Golden Homolje Set za ispiranje zlata

Autor Tema: Приче из Великог рата  (Pročitano 4959 puta)

Van mreže Max

  • Opšti urednik
  • Heroj
  • *****
  • Poruke: 712
  • Ugled: +81/-0
Odg: Приче из Великог рата
« Odgovor #15 poslato: 27.04.2016. 23:00 »
На картеч!!!

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete


Као после неке страховите олује и непогоде, поља су оголела, снажна дрвета оборена, и сада се пешаци гледају отворено. Она хаубица рије земљу, затрпава наше ровове, али нико не одмиче. Збијају се пешаци или искачу из ровова и скривају се у дубоким јамама, где су експлодирала зрна, јер верују да зрно никад не удара на исто место. И ми преврћемо њихове ровове. Види се да им није лако, јер су две њихове батерије узеле на нишан и без престанка рију око наших топова.

Сунце зађе за густ, црн облак, и у даљини замрачи од прашине. Ветар поче да завија око црквеног торња.

— Пређи на моју страну, да променимо ногу — обрати ми се батеријски наредник.

И тада наједном нестаде оног тешког стања, које ме мучило већ дуже време, а ни сам нисам знао од чега је долазило.
Из оне шуме десно почеше да излазе Аустријанци и кроз импровизовану саобраћајницу да ускачу у ровове.

— Пази, пази… јави брзо командиру да наилазе појачања. Од последњег осматрања десет хиљадитих десно. Брзо, брзо…

Али тада устукнусмо и уздигосмо рамена. Пред нашим очима проломише се страховите експлозије.

— Шрапнел… хаубица… ау!

— Пита командир како су пали меци?

Ми се само погледасмо пренеражени. Изгледа, сада смо на реду ми. Не говоримо гласно, али се разумемо. А командир пита… Ми дрхтимо од могућих последица. Ипак, ипак… онима доле је теже.

— Нека понови плотун.

Пазићемо сада, ма шта се догодило. Али ваљда ће нас мимоићи та чаша… Господе… Ето, ето… фијук… као врисак. Ми се прибисмо један уз другога, а мускули набрекли, очи грчевито за тварамо… Хуј… Хвала ти, Боже. Експлозије се зачуше иза наших леђа,

— Повећати даљину за педесет…

— Овај нас уракљи!

— Јави команданту да хаубица гађа цркву, уракљени смо.

Наше разорне загрмеше око непријатељских ровова… Видимо како прилежу. Ах, што не можемо да добацимо и до оне хаубице…

Небо се замрачило и муње свитнуше. Тешка олуја, дижући огромне облаке прашине и повијајући дрвета, спусти се над земљом.

— Каже командант, док стоји торањ, дотле да останемо…
Торањ се из темеља затресе од разорних хаубичких зрна што падоше око цркве. Коморџије беже вукући коње, а рањеници се прибили уз ограду.

— Гађа нас…

Ветар језиво звизну и ми се прибисмо уза зид… Као да очекујемо смртну пресуду… Али дужност… отаџбина… а командант вели:

— Јављај: крећу на јуриш…

Ми тренутно заборависмо на себе. Али заглушни тресак нас готово обезнани и, предосећајући несрећу, готово несвесни, сручисмо се низ лествице. Звоно тада зазвони. Неко је случајно ухватио за уже. Танасије дохвати телефон. Нагрнусмо на врата, једва их отворисмо од набацаних цигала. У цркви се од прашине није ништа видело и, тетурајући, испадосмо у црквену порту.

Муња свитну и загрме. Крупне капи су влажиле суву земљу.

— Савијај жицу, па у батерију! — и ми пођосмо журно.

На раскрсници устукнусмо… разорна граната ударила у муниционо одељење и коњи са поломљеним ногама и истресеном утробом поваљани насред пута. Над нама свитнуше шрапнели и прилегосмо…
Поред нас истрча војник, ордонанс.

— Где је штаб пешачког пука? — питао је усплахирено.

— Ето… сигурно ту! — махнусмо руком обухватајући цело село.

Али појава овога војника опомену нас и на нашу дужност. Јер торањ, иако напукао, још стоји… Сетисмо се команданта и ми се погледасмо. Батерија наша и даље је гађала са старим елементима. А ако су наши одбили напад… Ако су пешаци кренули у противнапад… Коса нам се диже од ужаса при помисли да сада тучемо наше.

— Пењимо се на ову кућу. Танасије, телефон брже!

Пас неки на ланцу лајао је бесно, вукући за собом један трупац. Ветар је повијао дрвета и у лице су нас ударале крупне и хладне капи кише. Кућа је била празна. Али таван беше слеп, те једном гредом избисмо ћерамиде. Ветар зафијука. Наредник промоли главу.

— Бежи!…

— Куда, зашто, стани! — и ја притрчах отвору, да бих умирио савест своју.

Муња свитну, те ми очи засени. Грмљавина и тресак разорних граната затресоше кућу и греде на тавану као да застењаше… На оголелој равници угледах наш стрељачки строј како у нереду одступа. У нашим заклонима били су Аустријанци. А из оне шуме наступали су у масама. Наредник је био пред кућом.

— Свршено је — рече — што брже у батерију, да и њу не заробе.

Село се разламало од експлозија шрапнела и разорних граната. Али већ смо преморени… па шта буде. Кроз једну бочну сеоску улицу видимо како наши пешаци, погнути, у скоковима одмичу… Сами смо ишли друмом. Угледасмо и батерију. Над њом праште непријатељски шрапнели, али батерија и дале дејствује…

Командир прекиде паљбу, када нас угледа.

— Господине капетане, пешадија одступа. Треба да се одмах повучете.

— Јесте ли сигурни?… Али ја немам наређење за одступање!
— Ипак се окрете нареднику Живојину: — Трчи и јави да предњаци буду спремни. А ви можете у батерију.

Претрчасмо брисани простор и сручисмо се у заклон. Питају војници каква је ситуација. Али ми смо толико преморени, да само дигосмо руке изнад главе и они разумеше: горе бити не може. Чуди нас само упорност командира. Батерија без осматрача је као слепац без вође. Али он још нема представу оног одступања. Уосталом, ми смо му рекли своје.

Осећао сам вапијућу жеђ и затражих воде. Дадоше ми једну чутурицу. Баш тада шрапнел тресну и зачу се неко мумлање, као зујање бумбара, док тек поред топовског точка бапну упаљач шрапнела, одби се од земље и пролете преко наших глава. Вода ми застаде у грлу и појури на нос.

— На картеч!!! — зачу се команда као вапај и војници полетеше топовима.

Из чељусти топовских је сукљао пламен, а цев се трзала уназад као шип на парној машини. Од громког треска топа и експлозија зрна на устима цеви нисмо ни чули сада пуцкарање шрапнела непријатељских. Јер пао је последњи крик у артиљеријској команди: на картеч! — исто као на броду који тоне: појаси за спасавање.

(Стеван Јаковљевић, „Српска трилогија“, Делта прес, Београд, 1988.)
Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete

Van mreže Max

  • Opšti urednik
  • Heroj
  • *****
  • Poruke: 712
  • Ugled: +81/-0
Odg: Приче из Великог рата
« Odgovor #16 poslato: 27.04.2016. 23:02 »
Дали смо Бугарима реч, да буде онако како смо им рекли

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete


… На Орловом гнезду, испод села Ивена, тог поподнева стиже војник кога сам послао по воду. Носи воду и води – бугарског војника! Рапортира. Ухватио је, рече, доле на извору овог Бугарина, баш кад се спремао да пође са дванаест чутурица воде. Молио је да га пусти. Гледам тог Бугарина: старији је од мене десетак година. Смртно је уплашен, али не због евентуалне смрти, давно је он главу ставио у торбу, баш као и сви ми у то време. Друге су га бриге мориле.

… Спустио је чутурице пуне воде преда ме, гледајући ме право у очи. Знам, рекао је, да се заробљеници правдају на разне начине, моле за милост. Ја то нећу. Није ми жао да изгубим живот. Моју породицу ће да слисте. Тако су нам рекли, ко се преда његова жена и деца биће – убијени. А моји официри не знају да сам заробљен, мислиће да сам се предао…

… Гледао сам га. Ни суза, ни показизања слике жене и деце. Ништа од свега тога. Веровао сам му. Дао сам војницима да попију воду, вратио сам му чутурице и одредио војника да га испрати до извора. Пустио сам га. Нико ме никад због тога није укорио, нико позвао на одговорност. Нико ме није питао: ко је теби, поднаредниче Душане Милутиновићу, дозволио да тако поступаш са заробљеником… Нико ми није пробацио да сам пустио крвника свог народа. Пустио сам човека, уверен да није крив за крвопролиће, сигуран да није изазвао рат…

… Но, то је само једна епизода. Оно што се догодило на Божић 1917. године, може се многима учинити невероватним. Сводок сам и учесник тог невероватног догађаја. После огорчених и крвавих борби на Кајмакчалану, Сивој Стоми, Будимирцима, Црној Реци, Чукама, Орловом гнезду, Ивену, Битољ је заузет падом коте 1212, 8. новембра 1916. године. Тако се тога дана, српска војска нашла на својој ториторији, а пород Битоља, имала је и неколико села: Петелин, Скочивир, Рапеш, Браник, Груниште, Старовине…

… Бугарски војници су још раније држали положај Западни крш. Изградили су утврђења, поставили бодљикаву жицу и друга обезбеђења. Мој први батаљон Четвртог пешадијског пука Дринске дивизије, био је испод самог њиховог положаја. У ствари, наш положај био је највише 60 метара удаљен од бугарског…

… И нама је речено да се што пре и што боље утврдимо, јер ћемо, вероватно, ту зимовати. Ископали смо ровове, подигли настрешнице, изградили смо крстила и поставили бодљикаву жицу. Тако су пролазили дани. Свесни да се налазимо на нашој територији и да имамо Битољ у рукама, тражили смо дозволу од старешина да пошаљемо курире да набаве намирнице у Солуну или Воденом како бисмо прославили Божић. Новац је прикупљен, курири су отишли по намирнице и вратили се са мазгама, које су вукле сандуке…

… Ровови су оживели. Чује се песма. Иде се из рова у ров и честита празник. Проналазе се људи из истог краја, комшије, рођаци и дугогодишњи пријатељи. Пије се и врућа ракија. Наш командир, резервни капетан Милан Станојевић, учитељ из Мачванског Прњавора, који дочекује празник са својим војницима у рову, пева… Песма се прихвата, одјекује свуда наоколо, допире до бугарских ровова. Неко је командовао: „Ка оружју!“ Затим: „Паљба увис!“ Из бугарских ровова – узвратише такође плотуном увис. Наши војници почеше да излазе из ровова, држе високо уздигнуте флаше пића. Наши се крећу, а с бугарске стране не пуцају. Радисав Савић, поднаредник – питомац подофицирске школе, висок два метра и 12 сантима – искочи из рова и крену према бугарским жицама, вичући: „Ајде, браћо да попијемо! Срећан Божић, Христос се роди!“. Чудио сам се овом поступку, поготово што сам знао да је три месеца раније Савић био рањен у – нос. Пошто је био висок, сваки ров му је био низак, па га је непријатељ лакше уочавао и гађао. Куршум му је однео врх носа… А сада, види: иде право на Бугаре… Наши војници иду за њим без оружја. Гле! Из ровова искачу и бугарски војници! Ту, на ничијој земљи, између ровова, настаде грљење и љубљење, као да никада до тада нису ни метка опалили једни на друге… То је заиста невероватно…

… Код нашег командног кадра завлада збуњеност. Деспот Дамљановић, активни капетан, командир митраљеског одељења, наређује да се отвори паљба, у – гомилу људи. Војници за митраљезом, препознају своје другове и неће да гаћају. Одбијају да изврше наређење. Командир псује и настаје мучна сцена…

… Изађем из ровова и упутим се према тој мешавини наших и бугарских војника. Позивам их да се врате. Они ни да чују. Истрча преда ме један бугарски наредник-ђак. Лупа се у груди и виче: „Ја сам присталица Стамболиског, ја сам против рата са Србијом. Срећан сам што сам доживео овај сусрет…“. Рече да се зове Борис Атанасов. Отрча до свог рова да донесе чутурицу праве српске ракије да нас почасти…

… Овај призор је са осматрачнице гледао Крста Смиљанић, командант Дринске дивизије. Не зна о чему се ради, свакојаке мисли му се врзмају по глави… Цупка с ноге на ногу чека да га неко обавести шта се збива. Кад га је издало стпљење, зграби телефон, па уз псовку викне: „Артиљеријо, зашто ћутиш?! Отвори одмах ватру из свих оруђа на Западни крш!“ Тог тренутка артиљерија груну из око 60 топова. Западни крш и бугарски ровови били су у огњу. Парчићи граната и камења падају и с ове, наше стране, где су наши и бугарски војници који су били изашли из ровова. Излетео је с чутурицом и Борис Атанасов, али га је топовска граната подигла високо… Треснуо је о земљу. Више се није подигао. Артиљерија само бије и бугарски војници немогу да се врате у своје ровове…

… Да не би било жртава, ми се повучемо у ровове и поведемо Бугаре. Рекли сми им да се неће ништа догодити. Дали смо им реч. Чим се ватра стиша, омогућићемо им да се врате. Догаћај је из часа у час бивао све драматичнији. Неки официри су хтели да Бугаре третирамо као заробљенике! Војнике обузео гнев, неће ни да чују за то. Траже да се поштује њихова реч. Неки чак и прете: њихова реч не сме бити погажена па машта се догодило…

… Ко зна како би спор био решен да није устао капетан прве класе Милан Станојевић и рекао: „Тражим да буде онако како су наши војници рекли Бугарима! Војници који су прошли кроз највеће муке и искушења и остали верни отаџбини, морају сада да остану верни – својој речи! Према томе, Бугарима треба омогућити да се несметано врате у своје ровове“. Реч командира Станојевића, иначе учитеља, била је поштована… Бугари су се вратили. Ипак, један је остао: млади Македонац Трајан Апостолов – није хтео да се врати. И он је изјавио да је присталица Стамболиског и да не жели да ратује против српских војника. Он је до краја остао у нашој војсци. Није третиран као заробљеник, већ је све време био слободан. Сам је одлучио да помаже куварима.

Казивање Душана Милутиновића
(Антоније Ђурић, „Солунци говоре“, Просвета, Београд, 2008.)
Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete

Van mreže Max

  • Opšti urednik
  • Heroj
  • *****
  • Poruke: 712
  • Ugled: +81/-0
Odg: Приче из Великог рата
« Odgovor #17 poslato: 27.04.2016. 23:08 »
Докторова рана

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete


Тек што је ђувеч почео да крчка у фуруни једне хлебарнице уз друм, кад над Рекавцем тресну аустријски шрапнел. За Николу кувара било је то разочарење. Ђувечу је претила опасност да доживи неславну судбину. Насечена паприка и црвени патлиџан, које је Никола уз пут брао више из ината („баш да га Шваба не поједе!“), изабрано и сложено месо – све је то сад долазило у питање. Тек што је проврио па да крчкање престане – то је заиста најгоре што једном ђувечу може да се деси. Кувар Никола је стајао крај усијане фуруне и претворио се у уво: хоће ли треснути још који шрапнел, или је ово само неки „залутали“. Зачу се тресак и другог, и трећег и четвртог… Значи: Шваба гледа! Гађа оно што види. Тукло је варошицом. Николи се чинило да је све то над фуруном. Ђувеч се баш сад крчкао. Рат је рат. Он је према ђувечима немилосрдан…

Иако су шрапнели учестали, Никола, онако узаврели ђувеч извуче из фуруне. Напољу неописив кркљанац. Шрапнели су унели пометњу међу трупе и избеглице. Све је већ бежало друмом: пешаци, артиљерци, коморџије (највећа сметња при сваком бегу) и избеглице.

Воловска кола претурила се у јарак поред закрченог друма; из њих поиспадали плави душеци. Преко њих се саплео вранац на коме је седео поп. Зачас се господин попа нашао на ледини између душека. Каре закачише пољску кухињу, врела кромпир чорба пљусну по коморџијама који закукаше из свег гласа.

С ђувечем који му је био готово уз браду јурио је Никола, гурајући лактовима све на које би наишао, није марио за чинове. Мајор га опаучи сабљом по леђима, па и испод леђа. Николи је ово изгледа био подстрек да снажније груне напред. Варошанке, опет, прекореше га да није каваљер, јер не води рачуна о слабијима! У једном тренутку дође му да баци ђувеч, да потрчи брже. Помисли на свог доктора који је остати без вечере! Док је кувар Никола био у хлебарници, ја сам у дворишту разговарао са колегом. Усред реченице, наш разговор прекиде први шрапнел. После тога, разуме се, нисмо више говорили. Обојица се за часак докопасмо коња и убрзо се и сами нађосмо у општем трку. Мени се учини да би можда било боље да скренем с друма на коме је врило. Скренух у страну, преко ледине. Само су до те идеје пре мене дошли и други.

У једном тренутку сам се нашао укљештен међу неколико војника – посилних. Они су безглаво бежали с мањеркама. Из ових се пушио недовршен ручак. Са коњићем гурнух међу њих, узенгијама закачих неколико мањерки. Потмуло залупаше као продерана звона. Баш тада, учини ми се над главом тресну још један шрапнел. Скупих се као да ми се сместио за врат, снажно одгурнух посилног који ми се с мањерком испречио на путу, пробих се.. Осетих у десној нози потмули бол и врелину. Поче да се слива низ камашну.

Помислих да сам рањен и да је то врело крв. Бол нисам осећао. По причању ратника знао сам да при рањавању бола скоро готова да нема, почиње тек кад се рана „олади“. Откуд да сад допаднем ране? Ако паднем непријатељу у руке? Пред очи ми искрсну слика логора, повратак кроз поробљену земљу… Колико ме је срамоте чекало! Низ десну ногу стално ми се сливало. Врело!… Нисам имао храбрости да је погледам. Можда је размрскана! Учини ми се да ме већ хвата несвестица и да ћу пасти… Не, не, не смем више да оклевам. Да погледам. Треба да сјашим, да се превијем, крв да зауставим.

Обузе ме и гордост: лекар па рањен! „Био сам рањен у ногу!“ Сад ми се чинило да ногу могу да покренем. Значи није размрскана. Дубља рана? Можда је повређена нека од артерија? Толико цури кроз камашну… Врелину сам још увек осећао: рана се, дакле, још није „оладила“. Укриво сагох главу, накренух се улево и погледах: низ камашну се сливала брашњава чорба, а на ципели је лежало неколико зрна пасуља. Сетих се да сам до малопре безобзирно крчио свој пут кроз гомилу посилних! Они су носили пуне мањерке. У некој од оних које сам закачио узенгијом морао је бити пасуљ – врео, још недокуван. Стресох са своје „рањене“ ноге преостала зрна пасуља. Потегох напред…

(др Александар Костић, „Ведрине у олуји – приче са Солунског фронта“, Партизанска књига, Београд, 1984.)
Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete

Van mreže Max

  • Opšti urednik
  • Heroj
  • *****
  • Poruke: 712
  • Ugled: +81/-0
Odg: Приче из Великог рата
« Odgovor #18 poslato: 27.04.2016. 23:11 »
Је ли зима, браћо?

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete


Пењући се уз једно брдо у Албанији, краљу Петру је било топло па је скинуо свој шињел и предао војнику да га носи. Војник је, успут, застао тако да је краљ, не желећи да га чека, наставио без шињела иако је хладноћа била све јача. Стигавши у сеоце Михајну, пришли су ватри око које се окупило доста војника. Пошто је сматрао неумесним да их, онако бледе и промрзле, ослови са „Помоз’ Бог, јунаци!“ једноставно их је упитао:

– Је ли зима, браћо?

Војници су га гледали немо као да су очекивали нешто друго, или као да им се привиђало да у тој белини виде свога старог краља. Само је један млади војник пришао краљу, скинуо свој шињел, огрнуо му га и рекао:

– Зима је, Ваше Величанство!“

Краља Петра је дирнуо овај поступак и овај одговор, али је вратио шињел војнику говорећи:

– Твој живот треба да се сачува. Хвала ти, али га не могу примити.

Војник га је преклињао:

– Величанство, ја ћу радо свој живот положити за Вас. Узмите!

Краљ није примио шињел:

– Остани ти за мене жив! – рекао је и удаљио се од ватре.

Краљ није прихватио ни шињеле људи из своје пратње. Прихватио је само да га Здравко огрне шаторским крилом.

(Милован Витезовић, „Политика“ од 27.08.1991.)
Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete