, бити обешен.

Стари се наклања.

– Шта ти мислиш, господине генерале. Ја, да издам…

И док генерал верује да сељак мисли на свог „новог господара“, цара Фрању Јосифа, чича Мија додаје:

– Ја сам спреман да умрем за мог краља. Буди сигуран да га никад нећу издати!

(…)

Аустријски пук већ пола сата пролази долину Мачве. Пред првим редовима чича Мија корача и осматра околину. Ево их на ивици једне шуме. Изненада, као грмљавина, једна салва пушчаних метака се сручује на непријатеља.

Аустријски одред, изненађен, оклева, зауставља се. Салве тутње једна за другом.

– Издаја!… Срби!… вриште преплашени војници.

Неколицина одговара на ватру у смеру густе шуме, али већина окреће леђа и бежи.

– Zurück!… Vorwärtz!… командују узалуд официри. (…)

Чича Мија, ослоњен на пањ једног дрвета, зрачи од среће.

„Благо мени!“… шапћу старчеве усне.

Један официр примећује старца:

– Издајицо! – урла он и једним револверским метком разбија му лобању у часу кад се из шуме развија гласни поклич:

– Напред!… Ура!

И као вртлог, Срби са бајонетима на пушкама наваљују на аустријски одред који се, кукавички бежећи, распршује.

Једва стотинак непријатељских војника је успело да побегне. Њих око пет стотина, међу њима и пет официра, било је заробљено. Други су остали да леже на црвеној земљи.

Тако је чича Мија умро за свога краља.

(Анри Барби, „Са Српском војском“, Дечје новине, Горњи Милановац, 1986.)
Извор: Приче из Великог рата
Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete

Na mreži Max

  • Opšti urednik
  • Heroj
  • *****
  • Poruke: 712
  • Ugled: +81/-0
Odg: Приче из Великог рата
« Odgovor #2 poslato: 07.02.2016. 18:02 »
Отац ми је давао задушнице

Мој отац ратовао је седам година, а ја четири. Мобилисан сам, као последња одбрана регрута 1915. године. Шеснаесте отац ми давао задушнице: мислио да сам умро у Албанији – тако му рекли. А ја сам за то сазнао у Солуну у једној француској болници, где сам носио млеко и лекове: нису мене тако младог хтели одмах да пусте на фронт. Ту сретнем неке моје сељаке из Печенога и кажу ми да ми је отац пустио браду и да ми је давао све редом за душу.

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete


Отац ми је био још пре рата у 11. пуку, па сам мислио да је још тамо. Пишем му једном, други пут, трећи пут – одговора нема. Ја, још са једним кренем у допунску команду. Трупни наредник пита:

„Јесте ли ви били војници до сада?“

Кажемо да нисмо. Пита опет. Ми потврдимо да нисмо.

Каже: „Да ви идете у болничаре или телефонисте, млади сте ви за положаје“.

Али ја нећу. Хоћу к оцу, хоћу да се борим. Цео дан путујем, пењем се уз неко брдо. На једном месту видим човека у мантилу, избушио неку канту, запалио угаљ и греје се – не сме дим да се види. Приђемо.

„Ко сте ви?“ – пита. Кажемо. Одведе нас код командира. Он – капетан прве класе. Гледа ме. Каже:

„Одакле си?“

„Ја сам из села Печенога, срез гружански“.

„Познајеш ли ти мене?“

„Не могу да се сетим.“

„Па ја сам био твој учитељ у Витковцу!“

Препознам га. После ме одведу код неког наредника из Баточине. Ту ровови у честару, никад секира ушла није. Копај по једну букву, копај, копај – месец дана тако. Једном ја копам под једном буквом, а Бугари бију. Ја – дечко, не знам одакле бију. Кад удари бомба у моју букву, баци ме, земља преко мене. Наредник закука:

„Овај дечко ту тек месец дана а погибе!“

Али – ја нисам. Само крв лије низ уво. Дођоше болничари, однеше ме у Вертекоп, у 37. енглеску болницу. Ту будем два и по месеца због ува. Све очистише и уредише, али слуха нема. Једна мајорица, лекар, каже да нисам за фронт, него да идем у Париз или Енглеску. Ја не хтедох. Опет одох на положај.

Једног дана зове ме један војник. Каже:

„Сеничић, поднаредник, да се јави командиру!“

Мени не би згодно, иако знам да сам исправан. Одем у његов ров. Погледам: мој отац! Брада до појаса. Бела. Гледа ме и плаче. Реч не проговара. А мој командир ће оцу:

„Чедо, то је твој син, што плачеш?“

Тек отац проговори:

„Јој синко, ти си… А мени казао Велислав Николић да си умро у Албанији и ја сам ти редовно давао за душу.“

Донео ми пакло цигара, а и ја примао на положају а како никад нисам пушио, дадох њему. Два дана смо седели код командира, а онда се поздрависмо. Више се нисмо видели док није прошао рат.

А овако је то било у Албанији. У Косовској Митровици официри нас скупили и кажу:

„Ко може да издржи – нека иде даље, ко не може – нека се врати.“

Снег велики, пешке идемо, голи, боси, нападају Арнаути. Неки су се и вратили, али ја идем даље: и отац ми ратује. Призрен. Пођемо ка Битољу. Бугари нам пресекли одступницу ка Грчкој, иако смо имали још само 16-17 километара. Назад, око Охридског језера, па кроз Албанију. Око два месеца смо били у Албанији. Све бедно, голо, нигде хлеба, нигде ништа. Ноћас идемо једним правцем, кад се сване, погледамо: погрешили смо. ‘Ајде опет! Све крш. А Арнаути све крили од нас. Знају да тражимо хлеба, па разнелил по шумама. Само вичу „Ска бук.“ За пушку или цокуле добије се хлеб, ко је имао да да. Ја нисам имао ништа. Али Арнаути су и завели неке: узме пушку, да му нешто, а чим се измакне – он убије. После више нисмо смели ни да тражимо хлеб. Дођемо до Валоне. Ту, по шаторима, пола полипсало. Један мој брат појео слану конзерву, напио се воде и умро. А ту била нека велика река. Ујутру Французи дођу са моторним шлеповима. Покупе нас у шлепове, па низ реку. Дали нам по мало чаја и једну кифлу. Возимо се. Одједном, видимо: вода не отиче даље. Не знамо шта је то. Ту један мањи брод све нас покупи. Ишли смо до пола ноћи, а онда видимо светли велики крст. Ми мислимо варош, а то био велики брод. Извуку нас лифтовима на спратове. Унутра бело, чисто. Прихвате неас часне сестре, Францускиње. Ко не може да скине прње, маказама секу. Носе нас сестре ко малу децу, а ми и немамо више од тридесет кила. Лепо су нас окупале, обукле, ставиле на кревете, дале по чашицу – ко напрстак коњака и по једну кифлу. Кревети на спрат. Мењају ‘аљине. Ако горњи добије дизентерију, оног здравијег горе, а овог доле. Боља створења нисам срео од тих сестара.

Три дана смо ишли до Туниса. Ту смо били мало више од три месеца на опоравку. Одатле кренемо преко неког песка, па на морску обалу, у Бизерту. Ту смо били два месеца на обуци. После одемо на фронт.

На фронту смо били близу ми и Бугари. Често магла. Једном, наш кувар носи кафу, није видео од магле, и однео Бугарима уместо нама. А они изнели ракију, па се смеју:

„Ајде, братко, ‘ајде на кафу!“

Почнемо да се састајемо. Бугарин је српски издајица, ал’ не важи то за сваког, има и међу њима… Што да се мрзимо, нисмо ми криви за рат… То сазнао наш пуковник, из 11. пука, Војислав Томић. И наредио да се мора донети од Бугарина било рука, нога, глава, било шта. Шта ћемо, пуковник строг. Морали смо. Папрат два-три метра висока. Не видимо ко иде, само знамо да су Бугари. Убијемо тројицу. Бугари засуше митраљезима, али доцкан, ми одосмо. Престадосмо да се састајемо.

Долазили су добровољци из Америке, Русије… Причају: „Мој деда је био Србин, отишао у Америку…“ Цео свет се чудио и дивио како шака Срба да победи и Турску и Аустрију.

А ни Французи нам нису баш веровали. Питали нашу владу колико нас има, можемо ли да одржимо фронт. А ми поносни, хоћемо сами да ослободимо земљу, па требујемо на сваког војника по две пушке да помисле да нас више има. Али држали смо цео бугарски фронт. Мој 11. пук био је од Кајмакчалана до Ветерника.

Кад би пробој, видимо, из авиона се вије бело барјаче. Дотле ниси смео да изађеш из рова. Онда дођемо до Демир Капије, па у Куманово. Ту нас дочека енглеска добровољка, капетан српске војске, витез Карађорђеве звезде са мачевима, Флора Сандес. Дала нам санитетског материјала и чаја. Била је и нека сестра Меланша.

Наставили смо у брзом маршу за Митровицу, Краљево (ту обиђем своје), Пријепоље, Милешево, Босну. После сам био у краљевој гарди. Шест месеци смо учили регруте. Могло је да се остане на дуги рок, али ја сам желео што пре кући.

(Група аутора, „Бранили су заставу отаџбине“, Краљево, 1982.)
*** Причу послао Никола Сеничић ***
Извор:  Приче из Великог рата
Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete

Na mreži Max

  • Opšti urednik
  • Heroj
  • *****
  • Poruke: 712
  • Ugled: +81/-0
Odg: Приче из Великог рата
« Odgovor #3 poslato: 07.02.2016. 18:05 »
Жалосна берба

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete


Пролазећи поред једног села код Прокупља, српски војници су добијали грожђе од постаријег сељака из старог винограда. Поред њега је био и млад виноград, тек стигао за прву бербу. Сељак чека сина Јована, артиљерца, да он започне бербу. Кад је, после пешадије, почела да пролази артиљерија, стари је запитао за свога сина Јову.

– Кога Јову? – запита војник.

Али се у том тренутку трже, скиде шајкачу и збуњено се прекрсти. Сети се: то је Јованов отац.

– Бог да му душу прости!

Војници се ускомешаше а глас оде кроз батерију. И док су стари изнемогло и пригушено зајецали, већ је цела батерија, гологлава, застала пред Јовановим виноградом.

Стари се први прибра и запита:

– А где је погинуо мој Јован?

– Код Велеса…

Стари зајаука и посрћући пође кроз дугу стазу винограда, ка белој кући, наричући тужно:

– Мој Јоване, моје радовање, зашто тако ожалости мајку?

Стари отвори широм вратнице, подиже шубару с главе старом жуљавом руком и рече:

– Господине капетане, пусти војнике нека оберу први род Јованова винограда… Кад Бог није хтео да он бере, нека беру његови другови… За покој његове душе.

За тренутак војници напустише топове, а послуга и водиоци коње, и за часак виноград беше пун чудних берача.

Жалосна берба!

(Милутин Велимировић и други, Голгота и Васкрс Србије 1916-1918, БИГЗ, Београд, 1971.)
Извор: Приче из Великог рата
Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete

Na mreži Max

  • Opšti urednik
  • Heroj
  • *****
  • Poruke: 712
  • Ugled: +81/-0
Odg: Приче из Великог рата
« Odgovor #4 poslato: 09.02.2016. 14:58 »
Дадох му свој хлеб, немадох ништа друго да му дам

После очајничке битке Срба и Бугара, преносили су рањенике брдским стазама на магарцима, тако што су привезали две корпе са стране и по једног војника стављали у корпе. На једном магарцу су се нашли српски и бугарски рањеник. Француски официри су запрепашћено гледали сцену, а нарочито кад су чули да се Србин обратио Бугарину са „братко“.

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete


– Како може да ти буде братко, кад сте се до малопре клали зубима? – упита француски официр.

– Може, господине мајоре, – узврати српски рањеник. – Може кад је овако рањен, као и ја, кад је у муци и невољи. Дадох му и свој војнички хлеб… а како да му не дам кад рече да три дана није ништа окусио.

– Па причаш ли штогод с њим? – упита официр, не могавши да се начуди толикој племенитости.

– Понешто, господине – одговори рањеник. – Ето, кад су га свег избоденог убацили у ову корпу, приметих везене чарапе, из наше, сељачке куће, па га приупитах да можда није прошао кроз моје село… Шта ћете, рат је велико зло. А могао је везене чарапе опљачкати и у мојој кући. Но ја му дадох свој хлеб. Немадох ништа друго да му дам.

(Адам Стошић, „Велики дани Србије 1914-1918“, Крушевачки гласник и Друштво за неговање традиција ослободилачких ратова Србије до 1918, Крушевац-Београд, 1994.)
Извор: Приче из Великог рата
Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete

Na mreži Max

  • Opšti urednik
  • Heroj
  • *****
  • Poruke: 712
  • Ugled: +81/-0
Odg: Приче из Великог рата
« Odgovor #5 poslato: 17.03.2016. 09:20 »
Посилни не уступа мртвог командира!

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete


У страховитим борбама „Гвозденог пука„, на Мачковом камену, гине капетан Љубомир Најдановић. Његов посилни не дозвољава да се капетан сахрани на ратишту, жели да га однесе породици у Ниш. Своју молбу износи команданту пука, који га, после узалудног убеђивања да одустане од намере, шаље на рапорт команданту Моравске дивизије. Командант, генерал Илија Гојковић, диви се пожртвованости посилног, али га пријатељски саветује да одобри сахрану, јер ни цивилне ни војне власти неће дозволити такво преношење покојника. Гојковић хвали његов пук, нуди му дуван, хлеб.

– Не чурим, несам гладан, паре ми не требају. Господине генерале, мојега капетана ћу на леђима да носим, ич гајле не берите!

– Како ћеш на леђима носити мртва човека, ако бога знаш? Сад је затишје, капетан ће овде бити сахрањен уз највеће војне почасти, како иначе и заслужује.

– Такој, господине генерале. На грбини ћу га носим, све док не цркнем.

Генерал га поново убеђује да одустане, излажући му све непријатности које чекају његов подухват. Посилни не прихвата чак ни предлог да свога капетана спроведе у ковчегу, јер се плаши да ће, у току припреме, доћи до борбе, па би он могао да напусти свога командира. Он је спреман и на ратни суд, али од намере не одустаје јер је уз свога капетана од 1912. године.

– О, да чудна човека, лична одлука тачно одговара борцу „Гвозденог пука“. Објасни где је мртвац и како да то изведеш!

– Ја сам мртвац сас моје друштво добро скутаја кад су ми казали да треба да излегнем на рапорт команданту дивизије.

И заиста, погинули је био сакривен тамо где се нико не би сетио да га тражи – у шатору команданта дивизије, испод командантове постеље. У томе му је помогао командантов посилни Спира. Разуме се, то није речено генералу, и он је морао најзад да попусти пред упорношћу посилног, поготово кад је сазнао да је овај одликован Карађорђевом звездом. Даје му објаву, за њега и три војника, љуби га на поласку говорећи:

– Нико нас не може победити!

Посилни је све уредио и брзо кренуо на пут и сутра увече закуцао у Нишу на прозор свога командира чете Љубомира Најдановића. Светлост се у соби пали, прозор се отвара, мајка пита:

– Ко је то? – и нагиње се горњим делом тела према башти, ослањајући се рукама на прозорску даску.

– Ја, посилни капетана Љубомира Најдановића.

Мајка, раздрага доласком посилног, очекује вести од свога сина после великих окршаја за које се у Нишу зна.

– Где ти је капетан?

– Ево га у џаку!

Мајку погађа шлог.

(…)

Сутрадан две раке ископане једна до друге; сахрањују мајку и сина по сунчаном дану јесени на гробљу брда Горице.

(Силвија Ђурић и Видосав Стевановић, „Голгота и Васкрс Србије 1914-1915“, Партизанска књига, Београд, 1986.)
Извор: Приче из Велиг рата
Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete

Na mreži Max

  • Opšti urednik
  • Heroj
  • *****
  • Poruke: 712
  • Ugled: +81/-0
Odg: Приче из Великог рата
« Odgovor #6 poslato: 17.03.2016. 09:25 »
Сироте мајке

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete


Моји су родитељи стари, патријархални људи. Мајка се бринула да ми се није шта десило, а отац, као стари исправан чиновник, размишљао је да ли ћу на време стићи у своју команду. Обоје су се обрадовали када су ме видели. Али је њихово расположене било већ помућено кад сам им рекао да сутра изјутра треба да кренем. Мајка се заплакала. Отац је ћутао. Али сам осећао како савлађује свој бол. Кријући поглед од мене, добовао је нервозно прстима по столу. Најзад проговори:

— Шта ћеш… није он сам. Цео народ иде… Не вреди плакати, опет ће доћи.

Да бих их утешио, причао сам како рат не може дуго трајати при овако усавршеној техници. Али моја мајка као да то није ни слушала. Она је сва била обузета једном мишљу:

— Ето, родиш га, чуваш га, да га напослетку пратиш у рат…

Мој се отац наљути:

— Ви сте жене злослутнице. Шта плачеш?… Нисмо ја и ти сами. Стотине хиљада родитеља испраћају сутра своју децу.
Разговор се онда пренео на Французе, Русе, Енглезе…

— Наравно да то не може дуго трајати. На јесен има све да се реши — говорио је отац.

— Сироте мајке! — плакала је моја мати, бришуће очи кецељом.

Она је уопштавала свој бол, плакала је због себе, а и за друге. У жена је развијено осећање материнства, а оно је у тесној, органској вези са њиховом природом, њиховим бићем. И зато оне више саосећају него што је то случај са људима. А уз то, човек се растрже у непрекидној борби, у којој очврсне, огруби, док је жена везана више за кућу, децу, коју сматра као део свога тела.

— Ти би боље урадила да га спремаш за пут — прекиде је мој отац.

Моја млађа сестра као да није схватала о чему је реч. Њу је више занимало како ће ми униформа стајати. Причала ми је да је данас видела неке моје другове и да лепо изгледају. Ожалостила се много што и ја немам униформу, па да је одмах обучем и да ме виде њене другарице. И већ по десети пут ми је рекла да одмах тражим одсуство, да би ме видела.
Отац се насмеја слушајући њено наивно причање, па ће рећи:

— За њих је рат занимљив са декоративне стране. Него, остави ти та њена причања и њене другарице, већ се спремај. Сутра ти ваља рано устати.

Упаковао сам што ми је најпотребније и легао. Мајка је остала да ми у току ноћи спреми за јело. Јер ко зна колико ћу путовати, а сад је тешко ма шта куповати на станицама.

Отац ме пробудио.

Они су већ одавно били устали. На столу су се налазиле упаковане моје ствари и мајка ми је објашњавала где је шта. Сели смо за доручак. Сви смо били усиљено равнодушни и, чинило ми се, била је потребна само једна реч, па да се проспе бујица суза и нежности. Отац је разговарао, а мајка ме нетремице гледала и с времена на време тихо и с дрхтајима уздисала. Увиђао сам колико је тешко њихово душевно стање, па ми се чинило: лакше ће бити и њима и мени кад се растанемо. Погледао сам на часовник.

— Е…
— Шта? — и мајка ме са страхом погледала.

— Је ли време? — додаде отац, па се диже, као да жели да убрза тренутак растанка.

— Сине, зар идеш? — Мати ми паде око врата. Осећао сам како дрхти и све ме јаче стеже. Заплака се и сестра, ваљда што је видела од мајке. Отац је гризао усну и са муком се савлађивао. Онда се обрати мајци.

— Доста, буди паметна. Шта буниш дете… Тако мора бити — па јој одмаче руке од мога врата и леденим гласом обрати се мени: — Сине, отаџбина те зове… Буди веран заклетви… и извршуј све што ти се нареди… — Онда застаде, као да се загрцну: Нека ти је Бог на помоћи!

Ја узех ствари. Приђох наново мајци и пољубих јој руку, она мене у један па у други образ.

— Сине, молићу се Богу за тебе, да ми те чува — и покри лице рукама.

Сестра ми се обисну о врат. Дуго ме љубила, па ме онда ухвати за руку, да ме испрати.

Отац је помилова:

— Е, врати се ти, имам нешто да му кажем…

— Па што? — и напући уста.

— Е, још једном до виђења! — пољубих је и пођох журно са оцем.

— Да пишеш и да тражиш одсуство! — добаци ми сестра, којој махнух руком, и онда затворих врата.

Ишли смо једно време ћутећи. Отац као да се мучио, хтео је нешто да ми каже. На излазу застадосмо.

— Е, сине да се растанемо. Али… хоћу да ти нешто кажем. Наш растанак можда ће бити дужи. Ти ћеш доћи… не сумњам… али ја сам стар… осећам… — доња му усна задрхта.

— Не говори о томе. Све ће добро бити.

— Људи смо… ти знаш… пази мајку и сестре — он се опет уозбиљи. — Буди разуман и чувај се. Е, збогом, и срећан ти пут!…

До тада нисам нарочито помишљао да ми се шта може десити. Али сузе мајчине су ми навлачиле тугу, не толико што сам се плашио за себе, колико због бола који би њој био нанесен… А после и завет очев. Још и та могућност. Било ми је тешко. И пожурих се да утонем у онај народ, који је већ преживео ове прве, тешке утиске растанка.

(Стеван Јаковљевић, „Српска трилогија“, Делта прес, Београд 1988.)
Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete

Na mreži Max

  • Opšti urednik
  • Heroj
  • *****
  • Poruke: 712
  • Ugled: +81/-0
Odg: Приче из Великог рата
« Odgovor #7 poslato: 17.03.2016. 09:56 »
По пет разорном, пали!

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete


Војници се слепили са земљом, као да су укочени… Одједном грмну сложан плотун и лака прашина се диже дуж целога строја. Од некоје стране учесташе појединачни пуцњи, митраљез поче да пара… Груну још један плотун, наједном учесташе пуцњи, још брже, као да ври, као да кључа, и прасак се расу по ширини.

— Ено, ено га непријатељски ров! — узвикну командир гледајући дурбином.

Пуцњава као да растера маглу. Сунце прели зрацима реку и на супротној обали се појавише свежи ровови.
Видели су се сада отворено. Назад више не могу, а у питању су њихови животи, те се хука и прасак повећа још јачом жестином.

— Поправник педесет два — зачу се артиљеријска команда.

— Хиљаду шест стотина.

Шкљоцну затварач и тресак проломи ваздух. Ехо се одби од брегова и сручи се као громовита грмљавина негде у јаругу… Са напрегнутом пажњом посматрамо где ће метак пасти. Свитну шрапнел и суну из њега густ дим… Димљиве лопте остадоше непомично у ваздуху позади непријатељских ровова.

— Скратите даљину! — нареди одсечно командант.

— Хиљаду четири стотине.

Зрна запараше ваздух, онда зашумеше, затим из ваздуха допре као неки шапатљиви шум, за тренутак све занеме… И свитну.

— Хиљаду пет стотина.

Наша пешадија, подстакнута артиљеријском ватром, отвори још жешћу паљбу. Пуцњи од пушака и митраљеза слише се у јединствен, громки тресак. Ваздух је у котлини трептао. Птице су избезумљено лепршале у висини.

— Нека водник другога вода не дрема! — викну бесно командант. Онда се обрати командиру: — Разорном!

Дрвета се повише од силнога треска и у ушима писну. Несвесно смо притискивали ушне шкољке.

Огромни комади земље су одлетали у ваздух, напослетку оста црн стуб дима као надгробни споменик. Гранате падоше испред рова, непосредно позади, негде у реку, и млаз воде изби као водоскок, а четврта удари посред рова, одакле полете неки крупан предмет, као рука или нога.

Спустих дурбин, а пред очима ми замагли. Да ли је могуће?

— Виде ли?… Они погибоше! — запитах Александра.

— Наравно, ако нећеш ти њих, они ће тебе.

Заиста… наравно. Стратегија је довела масе људи на пушчани домет; закон каже: ако одступиш, бићеш убијен; а тактика вели: убиј ти њега, да не будеш убијен.

— По пет разорном гранатом.

Као да су се нишанџије утркивале у брзини, пуцњи су се сустизали или сливали у урнебесни прасак, а из топовских цеви је суктала ватра као из неког кратера. Гранате су уз страховити тресак риле земљу, превртале ровове, обарале дрвета, камење је прштало… Пушке замукоше пред ужасним и величанственим призором. И пред навалом челика као да се угаси разум и савест људска, груди су се шириле од неког задовољства… са усхићењем посматрали смо смртну агонију непријатеља.

Пешаци се дигоше из својих заклона. Као да се нешто решавају, осматрају. Наједном, пробише се кроз врзину и уз громки усклик: „Ура, ура!“ полетеше ка непријатељским рововима.

— Прекини паљбу — викну командир.

Са уздржаним дахом посматрали смо њихове скокове. Пушке припуцаше. Један застаде, други паде ничице и више се не крену. Али остали су одмицали. Однекуда, зачу се митраљез и стрељачки строј се пови, неки падоше, други одмичући нагло нагрнуше надесно и прилегоше. Појединачни пуцњи су све чешћи. С напрегнутом пажњом осматрамо где ли је тај митраљез, а незајажљиви бес нас обузима да му ни парчета не остане, ако га само неко угледа. Тренуци су очајно дуги. Остављени онако сами, а изложени отворено, пешаци се грчевито бране. Али не одступају. Побауљке или у скоковима притрчавају некоме камену, грумену земље или дрвету, одакле пуцају. А митраљез као да је побеснео…

Телефониста дотрча и јави како командант батаљона извештава да се непријатељски митраљез налази у шуми, испод великог храста.

— Осматрајте брже, сви осматрајте! — викну усплахирено командир дивизиона,

— Ено га! — узвикну водник четврте батерије, и приђе командиру да и њему покаже.

Командир одмери брзо реглетом скретање, и одмах се окрете батерији:

— Тридесет хиљадитих лево. Плотун здесна…

Један залутали куршум звизну изнад наших глава, те увукосмо главе у рамена. Одмах за њим други пљасну у дрво поред нас.

— Овај као да нас нишани — рекох унезверено Александру.

— Не бој се. Докле га год чујеш, буди спокојан. Онај што ти је намењен, тај се не чује.

Нимало ме није утешио, јер смо се налазили у положају када га можемо и не чути. Моје размишљање прекидоше пуцњи топова, те принесох дурбин да осматрам. Плотун је био растурен, и неки се шрапнели изгубише у шуми. Командант се нешто љутио, али га ја нисам чуо, јер сам сав био у ишчекивању и стрепњи да ли ће опет зафијукати куршум.
Чинило ми се да је сада одсудан час, и да од овога плотуна зависи судбина свију нас… Шрапнели се распрскоше готово један поред другог, изнад храста.

Котлину је обузимао ропац. Грувале су негде и бомбе, али они са ливаде ни да макну. Ко зна… да ли су живи. Командир је скратио одстојање и шрапнели као букети окитише храстове гране. Митраљез умуче… Можда се само притајио док не промени место. Змија се не плаши трња, већ је треба тући у главу. У челичне цеви улетеше жуте разорне гранате. С уздржаним дахом смо ослушкивали њихов лет, као да се изгубише негде над котлином, да наједном рикну страховите експлозије, дрмајући храст из корена. Сва околина запурња од прашине и дима.

Плаве блузе бежале су у паничном страху на све стране.

(Стеван Јаковљевић, „Српска трилогија“, Делта прес, Београд, 1988.)
Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete

Van mreže faraonn

  • Novajlija
  • *
  • Poruke: 5
  • Ugled: +2/-0
Odg: Приче из Великог рата
« Odgovor #8 poslato: 31.03.2016. 22:34 »
...citam
i sebe pitam
sta je od nas
jos ostalo...
jos smo imamo pravo
da gledamo pravo
ali
zahvaljujuci 'hipoteci'
P r e d a k a ...

Van mreže Vasilisa

  • Stariji član
  • ****
  • Poruke: 354
  • Ugled: +28/-0
  • Pol: Žena
Odg: Приче из Великог рата
« Odgovor #9 poslato: 01.04.2016. 21:17 »
odlično rečeno ...

Na mreži Max

  • Opšti urednik
  • Heroj
  • *****
  • Poruke: 712
  • Ugled: +81/-0
Odg: Приче из Великог рата
« Odgovor #10 poslato: 27.04.2016. 22:42 »
Чују се топови

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete


На столу, у четвртастој, сеченој чашици зејтињаве воде брзо је треперио и пуцкарао зеленожути пламичак као да ће се сваког часа угасити и осветљавао, на махове, урамљене посмртне плакате и старе фотографије, окачене на белом зиду собице.

Обоје старих беху будни.

Али док се старица, окренута зиду, вешто претварала као да истински спава, дотле је он, узнемирен и нестрпљив, час устајао да хода по соби, час, склупчан на ивици старинског дрвеног кревета са главом на коленима уздржано кашљао, а час прилазио на прстима да ослушне и увери се спава ли заиста стара, или се, по свом обичају, претвара.

А кад црквени сат изби поноћ он нагло устаде да се облачи.

— Ти ниси при себи, несретни.

И упола исправљена у кревету, старица настави очајно и прекорно:

— Опет су те слагали, проклети да су. И прошле ноћи и колико пута… Чују се топови? И ти увек верујеш и остављаш ме да луда од стра’ дрхтим целе ноћи док се не вратиш. Ја слутим… Најпосле ће те ухватити, па шта ћу после и како ме остављаш?

Али прекор не поможе.
И одлучан и убеђен, узимајући криви штап иза врата, он, полазећи, прошапта значајно уплашеној старој, која га је гневно вукла за рукав:

— Али сасвим је сигурно Данас су многи грађани чули потмулу тутњаву. Поуздано је…

И док је окупирана паланка, шћућурена уз брег, спавала плашљивим и нервозним, толико пута, изневераваним, сном наде, старац је врло лагано, притварајући подмазану капију, ослушкивао ноћ. Ништа се није чуло сем тајанственог шуштања грања покретаних ветрићем с Рудника и жуборења речице што је протицала поред крајњих варошких кућица.
Корак по корак, заустављајући дах и застајкујући сваки час да ослушне он је опрезно одмицао узбрдо, поред високих и разваљених плотова и у исти мах журио да што пре стигне до великог грма, код „Записа“, где је, последњих дана, често долазио да слуша топове.

А кад знојав и задихан стиже под велики грм он се, нешто сигурнији испод ове светине града, прекрсти, ослушну још мало, па се опружи и приљуби десно уво земљи.
Кроз искидане, брзе облаке повремено и муњевито појављивао се Месец и просипао пуно бледе светлости која се глатко спуштала час доле на варош да осветли тамне кровове и шиљати звоник, а час горе на брегове око ње да открије честе и густе заоране што личе на огромне трупе у смакнутом поретку спремне за ноћни напад.
Влажна, кратка трава мешала се са брадом и миловала смежуране образе старца, док је земља помешана са трулим жиром и дрветом заударала.

Крајњим напрезањем притискивао је он уво земљи и не дишући слушао, надао се, чекао… Под овим истим светим дрветом, мислио је, он ће доживети, он мора доживети и последњу радост да се увери о приближавању наших. Колико се пута под њим молио. Још дететом долазио је ту о Тројицама кад је о литијама носио мали црквени барјак, а доцније, као грађанин сваке године пратио, у првим редовима најугледнијих људи, поворку радосне деце што су певала црквене песме… Међу њима био је и он, његова нада, његов јединац. Како је само уживао у њему… И године су пролазиле а он никад није пропустио да под овим истим старим храстом захвали Богу на добру што му је подарио. А кад је једне године дочекао да и унука поведе за руку говорио је старој: „Сад могу мирно да умрем“… Али потом настали су ратови, несреће, беда. Марко је погинуо на Мачковом камену септембра четрнаесте; снаха је убрзо за њим умрла. Петар је као регрут одступио с војском, а шеснаесте јавио да је као борац на фронту. Петар, борац? А био је право правцато дете онога дана кад је с војском напустио земљу, са упртачом на леђима и увијеном шареницом преко груди… Како ли, Боже, изгледа сад то дете као борац? Озбиљан, груб, обрастао у бради, намучен, права јуначина, човек. Таквог да га видим, загрлим и одмах да умрем… Веруј ми, стара, не шалим се, сасвим мирно да умрем…

Задрхта земља. Тренутно, потмула, дубока, у самој утроби Земље тутњава… Најежено тело се стресе, па укочи. И старац осети неку чудну везу ове земље и свога тела; везу наших који долазе и наших што их чекају… „Како је добра земља.“ И избезумљен и занесен старац подиже главу па онде где је слушао чврсто притисну срце, па усне, па клону…

Месец се проби и осветли онај део густе шуме више града…
Он подиже главу и загледа се тамо. Огромне, као чудовишта, сенке клизале се преко кровова, ваљале се као таласи преко честара, јуриле му неодољиво у сусрет. И сама земља и шуме све се кретало као напред… И Они се крећу напред, долазе, стижу, он их већ види, сасвим су осветљени, сасвим су близу… А земља подрхтава и лепо се чују топови… То су наши топови… Безбројни, густи, правилни ланци наше пешадије напредују, ево их спуштају се, улазе у саму варош… Велики тробојни барјаци, што су тајно спремљени, вију се свуда по радосним домовима. Старци, жене, деца, сви су изашли да их дочекају… и спремљени венци, велики шарени венци и бели пешкири… Ено је и стара што је увек сумњала… А утом, један озбиљан, груб, обрастао у бради, војник, јуначина, један човек издвоји се. То је Петар… И бесан, безуман загрљај и пољупци…

Протокол увиђаја, што га је сутрадан од стране месне окупационе власти извршио одређени иследник на лицу места, гласио је између осталог: „…На месту званом ,код Записа‘, означеном од стране патроле (друга смена), један човечији леш, малог раста, око осамдесет година, брадат, главом југу, лева рука опружена управно телу, десни образ јако приљубљен земљи, повреде никакве…“

(Драгиша Васић, „Сабране приповетке“, Просвета, Београд, 1990.)
« Poslednja izmena: 27.04.2016. 22:47 Max »
Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete

Na mreži Max

  • Opšti urednik
  • Heroj
  • *****
  • Poruke: 712
  • Ugled: +81/-0
Odg: Приче из Великог рата
« Odgovor #11 poslato: 27.04.2016. 22:44 »
Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete


… Пренесите ову поруку командирима, Анри! Зовите поново 17. колонијални, капларе Жандрон! Хитно! Успоставите везу са Дринском дивизијом. Да, тражите лично команданта Смиљанића. Шта је с том везом, капларе?! Схватите, човече: важно је, у питању су животи! Веза, веза, овде Дринска дивизија. Да, да, Дринска! Јавља се пуковник Смиљанић…

… Тако дан и ноћ. Усред љутих битака, у земуници, на косини, у пољу, на планинском вису, засут рафалима, мислио сам само на телефон. Само да се веза не прекине. То је моја дужност. На рафале нисам могао да узвратим. Моје је да бринем о телефону…

… Испод Кожуха – прекинута телефонска веза. Искомадана. Занемео телефон, а то је равно проклетству. Команда није у току догађаја. Не зна шта се збива па фронту. Млађе старешине одлучују сами. Не могу да се обрате својим командантима…

… Колико сам пута, тако, вукући телефон, ишао да тражим прекинуту жицу! У каквим сам ситуацијама био! Шта сам све видео! На положају Бела земља – грми најжешћа битка. Измешале се српске јединице и колонијалци из 54. пешадијског пука. Паде, покошен, француски капетан. Команду преузима српски официр. Погинулог капетана су повукли десетак метара уназад, оставили га иза врећа напуњених земљом…

… Нашао сам прекинуту жицу. Везао сам је и телефон је поново радио. Вратио сам се у команду. Ало, Дунавска, ало Дринска, ало команда 156. пешадијског пука. Јавите се… Веза је била у реду, али највише сат. Опет је прекинута, опет су гранате изровале земљу и искидале жицу. Хајде, сада, Анри Жандрон, снађи се, трчи и пузи пољем засутим бомбама и гранатама, тражи прекинуту везу…

… И ишао сам. Испред мене бесни борба. Прса у прса. Носе рањене. Не знам ни ко су – Срби или Французи. То више није ни важно, људи су. Стотинак метара даље – гомила бугарских војника, без оружја. Заробљеници. У том паклу као да су једва чекали прилику да се предају. у заробљеништву је – сигурније, бар глава може да се сачува…

… Идем за својом телефонском жицом. Збуњен, застајем пред страшним призором. Испред једне јаруге леже непомично четири француска и један српски војник. Српски војник ми је окренут лицем. Препознајем га. Телефониста из првог батаљона Дринске дивизије. Име му знам: Живота. Говорио ми је о свом Шапцу, о племенитим и храбрим људима свог краја. Груди му изрешетане мецима. Мора да је и његов телефон занемео, а он пошао да тражи прекинуту жицу и нашао смрт пред овим јарком… Његови ће га узалуд чекати… Покушавам да се сетим његове приче о породици: да ли ју је имао? Не, не сећам се. Укочен сам од туге. Стојим ту, јер не знам куда да кренем…

… Живота је, присећам се, био ђак – наредник. Добро је говорио француски. Сваке вечери, за време подужег затишја, седели смо и причали. Говорио ми је како ће, кад се заврши рат доћи у Париз да настави студије француског и књижевности. Знам, никада неће доћи у Париз. Никада неће стићи ни у свој Шабац. Остаће можда заувек овде, испод Ветерника, чијем су врху стремили његови другови… .

… Опет сам пронашао жицу и телефон је оживео. Депеше, поруке, наредбе… У међувремену, мисао ми се враћа Животи. Шта је он имао од својих 20 година живота? Ништа! Ништа осим патриотског жара, осим ватре коју је носио у себи с којом је говорио о својој земљи. Причао ми је о путу преко албанског и црногорског крша. Па то је било ужасно! Колико их је остало на том путу, завејани у снегу, гладни, голи… Обузела ме туга и ја бих сада да треснем телефон о земљу и истрчим горе, на Ветерник, на Кравицу на Јеж, на Кожух; да испалим рафал у оне који су усмртили Животу! Ало, Дринска, Јави се… Ало, батеријо, јави се штабу! Грме топови, борба не престаје на целом фронту…

… Зашто сам се поново сетио оне високе, лепе девојке коју сам видео у возу према Струмици. Можда због Животе. То је овако било. Кад смо се враћали са Дарданела, 1915. упућени смо најпре у Солун, а потом у Струмицу, где Је требало да ухватимо везу са српским јединицама…

… У Солуну смо се укрцали у вагоне треће класе и у поподневним часовима стигли у Струмицу. У моменту када је воз кренуо једна млада, лепа девојка у црвеној дугој хаљини отворила је врата купеа. Иако нас је било пуно, помакли смо се да јој начинимо места, питајући се каква ли је судбина доведе баш у наш вагон. Девојка је била предивна. Можда се то нама, двадесетогодишњацима тако чинило зато што смо управо били изашли из пакла који се зове -Галипоље …

… Затварајући за собом врата, девојка је проговорила на течном француском језику. Рече нам да је Српкиња, да је имала три брата – два су погинула у досадашњим борбама. Поче да нам се захваљује што долазимо да помогнемо српској војсци. Излазећи из Струмице и опраштајући се од нас, лепа српска девојка није ни слутила да ће у нама упалити пламен љубави за српску земљу, пламен који се никада више неће угасити…

… Само што смо изашли из воза, није прошло ни пола сата, сударисмо се са бугарским јединицама. Готово истовремено, ухватили смо везу са српским трупама. Нисмо могли да зауставимо надирање непријатеља, па смо код Ђевђелије напустили српску границу и нашли се у Грчкој…

… Тог првог сусрета са српским војницима и оном лепом девојком у возу сетио сам се и у подножју Ветерника где сам, трагајући за прекинутом телефонском жицом, наишао на убијеног Животу и групу француских војника. Са каквом је љубављу девојка говорила о својој браћи! Са каквим је жаром Живота говорио о својој земљи! Кад сам се са српским и француским војницима, после пробоја Солунског фронта, нашао у Београду, загледао сам веселе људе. Надао сам се да ћу међу њима угледати онај лепи лик девојке из воза за Струмицу…

(Антоније Ђурић, „Солунци говоре“, Просвета, Београд, 2008.)
Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete

Na mreži Max

  • Opšti urednik
  • Heroj
  • *****
  • Poruke: 712
  • Ugled: +81/-0
Odg: Приче из Великог рата
« Odgovor #12 poslato: 27.04.2016. 22:53 »
Генерал Гепрат „српска мајка“

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete

Адмирал Гепрат одликује српског официра

„Много је Француза које су српски војници с разлогом волели, али једнога изнад свих, до обожавања, адмирала Гепрата. И данас се то име поштује у забаченим селима и готово нема места у Србији у коме једна улица не носи име овог великог пријатеља српског народа.

Вицеадмирал Емил Гепрат (1856-1939) био је командант војно-поморског подручја у Бизерти. Стекао је велике заслуге за прихват српских изнурених трупа после повлачења преко Албаније и искрцавања у Бизерти. Српски војници нису заборавили и његово очинско старање о њима. Спасао је хиљаде и хиљаде српских војника када је одлучио, против свих, да Србе, код којих су харале заразне болести, не смести на пустињски песак већ у саму Бизерту.

Стално је посећивао болнице и српски војнички логор Лазуаз обраћајући им се на српском: „Помоз’ Бог, јунаци! Да ли вам што треба?“ Имао је непријатности од савезничке команде зато што је дозволио да Срби добијају по килограм хлеба дневно док је пропис био да сви војници добијају по 600 грама. У савезничкој војној команди се говорило: „Знате, Гепрат и његови Срби…“

Када је пензионисан 10. августа 1918. године, српска војска је у његову част приредила параду.

По доласку српских болесника у Бизерту, адмирал Гепрат, с групом грађана и музиком на челу, поздравља на болничком дворишту постројене српске болеснике и рањенике:

„Драги моји пријатељи и ратни другови, чини ми особиту част што, у име Француске, могу да поздравим храбре српске ратнике који су, после толико преживелих јуначких дела и непрекидне борбе, више волели слободу него ропство. Српска војска је своју дужност према отаџбини извршила нечувеном и легендарном херојском борбом, која ће ући у историју као један од најсветлијих примера пожртвовања. Француска вас прима као своју рођену децу и поносна је што је ту част доживела…

Драги моји пријатељи и ратни другови, Француска вам даје своју витешку реч да неће вратити мач пре него што се ваш витешки краљ Петар не врати у своју слободну престоницу и пре него што Србија буде у потпуности задовољена!…

Живела Србија!“

У том тренутку музика засвира српску химну.

Далеко од својих милих и драгих, далеко од наше Србије, у болничкој одећи, бледи као авети, тако рећи с последњим дахом живота у себи, били смо необично узбуђени. Грунуше нам сузе на очи, док нас је адмирал, са онима који су га пратили, одушевљено поздрављао.“

(Др Милутин Велимировић и други, „Голгота и Васкрс Србије 1916-1918“, БИГЗ, Београд 1971 и
Јелена Петровић и Милан Глишовић, „Бранили су заставу отаџбине“, Ибарске новости, Краљево, 1982.)
Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete

Na mreži Max

  • Opšti urednik
  • Heroj
  • *****
  • Poruke: 712
  • Ugled: +81/-0
Odg: Приче из Великог рата
« Odgovor #13 poslato: 27.04.2016. 22:56 »
Шваба напред не шаље официре него редове, таква им сорта

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete

Српски војници испред аустроугарских ровова


– Капларе, да узмеш двојицу и „језик“ да ми ноћас доведете. Јеси ли разумео? Гледај да буде официр, а не шмокљави коморџија. Јасно?
– Разумем, господине капетане! – салутирам.


– Ајде, који ће са мном „језик“ да хватамо?

– Ја ћу! – устаде Миомир.

– Ево, идем и ја, али после да ме више не вучете за уши ко кеца на даму. Сад се јављам добровољно, а ви запамтите, па ме оставите на миру убудуће – устаде и Сретко.

Појахасмо у ноћ.

– Где да тражимо?

– Зна се. На прву линију! Где друго?

– Не ваља. Тамо нас чекају. Морамо некако да се провучемо и уђемо дубље. Тамо су слободнији, сигурнији. Пре ћемо тамо „језик“ да нађемо.

Сјахасмо узбрдо да коње не умарамо. Ноћас могу главе да нам спасу. Идем напред, водим Виду за оглав, Сретко и Миомир прате на растојању. Избисмо на чуку. Одатле наша артиљерија најури Швабе око поднева. Пешадија још није овуда наишла, ал’ сва је прилика да и Швабова нема. Мачва се утишала. Само шума мирише и гргоре поточићи. И ћукови ућутали. Пуцњава их растерала.

– Да смотамо по једну и видимо куда ћемо – пристиже ме Сретко.

– Батали дуван. Немој да укрешеш па да нас скрешу. Могу и наши да нас заспу. Батаљуј. Кад се вратимо, чибук задими ако ти је воља.

– Добро, де, само сам питао.

Осматрамо кроз мрак. Није невиделица али тама легла дебела. Доле, испод чуке су њихови. Да им ја командујем, не би се логорили одмах испод брда, јер ако се наши сјуре, ето им белаја. Мора да су се одмакли мало. Размишљам куд да пробамо да сиђемо, кад: шуш-шуш! Иду узбрдо. Они знају шта је извидница, нису луди.

– Шта ћемо?

– Овако: дај да се размакнемо десетину корака, и спремимо бомбе. По једну. Онда, брзом паљбом. Кад опет напунимо, нож на пушку и хватај ако који преживи.

– Колико ли их има?

– Тројица најмање. Буде ли више, неће ваљати.

– Сретко, врати се до коња и сапни на кратко ако нема неко дебело дрво да привежеш. Немој да пешачимо ноћас. Пожури, ако бога знаш!

Швабе се примичу. Једно „крц“ чух са једног краја, друго са другог. Ценим 30-40 метара ширине. Ценим ал’ нисам сигуран? Иду на нас. Ако је то све, онда су тројица-четворица.

Сретко ме лупну по рамену да знам да се вратио и погурен оде да залегне. Ко сад први опали, преживеће.

Крцну грана на дваестину корака. Прекрстих се: ајд, помоз боже!

– Бацај! – дрекнем што ме глас носи, па ударим бомбу о потков пушке и бацим на Швабе. Три детонације се сложише, једна за другом: ГРУ, ГРУ, ГРУ… Отворисмо паљбу насумице. Засмреде шедит по шуми.

Скочисмо, па трк ка њима. Тројица. Два у ропцу, трећи кука превијен преко пања букве.

– Оди амо – приђем опрезно. Рачунам још се није освестио да зна шта га снашло. Неће стићи да пуца.

Дохватим га за крагну и кренем да вучем, у то ми Миомир притрча па га заједно извукосмо на чуку.

– Немојте! НИсам крив, мобилисали ме!

– Прича нашки? Разумемо се – а убијамо се! А?!

– Има таквих вашки. Пуна им војска „наших“.

Сретко га претресе, узе му бритвицу и чизме.

– Ошинуло га по бутинама. Горе читав.

– Одлично. Товари на коња да бежимо одавде.

Везасмо му руке и ноге и пребацисмо ко џак преко Сретковог коња.

– Кад пре? Е, алал вера момци. Да видимо који је? Па, бре Јеротије, јесам ли лепо рекао да ми официра нађеш а ти опет дотерао редова? Овај ће ми баш испричати какве планове Поћорек има за сутра. Е, вала Јеротије, Јеротије…

– Ти ме господине капетане немој више слати, кад видиш да не умем. Они напред не шаљу официре него редове. Таква им сорта. Шта ја ту могу?

(Бошко Протић, „Лептир на бајонету Јеротија Павловића“, Магелан прес, Београд, 2014.)
Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete

Na mreži Max

  • Opšti urednik
  • Heroj
  • *****
  • Poruke: 712
  • Ugled: +81/-0
Odg: Приче из Великог рата
« Odgovor #14 poslato: 27.04.2016. 22:58 »
Дивизије мртвих

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete


Ту на обали Војуше нашо сам једнога старога Сепчанина, Животу Милановића, који је изгубио сина Живојина на фронту па још је био у бради; четрнесте године погинуо му син на Колубари, у Дванестом кадровском пуку.


Живота је био у последњој одбрани – имао је преко педесет година, покрупан човек, већ сед. Узели су и њих да спроводе заробљенике. Случајно сам наишо на њега, дошо и он уочи те ноћи, ту су још неки стигли. И кад је који стиго, он је предо заробљенике. Ја сам га видо на киши, ујутру, а целу ноћ падала киша: покрио се неком крпаром преко главе, седи, прекрстио руке. Ја му кажем:
„Чича Живота, хајде да идемо.“

„Ја не могу да идем.“

Седео је ослоњен уз дрво, на њему гуња, шубара, опанци – мокро све. Ту је и осто: у киши, на обали Војуше.

(Месец дана касније туда је прошо Алимпије Милановић, исто из Сепаца. Он је видо крстачу, ту, на обали Војуше, и прочито – на њој пише: „Живота Милановић, село Сепци.“ Алимпије је мислио да је то његов отац умро, пошто се исто звао. И тек годину-две касније сазна да му је отац жив).

И пођемо одатле нас шеснес натраг према Драчу, у сусрет нашој војсци, истим путем. Сусрећемо заробљенике, оне које смо спроводили па успут остајали. Иду ко авети. Познају ме, питају:

„Колико још има до Војуше?“

И тако смо их сретали све до близу Фијере.

Нема хлеба, нема ништа. И дознам да ту има неки Куцовласи, који су хришћани. Хајде, велим, да пробамо. Одемо у неки заселак. Двориште ограђено плетаром од прућа. Дођем на капију: чук, чук. Отуд изађе домаћин, а ја потражим леба и кажем:

„Ја кристјан“ и прекрстим се. А он каже:

„И ја кристјан.“ Отиде и донесе ми парче проје.

У некој кући ми донеше и струк празог лука. Други донеше мало сира, неке трошице. И тако идемо. Наиђем негде и кажем: „Ја кристјан“, а он: „Ја не кристјан, ја Арнаут“ ја тражим леба, он каже – има, али да дам пушку.

И дођемо у Кавају. Ту стиго неки командант трећепозиваца и он као прима војнике из других јединица. Прими и нас. За дан-два накупи се стотина. Стигне ту Четрнести пук кадровски, они су ратовали на бугарској граници, за њима стигне Комбинована дивизија, па коњица Трећег пука, и они оступали истим путом куд и ми. И ту нађем једног мога Сепчанина, наредник, отишо у подофицирску школу, Радомир Савић. (Касније, са Солуна дошо у чину мајора). Припаднемо Четрнестом кадровском пуку Брегалничке дивизије. Снабдевају нас, добијамо по четвртину хлеба на дан. Тешко! Стиже друга војска. Пролази. Почело је да стиже и деведесет шесто годиште, регрути, њих су терали исто ко ми заробљенике. А нас одредили те бацамо камен у локве на онај пут, да може војска да прође, регрути прво.

Стајо сам поред пута док их терају. Ја сам пито:

„Која је то војска?“. Каже:

„Крушевачке резервне трупе, Шумадинска дивизија.“

Иду они у двојне редове, а са стране иду они што их спроводе… горе него ми заробљенике.

Један ме позно, засто из колоне и дошо код мене. Само ме погледо – плако је… плачем и ја. Нит сам ја мого да упитам што њега, нити он мене. Он је био из Сепаца, звао се Александар Павловић. Уђе он тамо у колону, а онај спроводник дође до мене и како сам се био већ окренуо, удари ме батином по леђима. Ја му опсујем и оца и мајку: „Ух, што ми пушка није при руци!“ Он оде, ништа не вели. (А тај Павловић је умро, сиромах, мало даље, у Фијери). Прошла је онда Дринска дивизија, па је прошла Моравска дивизија, па је прошла Тимочка дивизија… па су сви прошли. Тако су бедно изгледали, све сам гледо, али ја да опричам то не могу, ни да опишем. Кад је прошла Шумадинска дивизија, моја два друга побегну код њих, побегли су Миладин Степановић и Живојин Лазаревић, и останем само ја од Сепчана у Брегалничкој дивизији.

Ми смо још остали, као у заштитницу: Други пук Моравске дивизије и Четрнести кадровски пук. Последњи смо остали, сва војска прошла. Све што је пошло из Србије, прошло је… али посејано је од Призрена до Драча на хиљаде и хиљаде мртвих. Па смо после и ми за њима пошли. И кренемо истим путем којим смо ишли: трећи пут да пређем преко те две реке. За то време преко Војуше Талијани су направили мост за војску. Пређемо преко моста и одемо у Валону.

Казивање Живојина Јовановића
(Драгутин Паунић и Милија Ђорђевић, „Србијицо душо горка“, Народна књига, Београд, 1988.)
Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete