На картеч!!!Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se
registrujete ili
ulogujeteКао после неке страховите олује и непогоде, поља су оголела, снажна дрвета оборена, и сада се пешаци гледају отворено. Она хаубица рије земљу, затрпава наше ровове, али нико не одмиче. Збијају се пешаци или искачу из ровова и скривају се у дубоким јамама, где су експлодирала зрна, јер верују да зрно никад не удара на исто место. И ми преврћемо њихове ровове. Види се да им није лако, јер су две њихове батерије узеле на нишан и без престанка рију око наших топова.Сунце зађе за густ, црн облак, и у даљини замрачи од прашине. Ветар поче да завија око црквеног торња.
— Пређи на моју страну, да променимо ногу — обрати ми се батеријски наредник.
И тада наједном нестаде оног тешког стања, које ме мучило већ дуже време, а ни сам нисам знао од чега је долазило.
Из оне шуме десно почеше да излазе Аустријанци и кроз импровизовану саобраћајницу да ускачу у ровове.
— Пази, пази… јави брзо командиру да наилазе појачања. Од последњег осматрања десет хиљадитих десно. Брзо, брзо…
Али тада устукнусмо и уздигосмо рамена. Пред нашим очима проломише се страховите експлозије.
— Шрапнел… хаубица… ау!
— Пита командир како су пали меци?
Ми се само погледасмо пренеражени. Изгледа, сада смо на реду ми. Не говоримо гласно, али се разумемо. А командир пита… Ми дрхтимо од могућих последица. Ипак, ипак… онима доле је теже.
— Нека понови плотун.
Пазићемо сада, ма шта се догодило. Али ваљда ће нас мимоићи та чаша… Господе… Ето, ето… фијук… као врисак. Ми се прибисмо један уз другога, а мускули набрекли, очи грчевито за тварамо… Хуј… Хвала ти, Боже. Експлозије се зачуше иза наших леђа,
— Повећати даљину за педесет…
— Овај нас уракљи!
— Јави команданту да хаубица гађа цркву, уракљени смо.
Наше разорне загрмеше око непријатељских ровова… Видимо како прилежу. Ах, што не можемо да добацимо и до оне хаубице…
Небо се замрачило и муње свитнуше. Тешка олуја, дижући огромне облаке прашине и повијајући дрвета, спусти се над земљом.
— Каже командант, док стоји торањ, дотле да останемо…
Торањ се из темеља затресе од разорних хаубичких зрна што падоше око цркве. Коморџије беже вукући коње, а рањеници се прибили уз ограду.
— Гађа нас…
Ветар језиво звизну и ми се прибисмо уза зид… Као да очекујемо смртну пресуду… Али дужност… отаџбина… а командант вели:
— Јављај: крећу на јуриш…
Ми тренутно заборависмо на себе. Али заглушни тресак нас готово обезнани и, предосећајући несрећу, готово несвесни, сручисмо се низ лествице. Звоно тада зазвони. Неко је случајно ухватио за уже. Танасије дохвати телефон. Нагрнусмо на врата, једва их отворисмо од набацаних цигала. У цркви се од прашине није ништа видело и, тетурајући, испадосмо у црквену порту.
Муња свитну и загрме. Крупне капи су влажиле суву земљу.
— Савијај жицу, па у батерију! — и ми пођосмо журно.
На раскрсници устукнусмо… разорна граната ударила у муниционо одељење и коњи са поломљеним ногама и истресеном утробом поваљани насред пута. Над нама свитнуше шрапнели и прилегосмо…
Поред нас истрча војник, ордонанс.
— Где је штаб пешачког пука? — питао је усплахирено.
— Ето… сигурно ту! — махнусмо руком обухватајући цело село.
Али појава овога војника опомену нас и на нашу дужност. Јер торањ, иако напукао, још стоји… Сетисмо се команданта и ми се погледасмо. Батерија наша и даље је гађала са старим елементима. А ако су наши одбили напад… Ако су пешаци кренули у противнапад… Коса нам се диже од ужаса при помисли да сада тучемо наше.
— Пењимо се на ову кућу. Танасије, телефон брже!
Пас неки на ланцу лајао је бесно, вукући за собом један трупац. Ветар је повијао дрвета и у лице су нас ударале крупне и хладне капи кише. Кућа је била празна. Али таван беше слеп, те једном гредом избисмо ћерамиде. Ветар зафијука. Наредник промоли главу.
— Бежи!…
— Куда, зашто, стани! — и ја притрчах отвору, да бих умирио савест своју.
Муња свитну, те ми очи засени. Грмљавина и тресак разорних граната затресоше кућу и греде на тавану као да застењаше… На оголелој равници угледах наш стрељачки строј како у нереду одступа. У нашим заклонима били су Аустријанци. А из оне шуме наступали су у масама. Наредник је био пред кућом.
— Свршено је — рече — што брже у батерију, да и њу не заробе.
Село се разламало од експлозија шрапнела и разорних граната. Али већ смо преморени… па шта буде. Кроз једну бочну сеоску улицу видимо како наши пешаци, погнути, у скоковима одмичу… Сами смо ишли друмом. Угледасмо и батерију. Над њом праште непријатељски шрапнели, али батерија и дале дејствује…
Командир прекиде паљбу, када нас угледа.
— Господине капетане, пешадија одступа. Треба да се одмах повучете.
— Јесте ли сигурни?… Али ја немам наређење за одступање!
— Ипак се окрете нареднику Живојину: — Трчи и јави да предњаци буду спремни. А ви можете у батерију.
Претрчасмо брисани простор и сручисмо се у заклон. Питају војници каква је ситуација. Али ми смо толико преморени, да само дигосмо руке изнад главе и они разумеше: горе бити не може. Чуди нас само упорност командира. Батерија без осматрача је као слепац без вође. Али он још нема представу оног одступања. Уосталом, ми смо му рекли своје.
Осећао сам вапијућу жеђ и затражих воде. Дадоше ми једну чутурицу. Баш тада шрапнел тресну и зачу се неко мумлање, као зујање бумбара, док тек поред топовског точка бапну упаљач шрапнела, одби се од земље и пролете преко наших глава. Вода ми застаде у грлу и појури на нос.
— На картеч!!! — зачу се команда као вапај и војници полетеше топовима.
Из чељусти топовских је сукљао пламен, а цев се трзала уназад као шип на парној машини. Од громког треска топа и експлозија зрна на устима цеви нисмо ни чули сада пуцкарање шрапнела непријатељских. Јер пао је последњи крик у артиљеријској команди: на картеч! — исто као на броду који тоне: појаси за спасавање.
(Стеван Јаковљевић, „Српска трилогија“, Делта прес, Београд, 1988.)
