KOLUMBO U ISTORIJI

NJEGOVI BIOGRAFI

I ako je nesumnjivo da su Evropljani i pre i posle Hrista, u X i u docnijim stolećima, išli do Novoga Sveta, ipak se smatra da je on otkriven tek 1492. Zašto? — Zato što je po svojim posledicama događaj od 1492 nadmašio sve prethodne i što je u Istoriji zauzeo, to smemo reći, prvo mesto. U petak, 12 oktobra 1492, izvršen je prevrat u Povesti Zemljine Kugle.

Međutim, ni dan danas svet ne zna ko je izvršio taj najveći prevrat u Istoriji. Mi ne znamo još ko je pronašao Ameriku! Hristifor Kolumbo? — Da. No, ko je to Hristifor Kolumbo? Kakvo je njegovo pravo ime? Koga je on porekla? Koje narodnosti? Kada je i gde rođen? Kojoj je porodici pripadao? Kako je proveo mladost? Kako je tekao ceo njegov život?...

Mi ne znamo tačno ni kada je otkrio Novi Svet! — 1492. Da, zvanično. Nezvanično petnaest godina ranije.

Kao i mnoga druga pitanja u Istoriji, tako je i pitanje Hristifora Kolumba jedna velika tajna. To je tajna koju su hteli i Kolumbo i njegovi biografi, savremenici i sledbenici. Prema uticaju njihovom, u toku vremena, i Istorija je raznoliko gledala na delo Otkrića Amerike i na njegovoga tvorca. Pokušaćemo da ukratko izložimo kako se danas na ta pitanja odgovara.

I

Jedina prava biografija pronalazača Amerike jeste delo njegovoga sina Fernand Colon (1488-1539), poznato pod imenom »Historie«, koje je u stvari jedan skup priča, prikaza, anekdota, epizoda iz života admiralovog. To je delo izdao 1571 u Veneciji istorik A. Ulloa. Postoji samo na italianskom jeziku, pošto je kastilanski original izgubljen.

To je delo imao pred sobom i Las Casas, pisac čuvene Historia de las Indias (XVI v.). Međutim, samo delo Historie pretrpelo je još u rukopisu znatne popravke i dopune od neke tuđe ruke (A. Ulloa? Luis Colon?). To je učinjeno, kako izgleda, sistematski i u naročitu svrhu. I La Casas, drugi veliki i verodostojni Kolumbov biograf, nije, dakle, potpuno pouzdan, pošto se u izvesnoj meri poslužio izmenjenim tekstom Fernandovim.

Ta dva glavna izvora poslužila su docnijoj istoriografiji kao podloga za Kolumbov životopis. Bilo je, inače, i drugih izvora, originalnih zabeležaka, tumačenja, navoda, priča svedoka.

P. Martyr d' Anghiera (1493, »Colonus Ligur«), Trevisano (»Colombo Genovense»), duhovnik Guistiniani (1516, »Psalterium»), Sabellico, Oviedo i drugi, sve iz Kolumbova doba, jako su uticali na Istoriju. Gotovo svi docniji biografi rukovodili su se njima. Da navedemo samo najkrupnija imena: Interiano, Gomara, Herrera, Sailnerio, Muratori, Spotorno. Zatim od najnovijih: A. von Humboldt, Navarrete, Duro, Alcantara, Altamira, Lollis, Serrano y Sanz, Desimoni, Altolaguirre, Salvagnini, Ruy de Pina, Aaron Goodrich, H. Harrisse, d' Avezac, N. Sumien, S. Ruge, H. Vignaud, Sh. de la Roncière, L. Ulloa, i tako dalje.

II

Od XVI pa do XIX veka, Istorija raznoliko predstavlja Kolumba. Fernand Colon, Las Casas i uopšte prvobitni izvori služe kao glavni material, ali se vremenom sve više gube. Biografi vrše samostalna istraživanja, a legende i spisateljska mašta čine svoje. Sve te pisce između XVI i XIX veka, koji čine jednu školu, nazivamo: »kolombistima«. Oni i danas imaju svojih mnogih pristalica.

Kolombisti su puni protivurečnosti i kontrasta. Njih ima sviju niansa. Njine su versije izmešane sa teorijama i legendama.

Hristifor Kolumbo govorio je da je od svoje petnaeste godine bio mornar, da je mnogo putovao, da je bio u službi korsara i francuskog kralja René d' Anjou, da je učestvovao u borbi protivu aragonskog broda Fernandina kod Tunisa, (oko 1473), da je putovao do Hiosa i drugih sredozemnih ostrva, da je, najzad, bio na strani gusara u borbi kod rta Saint-Vincent (1476), kojom je prilikom dospeo u Portugaliju; da je, zatim, putovao do ostrva Tile (Island) i »100 milja dalje« (1477).

Značajno je i njegovo tvrđenje: »Ja nisam prvi admiral u svojoj porodici«.

Hristifor Kolumbo, docnije, često se pozivao na stare, Grke i Arabljane, i voleo se prikazivati kao inspirisan od dotadašnjih naučnih tekovina, koje je ispitao dugim kabinetskim radom (naročito u Portugaliji 1477—1484), a proverio prilikom mnogobrojnih putovanja.

Kolombisti smatraju otuda da je Kolumbo plemićskog porekla. Nisu složni u pogledu mesta i datuma rođenja (Zapadna Španija, Sevilja, Južna Francuska, Sredozemna ostrva, Severo-zapadna Italija; godine rođenja: 1436—1456, ponajviše između 1445 i 1447). Po njima, Kolumbo je doista rano, u petnaestoj godini (oko 1462) plovio na otvorenome moru i bio u službi gusara, i francuskog kralja René d' Anjou (le Roi Reynel); on je bio rođak čuvenoga južno-francuskoga gusara, vice-admirala Guillaume de Casenove (= Coullon, ili Coulomp, nazvani Archipyrata), i otuda ono njegovo: nisam prvi admiral u svojoj porodici. Njima je manje jasno trgovačko putovanje u malo-azijska ostrva 1475 godine, a 1476 godinu smatraju kao konsekraciju i kraj njegove dotadašnje gusarske kariere. Gusari su, nedaleko od portugalske obale, kod rta Saint-Vincen, napali na đenovljanske trgovačke lađe, koje su plovile za Englesku.

Jedna je gusarska lađa u borbi potonula, i s nje se plivanjem do portugalske obale spasao Kolumbo.

1477 godine, on je, kao pilot i istraživač, išao u severna mora. Njegova aktivnost postaje stalnija i manje avanturistička. On polako privodi u delo svoj stari plan, koji većina kolombista smatra kao neku idée fixe.

Legenda se meša sa istinom, i kolombisti govore o njegovom vaspitanju na sveučilištu (Pavija), o njegovom znanju astronomije i matematičkih nauka, o njegovom obrazovanju u duhu klasika. Njega inspirišu Pierre d' Ailly (»Imago Mundi«), Marco Polo, Pius II.

Kolombisti su raznoliko objašnjavali Kolumbovu zamisao. Po jednima on traži neka ostrva (Antilia, Cypangu, ...), po drugima on traži samo zlato, po trećima slavu i besmrtnost, i tako dalje. Malo ih je koji su ukazali na naučnu stranu njegovoga preduzeća. Po njima, Kolumbo je u glavnom jedan rođeni avanturist, koga opasnosti i razne prepreke nisu odvratile od njegovih neobičnih težnji.

I danas ima mnogo kolombista. Neku vrstu sinteze njihovih teorija dao je nedavno Marius André.

Tu se čak spominje i ono dovođenje. Kolumba u vezu sa plemićskim porodicama iz Montferrat. Njegov najstariji poznati predak jeste Colonius, rimski đeneral koji je pobedio pontskog kralja Mitridata!

Sve u duhu kolombističke škole, oko petnaest italianskih manjih ili većih gradova smatraju sebe kolevkom Kolumbovog roda. (Na pr. Cuccaro, Placencia, Cogoleto, Quinto, Cugureo, Savona i dr...).

Bila je jaka teorija o Placenciji, zbog Kolumbovog grba. Druga jedna teorija tvrdi da je Kolumbo Korzikanac (rođen u mestu Calvi). Njen važni predstavnik jeste J. Peretti. Treća teorija jeste ona po kojoj Kolumbo pripada jednoj jevrejskoj porodici, iz mesta Pontevedra (Galisa), koja je 1444 iščezla, zbog verskih nereda, i verovatno se nastanila u Đenovi. Pobornik ove teorije jeste C. G. de La Riega. Najzad, Rochefort Labouisse i drugi, pokušali su da dokažu francusko poreklo velikoga moreplovca. Ima jedan zapis iz 1550 god., po kome je on rodom iz Milana.

Nedavno je jedan Španac, g. Ventura Lopez izneo tvrđenje da je Kolumbo rođen u Sevilji. A drugi jedan Španac, profesor Serrano, tvrdi da je Kolumbo rođen u španskom selu Oliva de Jerez.

III

Kolombistička škola jeste, dakle, skup onih teorija i versija koje su sačinjavale Istoriju sve do XIX veka. Tada, oko tridesetih godina, Đenova izbija na površinu. Đenovski arhivi pružaju podatke o nekome Cristoforo Colombo (sinu drndara Domenico Colombo). Tako se, na osnovu arhivskih podataka toga đenovljanskog Kristofora i ranijih pomena Đenove kod pisaca iz XVI—XIX v., stvorila đenovistička teorija. Pronađeni Cristoforo Colombo identifikovan je sa pronalazačem Novoga Sveta, koji je inače bio poznat pod španskim imenom: Cristobal Colon. Đenovistička teorija ubrzo je prokrčila sebi put i zacarila u Istoriji u drugoj polovini prošloga veka. Ona je našla svoju slavu u radovima čuvenih amerikanista: Henry Harrise i Henry Vignuad.

Đenovisti smatraju da je pronalazač Amerike onaj Cristoforo Colombo. Rođen u Đenovi, 1451 ili 1452, u kuli Olivella (otac: Domenico, mati: Suzanna Fontanarossa), on je u detinjstvu pomagao ocu u njegovom pozivu drndara.

Domenico Colombo imao je tri sina (Cristoforo, Bartholomé, Giacomo) i jednu kćer. Najdarovitiji od dece, Hristifor, počeo se interesovati za moreplovstvo još u svojoj ranoj mladosti, ali je ipak sve do svoje 23-će godine (1475) samo pomagao svome ocu, kao običan tkač. Njegovo intelektualno obrazovanje nije bilo veliko. Slušao je sa mnogo pažnje priče đenovljanskih moreplovaca i imao prilike da upozna donekle istočnjački život u samoj Đenovi. Po prirodi avanturista, on je, najzad, ostvario svoju želju za putovanjem i 1475 god. (1474?) ukrcao se na trgovačke brodove koji su iz Đenove krenuli za Malu Aziju. Tada je obišao Kipar, Hios, Rodos i druga velika ostrva. Na lađama bio je pomoćnik Đenovljanima Paolo di Negro i Spinola. Neki misle da je bio njihov rođak. Drugi su mišljenja da je bio običan putnik, trgovac.

Posle ovoga trgovačkog puta događa se jedna važla činjenica: godine 1476, francuski gusar Casenove-Coullon napada kod rta Saint-Vincent na đenovljanske lađe koje su išle trgovačkim putem za Englesku. I ako i Historie i Historia de las Indias i docniji izvori izrično napominju da je Kolumbo bio na jednoj od korsarskih lađa, đenovisti, prelazeći ćutke preko toga, uzimaju da je Kolumbo — putnik-trgovac — bio na jednoj od potopljenih đenovljanskih lađa, i da je s nje skočio u vodu i, pomažući se u plivanju jednom kladom, spasao se do portugalske obale.

To je, možda, najsudbonosniji događaj u Kolumbovom životu. Tada, u stvari, počinje njegova mornarska kariera, od tada, verovatno, datira stvaranje njegove zamisli, od tada počinje njegova duga borba za njeno ostvarenje. Od te godine 1476 pa na dalje Kolumbov život gotovo potpuno je poznat i od tada, može se reći, sve se teorije sjedinjuju.

Gusari su potopili nekoliko đenovljanskih brodova, ali je i jedan od njihovih, zapaljen, propao. Kolumbo tvrdi da je se s njega spasao. »Đenovljanska« teza, u licu svoga glavnog pobornika H. Vignaud, uzima a priori da je Kolumbo bio na đenovljanskim lađama, kao običan putnik. On je bio Đenovljanin, i, prema tome, morao biti na đenovljanskim lađama! Pisci sviju boja priznaju da nigde na spiskovima đenovljanskih lađa ne figuriše Kolumbovo ime. (To su priznali i mnogi đenovisti, Vignaud, Desimoni, Altolaguirre, Hevezy, Ruge, i t. d.) Naprotiv, sve govori u prilog tome da je Kolumbo bio na strani gusara.

Po đenovistima, Kolumbo je, posle boravka od nekoliko nedelja u Lisabonu, produžio sa ostalim đenovljanskim lađama put za Englesku, i tom prilikom otišao čak do Islanda. Da li je bio i dalje (na severu?) i zašto je išao tako daleko, to se ne trude baš mnogo da objasne i više su skloni da priču o ostrvu Tile i »100 milja dalje« smatraju hvalisanjem, kao i mnoge druge Kolumbove iskaze.
To je, u glavnom, đenovistička teza, koju je nedavno izložio g. André de Hevésy u jednoj vrlo lepo napisanoj brošuri.

Ona se još služi jednim sumnjivim dokumentom po kome bi se trgovcu-putniku našao trag 1478, kada održava veze na Maderi sa svojom domovinom; i Kolumbovim kodicilom u kome on čini neke restitucije izvesnim Đenovljanima (ali ne kažu ko su, ni šta su).

IV

U poslednje vreme, Istorija, pod pritiskom opšteg previranja XX veka, počela je da se budi. Ona se potkopava i gradi na novoj, osnovi. Čovečanstvo je unelo nova načela i nove snage u borbu.

U pitanju Hristifora Kolumba počelo se ponovo obraćati prvobitnim izvorima i tražiti u najstarijim spomenicima neke nove podatke, nove putokaze.

Peruvianski naučnik g. Luis Ulloa, koji je uspeo da spreči i jedan rat u južnoj Americi (između Perua i Ekvadora, dokazujući netačnost jednog razgraničenja iz 1830), stvorio je novu školu, zvanu katalonskom.

Dvadesetogodišnji rad doveo ga je do novih, vrlo smelih, ali i vrlo dubokih zaključaka. Nije preterano reći da je on naneo težak udarac đenovistima i zaljuljao njihovu teoriju. Ne možemo ulaziti u podrobnosti njegove demonstracije, koja se može naći u njegovome glavnome delu. Njegova je argumentacija snažna, i ako često nedovoljna.

G. Luis Ulloa tvrdi da je pronalazač Amerike bio Katalonac. Njegovo je pravo ime: Juan Colom (čak Juan Baptista). Otac mu se po svoj prilici zvao Diego. Juan je imao braću Vartolomeja i Diega. Bio je visoka roda (cavallero). Rođen je oko 1447 godine. Mladost je proveo burno. 1462 on je putovao sa zemljakom Za Costa na Istok, i to je ono njegovo putovanje po moru od petnaeste godine, kao i putovanje na Hios, Rodos, Kipar, i druga ostrva. Tamo se verovatno zadržao nekoliko godina (do 1467?). Po povratku u otadžbinu, on je učestvovao u čuvenoj Katalonskoj Revoluciji protivu Ferdinanda Aragonskog (1462—1472). Katalonci su 1466 izabrali za kralja René d' Anjou i ovaj im je poslao svoga sina. Kolumbo je, otuda, i posle katalonske bune bio u službi kralja René d' Anjou (Reynel). Tako je verovatno 1473, po njegovom nalogu napao na aragonski brod Fernandina kod Tunisa, (ovo đenoviste poriču odlučno). Zatim je stalno bio u službi kralja René d' Anjou i njegovoga vice-admirala, čuvenog južno-francuskog korsara Casenove-Coullon. Ovaj je možda, bio neki dalji rođak Kolumbov. Dolazi događaj od 1476. To je 13 avgust. Casenove-Coullon gubi u borbi sa Đenovljanima jedan brod. Kolumbo je na njemu, on skače u vodu, hvata se za jednu kladu i spasava se plivanjem do portugalske obale udaljene dve milje od mesta bitke. U Portugaliji on se oporavlja nekoliko meseci. Februara 1477, danski kralj Hristian I organizuje u sporazumu sa portugalskim kraljem jednu ekspediciju u severna mora. Toj se ekspediciji priključuje Kolumbo. Tako je on bio do Islanda i Grenlanda, a i 100 milja dalje. Jeste: dalje. No, ne na sever, kao što su mnogi apsurdno tumačili (ka severnom polu!), već na zapad.

G. Ulloa sa ubeđenjem tvrdi da je Kolumbo bio na zapadu, i to do Severo-Američkog Kontinenta, duž koga je plovio sve do Antilskih ostrva, sa kojih se vratio preko okeana do Madere, pa zatim u Portugaliju (1478).

Hristifor Kolumbo otkrio je godine 1477 Ameriku, ali to nije hteo objaviti, već je čuvao tajnu za sebe, da bi iz nje docnije izvukao što veće koristi. Otuda njegov smišljen plan, njegovo beskrajno strpljenje, njegova sigurnost i upornost, njegovi neobični zahtevi (»Vice-kralj«, »Admiral«, »Don«, 1/8 od prihoda itd ...).

Proučavajući dela o Kolumbu čovek dolazi do utiska, da je g. Ulloa ponajdublje pronikao Kolumbovu ličnost, razvoj njegovog unutrašnjeg života, njegove namere, njegove težnje, njegove postupke. Tako na primer objašnjenje njegovoga imena. Od 1477 god. Kolumbo se potpisuje na sledeći misteriozni način:

        S
     S A S
    X M Y
Xpo Ferens

Tumačenja ovoga potpisa raznolika su (Supplex, Servus Altissimi Salvatoris, Christi, Mariae, Josephi, i t. d....) G. Ulloa je izneo svoje originalno mišljenje o tome. Za ime Kristoferens (Xristoferens, polu-grčko, polu-latinsko, mistično i misteriozno) on misli da ga je Kolumbo usvojio u čast oca Hristiana 1-og. (To je Cristofers III). A Christoferens je u isto vreme onaj koji donosi vest o Hristu, vesnik, krstitelj Hristov. Dakle, Sv. Jovan Krstitelj (Juan Baptista = ime Kolumbovo).

Argumenti g. Ulloa vrlo su smeli, ali i vrlo jaki. Njegovoj dokumentaciji služe imena, topografija pronađenih ostrva u Srednjoj Americi. Izveštaj sa prvog putovanja izgleda da je štampan prvo na katalonskom dialektu. Kolumbo nije znao, nikada pisao, niti govorio italianski jezik. Španskim je, međutim, odlično vladao! Đenovi se nikada nije obratio za svoje veliko preduzeće!

Dokazi protivu đenovista mnogobrojni su. Kolumbo je, ako ne po rođenju i poreklu, a ono sigurno po duhu i po celome životu svome bio Španac. U koliko čovek bolje proučava špansku Istoriju toga doba, sve više stiče ubeđenje da je g. Ulloa na pravome putu, a ne svi oni mnogobrojni psevdo-naučnici koji preturaju po severo-italianskim bibliotekama.

*

Iza godine 1477 nema se više šta reći o katalonskoj teoriji. Svi Hristifori Kolumbo sjedinjuju se u jednu ličnost. Kolumbo provodi duge godine u Portugaliji i Španiji, da najzad doživi ostvarenje svoga davnašnjeg sna 1492 godine.

*

Katalonska teorija mlada je i malo poznata. Ona već ima svojih mnogih pristalica, koji su ponajčešće lični poštovaoci g. Ullo. (Carreras i Valls, Valls i Taberner, i drugi). Za nju se ne može reći da je nova. Poznato je, naime, da je još u XVI veku postojalo i bilo rašireno u Španiji predanje po kome je Hristifor Kolumbo Katalonac. G. Ulloa otvoreno kaže i ističe da u svome pravcu ima prethodnika, kao na pr. Bergenroth, Ferrazon, i drugi. No, u ovoj novoj zgradi, koju je uzeo na sebe da je sagradi g. Ulloa, ima toliko svežine, novine, revelacija, da se može njen tvorac doista nazvati revolucionarem u istoriografiji. G. Ulloa je otišao starim izvorima, preturio sve moguće arhive, proverio svaki detalj, svaku reč, povezao sve u jednu ogromnu celinu. No, teza g. Ulloa bori se protivu mnogobrojnih teškoća. On je i suviše srušio od onoga što se do sada smatralo istinitim i zato je primljen sa dosta nepoverenja. Taj moralni nedostatak njegove teorije lepo je izrazio g. Froidevaux u jednome članku*). I još ne znamo da li već možemo ponoviti reči izgovorene u javnosti: «Došao je red na onoga koji je otkrio Ameriku, da i njega otkriju na dnu mora tajanstva gde je sebe bio sakrio«.

* France-Amérique, mesečna revia, str. 266—270. (Pariz, sept. 1928). B. i La Géographie, mars-avril 1928, r. 252-280.

KOLUMBOVO OBRAZOVANJE

Smatrali smo za umesno da baš na ovome mestu progovorimo koju reč o Kolumbovoj intelektualnoj vrednosti, jer je on u doba do koga smo došli — prelazak u Španiju — stvarno usavršio i završio svoje obrazovanje i svoje umno razviće. U Portugaliju on je došao sa dosta stečenoga znanja i iskustva, ali kristalisanih pojmova on verovatno još nije imao. U Portugaliji on dopunjuje i usavršava svoje znanje. Njemu je tada između trideset i četrdeset godina. On je u punom naponu svoje muške snage. Putuje, uči, sluša, beleži, crta, smišlja.

Putovanje od 1477 nesumnjivo iskače kao vrlo značajno za formiranje njegove mornarske ličnosti. U Porturgaliji Kolumbo je stekao ubeđenja i uverenja, izvršio sigurne opite i trasirao sebi put kojime će ići celoga svoga života. Šta je, dakle, sve Kolumbo imao u glavi i u duši kada se nastanio u Španiji 1485 godine?

I

Šta je, sve i gde učio u mladosti ne zna se tačno. Spominju Benediktince i Paviju. To nije verodostojno. Iz njegovih mnogobrojnih poznijih iskaza može se zaključiti da je on znao za Grke i Rimljane, za Aristotela, za Strabona, za Eratostena, za Seneku, i dr. On je znao i za Ptolemeja. Poznavao je i Egipćane, i Feničane, i Kartaginjane, i Arabljane. Znao je, možda, i za Averoesa. On je Normane upoznao 1477. Njihov je Vinland obišao i slutio je o njihovim nezvaničnim otkrićima.

II

Na Kolumba je uticao Pierre d' Ailly (Peter Alicus, XIV v.), čije je delo Imgo Mundi dugo imao u rukama. Isto tako i Pije II (Aeneas Silvius:  Historia rerum ubique gestarum). Marco Polo bio je u modi u XIV i XV veku. Njegovo putovanje po Istoku (1273— 1291) držalo je mesto hiljade i jedne noći. Kolumbo je dobro znao za »Milion« Marka Pola. Možda je na njega uticao i balearski filosof Raymond Lulle. On je znao za čuvena istraživačka putovanja, i njemu su bila poznata imena: P. Lucalongo, Antonio Leme, A. i N. Zeno, Jernam Domingo, T. Dora i U. Vivaldi (koji se nikada nisu vratili sa svoga dalekog putovanja i bili kao neki Nungesser i Coli XIV veka), i mnogi drugi. On je znao i za Fernand Tellez-a koji je 1475 išao da otkrije ostrva po Atlantskom Okeanu.

III

U studije u Paviji niko ozbiljno ne veruje. Prave Kolumbove studije bile su njegovo pohađanje Pomorske Akademije u Lisabonu i dobro poznavanje rada čuvenoga Henriha Moreplovca. U Lisabonu on je razvio svoj ukus i svoj um. Perestrelovi papiri više su mu nego dobro došli. U Portugaliji je poznavao i čuvenoga kartografa, Martin Behaim-a. To je dosta reći.

IV

U to doba spada i legenda o mornaru Sanchez-u: ekspedicija koja je doprla do nepoznatih ostrva na Zapadu, vratila se razbijena i na ostvru Maderi završila svoju tragačnu sudbinu. Tu je mornar Alonso Sanchez, koji je nadživeo svoje drugove, dao Kolumbu dragocene podatke i umro. Dao, — pa umro. Tako je 1478 god. Kolumbo — comme par enchantement — dobio ključ Otkrića.

Mornar Sanchez — koga je najzad pronašao g. Ulloa — bio je član Kolumbove ekspedicije, i to 1477. Ništa prirodnije nego da je otuda poreklo te priče, koja je potekla sa Antilskih Ostrva; a do njih je Kolumbo verovatno dospeo 1477 godine! Interesantno je i to da je legenda Sanchez imala za svoju pozornicu ostrvo Maderu 1478, a tada je baš Kolumbo tamo i bio, vrlo verovatno pri povratku sa svoga dalekoga puta.

V

Kolumbo, dakle, nije ukrao znanje, već ga je stekao. Alonso Sanchez je ime mornara koji je bio u njegovoj službi, a ličnost Alonso Sanchez-a je sama ličnost Kolumbova. Kolumbo je taj koji je jedini sa sobom doneo ključ Otkrića. Njegove drugove je gotovo sve zadesila žalosna sudbina, a oni u ostalom nisu ni bili svesni značaja toga putovanja iz 1477.

Dugo je živela u Istoriji versija o karti koju je, uz uputstva, dobio Kolumbo od čuvenoga florentinskog naučnika Paolo di Pozzo Toscanelli (»Paulus Tuscus«). I to posredstvom nekoga duhovnika (Fernam Martins), od koga je, po nekima, stvar ukrao i zbog toga morao pobeći iz Portugalije. Versija o Toskanelievoj karti, koja Toskaneliu pripisuje glavni deo zasluge za otkriće Amerike, danas ima više neprijatelja, nego li pristalica. Ako nije odbačena, a ona je, barem, žigosana. Ima dosta izgleda da pređe u kolo priče o Izabelinom nakitu i njenih satelita.

Sigurnije stoji da je Kolumbo svoje znanje geografije proširio blagodareći kartografu Martin Behaim-u, koga je poznavao u Portugaliji!

VI

U Portugaliji je, bez sumnje, nikla Kolumbova zamisao velikoga dela. On je imao izvesno obrazovanje, a ogromno iskustvo. Sredozemno More upoznao je u mladosti. Atlantski Okean ispitao je u svojim zrelijim godinama. I stari izvori Grka, i drugih kulturnih naroda, i srednjevekovni izvori sa svima pričama o putovanjima, naročito Marco Polo, upućivali su Kolumba da traži Istočno Carstvo. Velika je bila žudnja za zlatom. Zemlja velikoga Kana, Kitaj (Kina), i ostrvo Cipangu (Japan), bili su predmet opšte pažnje HIII-oga, HIV-og i XV-og veka. I Nauka i Trgovina težile su da zadovolje svoje potrebe. U XV-om veku i sam Atlantski Okean bio je jednim svojim delom poznat. Azorska i Kanarska Ostrva bila su predmet živog saobraćaja. Legende i predrasude (ključala voda, kraken i dr.) živele su još samo u najdubljim slojevima neprosvećenog pučanstva. Ni Katolička Crkva nije sputavala otkrića i napredak Nauke. Ona je težila da putovanjima što je moguće više da misionarski karakter. Smeli moreplovci nisu više znali za strah od mora, ma da Atlantski Okean još niko nije smeo osvojiti.

Kolumbo je verovao da postoji veliko Istočno Carstvo Kitaj. Bio je ubeđen da će do njega doploviti ako pođe na Zapad. Tim pre što je, kako sve verovatnije izgleda, već jednom u te daleke zemlje dospeo (1477). Kada je 1492 putovao, on se tačno držao jednoga pravca i bio potpuno siguran da će stići »tamo kuda hoće«. On se jedino prevario u srazmeri Okeana, smatrajući ga manjim nego što je u stvari, i držeći da je Azija mnogo prostranija, i da su zemlje do kojih je doplovio njene obale. On je smatrao da na okrugloj zemlji ima 6/7 kopna, a 1/7 vode! Za Ameriku, i za Tihi Okean, koji je razdvaja od prave Azije, on nije znao. On je uvek verovao da je dospeo u Aziju, u Indiju, i otuda naziv Zapadna Indija, dat najpre novome kontinentu.

VII

I kod Hristifora Kolumba vidimo sukob poznatih struja u filosofiji Istorije. S jedne strane Kolumbo je proizvod svoga doba, s druge strane on je »usamljena veličina«.

— Kolumbo je morao doći, jer je morao neko pronaći Ameriku. — Kolumbo, i samo on mogao je pronaći Ameriku. — Novi Vek, na pomolu, stvorio je Kolumba. — Kolumbo je otvorio Novi Vek. I stalno tako: dvojstvo individualizma i pluralizma. Prvo govore ćenovisti, drugo ostali. I Napoleon je morao doći, ali to baš nije morao biti Korzikanac Bonaparta. Kolumbo je isto toliko veliki koliko i tajanstven. Njegova znamenita ličnost pridobija čoveka svojim čudnim životom isto koliko i svojom nepronikljivom prirodom. Napoleon je bio pesnik zalutao na bojna polja; Kolumbo, pesnik zalutao po morima i okeanima.

BORAVAK U ŠPANIJI (1485—1492)

Ostavili smo Kolumba pri njegovom prelasku u Španiju, njegovu drugu otadžbinu. Portugaliju nije mogao pridobiti za preduzeće, jer su njene oči tada bile okrenute Africi. On se sada obraća Španiji. Neki pisci govore kako se Kolumbo u to doba okrenuo svojoj domovini Đenovi. To nije tačno, i nije usvojeno. Dok je on prelazio u Španiju, njegov je brat Vartolomej vršio razne misije po Francuskoj i Engleskoj. Kolumbo je polagao dosta nade u Francusku, i to nas jako opominje na kralja René (naročito 1466) i na korsarstvo.

I

U manastir La Rabida, blizu pristaništa Palos, u južnoj Španiji, pojavi se jednoga dana nepoznat čovek obučen slično kaluđerima i vodeći malo dete. Gostoprimstvo koje su mu ukazali kaluđeri omogućilo je nepoznatome da otpočne nov život, tih, miran i povučen. Nastojatelj manastira, otac Juan Perez, zavoleo je neobično nepoznatoga putnika. Ovaj ga je pridobio svojom dubokom prirodom i zanimljivim govorom. Juan Perez bi u nekoliko upućen u Kolumbovu tajnu. Ovaj mu je poverio svoju dotadašnju sudbinu, kao i onu koju on sebi želi da pripremi.

Kolumbov boravak u Španiji počeo je u manastiru La Rabida. Tu je on zatim ostavio sina Diega i otišao u Palos. Posle, pređe u Sevilju. Najzad, dođe u Kordovu. Kraljevski Dvor. Kolumbo je tražio da mu se približi. Otac Juan Perez bio je u mogućnosti da ga potpomogne. Bio je bivši kraljičin ispovednik. Kolumbo je polako hvatao veze i pripremao teren. Već tada, kažu, odlično je govorio španjolski! (Đenovljanin?)

Njegovi zaštitnici na španskome dvoru bili su: Luis Santangel, poznati bankar, Coloma, sekretar, grofovi Medina-Celi i Medina-Sidonia, Juan Cabrero, Diego de Deza, Gab. Sanchez, Geraldini, Quintanila i drugi dvorjani i državnici španski.

Krajem 1487 Kolumbo je uzeo za ženu Beatriz Eriquez de Arana, kćer Petra Torkvemade, koja mu je 1488 rodila sina Fernanda.

II

Kolumbov predlog odbijan je u Španiji više puta. Njegovi su zahtevi (oni isti kao 1484) bili veliki. A Španija se borila sa unutrašnjim teškoćama, glavna od njih bio je rat protivu Mavara. Osim toga, i plemstvo, oholo i samovoljno, zadavalo je mnogo brige Ferdinandu i Izabeli. Oni nisu imali dovoljno slobodne ruke da se bave osvajanjima na moru i unapređenjem moreplovstva. Oni su sa Kolumbom igrali dvoličnu igru: davali mu nade, a s druge strane odugovlačili stvar. Komisije su sporo rešavale i bile nenaklonjene Kolumbu (Talavera).

Ovaj, opet, vodio je svoju politiku prema Španiji: nudio je nove zemlje i bogatstvo sa sigurnošću, a u isto vreme namigivao inostranstvu, ne bi li ubrzao donošenje povoljne odluke. Godine 1488 on se obratio nanovo Portugaliji. Te iste godine, brat mu Vartolomej, ide u Englesku, Henrihu VII. Francuska je već odavno u toku Kolumbovih priprema.

III

Kolumbo je u Španiji jedno vreme zapao u veliku bedu. (1489). Kraljevi su mu ukazivali izvesnu novčanu pomoć, te se on na taj način izdržavao. Po mnogima, Kolumbo je u to vreme učestvovao u opsadi Granade.

Početkom 1492 Kolumbo je krenuo za Francusku, ali ga pri samome polasku sustignu kraljevski vesnici i jave mu da ga Dvor traži. Granada je bila pala. Ujedinjenje i oslobođenje Španije zapečaćeno. Katolički kraljevi mogli su obratiti pažnju na drugu stranu. Kolumbo je bio stekao glasa. Njegovi ogromni napori i njegova neverovatna upornost pridobili su mu mnogo pristalica. Kraljevi mu se, najzad, obratiše. Njegove petnaestogodišnje muke urodile su bile plodom. Ponuđene su mu tri karavele i sklopljen je sa njime ugovor.

IV

Ugovor zaključen 17 aprila 1492 u Sara Fé između Katoličkih Kraljeva i Kolumba naziva se obično »Kapitulacije«. Za kraljeve je potpiso njihov sekretar Juan de Coloma, za Kolumba njegov stari zaštitnik Juan Perez.

Po tome ugovoru, Kolumbo, Don Kristofor, imenuje se za admirala novopronađenih zemalja ostrva, za vice kralja i guvernera. Titula admirala i Don nasledna je za večita vremena. Kolumbo dobija čistu desetinu od proizvoda iz novih predela. On dobija osminu od zarade ekspedicija, za koje ima da plati osmi deo troškova.

Značajno je da u «kapitulacijama« stoji: »Tražene stvari, koje Vaša Veličanstva daju Don Kristofu Kolumbu, da ga nagrade na neki način za ono što je pronašao u okeanskim morima i za putovanje koje će sada, uz Božju pripomoć, da tamo preduzme i t. d... .«. Čuveni Navarrete (1827) ispravio je izraz: »što je pronašao«, i stavio: »za ono što će pronaći«. Od njega su docniji pisci primili ispravku, Neki smatraju da je to pogrešan prepis »kapitulacija«, drugi: da je taj prepis posle pronalaska Amerike pod uticajem toga dela dobio taj izraz, i tako dalje. G. Ulloa, kao i drugi pre njega, jako naglašuje baš te reči: »za ono što je pronašao«, i nalazi u tome osvedočenu potvrdu za teoriju o praotkriću od 1477. »Kapitulacije« su docnije poslužile političkom liscu Ferdinandu da sve koristi od Otkrića prigrabi za Kastilju i postepeno se oslobodi obaveza prema porodici slavnog pronalazača.

OSTALA PUTOVANjA

I

Na žalost, Kolumbova slava bila je kratka veka. Kada je 25 septembra 1493 sa 17 brodova i 1200 ljudi, na pompezan način napustio Cadix, on je već počeo gubiti od svoje popularnosti. Njegov ogroman uspeh pojačao je neprijateljstvo mnogih zavidljivaca i na Dvoru se uskoro obrazovala čitava klika njegovih protivnika. Čim je on ponovo otputovao, oni su počeli podrivati glas koji je on uživao, i našli su odziva kod samog kralja Ferdinanda koji nije mario toga genialnoga »stranca« i radio na tome da se postepeno oslobodi obaveza prema njemu.

Oktobra 1493 Kolumbo se zadržao na Kanarijama. 3 novembra stigao je u Dominique. — Zatim Kolumbo sve kao istraživač i naučnik, obilazi i proučava razna ostrva, kojima daje imena: Marigalante, Guadeloupe, Porto-Rico (St. Juan Baptista). Krajem novembra stiže u Hispanola. Topovskoj paljbi niko ne odgovori iz grada Navidad. Španaca nigde nije bilo. Pronađoše samo ruševine i nekoliko lešina. Guacanagari bio je tobože ranjen u borbi protivu Karaiba i njihovog vođe Caonabo. Uskoro nestade i njega. Kolumbu bi jasno: Španci su zlostavili Indiance i ovi su se svirepo osvetili maloj posadi.

Kolumbo je nastavio svoja traganja. Obratio je sada pažnju i na zlato, i slao izvidnice u unutrašnjost ostrva. Februara 1494 opremi bogato 12 brodova i pošalje ih u Španiju. Vođa flote, Antonio de Torres, nosio je katoličkim kraljevima pismo od Kolumba, u kome se ovaj žalio na zloupotrebe svojih potčinjenih. U Hispanola desi se buna. — Aprila 1494 Kolumbo opet putuje i dolazi u Kubu. Tu ostavlja brata Diego i ide dalje. Pronalazi ostrvo Jamajika (13 maj). Ponovo obilazi Kubu. U septembru on je opet u Hispanola. Tu je i njegov brat Vartolomej. Pobuna i razdori stvaraju sve veće teškoće Admiralu. Kraljevski odgovor nije najpovoljniji. U Španiji jako osuđuju Kolumbov predlog o upotrebi robova. Uskoro stiže u nove zemlje Aguado, neka vrsta vladinog komesara. On treba da ispita njihno stanje. Kolumbo je unižen i vraća se marta 1496 u Španiju sa 2 broda. Kod Gvadelupe mora da se bori sa urođenicima koji su ga napali.

11 jula 1496 Kolumbo stiže u Cadix. Kraljevi mu još ispoljavaju znake naklonosti i izilaze njegovim željama u susret. No, velikaši ga većinom napuštaju, a njegova popularnost u narodu bledi.

Kolumbo sprema novo putovanje.

II

30 maja 1498 sa 6 lađa on polazi iz San Lucar. U Hispanjoli ostavlja tri od njih, a s ostalima produžuje pronalazak novih ostrva: Trinidad (pronađena 31 jula) Testigos, Margharita, Beata.

Kolumbo stalno vrši astronomska ispitivanja. On posmatra magnetske pojave i beleži sve što mu se učini korisnim. Ovo treće njegovo putovanje važno je baš s naučnog gledišta. On prvi ispituje Gulf Stream. A tada je Kolumbo dospeo i do samog južno-američkog kontinenta (Paria, Galea — Venezuela. U njegovom radu mnogo ga je pomogao verni mu prijatelj, kartograf Juan de la Cosa.

Za to vreme, intrige i zavere kovale su se protivu Velikoga Čoveka. Alonso de Ojeda na čelu jedne velike ekspedicije, čini mu mnoge smetnje.

Kada je 30 avgusta 1498 došao u Hispanjolu, zatekao je anarhiju. Vartolomej — Adelantado — borio se junački protivu pobunjenika koje je predvodio Španac Roldan. Ni Hristifor, ni Vartolomej nisu bili dobri administratori. Indianci su bili ogorčeni zbog zlostavljanja kojemu su izloženi od strane Španaca. Ovi, opet, bili su nezadovoljni što zlato nije kuljalo bujicama, kao što su svi očekivali. Za to vreme, Kolumbo, kao pravi avanturist, tražio je nove zemlje i vršio naučna ispitivanja. On je pre svega bio mornar i istraživač, a guverner i vice-kralj samo po imenu. On nije umeo da upravlja, već da vodi. On je tražio novine i nije se mogao skrasiti na onome što je već pronašao. Svoje delo pripremio je i izveo sa sistemom, ali nije umeo sistematski da ga utvrdi i iskoristi. S ljudima više nije hteo da se bori i da se od njih brani; svoju pažnju usredsredio je na gorostasnu prirodu, koju je hteo da osvoji i otkrije. Velika srca imaju velike želje. Kolumbova ambicija rasla je s uspesima njegovih putovanja. On je hteo da osvoji svet lađama, kao što ga je Napoleon hteo pokoriti vojskom. I jednog i drugog survala je u ponor njihova ambicija.

Dok je Kolumbo neprestano krstario, anarhija je u novim zemljama besnela. 23 avgusta 1500 pojavljuje se tamo Bobadilla, kraljevski komesar, sa neograničenim punomoćjem. I Kolumbo i njegov brat Vartolomej okovani su.  Slavnog Moreplovca šalju okovanog u Španiju. Kapetan lađe hoće da mu skine lance, ali Kolumbo odbija.

Pri takvome prizoru narod se u Kadiksu uzbuđuje. Javlja se preokret u korist Kolumbovu. Kažu da je kraljica Izabela plakala kada ga je videla u lancima.

III

Kolumbu daju zadovoljenja. Bobadilla je opozvan. Prilike su na putu da se srede.

Kolumbo polazi na četvrto, poslednje, putovanje, 11 maja 1502. On ima 4 broda i 150 ljudi i u društvu je sa bratom Vartolomejom i sinom Fernandom. U junu dospeva do Martinike. U Hispanjoli nailazi na rđav prijem guvernera Ovando, koji mu ne dopušta boravljenje na ostrvu. Kao poslata od neba, jedna strašna bura koju je Kolumbo predskazao, razara flotu od 32 lađe koju je Ovando poslao za Španiju. 27 brodova je potonulo. Bobadilla, Roldan i mnogi drugi Kolumbovi protivnici našli su smrt u valovima. Među spasenim lađama nalazi se ona koja nosi Kolumbove stvari, celu njegovu guvernersku imovinu! Božje Proviđenje!

Kolumbo nastavlja putovanje. U julu on dospeva do Gvanaje, Hondurasa, Paname. On misli da je u Aziji, u Kini, blizu Gangesa. On se bori s urođenicima i sa svojom bolesti koja ga već od 1498 nagriza. Njegovo telo postepeno vene, ali je njegov duh onaj isti, nemiran, buran, pun poleta, neprestano budan i željan novine. Lađe su skoro skrhane. On je u maju na Jamajici. Od sigurne propasti spasava ga velikim požrtvovanjem njegov mornar Diego Mandez.

Najzad, 12 septembra 1504 Kolumbo napušta Sv. Domingo i 7 novembra dospeva u San Lucar. Nema dočeka. Nema huke i buke. Nema triumfa. Nezapažen i napušten, Kolumbo je 1504 svojom staračkom nogom kročio na špansko zemljište. On nije mogao dugo živeti, jer nije mogao preboleti uniženje i neblagodarnost od strane onih kojima je bio toliko učinio. Kraljica Izabela umrla je još oktobra 1504 i on je u njoj izgubio svoga poslednjeg velikog zaštitnika. Ostajalo mu je samo da se preda Bogu na istinu. Španija i nije slutila 21 maja 1506 da je jedan od najvećih ljudi ispustio dušu u njenoj sredini,  u Valadolidu.

  *
*   *

Delo Hristifora Kolumba i suviše je veliko da bi se moglo obuhvatiti jednim pogledom. On je unapredio Nauku i osvojio Mora. Otvorio je Novi Vek. Preobrazio je socialni život. Priliv zlata stvara nov društveni poredak i nove klase u Evropi. Prirodni proizvodi iz novih zemalja izmenjuju ceo način života. U Evropi se stvaraju moderne države, i one počinju obrazovati sebi velike kolonije. Hrišćanstvo se širi, i, kao daljni odjek Otkrića Amerike, javlja se Reformacija. Kultura se menja, druge ljudske rase stupaju na svetsku pozornicu.

U stvari Kolumbo je tražio jedno, a pronašao drugo. U mesto Istočnog Carstva, sudbina mu je dala u ruke Ameriku. Njegova lična zasluga nije toliko velika u pogledu na otkrivene zemlje, koliko zbog samog putovanja. Rezultat njegovoga rada manji je od samoga rada. Nas manje zadivljuje ono što je dao, nego li način na koji ga je dao. Plod njegovoga truda donekle je slučajnost, sticaj okolnosti; sam njegov trud mnogo je veličanstveniji. Kolumbo je za nas važniji po tome što je osvojio Okean, nego li što je otkrio Ameriku. U svakoj biografiji uvek ima više subjektivne, manje objektivne ocene. I mi više gledamo na Kolumba kao čoveka, nego kao istorisku ličnost. U XV veku, znalo se o Istočnom Carstvu, o Aziji, od prilike onoliko koliko je Azija znala za Ameriku, za »Fou-Sang«. Do nje su Evropljani pokušali doći obilazeći Afriku. Kolumbo kida sa tradicijom, uzima nov, dotada nepoznat put, pravce preko Okeana. To je herojsko delo. Danas se toliko govori o Čarlsu Lindbergu, čije je delo slično Kolumbovom, no toliko puta manje!

Hristifor Kolumbo imao je praktičan i naučan smer. Hteo je da dokaže da Atlantski Okean nije nepremostiv i da se brže može dospeti u Aziju preko Zapada. Hteo je da uveća zemljinu kuglu. A želeo je i da obogati sebe, Španiju, Evropu, kao i da proširi uticaj Crkve na nove delove Sveta.

Posmatrano samo za sebe, Kolumbovo je delo primer genialnosti udružene sa retkom energijom. Hristifor Kolumbo je oličenje volje, udružene sa verom, i stavljene u službi razuma. Njegova je figura gorostasna, i njeno će mesto u Istoriji biti sve veće i veće.