Istorija Srbije i najnovije vesti iz arheologije
Ovlaš?eni zastupnici za Fisher, Teknetics, Bounty Hunter, White's, XP, Golden Mask i Minelab
XP metal detektori
Minelab CTX3030

Autor Tema: Grčka mitologija  (Pročitano 3979 puta)

Na mreži Konstantin

  • Opšti urednik
  • Heroj
  • *****
  • Poruke: 1198
  • Ugled: +132/-1
  • Pol: Muškarac
Grčka mitologija
« poslato: 23.03.2013. 21:21 »
Mitologija predstavlja skup svih mitova jedne civilizacije ili naroda. Poreklo reči je iz grčkog jezika, a doslovno bi značila pričanje priča. U grčkoj mitologiji postoji dvanaest glavnih bogova i boginja. Od bogova, tu spadaju:

    Apolon,
    Ares,
    Hefest,
    Hermes,
    Posejdon i
    Zevs,

a od boginja:

    Afrodita,
    Artemida,
    Atina,
    Demetra,
    Hera i
    Hestija.


Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete


Nastanak sveta, grčka mitologija objašnjava tako što su se iz haosa, koji je na početku postojao, gde su nebo i zemlja bili izmešani, prvo izdvojili Gaea (Gea) - boginja zemlje i Uranus (Uran) - bog neba. Svi titani (bogovi koji su imali izgled belih ljudi) predstavljaju njihove potomke. Uran se bojao da će neko od naslednika želeti da preuzme vlast, te ih je sve zatvorio pod zemlju. Međutim, uprkos svim njegovim naporima, najmlađi sin - bog Cronus (Hronos) - uspeo je da izađe iz zemlje i oslobodi ostalu braću i sestre.

Nedugo nakon toga, desilo se upravo ono čega se Uran i bojao. Njihov najmlađi sin, Hronos, preuzeo je vlast tako što je kastrirao oca i postao gospodar sveta. Oženio je svoju sestru Reju i postao otac Hestije, Posejdona, Hada, Demetre, Here i Zevsa. Oni su svi bili olimpski bogovi. Pored ovih, najpoznatijih olimpskih bogova, deca su im bila i drugi titani i nimfe. Međutim, iako je Hrona Proročište upozorilo da će ga zadesiti ista sudbina kao i njegovog oca, sa prestola ga je svrgnulo jedno od njegove dece.

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete


Kada je bio upozoren na svoju sudbinu, Hron je bez razmišljanja, odmah po rođenju, gutao svoju decu, jedno po jedno. Reja je, stoga, odlučila da svoje šesto dete rodi usred noći, potajno. Umesto deteta, Hronu je dala kamen umotan u pelene, prevarivši svoga muža i spasivši Zevsa.

Zevs je bio poveren na odgajanje nimfama, Kuretima i kozi-nimfi Amalteji. Kada je Amalteja uginula, on je iskoristio njenu kožu i napravio neprobojni štit. Zatim se uputio u osvajanje moći i preuzomanje vlasti od oca Hrona. U oslobađanju braće i sestara, pomogla mu je Metida, napravivši mu lek pomoću kojeg će Hron lako povratiti svoju decu. Oslobađanjem Kiklopa i Hekatonhejra, divova sa sto ruku i pedeset glava, koji su mu dali gromove i munje, Zevs se našao na čelu prave vojske.

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete


Rat protiv Hrona je trajao 10 godina. Obzirom na to da je Zevs pobedio, bogovi su se dogovorili da među sobom podele moć. Zevs je postao bog neba, Posejdon bog mora, Had bog podzemlja, odnosno pakla. Od boginja, Hestia (Hestija) je postala zaštitnica porodice i grada, Demeter (Demetra) - boginja žita, a Hera - zaštitnica udatih žena i vladarka sveta.

Zeus je bio bog svih bogova. On je bio najveći olimpski bog i imao je apsolutnu moć. Kako je on bio bog neba (i svetla), on je bio zaslužan za javljanje svih nebeskih pojava. Donosio je kišu, sušu, dobro i loše vreme, vladao je olujama i donosio nevreme. Pored toga, Zevs je osiguravao red među bogovima, ali i među ljudima. Njegove odluke bile su uvek pravedne i nikada nije pokazivao pristrasnost.

Za grčke bogove se vezuju mnoge legende, a samo najupečatljivije su se održale do današnjeg dana.
« Poslednja izmena: 11.07.2014. 16:15 marko313 »

Na mreži Konstantin

  • Opšti urednik
  • Heroj
  • *****
  • Poruke: 1198
  • Ugled: +132/-1
  • Pol: Muškarac
Odg: Grčka mitologija
« Odgovor #1 poslato: 23.03.2013. 21:46 »
Zevs
(Sin titana Kronosa i njegove žene Reje, najviši bog starih Grka)

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete
    Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete


Zevs nije uvek bio najviši bog i nije vladao od pamtiveka. Vladavine nad bogovima i ljudima domogao se pobedničkim ustankom protiv svog oca Kronosa, koji je opet svrgnuo s prestola svog oca Urana, prvog vladara sveta nakon prvobitnog Haosa. Zevs nije bio oduvek a ni zauvek, nije bio nepromenljiv, niti je predstavljao otelovljenje najviših vrlina. Grci su ga stvorili prema slici ljudi i prema likovima zemaljskih vladara onog doba. Imao je, dakle, ljudske osobine i ljudske karakterne crte, iako, razume se, uveličane, kako je i dolikovalo onome koji vlada nad vladarima smrtnika i nad besmrtnim bogovima.

Zevs se rodio u pećini gore Dikte na ostrvu Kritu, a njegova majka Reja rodila ga je u tajnosti da bi ga spasila od Kronosa, koji joj je svu decu, čim bi se rodila, gutao u strahu od moguće pobune. Kronosu je Reja, umesto deteta, predala kamen umotan u pelene i Zevs je tako umakao sudbini svoje starije braće Hestije, Demetre, Here, Hada i Posejdona. Budući da Reja nije mogla da se posveti malom Zevsu, poverila ga je nimfama Adrastiji i Idaji. One su ga hranile mlekom božanske koze Amalteje i pčelinjim medom. Opasnost da ga Kronos otkrije otklanjali su gorski demoni Kureti. Kad bi se rasplakao, udarali su mačevima po štitovima i plesali uz zaglušujuću buku i divlje krike tako da ga Kronos nije čuo. Na gori Dikti i na još višoj planini Idi Zevs je stasao do mladićkog doba. Odlučio je tada da podigne ustanak protiv Kronosa i svrgne ga s vlasti.

Ustanak protiv Kronosa Zevs je započeo oslobađanjem svoje braće koja su živela u Kronosovoj utrobi, jer su kao božanska bića bili besmrtni. Prisilio je Kronosa da ih povrati. Sestre Hestiju, Demetru i Heru poslao je na kraj sveta, a braću Hada i Posejdona pozvao da mu se pridruže. Oni su ga bez oklevanja poslušali i udruženi napali Kronosa. Kronos je pozvao u pomoć svoju braću titane i, iako se svi nisu odazvali, uspeo je da odbije Zevsov napad, a zatim da ga i potisne na sam vrh Olimpa. Kada se našao u ozbiljnom škripcu, Zevsu su pritekli u pomoć divovski jednooki kiklopi. Iskovali su mu gromove i munje i njima je Zevs uspeo da zaustavi Kronosovu navalu i da pređe u protivnapad. Time su se Zevsovi izgledi znatno poboljšali, a kada je među titanima došlo do spora, Okean, Stiks i Prometej, kao i neki drugi, nezadovoljni Kronosovom vlašću, prešli su na Zevsovu stranu. Uprkos tome, borba se vodila deset godina. Zevs je zato odlučio da iz unutrašnjosti zemlje pusti strašne storuke divove Hekatonhire, koje je tamo zarobio njihov otac, njegov deda, Uran. Uz pomoć svojih novih saveznika Zevs je na kraju odneo pobedu. Kronosa i ostale titane, svoje neprijatelje, sunovratio je u večnu tamu Tartara i proglasio se vladarom svega što postoji i što bi trebalo da postoji.
Proglasiti se vladarom i postati vladar nije isto i Zevs se u to brzo uverio. Tu su, pre svega, bila njegova braća Had i Posejdon, ali do brobe za vlast među njima nije došlo jer se pojavio zajednički neprijatelj. Boginja Geja razbesnela se na Zevsa zbog okrutnog kažnjavanja titana, udružila se s bogom bezdane tame, Tartarom, i dovela na svet stoglavog nakaznog diva Tifona da ubije Zevsa. Tifon je bio tako velik da se pod njim, kad je koračao, ulegala zemlja, urlao je životinjskim glasovima i iz svojih zmajskih čeljusti bljuvao uništavajući oganj. Zevs ga je svojim gromovima i munjama nadjačao i nakon teške borbe sunovratio u Tartar. Zatim je predložio braći da vlast razdele kockom. Kad su na to pristali, Zevs se pobrinuo da za sebe izvuče najbolji deo. Posejdonu je pripalo more, Hadu podzemni svet, a Zevsu nebo i zemlja.

U početku je Zevs vladao kao tiranin i dva puta pokušao da uništi ljudski rod. Prvi put je hteo da to uradi zbog toga što su mu se ljudi učinili sasvim ništavnim. Uništenje čovečanstva sprečio je titan Prometej, stvoritelj ljudi, koji im je doneo vatru i naučio ih raznim veštinama. Drugi put Zevs je hteo da uništi ljude zato što su mu se učinili suviše moćnim, i to mu je skoro i pošlo za rukom. Poslao je na svet potop, ali Prometej je omogućio svom sinu Deukalionu i njegovoj ženi Piri da se spasu i nasele svet ljudima. Kad je Zevs učvrstio svoju moć tako da je ništa nije moglo ugroziti, popustio je uzde svoje vlasti i pustio na slobodu nekadašnje neprijatelje. Ostao je, svakako, i dalje apsolutni vladar ne samo kao vođa pobedonosne pobune i izbora kockom nego i zbog svoje snage. Bogovi su je i te kako bili svesni i zato su mu se pokoravali. Ponekad su to, doduše, činili i nevoljno, a događalo se da su se protiv njega i pobunili. Jednom prilikom su hteli i da ga svrgnu s prestola, ali se on odbranio uz pomoć storukog diva Brijareja. Za vreme čitave Zevsove vladavine izbila je samo jedna pobuna koja ga je ozbiljno ugrozila. Bila je to pobuna čudovišnih dugokosih giganata, ali ih je Zevs uz pomoć ostalih bogova i svog ovozemaljskog sina Herkula porazio u bespoštednoj borbi. Inače, bogovi su mahom bili mišljenja da je s najvišim bogom dobro biti dobar. To je, uostalom, govorila i većina ljudi. U herojsko doba Zevs je već bio vladar koji nije zloupotrebljavao svoju vlast. Iako je imao mnoge ljudske nedostatke, ipak je bio najbolji od svih poznatih vladara bogova i ljudi.
Uprkos tome što je zevs bio apsolutni vladar, njegova vlast se nije protezala bezgranično. Ostali bogovi, a i ljudi, imali su svoju volju i slobodu. Nad svim bogovima i ljudima, pa i nad samim Zevsom, vladalo je nešto više, nedokučivo i nepromenljivo: sudbina. Govorilo se, doduše, da Zevs vlada i sudbinom, ali to je bila samo metafora. Sudbinom je Zevs, baš kao bilo koji drugi bog ili čovek, vladao samo toliko koliko je shvatao nužne veze uzroka i posledica i delovao u skladu s tim spoznajama. Protiv sudbine Zevs je bio nemoćan, ma šta radio. Nije bio vladar sudbine, nego samo njen čuvar i izvršilac.

Kao najviši vladar bogova i ljudi, Zevs je bio utemeljitelj i zaštitnik božanskih i ljudskih zakona.

Davao je moć kraljevima, štitio narodne skupštine, učvršćivao poredak i pravo, bio svedok i čuvar zakletvi, kažnjavao nepravde i nepoštovanje pravednosti, bio zaštitnik svih onih koji su od njega tražili pomoć (iako pritom ne posebno dosledan). Zevs je sve video, sve čuo i sve znao (ako ne odmah, doznao bi o svemu naknadno). Znao je takođe i budućnost i ponekad objavljivao buduće raznim znamenjima, uglavnom prirodnim pojavama, snovima i proročanstvima (posebno ako su ga ljudi za to molili i prineli mu odgovarajuće žrtve). Delio je ljudima i dobro i zlo. Svoje darove je birao, prema sopstvenom nahođenju, iz dveju velikih posuda koje je imao u svojoj palati. Zevsovo najmoćnije oružje bile su munje i gromovi, a njegov štit (egida) bio je neprobojan.

Glavno Zevsovo sedište bio je vrh planine Olimpa u Tesaliji, koji se gubio u oblacima i dopirao do neba. Tamo je stajala i njegova veličanstvena palata, koju mu je od zlata sagradio bog Hefest. Rado se zadržavao i na kritskoj gori Idi, u Troadi, na Parnasu u Fokidi, na Kiteronu u Beotiji i na drugim gorama. Kad je pod imenom Jupiter postao i bog Rimljana, boravio je i na rimskom Kapitolu. Kad mu se prohtelo, odlazio je s Olimpa vozeći se u zlatnim kolima. Inače, praktično je bio sveprisutan i čovek je moga da ga zamoli za pomoć ne samo u njegovom hramu nego i na bilo kom drugom mestu. Ponekad bi silazio na svet u promenjenom obliku. Poprimati lik bilo kog čoveka, životinje ili prirodne pojave bila je povlastica svakog boga.

Upravljanje svetom bogova i ljudi Zevsa je nije preterano opterećivalo. Većinu vremena provodio je u društvu s ostalim bogovima, na sjajnim gozbama u olimpskim palatama, gde se služila ambrozija kao glavno jelo, a nektar kao napitak. To jelo i piće osiguravalo je bogovima besmrtnost i večnu mladost. Na gozbama, koje su ujedno bile i savetovanja bogova, Zevs je sedeo na zlatnom prestolu, dvorio ga je vinotoča Ganimed i boginja mladosti Heba, plesom su ga zabavljale boginje ljupkosti, Hariteje, i boginje lepih umetnosti, muze. Pri obavljanju vladarskih dužnosti pratili su ga bogovi i boginje Kratos, Zel, Bija i Nika kao otelovljenja moći, revnosti, snage i pobede. Pri vršenju dužnosti vrhovnog sudije stajale su pored njegovog prestola boginja zakonitog poretka Temida i boginja pravednosti Dika. Pri osiguravanju poretka u prirodi pomagale su mu boginje godišnjih doba, Hore. Nerazdvojne Zevsove pratilje bile su i boginja sretnog slučaja Tiha, boginja mira Ejrena i boginja duge Irida, ili Iris, koja je uz boga Hermesa bila i njegova glasnica.

Zevsova žena bila je njegova sestra, prelepa i dostojanstvena boginja Hera. S njom je imao troje dece: boga rata Aresa, kovača i oružara bogova Hefesta i boginju večne mladosti Hebu. Heri je iskazivao sve počasti i visoko je cenio. To mu, naravno, nije smetalo da s vremena na vreme pogleda neku drugu ženu koja mu se svidela. Zevs je u stvari bio veliki ženskaroš i birao je ljubavnice s jednakim žarom među boginjama kao i među ženama iz roda smrtnika. S boginjom Demetrom imao je kćer Persefonu, s Mnemosinom muze, s Eurinomom Harite, s Tetidom Hore, Mojre i Diku, s Dionom Afroditu, s Majom Hermesa, s Letom blizance Apolona i Artemidu. Nije s njima uvek lako izlazio na kraj. Štaviše, ni mnoge smrtne žene nisu baš za njim čeznule. Ali on bi bez kolebanja pribegavao lukavstvima i pretvarao se u njihove muževe, u bika, labuda, kišu ili u bilo šta drugo, samo da se s njima sjedini. Broj njegovih potomaka s ovozemaljskim ženama bio je vredan poštovanja: s Alkmenom imao je sina Herkula, sa Semelom Dionisa, s Danajom Perseja, s Europom Minosa, Sarpedona i Radamanta, sa Antiopom blizance Amfiona i Zeta, s Ledom sina Polideuka i kćer Helenu. Kod brojnih njegovih sinova i kćeri tačno se i ne zna koju im je besmrtnu ili smrtnu ženu izabrao za majku. Mnoge su se žene, međutim samo izgovarale da je on otac njihovih potomaka, ili su se time hvalile. Ali svoju najdražu kćer Atenu nije imao ni sa jednom ženom - rodio ju je sam iz svoje glave, odakle je iskočila pod punim naoružanjem. Za svu svoju decu, Zevs se brinuo kao brižan otac, i to u većini slučajeva bolje nego za svoje ljubavnice i sva su njegova deca imala značajne uloge u svetu mitova.

Hera je, prirodno, zbog njegovih bračnih nevera bila silno ljubomorna. Progonila je njegove ljubavnice i njihovu decu i priređivala Zevsu scene da se tresao Olimp, a na zemlji besnele oluje. Zevs ju je uvek znao nekako da umiri. Bio je na kraju krajeva ne samo muž nego i bog. Zbog svoje slabosti prema ženama imao i je i drugih nedostataka. Bio je sklon zaslepljenosti, katkad bi ga nadvladala boginja prevare Ata, a ponekad je njegovu uvek budnu pažnju umeo da nadvlada i bog sna Hipnos. Osim toga, iako mu to uopšte nije bilo potrebno, voleo je da se hvali. Ostali bogovi su poznavali Zevsove slabosti, njegovu ljubaznost i nesklonost svađama i vešto su to iskorišćavali a najviše i najuspešnije njegova žena Hera.

Uprkos tome, Zevs je bio najmoćniji i najuzvišeniji bog. Pripadali su mu naslovi i epiteti: svevladajući, sveznajući, vladar oluja, gospodar munja, gromovnik, presjajni. Najčešće su ga ljudi zvali "Olimpskim" ili "Najvišim", a ponekad, u svečanim prilikama, "Ocem bogova i kraljeva". Njegovi simboli bili su gromovi i munje, od ptica orao, a od drveća hrast. Grci i Rimljani su ga zamišljali kao muškarca s bradom, spokojnog pogleda, s čijeg lica zrači ponosna svest vrhovne i nepokolebljive moći najvišeg vladara.
« Poslednja izmena: 11.07.2014. 18:17 marko313 »

Na mreži Konstantin

  • Opšti urednik
  • Heroj
  • *****
  • Poruke: 1198
  • Ugled: +132/-1
  • Pol: Muškarac
Odg: Grčka mitologija
« Odgovor #2 poslato: 23.03.2013. 22:43 »
Atina
(Grč. Athena i Athene, lat. Minerva - kći Zevsa, boginja mudrosti i pobednosnog vođenja rata, zaštitnica pravnog poretka, pravičnosti i umetnosti)

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete
     Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete


O Atininom rođenju iz starih mitova saznajemo malo. Homer kaže samo toliko da je rođena od Zevsa, bez majke. Prema Hesiodu, rodio ju je Zevs iz svoje glave, pošto je pojeo boginju razuma Metidu, kako bi je sprečio da rodi ćerku koja bi ga, prema proročanstvu, premašila u mudrosti, i sina koji bi ga nadjačao snagom i svrgnuo s prestola. Još mlađi mitovi kažu čak i to kako je Zevs rodio Atinu. Kad je pojeo Metidu, toliko ga je zabolela glava da je pomislio da će mu se rasprsnuti. Zbog toga je pozvao boga Hefesta (prema drugoj verziji boga Hermesa, pa titana Prometeja) da mu sekirom raskoli glavu. Čim je Hefest to učinio, iskočila je iz Zevsove glave sjajna boginja u punoj ratnoj opremi - Palada Atina.

Prema mitološkoj simbolici Atina je, dakle, bila utelovljenje Zevsove snage i mudrosti. Vladar bogova i ljudi nju je voleo više nego ostale svoje ćerke. Razgovarao je s njom kao sa svojim mislima, nikad pred njom ništa nije tajio i uvek bi udovoljio svakoj njenoj molbi. Atina je bila svesna te Zevsove naklonosti. Neprekidno je bila u njegovoj blizini, nikada nije poželela drugog boga ili muškarca i nikada se nije udavala, iako je bila prelepa i uzvišena. Ostala je Devičanska Atina - Athina Parthenos.

Zbog svog porekla i Zevsove ljubavi Atina je postala jedna od najmoćnijih boginja grčkog panteona. Od najstarijih vremena bila je pre svega boginja rata, što je proisticalo iz njene funkcije zaštitnika od neprijatelja. Za rat je, doduše, bio merodavan Zevsov sin Ares, ali Atini to nije smetalo. Ares je, tačnije rečeno, bio bog jarosnog rata i bitaka, a ona je bila boginja mudro, promišljeno vođenog rata koji se uvek završava pobedom, što se za Aresove ratove ne bi moglo reći. Kao boginju rata Grci su je poštovali pod imenom Athena Enoplos (Naoružana Atina) ili Athena Promahos (Atina koja poziva u boj). Kao boginju pobedničkog rata nazivali su je Atena Nike (Atina Pobednica).

Atina je od početka do kraja antičkog sveta bila zaštitnica Grka, posebno Atinjana, koji su joj bili najmiliji. Kao Palada Atina štitila je, osim Atine, gradove koji su u hramovima imali njene posvećene kipove, tzv. paladijume. Dokle god je paladijum bio u gradu, grad je bio neosvojiv. Takav paladijum u svom gradu su imali i Trojanci. Da bi osvojili Troju, Ahejci su morali da ga ukradu i odnesu, što je pošlo za rukom Odiseju i Diomedu. Kao što je to činila u ratu, Atina je štitila Grke i njihove gradove i u miru. Bila je zaštitnica skupštine i prava, brinula se za decu i bolesnike, donosila ljudima blagostanje. Njena pomoć neretko je bila vrlo konkretna. Atinjanima je, na primer, darovala maslinu i postala utemeljivač jedne od najvažnijih grana grčke poljoprivrede - do danas jedne od najvažnijih. Osim toga, Atina je bila boginja umetnosti i zanatstva (te dve reči Grci nisu razlikovali - rad vajara, klesara i obućara označavali su istom rečju "tekhne", veština). Naučila je žene pletenju i tkanju, muškarce kovačkom zanatstvu, zlatarstvu i bojadisanju. Pomagala je i graditeljima hramova i lađa. U zamenu za svoju pomoć i zaštitu tražila je poštovanje i prinošenje žrtava, što je bilo pravo svakog boga. Nepoštovanje i uvrede je kažnjavala, ali se mogla umilostiviti pre nego ostale boginje.

U živote bogova i ljudi Atina se uplitala često i delotvorno, pri čemu je svaki njen potez vodio do ishoda kakav je sama želela. S bogom mora Posejdonom sukobila se radi vladanja nad Atikom i Atinom. Pred savetom bogova, koji je za sudiju odredio prvog atinskog kralja Kekropa, taj spor je dobila jer je darovanjem masline osigurala sebi Kekropovu naklonost. Kad ju je trojanski kraljević Paris uvredio, tj. kad joj u svađi s boginjama Herom i Afroditom nije priznao prvenstvo u lepoti, osvetila mu se tako što je pomogla Ahejcima da pobede nad Trojom. Kad se njen poštovalac Diomed u bici na trojanskoj zaravni našao u smrtnoj opasnosti, sama je zauzela mesto vozača njegovih bojnih kola i naterala u beg svog brata Aresa. Pomogla je itačkom kralju Odiseju da se, nakon zauzimanja Troje, protiv volje boga mora Posejdona vrati u otadžbinu. Pomagala je i Odisejevom sinu Telemahu, Agamemnonovom sinu Orestu, a uz druge junake i Belerofontu i Perseju. Svoje vernike nikada nije napustila, uvek je pomagala Grcima, posebno Atinjanima, a podjednaku pomoć je pružala posle i Rimljanima, koji su je poštovali pod imenom Minerva.
« Poslednja izmena: 11.07.2014. 18:17 marko313 »

Na mreži Konstantin

  • Opšti urednik
  • Heroj
  • *****
  • Poruke: 1198
  • Ugled: +132/-1
  • Pol: Muškarac
Odg: Grčka mitologija
« Odgovor #3 poslato: 23.03.2013. 22:56 »
Ares
(Grč. Ares, lat. Mars - Sin najvišeg boga Zevsa i njegove žene Here, bog rata)

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete
     Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete


Grci su stvorili jednog boga za rat vođen mudro, zato i pobednički, a drugog za rat vođen u slepom besu, stoga i neizvesnog ishoda. Boginja prvog od tih ratova postala je Zevsova kći Atena, a drugog Ares.

Ares je bio bog besnog rata, ratnog ubijanja i krvave borbe na bojnom polju. Voleo je rat radi rata, klanje radi klanja. Nije mu bilo posebno stalo do uzroka rata, a u većini slučajeva ni do njegovog ishoda. Radovao ga je ratni poklič, bojna vreva, zveket oružja i miris krvi. Jednako se radovao smrti boraca kao i njihovoj hrabrosti. Naličje te ljubavi prema ratu (ili njena logična dopuna) bila je mržnja prema poretku koji bi sprečavao da se rat rasplamsa. Potpomagao je svakoga ko je bio spreman da naruši mir. Zbog tih osobina Aresa nisu voleli ni bogovi ni ljudi. Sam Zevs rekao mu je nekoliko puta da mu je odvratan i da bi ga, da nije njegov sin, već odavno bacio u mračni Tartar.

Nije bilo bitke u koju se nije Ares upleo. S velikim štitom, oklopom i bronzanim mačem iznenada bi se pojavljivao na bojištima i sejao smrt. Redovno su ga pratili njegovi sinovi Dim i Fob, koji su bili otelotvorenja strave i užasa. Pred Aresovim bojnim kolima jurile su Erida, boginja svađe, i Enija, boginja ratnog klanja. Ares je savršeno vladao ratničkom veštinom, u to nije bilo sumnje, ali je u borbi bio nepouzdan i čas je pomagao jednu, a čas drugu stranu. Uprkos svojoj snazi i spretnosti, nije bio nesavladiv. Kad bi mu se misao zaslepila strašću, morao je da se povuče neslavno. Atena, koja nikada nije dozvolila da je bes nadvlada, uvek je pred njim odnosila pobedu. Čak mu se dogodilo da podlegne smrtnom čoveku. Uz Ateninu pomoć pod Trojom ga je kopljem ranio Diomed, vođa Argejaca. Ares je zaurlao od bola kao deset hiljada ratnika, sasvim ga je izdalo junaštvo, i jaučući je umakao sa bojišta na visoki Olimp. Jednom ga je savladao Herkul, ali je još pre toga bio podlegao i dvojici mladih giganata, Otu i Efijaltu. Svezali su ga lancima i zatvorili u metalnu posudu. Držali su ga zatvorenog punih trinaest meseci i da ga nije oslobodio bog trgovine Hermes, ostao bi tamo zauvek na radost ljudi. Inače, Ares je bio lep, stasit, mlad bog, iako ponešto vojnički grub, što je, naravno, privlačilo mnoge žene. U njega se zaljubila i sama boginja ljubavi i lepote, Afrodita, žena dobrog ali neuglednog boga Hefesta, i imala s njim petoro dece: Dima i Foba, sinove koji su nasledili sve odbojne Aresove osobine, zatim Erosa i Anterosa, koji su po svojoj naravi, bez sumnje, bili Afroditina deca, i divnu kćer Harmoniju. I s drugim boginjama i smrtnim ženama Ares je imao nekoliko potomaka. Smatrali su ga i praocem Amazonki, naroda ratobornih žena.
« Poslednja izmena: 11.07.2014. 18:17 marko313 »

Na mreži Konstantin

  • Opšti urednik
  • Heroj
  • *****
  • Poruke: 1198
  • Ugled: +132/-1
  • Pol: Muškarac
Odg: Grčka mitologija
« Odgovor #4 poslato: 24.03.2013. 00:54 »
Demetra
(Grč. Demeter, lat. Ceres - kći titana Krona i njegove žene Reje, boginja plodnosti zemlje i poljoprivrede)

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete
     Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete


Kad se rodila stigla ju je ista sudbina kao i njene sestre Hestiju i Heru i brata Hada i Posejdona: njen otac Kron ju je, u strahu od moguće pobune, progutao. Ali Demetra je, kao božansko biće i dalje živela u njegovoj utrobi i dočekala dan kad ju je oslobodio Zevs, njen najmlađi brat, koji je izmakao sudbini svoje sabraće tako što ga je majka krišom rodila i sakrila na Kritu. Kad je Zevs svrgnuo Krona i proglasio se najvišim bogom, uzeo je Demetru na Olimp i pri podeli funkcija među bogovima poverio joj brigu za plodnost zemlje. Da ta plodnost ne bi bila uzaludna, Demetra je naučila ljude da obrađuju zemlju i postala tako ne samo osnivačica zemljoradnje već i novog načina života u stalnim naseobinama, koji je zamenio dotadašnje nomadsko stočarstvo i lov. Dala je ljudima zakone kojih su morali da se pridržavaju u novim životnim okolnostima.

Iako je Demetra darovala spokojan i tih život, sama dugo nije uspela da postigne takav život. Sa ne tako značajnim bogom, ili polubogom, Jasionom imala je sina Pluta, koji je postao bog bogatstva i uzrok njenog velikog bola. Kad je, naime, Zevs doznao za Plutovo rođenje, ubio je Jasiona munjom jer je pre toga uzalud nastojao da zadobije Demetrinu naklonost. Nakon toga Demetra nije odolela Zevsovom navaljivanju i rodila mu je kćer Persefonu, koja je nakon kratke radosti svojoj majci nanela novu patnju i bol.

Kad se Persefona igrala sa nimfama na cvetnim livadama Nise, otvorila se pred njom zemlja, iz ponora se pojavio bog podzemnog sveta Had, ščepao je i nestao sa njom u bezdanu. Demetra je čula očajni krik svoje kćeri i poletela u pomoć, ali od Persefone više nije bilo ni traga. Devet dana je Demetra lutala svetom bez jela i pića, tražeći kćerku, dok joj na kraju Helios, sveznajući bog sunca, nije otkrio tajnu Persefoninog nestanka. Na to je nesrećna majka pošla na Olimp i odlučno zatražila od Zevsa da kao najviši bog preduzme nešto u vezi s Hadovim nasilnim činom i vrati joj kćer. Ali Zevs nije mogao da učini gotovo ništa jer se Had u međuvremenu bio oženio Persefonom i da joj da proba zrna od jezgra šipka, a kad je neko u podzemnom svetu nešto okusio, nije više mogao da se vrati na zemlju. Demetra je na to napustila Olimp, zatvorila se u svoj hram u Eleuzini i na svet poslala neplodnost koja je imala katastrofalne posledice ne samo za ljude nego i za bogove. Ljudi su, naime, prestali da poštuju bogove i nisu im više prinosili žrtve. Kad je takvo stanje postalo neizdrživo, Zevs ga je rešio kompromisom. Prisilio je Hada na obavezu da dve trećine godine pusti Persefonu na svet, gde će živeti sa svojom majkom, a Demetra je opet morala da pristane na to da Persefona trećinu godine živi sa svojim mužem u podzemnom svetu. Tako se i dogodilo: kad seljak s jeseni položi seme u zemlju, Persefona odlazi u carstvo mrtvih, a rastužena Demetra prirodi oduzima plodnost. Ali kad se u proleće njena kći opet vrati na zemlju, majka je pozdravlja cvećem i zelenilom, u koje se priroda ponovo oblači.

Prvi čovek kog je Demetra podučila kako da uzgaja bilje bio je Triptolem, sin eleuzinskog kralja Keleja. Demetra je to učinila iz zahvalnosti što su je Triptolemovi roditelji u njenoj dubokoj tuzi za Persefonom lepo primili u svojoj palati, iako nisu ni slutili da ugošćuju boginju.

Darovala je Triptolemu zrnevlje žita i naučila ga kako da ore zemlju. Po njenoj naredbi Triptolem je širio svoje umeće po celom svetu. Drugom Kelejevom sinu, Demofontu, Demetra je nameravala da daruje besmrtnost, ali kad je njegova majka Metanira zatekla boginju kako kali dečaka nad vatrom, užasnuta je kriknula, a prestrašena Demetra ga je ispustila u vatru i Demofont je izgoreo. Nakon Demetrinog odlaska, kralj Kelej je dao da se u njenu čast u Eleuzini sagradi veličanstveno svetilište, koje je posle toga postalo središte njenog kulta.
« Poslednja izmena: 11.07.2014. 18:17 marko313 »

Na mreži Konstantin

  • Opšti urednik
  • Heroj
  • *****
  • Poruke: 1198
  • Ugled: +132/-1
  • Pol: Muškarac
Odg: Grčka mitologija
« Odgovor #5 poslato: 24.03.2013. 01:28 »
Posejdon
(Grč. Poseidon, lat. Neptun - sin titana Krona i njegove zene Reje, bog mora)

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete
     Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete


Bio je jedan od trojice najmoćnijih grčkih bogova i vrhovni vladar velikog morskog carstva, kao što je njegov stariji brat Had bio vladar podzemnog sveta, a mlađi brat Zevs neba i zemlje. Svi morski bogovi su mu bili podređeni, bio je gospodar svih morskih životinja, odlučivao je o svemu što se događalo na moru i u moru. Svojim je trozupcem mogao da ukroti i talase najveće siline i najneobuzdanije ćudi. Kad bi svojim trozupcem udario o zemlju, izazvao bi potres. Bio je žestoke i silovite, ali i nestalne ćudi, kao i bića kojima je vladao. Zato nije čudno što su ga se najviše bojali, a zbog toga i najviše poštovali pomorci i žitelji primorskih krajeva celog grčkog sveta.

Svoju veliku vlast i moć Posejdon je dobio po naslednom pravu i kockom. Kad se rodio, njegov otac Kron ga je progutao kako bi sprečio mogućnost da ga neko od njegovih potomaka svrgne s vlasti. Stigla ga je, dakle, ista sudbina kao i njegovu braću, osim najmlađeg Zevsa, kojeg je njegova majka tajno rodila i sakrila na Kritu. Kao božansko biće i dalje je sa svojom braćom i sestrama živeo u Kronovoj utrobi. Iz te tamnice oslobodio ga je Zevs kad se digao na Krona. Posejdon se odmah pridružio svom bratu i zajedno s Hadom i ostalim saveznicima pomogao mu da Krona svrgne s prestola. Nakon pobede Zevs se sporazumeo s braćom da će vlast podeliti kockom. Posejdonu je pripalo more. Bio je, dakle, kako je posle znao da istakne u sporovima, "jednak u pravu" s najvišim bogom Zevsom, a kako vlast nad morem nije dobio po Zevsovoj milosti, nije smatrao da mora da mu se obaveže na poslušnost. To što ga je ipak slušao činio je dobrovoljno i uglavnom zbog toga što je poštovao njegovu moć.

Posejdonovo sedište bila je prelepa podmorska palata u Ajgeji (na zapadnoj obali Eubeje, ili na severnoj obali Ahaje). Odatle je na svojim morskim kolima, koja su vukli zlatogrivi konji, odlazio na Olimp, u bilo koji kraj svog carstva ili njegove okoline. Vozio se morskom pučinom, a ne ispod površine, talasi su se pred njim sami razmicali i povlačili. Obično su ga pratili morski bogovi i drugi stanovnici mora. Kuda god bi išao, izlazile su iz svojih skrovišta i morske nemani, znajući da će mu, možda, zatrebati. Njima se služio uglavnom kao sredstvom osvete. Jednu je neman tako poslao protiv Troje, kad mu je kralj Laomedont odbio da isplati obećanu nagradu za pomoć pri gradnji trojanskih bedema, drugu je poslao u zemlju kralja Kefeja jer je njegova žena svojom hvalisavošću uvredila morske nimfe. (Prva od te dve nemana trebalo je da usmrti Laomedontovu kćer Hesionu, druga Kefejevu kćer Andromedu.) Posejdon se, inače, svetio i lično. Svojim je trozupcem razrušio trojanske bedeme, i to čak dva puta (drugi put ne baš temeljno, jer ih je 1871. godine, prilično dobro očuvane otkrio nemački arheolog H. Schliemann). Lično je i progonio itačkog kralja Odiseja, koji mu je na povratku iz osvojene Troje oslepio sina Polifema. Deset godina onemogućavao mu je povratak na Itaku, sve dok Zevs nije iskoristio njegovu nepažnju i okončao Odisejeve patnje.

Dok je Posejdon u svom carstvu uživao vrhovni autoritet, s ostalim bogovima nije uvek prolazio dobro. Imao je s njima sporove i obično im podlegao. S Atenom je došao u sukob zbog vladavine nad Atikom, s Heliosom zbog Korinta, s Dionisom zbog Naksa, s Apolonom zbog Delfa, s Herom zbog Arga, a sa Zevsom zbog ostrva Egine. Ostalim bogovima redovno je polazilo za rukom da ga nekako prevare ili prisile da se povuče. Jednom se zgodom čak pobunio i protiv Zevsa i pridobio na svoju stranu i ostale bogove. Uz pomoć Here i Atene svezao ga je, ali ga s prestola ipak nije svrgnuo. Zevsove pozive u pomoć čula je morska boginja Tetida i poslala na Olimp strašnog storukog Posejdonovog sina Brijareja. Čim ga je Posejdon ugledao, bacio se na njega i ispustio konopac tako da se Zevs bez napora oslobodio. Inače, Posejdon je bio sasvim ugodan drug ostalih bogova, a činio je dragocene usluge i ljudima. Stvorio je, na primer, konja i naučio ljude kako da ga ukrote i upregnu da im služi. Zemlji je podario vlagu i tako omogućio rast bilju. Tesaliju je spasio od potopa jer je svojim trozupcem probio reci Penej put do mora. Posebno zahvalni su mu bili Rimljani. Iako je u trojanskom ratu pomagao Ahejce, spasio je trojanskog vođu Eneju, koji se nakon pada Troje nastanio u Italiji i utemeljio grad iz kog se razvio Rim.
Posejdonova žena je bila Amfitrita, kći morskog boga Nereja, a njegov najmiliji sin morski bog Triton. Imao je mnoštvo drugih potomaka i, kako je to u mitovima običaj, ne samo sa svojom zakonitom ženom. S nimfom Toosom imao je jednookog sina Polifema, s Nimfom Libijom sidonskog kralja Agenora, s nimfom Naidom morskog boga Proteja, s boginjom zemlje Gejom diva Anteja, i druge. Njegovim sinom su mnogi autori smatrali i atinskog junaka Tezeja, kojeg je imao s Etrom, ženom atinskog kralja Egeja.
« Poslednja izmena: 11.07.2014. 18:17 marko313 »

Na mreži Konstantin

  • Opšti urednik
  • Heroj
  • *****
  • Poruke: 1198
  • Ugled: +132/-1
  • Pol: Muškarac
Odg: Grčka mitologija
« Odgovor #6 poslato: 24.03.2013. 12:44 »
Apolon
(Grč. Apollon, lat. Apollo - sin Zevsa i titanke Lete, grčki bog svetlosti, muzike, medicine, streličarstva, kolonizacije, proricanja i poezije)

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete
  Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete
   Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete


Rodio se na ostrvu Delosu, gde se njegova majka bila sklonila bežeći pred Pitonom, strašnom zmijom s glavom zmaja, kojom ju je progonila Zevsova ljubomorna žena Hera. Delos je tada bilo ploveće ostrvo koje se ljuljalo na morskim talasima i zbog toga nije bio posebno sigurno utočište. Progonjena Leta nije imala drugog izbora jer je Hera bacila na nju kletvu da ne nađe ni komadić čvrste zemlje gde bi mogla da rodi Zevsovu decu. Čim je stala na tlo ostrva, dogodilo se čudo: iz morskih dubina izronile su dve stene, od kojih je jedna zaustavila kretanje ostrva, a druga preprečila put Pitonu. Leta je zatim na gori Kint rodila blizance - kćer Artemidu i sina Apolona.

Kad je Apolon odrastao, uzdigao se sa svojim oružjem, zlatnom lirom i srebrnim lukom, u visine i krenuo u zemlju u kojoj je živeo Piton da mu se osveti zbog progona njegove majke. Našao ga je u dubokoj uvali pod Parnasom, zasuo ga kišom strela i u kratkoj borbi ubio. Njegovo telo je zakopao u zemlju da od njega ne ostane ni spomena i Pito, dotadašnje ime te zemlje promenio je u Delfi. Na mestu svoje pobede utemeljio je svetilište i proročište da u njima objavljuje ljudima Zevsovu volju.

Iako je Piton bio odvratna neman, bio je božansko biće i Apolon je morao da ispašta, tj. da se očisti od krivice za njegovo ubistvo, inače nije mogao da se prihvati svojih božanskih funkcija. Zbog toga je, po Zevsovoj zapovesti, pošao u Tesaliju i tamo osam godina služio kod kralja Admeta kao običan pastir. Posle očišćenja od krivice vratio se u Delfe, koje je posle Delosa najviše voleo. Kad se bližila zima, odvezao bi se svojim kolima koja su vukli labudovi u zemlju Hiperboreju u kojoj vlada večno proleće. To je činio svake godine: proleće i leto provodio je u Delfima, a jesen i zimu u krajevima večnog proleća, ako nije boravio među bogovima na visokom Olimpu.

Apolonov dolazak na Olimp donosio je sa sobom radost i dobro raspoloženje. Dolazio je na čelu muza, boginja lepih umetnosti, kao njihov priznati vođa. Niko od bogova nije mu bio ravan u sviranju na liri. Kad bi odjeknula njegova pesma, uzdahnuo bi i bog rata Ares. Bio je Zevsov miljenik, kao i njegova sestra Artemida, a ostali bogovi često su zbog toga bili ljubomorni na njega. Ljudi su ga poštovali iz više razloga: bio je bog svetla i sunca, a bez njih ne bi bilo života, zatim začetnik harmonije i lepote, a bez njih život ne bi imao smisla. Štitio je ljude u ratu i opasnostima, lečio ih u bolesti, brinuo se za poredak koji je uspostavio Zevs, voleo je i nagrađivao dobro, a kažnjavao zlo. Strele iz njegovog luka nikad nisu promašile. Kao osvetnice nepogrešivo su pogađale donoseći kugu. Jednako su neumitna bila i njegova proročanstva. U njima je ljudima objavljivao Zevsovu volju posredstvom proročica, posebno delfijskih, Pitije i Sibile, a i drugih proročišta. (Ako se Apolonova proročanstva nisu ispunila, krivica je, svakako, bila samo na ljudima koji nisu znali da ih pravilno protumače.)

U svetu bogova i junaka Apolon je imao istaknutu ulogu. I sam je bio junak mnogih događaja. Poznato je njegovo nadmetanje u muzici sa satirom Marsijom, koji je svoj poraz platio svojom kožom. Prilikom jednog sličnog nadmetanja s Panom, bogom šuma i pastira, kralj Mida dobio je svoje magareće uši. Slično je bilo i prilikom Apolonovog nesrećnog nadmetanja sa mladim Hijakintom, a posebno kada je reč o njegovoj okrutnoj osveti tebanskoj kraljici Niobi, kojoj je zbog uvrede njegove majke ustrelio sve sinove. U trojanskom ratu Apolon je bio na strani Trojanaca i pomagao im na sve moguće načine. Upravo je on usmerio strelu koja je Ahila pogodila u petu.

Kao svaki drugi bog i Apolon je imao brojne ljubavnice. Ali kod njih, uprkos svojoj lepoti, nije baš imao mnogo uspeha. Njegova prva ljubav, nimfa Dafna, pretvorila se pred njim u lovorovo stablo da bi se spasila od njega. Njegova nagovaranja i ponude odbile su čak i dve smrtne žene, Kasandra i Marpesa. Od njegovih potomaka najviše se proslavio trački pevač Orfej, kojeg je imao sa muzom Kaliopom, zatim bog lečništva Asklepije, kojeg je rodila njegova ljubavnica Koronida, a i Aristej, sin nimfe Kirene, koji je naučio ljude kako da uzgajaju pčele i stoku. Njenim sinom bio je smatran i Himen, bog ženidbe, pomoćnik boginje Afrodite.
« Poslednja izmena: 11.07.2014. 18:17 marko313 »

Na mreži Konstantin

  • Opšti urednik
  • Heroj
  • *****
  • Poruke: 1198
  • Ugled: +132/-1
  • Pol: Muškarac
Odg: Grčka mitologija
« Odgovor #7 poslato: 24.03.2013. 13:45 »
Hefest
(Grč. Hephaistos, lat Vulcanus - sin Zevsa i Here, bog vatre i kovač, oružar bogova)

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete
     Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete


Rodio se hrom i zbog toga ga je mati bacila s Olimpa. U velikom luku je leteo čak do Okeana, ali mu se ništa nije dogodilo jer su ga prihvatile morske boginje Eurinoma i Tetida. Odrastao je u njihovoj pećini pod morem i izučio kovački zanat. Kad je već bio majstor svog zanata, načinio je prelepi zlatni presto i poslao ga svojoj majci. Bio je to pre poklon iz osvetoljubivosti nego znak sinovljeve ljubavi prema majci, jer čim je Hera sela na presto, iz njega su izašli skriveni okovi, sputali je i nisu joj dali da ustane. Niko od bogova nije mogao da je oslobodi. Najpre su na Hefesta svi bili strašno ljuti, ali nije im ostalo ništa drugo nego da pošalju po njega. Hefest, međutim, nije čeznuo za tim da se vrati na Olimp, a to je i glasniku bogova, Hermesu, sasvim jasno rekao. Zato su bogovi pribegli lukavstvu. Poslali su Hefestu boga vina Dionisa, koji ga je opio i doveo na Olimp na magarcu. Vinom razgaljeni Hefest zaboravio je na davnu nepravdu koja mu je bila učinjena, oslobodio je majku i odlučio da zauvek ostane među bogovima. Štaviše, tu je odlučio i da se oženi, a njegovi roditelji su ga nagradili davši mu za ženu najlepšu boginju. Prema jednoj verziji, bila je to Harita Aglaja, a prema drugoj, proširenijoj, boginja ljubavi i lepote Afrodita.

Hefestov dolazak na Olimp imao je dalekosežne posledice. Celog ga je izgradio i pregradio. Kako su do tada stanovali olimpski bogovi nije poznato. Iz podataka o Hefestovim delima saznajemo da im je sagradio veličanstvene palate od zlata, srebra i bronze. Nije zaboravio ni sebe, podigao je palatu i u njoj uredio savršeno opremljenu kovačnicu, jer nije hteo da se odrekne svog bučnog i ne baš čistog kovačkog zanata čak ni na Olimpu. Homer, na primer, s divljenjem spominje njegove kovačke mehove koji su sami od sebe raspirivali vatru i primali radne naloge pravo iz Hefestovog mozga. Uprokos tome, Hefest nije zanemario fizički rad. Često su ga viđali oznojenog i umornog, u neprekidnom pokretu, čime se razlikovao od ostalih bogova.

Razume se, Hefest je kao svestrani umetnik među bogovima bio omiljen. Ipak, nisu ga uzimali suviše ozbiljno. Podsmevali su se njegovoj hromosti (a ponekad to i nije bio samo podsmeh, nego poznati homerski "smeh bogova"), na primer kada je umesto boginje Hebe posluživao oko njihovog stola. Njegova žena Afrodita bestidno ga je varala sa bogom rata Aresom. Jedino se Hera prema njemu odnosila s razumevanjem, žaleći što ga je uvredila. Prilikom jedne svađe Zevs ga je bacio s Olimpa. Hefest je u velikom luku leteo ceo dan i pao na ostrvo Lemnos. Tamošnji stanovnici su prema njemu bili prijatni, a i Hefest im je bio zahvalan. Kraj vulkana Moshila uredio je sebi kovačnicu. Kad je iz grčkog panteona prešao u rimski (pod imenom Vulkan), uredio je još jednu svoju kovačnicu na Siciliji, pod Etnom. To je, razume se, bio poduhvat velikih razmera, pa je Hefest pozvao sebi za pomoćnike nekoliko divovskih kiklopa.

U život mitskih junaka Hefest se nije preterano uplitao. Ograničavao se na izradu oružja, a kao dobar oružar davao ga je obema zaraćenim stranama. Na molbu boginje Tetide napravio je, na primer, sjajno oružje njenom sinu Ahilu, ali je, na molbu boginje Eos, napravio jednako sjajno oružje i Memnonu, Ahilovom neprijatelju. Ni u ratove se nije uplitao. Uz jedan jedini izuzetak. U bitkama na trojanskoj zaravni ukrotio je vatrom, na molbu boginje Here, reku Ksant čiji je bog hteo da ubije Ahila talasima. Hefest je brižno štitio svoje poštovatelje, kovače i zanatlije koji svoj posao rade uz pomoć vatre. Zbog toga su mu ljudi zaista bili zahvalni. Uz Ateninu pomoć naučio ih je, barem prema Homerskim himnama, zanatima i umetnostima, pa više nisu morali da žive životom životinja u šumama i pećinama, nego u lepim kućama i gradovima, gde "lako i mirno život svoj žive, kroz godinu celu što teče".
« Poslednja izmena: 11.07.2014. 18:17 marko313 »

Na mreži Konstantin

  • Opšti urednik
  • Heroj
  • *****
  • Poruke: 1198
  • Ugled: +132/-1
  • Pol: Muškarac
Odg: Grčka mitologija
« Odgovor #8 poslato: 24.03.2013. 14:45 »
Hermes
(Grč. Hermes, lat. Mercurius - sin Zevsa i Plejade Maje, glasnik bogova i pratilac mrtvih u podzemni svet, bog trgovaca, pronalazača, hodočasnika i putnika, atleta, varalica i lopova)

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete
     Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete


Bio je najspretniji, najsnalažljiviji i najlukaviji od svih olimpskih bogova, a svoje sposobnosti je dokazao već prvog dana svog života. Rodio se ujutro (u pećini pod gorom Kilenom u Arkadiji), pre podne pobegao iz kolevke, u podne pronašao liru i naučio da na njoj svira, popodne je bogu Apolonu ukrao stado od pedeset krava (i uvukao ih za rep u pećinu kako bi za sobom ostavile suprotan trag), uveče se vratio kao da se ništa nije dogodilo, omotao se pelenama i usnuo s najnevinijim smeškom na usnama. Kada je Apolon došao da ga kazni, tako mu se spretno izvinjavao i tako drsko lagao (istog dana je naučio i da govori i da laže) pa je Apolon odlučio da ga odvede pred samog Zevsa. Podvizi njegovog najmlađeg sina su Zevsa oduševili, ali mu je reda radi zapovedio da Apolonu vrati njegovo stado. Hermesu to, nije bilo po volji i umesto odgovora počeo je da svira na liri tako lepo da je Apolon poželeo da je ima i predložio Hermesu da zadrži ukradne krave. Hermes je na to pristao, a Apolon je tom zamenom bio toliko zadovoljan da mu je dao i zlatan štap uz dobar savet: neka ode na goru Parnas i neka kod tamošnjih sveštenica nauči da vrača. Hermes ga je poslušao i tamo se savršeno pripremio za svoju buduću ulogu na Olimpu.

Na Olimp se, međutim, nije vratio tako lako. To mu je branila majka koja je bila samo niža boginja i smatrala je da je društvo bogova za njega odviše uzvišeno. Zbog toga je Hermes ostao na zemlji, čuvao stada arkadijskih stočara i kratio sebi vreme raznim izumima. Da nadoknadi liru koju je prepustio Apolonu, izumeo je pastirsku frulu, a da se ne bi zamarao dotadašnjim načinom paljenja vatre, izumeo je kresivo. Posle toga i brojeve, mere i pismo. Najzad mu je život na zemlji omrznuo pa je zamolio majku da ga pusti na Olimp. Bolje je živeti među bogovima u palatama, okružen izobiljem, nego u mraku pećine, u siromašnoj Arkadiji. Kad je Maja napomenula da ga bogovi možda neće primiti među sebe, Hermes je izjavio da će u tom slučaju skupiti grupu razbojnika i postati im vođa. Taj je argument zvučao Maji uverljivo i nije joj ostalo drugo nego da mu dozvoli da ide na Olimp.

Bogovi su ga primili iznad očekivanja srdačno. O njegovim podvizima već su dosta čuli, a osim toga bio je sin samog Zevsa. Na Olimpu je odmah dobio visoku dužnost. Zevs ga je imenovao svojim glasnikom. Sličnu funkciju je, doduše, imala i boginja duge Irida, ali ju je Hermes brzo nadmašio. Dok je Irida samo oglašavala Zevsove zapovesti, on ih je sprovodio u delo. Uskoro je proširio svoju klijentelu i na ostale bogove i postao ne samo njihov glasnik nego i savetnik. Najradije je, svakako, radio za Zevsa, koji mu je poveravao posebno osetljive i zamršene slučajeve. Hermes ih je uvek pouzdano i uspešno izvršavao. Spasio je, na primer, Zevsovog sina Dionisa, kog je orhomenski kralj Atamant hteo da ubije u nastupu ludila. Ubio je stookog pastira Arga, koji je po zapovesti ljubomorne Here čuvao Zevsovu ljubavnicu Iju. Oslobodio je boga rata Aresa iz gvozdene bačve, u koju su ga zatvorili giganti Aloadi, i doveo na Olimp boga Hefesta. Pomogao je i brojnim junacima: Perseju u borbi s Gorgonom Meduzom, Herkulu u vreme njegove službe kod mikenskog kralja Euristeja, Orfeju u odvažnom poduhvatu, silasku u podzemni svet i povratku na zemlju, Odiseju u njegovim dugotrajnim lutanjima na povratku iz osvojene Troje kući u Itaku. Po Zevsovoj zapovesti vratio je u život mladog Pelopa, kad ga je ubio njegov otac Tantal.

Kao što je pružao pomoć junacima, pružao ju je i običnim smrtnicima kada su ga za to molili. Pastirima je čuvao blago, vodio je i štitio putnike, davao snagu borcima i brzinu trkačima, pomagao trgovcima u sticanju dobitka, i uopste svim ambicioznim ljudima na putu do uspeha. Jedini od bogova nije se ustezao da pomaže varalicama i zločincima, naravno pod uslovom da su svoj posao obavljali lukavo i pametno. Glupi i lenji ljudi nisu imali šta da očekuju od Hermesa. Jedino su se takvi na njega i žalili.

Zbog mnoštva zadataka koje je morao da obavlja i zbog neprekidne zauzetosti Hermes kao da nije imao vremena da se oženi. To svakako ne znači da nije ostavio potomke. S lepom Polimelom, iz pratnje boginje Artemide, imao je sina Eudora, koji je u trojanskom ratu bio jedan od vođa Ahilovih Mirmidonaca; s nimfom Karmentom imao je sina Euandra, koji je napustio rodnu Arkadiju, iselio se u Italiju i nastanio na rimskom brežuljku Palatinu. S Hersom, kćerkom prvog atinskog kralja Kekropa, imao je sina Kefala, a s Afroditom, boginjom lepote i ljubavi, sina Hermafrodita. Prema nekim autorima njegov sin je bio i korintski kralj Sizif, a prema drugima Silen, Satir i Pan. Od ostalih njegovih sinova poznati su Autolik, proslavljena varalica i zločinac, i Dafnis, osnivač novog pesničkog žanra, pastirskih pesama.
« Poslednja izmena: 11.07.2014. 18:17 marko313 »

Na mreži Konstantin

  • Opšti urednik
  • Heroj
  • *****
  • Poruke: 1198
  • Ugled: +132/-1
  • Pol: Muškarac
Odg: Grčka mitologija
« Odgovor #9 poslato: 24.03.2013. 15:15 »
Afrodita
(Grč. Aphrodite, lat. Venus - boginja ljubavi i lepote, najlepša boginja antičkih mitova)

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete
   Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete
   Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete
 

Njeno poreklo je nejasno. Prema Homeru, bila je kći najviseg boga Zevsa i boginje kiše Dione, a prema Hesiodu, rodila se iz morske pene, koju je oplodio bog neba Uran, i izašla iz mora na ostrvo Kipar. Bilo kako bilo, Afrodita je, zahvaljujući svojoj lepoti i čarolijama kojima je vladala, postala jedna od najmoćnijih boginja. Ni bogovi ni ljudi nisu joj mogli odoleti. Osim toga, imala je više pomoćnika i pomoćnica: Harite, boginje ljupkosti i lepote, Hore, boginje godišnjih doba, Peitu, boginju udvaranja i ljubavnog nagovora, Himena, boga ženidbe, i najzad, Erosa, mladog boga ljubavi, čijim se strelama nije moglo umaći.

Budući da ljubav u životu bogova i ljudi ima veoma važnu ulogu, Afrodita je bila veoma cenjena. Onaj ko joj je iskazivao počasti i prinosio žrtve mogao je da bude siguran u njenu naklonost. Samo, bila je pomalo nestalna, a sreća koju je pružala često i prolazna. Ponekad bi opet izvodila prava čuda kakva ume da čini samo ljubav: kiparskom vajaru Pigmalionu je tako oživela mermerni kip u koji se on bio zaljubio. Svoje ljubimce štitila je na bojištima, u morskim olujama i od spletaka neprijatelja. Znala i da mrzi, jer mržnja je rođena sestra ljubavi. Bojžzljivog mladića Narcisa, koji je prema kleveti ljubomornih nimfi prezreo njene darove, dovela je dotle da se zaljubio u samog sebe i na kraju počinio samoubistvo. Ali, začudo, sama nije imala sreće u ljubavi: naime, nije znala kako da trajno zadrži nijednog svog ljubavnika. Ni brak joj nije bio srećan. Zevs joj je odredio za muža najneuglednijeg boga, hromog i večito oznojenog božanskog kovača Hefesta. Kao naknadu za to tražila je utehu kod jarosnog boga rata Aresa, s kojim je imala petoro dece (Erosa, Anterosa, Dima, Foba i Harmoniju), zatim kod boga vina Dionisa (s kojim je imala sina Prijapa), a uz ostale i kod boga trgovine Hermesa; štaviše, utehu je tražila i kod običnih smrtnika, dardanskog kralja Anhiza, kojem je rodila sina Eneju, i kod lepog Adonisa, strastvenog lovca, za kojeg je od Zevsa izmolila besmrtnost.

Od njenih uplitanja u burne događaje sveta mitova najdalekosežnije je posledice imala njena naklonost prema sinu trojanskog kralja Prijama, mladome Parisu. Kao nagradu za to što joj je u sporu sa boginjama Herom i Atenom dao prvenstvo u lepoti obećala mu je najlepšu od svih smrtnih žena. Ta žena, po nepodeljenom mišljenju bogova i ljudi, bila je Helena iz Arga, zena spartanskog kralja Menelaja. Afrodita je pomogla Parisu da Helenu odvede u Troju. Menelaj nije hteo da se odrekne svoje žene i tražio je da mu se vrati. Kako je Paris to odbio, Menelaj je uz pomoć svog brata Agamemnona, moćnog mikenskog kralja, podigao sve ahejske kraljeve u kazneni pohod protiv Troje. Pod Agamemnonovim vodstvom otplovilo je sto hiljada Ahejaca preko mora i napalo Troju. Afrodita je, razume se, pomagala Trojancima, ali borba nije bila njena jača strana. Bilo je, na primer, dovoljno da je okrzne koplje ahejskog vojskovođe Diomeda pa da plačući uzmakne sa bojišta. U strašnom desetogodišnjem ratu, u kojem su učestvovali svi tadašnji junaci i gotovo svi bogovi, Paris je na kraju poginuo, a nakon njegove smrti pala je i Troja.
« Poslednja izmena: 11.07.2014. 18:18 marko313 »

Na mreži Konstantin

  • Opšti urednik
  • Heroj
  • *****
  • Poruke: 1198
  • Ugled: +132/-1
  • Pol: Muškarac
Odg: Grčka mitologija
« Odgovor #10 poslato: 24.03.2013. 15:40 »
Artemida
(Grč. Artemis, lat. Diana - kći Zevsa i titanke Lete, boginja lova i životinja, kraljica prirode i boginja meseca)

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete
   Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete


Bila je sestra boga svetla i sunca Apolona i prema najstarijim kazivanjima rodila se na ostrvu Delosu. Njena majka Leta našla je tu utočište u begu pred zmajem Pitonom, koji ju je progonio po celom svetu da je ubije po zapovesti ljubomorne Zevsove žene Here. Delos je tada još bio ploveće ostrvo koje su nosile morske struje i okretali morski vrtlozi, ali čim je na njega stupila Leta, s morskog dna su izronile dve stene i zagradile mu put, kao i Pitonu. Tu je, na gori Kint, Leta rodila blizance Artemidu i Apolona. Prema drugoj verziji, rodila ih je u gaju Ortigiji u Efesu. U njegovoj blizini Grci su podigli Artemidin hram, koji je postao jedno od "sedam čuda sveta".

Bez obzira na to koja je verzija tačna, Artemida je, očigledno, boginja maloazijskog porekla. Već su Hetiti poštovali boginju lova Rutamiš, a Liđani i boginju Aritmu, kojoj su bili posvećeni košuta i jelen. Artemidin kult se u najstarije doba proširio celim grčkim svetom, a posle i rimskim. Prvobitno su je poštovali kao boginju prirode koja vlada svim živim stvorenjima. Kako je Artemidin brat bio bog sunca, ona je postala boginja meseca, a kao boginja prirode postala je i boginja njene plodnosti. Bila je zaštitnica šuma, lugova, livada i polja, a i svega što danas nazivamo proizvodnjom biljnih kultura. Kao boginja plodnosti u svom delokrugu je imala i porođaj. Tako je, čim se rodila, svojoj majci Leti pomogla pri porođaju brata Apolona. Artemida je bila i boginja lekovitih izvora. Mogla je na ljude da pošalje ludilo, oduzetost ili smrt. Jedna je od retkih boginja koja se nikad nije udavala. Od samog početka pa sve do nestanka svog kulta ostala je devičanska boginja. Od najstarijih vremena pripisivali su joj strast za lovom. Umetnici su je prikazivali s lukom i strelom, u društvu raznih životinja (lava, tigra, labuda ili jelena). Kako su lov i rat nekada bili u tesnoj vezi, u nekim krajevima je Artemida postala boginja rata. U Sparti su joj, navodno, u davna vremena prinosili i ljudske žrtve, a posle su pred njenim kipom šibali spartanske mladiće, što je bila priprema za patnje koje su ih očekivale u ratu. Kao boginju meseca ponekad su je izjednačavali s boginjom Selenom, a njenog brata Apolona s bogom sunca Heliosom.

Glavno Artemidino zanimanje bio je lov. Lovila je sama ili u društvu nižih bogova i nimfi. Kad bi se zasitila lova, odlazila bi svom bratu u Delfe i plesala tamo s Haritama ili pevala s muzama.

Iz mitova znamo za nekoliko njenih uplitanja u sudbine ljudi, koja nam odaju ženu pre tvrdog nego milostivog srca. Mikenskom kralju Agamemnonu, na primer, nije mogla da oprosti što joj je ubio košutu, i zbog toga mu je gotovo onemogućila odlazak pod Troju. Umirila se čim joj je kralj kao žrtvu prineo svoju kćer Ifigeniju. Okrutno je kaznila tebanskog lovca Akteona kad ju je jednom zgodom, sasvim slučajno, video nagu. Pretvorila ga je u jelena i naredila njegovim psima da ga rastrgnu. Kad je kalidonski kralj Enej jednom zaboravio da joj prinese žrtvu, poslala je u njegovu zemlju ogromnog vepra, koji je uništavao letinu i ubijao ljude. Da bi ga ubili, morali su da se udruže svi kalidonski junaci, na čelu s Enejevim sinom Meleagrom. Artemida je, pričalo se, iz ljubomore ubila i slavnog lovca Oriona. Poznata je njena osveta tebanskoj kraljici Niobi, koja je uvredila njenu majku: ubila joj je svih sedam kćeri. Bilo je slučajeva da se umilostivi izvinjenjem ili prinošenjem žrtve. Od njenog gneva se, na primer, spasao Herkul, koji je ulovio njenu omiljenu kirinejsku košutu.

Mada njena lepota nije bila lepota dostojanstvene i mudre Atene, ni lepota strastvene Afrodite, niti lepota uzvišene boginje, kakvom se isticala Hera, Artemida je za Grke ipak bila ideal ženske lepote.
« Poslednja izmena: 11.07.2014. 18:18 marko313 »

Na mreži Konstantin

  • Opšti urednik
  • Heroj
  • *****
  • Poruke: 1198
  • Ugled: +132/-1
  • Pol: Muškarac
Odg: Grčka mitologija
« Odgovor #11 poslato: 24.03.2013. 15:53 »
Hera
(Grč. Hera, lat. Iuno - kći titana Kronosa i njegove žene Reje, sestra i žena najvišeg boga Zevsa)

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete
     Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete
     Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete


Kad se rodila, snašla ju je ista sudbina kao i njenu stariju braću. Otac Kronos progutao ju je ne bi li se oslobodio mogućeg pobunjenika protiv svoje vlasti. Kao božansko biće Hera je i dalje živela u njegovoj utrobi sve do dana kad je braću oslobodio najmlađi među njima, Zevs, koji je izbegao sudbinu ostale Kronosove dece tako što ga je majka Reja rodila potajno i sakrila na Kritu. Kad je Zevs poveo borbu protiv Kronosa, boginja Tetija odnela je Heru na kraj sveta, čak Okeanu. Zevs ju je tamo sreo posle svoje pobede. Budući da mu se sviđala, odveo je na Olimp i s njom sklopio brak. To što je Hera bila njegova sestra nije bila prepreka braku. Brakovi krvnih srodnika među bogovima nisu bili ništa neobično. Tako je Hera postala najviša boginja i kraljica neba.

U savetu bogova Heri su pripale dužnosti zaštitnice braka. Posebno se brinula za svetost i neraskidivost bračne veze, slala muževima potomstvo i pomagala majkama pri porodu. Kao Zevsova žena bila je njegova savladarka onoliko koliko je to dozvoljavala podređenost žene u antičkim mitovima (koji tako odražavaju položaj žene u antičkom svetu). Zevs se s njom često savetovao i poveravao joj svoje misli za koje ostali bogovi nisu znali. Njenim molbama redovno je i spremno udovoljavao već zbog toga što se, kada bi joj se suprotstavio, s njim svađala, a takve su ga svađe u najmanju ruku umarale. Ali kad je bilo potrebno, energično bi joj davao na znanje koliko daleko sme da ide. Kad je, na primer, tvrdokorno progonila njegovog sina Herkula, kog je imao s ovozemaljskom ženom Alkmenom, izdalo ga je strpljenje, vezao je lancima i obesio između neba i zemlje. Inače je poštovao, iskazivao joj sve moguće počasti i zahtevao da je i ostali bogovi poštuju.

Hera je ulogu zaštitnice braka shvatala vrlo strogo i živela tako da svojom bračnom vernošću bude uzor svim boginjama i smrtnim ženama. Upravo zbog toga nikako nije mogla da podnese da njen muž neprekidno narušava svetost bračne zajednice. Zevs je, naime, bio veliki ženskaroš i nije bilo naočitije boginje koju bi on pustio na miru. Imao je brojne ljubavnice i među ovozemaljskim ženama, a s njima i brojnu decu. Kad bi Hera doznala za neku od njegovih ljubavnih pustolovina, napravila bi mu takvu scenu da se tresao Olimp, a na zemlji besnela oluja. Na kraju bi se supružnici pomirili i na Olimpu se slavila božanska gozba. Hera je Zevsu dala tri potomka: boga rata Aresa, božanskog kovača i oružara Hefesta i Hebu, boginju večne mladosti (nju je prema nekim mitovima rodila sama od sebe, slično kao Zevs Atenu). Njena kći bila je, navodno, i zaštitnica porođaja, boginja Iltija. Prema Hesiodu, imala ju je sa Zevsom, a prema nekim drugim autorima, i nju je rodila sama od sebe, a prema trećima, to je bilo samo Herino ime kao zaštitnice porođaja. Pri vršenju svoje božanske funkcije na olimpskim gozbama Hera je sedela na zlatnom prestolu pored samog Zevsa. Njeno oružje bile su magle, gromovi i oluje. Mogla je i da menja ljudsko obličje. Često se uplitala u život mitskih junaka, uporno je progonila Zevsove potomke koje je imao sa smrtnim ženama, a u trojanskom ratu bila je neprijatelj branilaca Troje.

Od biljaka posvećen joj je bio šipak, simbol plodnosti, od ptica - kukavica (u koju se, navodno, pretvorio Zevs kad je prvi put hteo da dođe kod nje), paun (čije su okrugle šare na repu bile simbol zvezdanog neba) i ždral.
« Poslednja izmena: 11.07.2014. 18:18 marko313 »

Na mreži Konstantin

  • Opšti urednik
  • Heroj
  • *****
  • Poruke: 1198
  • Ugled: +132/-1
  • Pol: Muškarac
Odg: Grčka mitologija
« Odgovor #12 poslato: 24.03.2013. 16:09 »
Hestija
(Grč. Hestia, lat. Vesta - kći titana Krona i njegove žene Reje, boginja domaćeg ognjišta)

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete
    Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete


Čim se rodila otac Kron ju je progutao, isto kao i njene sestre i braću Demetru, Heru, Hada i Posejdona, jer se bojao da će se pobuniti protiv njega i svrgnuti ga sa vlasti. Ali kao božansko biće živela je u Kronovoj utrobi sve dok je nije oslobodio njen najmlađi brat Zevs. On je izbegao sudbinu ostale Kronove dece jer ga je majka Reja potajno rodila u pećini u gori Dikti na Kritu. Kada su se ostvarile Kronove bojazni i Zevs ga zaista svrgnuo sa vlasti, Hestija je na Zevsov poziv došla na Olimp. Bogovi su je radosno pozdravili, a dvojica od njih, Posejdon i Apolon, odmah su joj predložili ženidbu. Hestija je, međutim, odlučila da zauvek sačuva devičanstvo. Zevs, kome se obratila za pomoć protiv njenih prosaca, složio se s njenom odlukom i učinio je boginjom domaćeg ognjišta i njegove vatre.

Kao boginja domaćeg ognjišta Hestija je postala zaštitnica spokojnog i staloženog domaćeg života. Kako je domaće ognjište bilo njeno sigurno utočište, Hestija je postala i boginja prognanika i izgnanika, a kako je prema shvatanju Grka stanovništvo polisa i države činilo jednu porodicu, postala je i zaštitnica polisa i države. Njen simbol je bila vatra koja je plamsala u svakoj kući i svakoj opštini. Prinošenjem žrtve Hestiji započinjala je i završavala se svaka svečanost. U njeno ime se odavalo poštovanje u svakom hramu, ma kom bogu on bio posvećen. Nije imala poseban hram, već samo žrtvenike. Ljudi su je zamišljali kao vatru.
« Poslednja izmena: 11.07.2014. 18:18 marko313 »

Van mreže Aleksandar

  • Administrator
  • Heroj
  • *****
  • Poruke: 1024
  • Ugled: +119/-0
Odg: Grčka mitologija
« Odgovor #13 poslato: 18.04.2013. 18:31 »
EDIP

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete

Edip i Sfinga

(Grč. Oidipus, lat. Oedipus - sin tebanskog kralja Laja i njegove žene Jokaste, jedan od najtragičnijih junaka grčkih mitova i grčke književnosti)

Edipovu sudbinu odredilo je strašno prokletstvo koje je na sebe navukao njegov otac Laj, otevši mladog Hrisipa, sina elidskog kralja Pelopa. To prokletstvo je trebalo da progoni Lajev rod do trećeg kolena, a prva njegova žrtva morao je biti on sam, suđeno mu je da pogine od ruke sopstvenog sina. Kada se dugo nakon toga Laju rodio sin, naredio je da ga izlože u šumi podno Kiterona, a da ne bi umakao divljim zverima, osakatio mu je noge i sputao ih remenjem. Ali rob koji je dečaka odveo u šumu smilovao se nad njim i, umesto da ga ostavi na milost i nemilost kiteronskim zverima, poverio ga je brizi pastira kog je slučajno sreo u šumi. Pastir je odneo dečaka svom gospodaru, korintskom kralju Polibu, koji nije imao potomke. Polib ga je posinio i zbog njegovih oteklih nogu nazvao ga Edip (u prevodu - "otečenih stopala") i odgojio uz pomoć svoje žene Merope, kako dolikuje nasledniku prestola. Edip je, naravno, mislio da su mu roditelji Polib i Meropa. Sve je bilo u najboljem redu dok ga neki pijani korintski mladić nije nazvao nahodom. Edip je to ispričao Polibu i Meropi i po njihovoj zbunjenosti zaključio da nešto od njega kriju. Kad na direktno pitanje nije od njih saznao ništa što bi ga oslobodilo sumnje, zaputio se u Delfe da u tamošnjem proročištu dozna istinu. Međutim, Pitija mu o njegovoj prošlosti nije rekla ni reč, ali mu je zato prorekla budućnost: ubiće svog oca, oženiti se sopstvenom majkom i s njom imati sinove koji će poginuti zbog njegovog prokletstva.

Edipa je to proročanstvo duboko pogodilo. Kad se malo pribraio, odlučio je da preduzme sve da ga onemogući. Imena njegovih roditelja Pitija mu nije otkrila, ali šta ako su oni stvarno Polib i Meropa? Znači, njima više ne sme da se vrati, i od naslednika prestola treba da postane skitnica bez otadžbine. Ali može li čovek odabrati put drukčiji od onoga koji mu je odredila sudbina?

Edip se tako nije vratio u Korint, nego se uputio u Tebu. Na obroncima Parnasa, u uskom klancu, sreo je kola u kojima je sedeo dostojanstveni starac. Edip se sklonio s puta, ali vozač se time nije zadovoljio. Osorno mu je doviknuo da se skloni u jarak, a da bi potkrepio svoju zapovest, udario je Edipa bičem. Edip mu je uzvratio udarac i, smatrajući da je stvar time rešena, hteo je da nastavi put. Uto je starac skočio na noge i udario ga štapom. To je Edipa razljutilo i, uprkos poštovanju prema starčevim godinama, uzvratio mu je dvostruko. Udarac je bio tako jak da je starac ostao na mestu mrtav. Starčeve pratioce koji su nasrnuli na njega Edip je nadjačao i pobio nakon kratke borbe. Spasio se samo rob koji je pobegao odmah nakon početka sukoba. Prvi deo proročanstva se ispunio: nepoznati starac kojeg je Edip ubio bio je njegov otac Laj.

Put s kojeg za Laja više nije bilo povratka doneo je spas njegovom kraljevstvu. Na gori Sfingiju (ili Fikionu) kraj Tebe bila se ugnezdila čudovišna Sfinga, krilata neman s lavljim telom i glavom žene, koja je ubijala ljude. Svakome ko je tuda prolazio postavljala je zagonetku, i kad je ne bi rešio, rastrgla bi ga svojim kandžama. Laj je hteo da pita delfsko proročište kako da od Sfinge oslobodi svoj grad. Umesto odgovora, vratio se rob sa vešću o kraljevoj pogibiji.

Kad je Edip stigao u Tebu, grad je obavijala dvostruka tuga. Nemajući šta da izgubi osim svog čemernog života, Edip se zaputio Sfingi i upitao je kako glasi zagonetka. Ona je, začudo, bila laka a glasila je: "Ko izjutra ide četvoronoške, u podne na dve, a uveče na tri noge? Pri tome je, kad ide na dve noge, spretniji i jači nego kad ide četvoronoške, ili na tri noge." Edip je, bez mnogo razmišljanja odgovorio: "Čovek! U zoru svog života nespretno puzi četvoronoške, u podne muževne zrelosti hoda na dve noge, a u predvečerje svog života zbog slabosti se podštapa štapom kao trećom nogom!"

Sfinga je na to očajnički zalepršala krilima i survala se sa stene u more: sudbina joj je odredila da upravo tako i pogine kad neko reši njenu zagonetku.

Zahvalni Tebanci izabrali su Edipa za kralja, a Lajev šurak Kreont dobrovoljno mu je predao vlast jer je nakon kraljeve smrti objavio da kralj treba postati čovek koji će grad osloboditi Sfinge. Edip je sad bio siguran da je umakao sudbini: nastanio se u kraljevskoj palati, ne sluteći da se u njoj rodio, i venčao se Jokastom, Lajevom udovicom, ne znajući da ženi svoju majku.

Sve se ispunilo kako je proročište proreklo: dobio je dve kćeri, Antigonu i Ismenu, i dva sina, Eteokla i Polinika. Ništa ga nije sprečavalo da bude potpuno srećan - i da se ispuni njegova sudbiona.

Tebu je iznenada pogodila strahovita katastrofa: bog Apolon je poslao na grad kugu. Muškarci, žene i deca umirali su, stoka je skapavala, zavladala je glad jer neobrađena zemlja nije donosila plodove. Kad je Tebi zapretila opasnost da se pretvori u veliko groblje, Edip je odlučio da u Delfe pošalje Jokastinog brata Kreonta da upita kako da se grad spasi od nesreće. Pitija je dala nedvosmislen odgovor: Teba će biti spašena kad građani iz svoje sredine prognaju čoveka koji je ubio kralja Laja i svojim nedelom navukao na grad božju kaznu.

Sada je trebalo pronaći Lajevog ubicu. Bio je to težak zadatak: kraljevo ubistvo se desilo davno, prošle su mnoge godine, vreme je izbrisalo tragove, a svedok ubistva bio je jedan rob... Edip je zato sazvao sve građane da mu pomognu da pronađe i kazni ubicu ma gde bio i ma ko bio. Iz okupljene mase tada se začuo glas da bi možda bilo najbolje da upitaju vrača Tireziju koji, iako slep, vidi i najskrivenije stvari. Edip je naredio da ga dovedu, a kad je vrač došao, zatražio je da mu kaže ko je ubio kralja Laja. Tirezija nije hteo da odgovori: on zna ko je ubica, ali ne može da ga imenuje. Edip ga je molio, zatim pretio, ali vrač je ostao neumoljiv. Na kraju je Tirezija popustio navaljivanju naroda i Edipovim pretnjama: "Ti si, Edipe, onaj koji je ubio svog oca! Učinio si to ne znajući, kao što si ne znajući postao muž svoje majke!"

Vračeve reči su razbesnele Edipa. Nije mogao da ih protumači drukčije osim da ga je na to naveo Kreont ne bi li sebi stvorio pogodno tlo za osvajanje vlasti u Tebi. Tireziju, koji nikada nije izrekao ništa osim istine, nazvao je potkupljenim lažljivcem. Ali Tirezija je mirno odgovorio: "I znaj, iako si u Tebu došao kao stranac, rodio si se u ovom gradu. Slep si kod očiju koje ćes uskoro izgubiti, s njima svoje bogatstvo i vlast, a od kralja ćeš se pretvoriti u izgnanika!"

Tirezijino samopouzdanje uznemirilo je Edipa. Pozvao je svoju ženu, ponovio pred njom ono što je rekao vrač i zatražio da odgovori da li je Laj imao sina koji je možda bio odgojen negde drugde, odakle je zatim mogao da se vrati u Tebu, kako to tvrdi vrač. Jokasta je odgovorila po istini: Da, imala je s Lajem sina, ali ga je on, bojeći se proročanstva, izložio u šumi gde je mališan i poginuo. Rob koji je ispunio Lajevu zapovest još uvek živi i može posvedočiti smrt Lajevog sina. Neka Edip naredi da se dovede i on će razbiti sve sumnje.
 

Potreba da se nešto dokaže dokaz je nesigurnosti, ali Edip je ipak naredio da dovedu roba. Jedva što su sluge otišle, pojavio se u njegovoj palati glasnik iz Korinta i doneo mu vest o smrti kralja Poliba. Tuga se u Edipovom srcu pomešala s radošću: nije, dakle, ubio svog oca! Izbegao je sudbini! I ostale će se vradžbine pokazati neistinitim!

To je bio poslednji srećni trenutak Edipovog života. Jer glasnik je nastavio: donosi mu takođe poziv u Korint gde treba da postane naslednik kralja Poliba, a da bi razbio njegov strah od proročanstva, prema kojem će se navodno oženiti svojom majkom, obaveštava ga da nije Polibov i Meriopin sin već nahod kojeg je on sam prihvatio u kiteronskoj šumi od roba kralja Laja i predao ga Polibu. Jokasta je u tom trenutku shvatila sve. Očajnički kriknuvši, otrčala je u svoje odaje i oduzela sebi život. Edip još nije uspeo da dođe sebi od iznenadnog udarca, a već ga je pogodio sledeći. Rob kog su doveli priznao je nakon dužeg oklevanja da nije ispunio naredbu kralja Laja i da je novorođenče zaista predao pastiru kralja Poliba. Sam je takođe bio svedok nesrećnog slučaja kada je Edip ubio kralja Laja i jedini se od svih kraljevih pratilaca spasio. Edip je tad u očajanju jurnuo u Jokastine odaje i tamo zatekao svoju ženu i majku već mrtvu. Iščupao je kopču iz njene haljine i iglom sebi izbo oči. Nije više mogao da gleda sjaj Sunca koje mu je osvetljavalo tamnu dubinu njegovog pada, nije više hteo da vidi svoju decu ni rodnu Tebu. U borbi sa sudbinom izgubio je sve, a na kraju je odbacio i nadu.

Tebanski narod je duboko saosećao s Edipovom tragedijom, ali ne zadugo. Ljudi, koji su još donedavno cenili Edipa zbog njegove mudrosti, pravednosti i zasluga za rodni grad, počeli su da zahtevaju da napusti Tebu. Branio ga je jedino Kreont i pružio mu utočište u svojoj palati. Ali na kraju je i on popustio pod pritiskom kad su se protiv Edipa okrenuli i njegovi sinovi, Eteoklo i Polinik, kako bi se domogli prestola. Zato je Kreont podelio s njima vlast, a Edipa kao "oskvrnitelja otadžbine" poslao u progonstvo.

Slep i bespomoćan, slomljen udarcima sudbine i ljudske nezahvalnosti, Edip se sunovratio u ponor poniženja - ostao mu je samo njegov prokleti život. Dugo je lutao sa svojom kćerkom Antigonom, koja ga je dobrovoljno sledila u progonstvo, po gorama i šumama. Ljudi su ga izbegavali, a gradovi mu otkazivali gostoprimstvo. Na kraju je došao na Kolon u blizini Atine i sklonio se, prema svom običaju, s Antigonom u šumu izvan naselja. Od seljaka je doznao da se nalazi u svetom gaju Eumenida, blagonaklonih boginja osvete. Tu vest je primio s olakšanjem jer je znao da mu je na to mesto suđeno da ode s ovog sveta, kako mu je nekad predvidao Apolon u Delfima. A setio se i drugih Apolonovih reči: onaj ko mu pruži utočište i poslednju utehu biće bogato nagrađen. Zamolio je zato seljake da odu u Atinu i dovedu mu njihovog kralja Tezeja.

Ali pre Tezeja stigla je na Kolon Edipova mlađa kći Ismena s vešću da je među njenom braćom planuo sukob i borba na život i smrt: Eteoklo se udružio s Kreontom i prognao Polinika koji se na to pridružio Argejcima i pod zidine Tebe doveo veliku vojsku. Kreont i Polinik trudili su se da Edipa pridobiju svaki na svoju stranu, jer je prema proročanstvu iz Delfa bitku za Tebu trebalo da dobije onaj na čijoj strani bude Edip. Ali uzalud su sinovi došli njemu na Kolon, uzalud ga molili, uzalud pretili. Kralj Tezej uzeo ga je u zaštitu i spasio od njihovih grubosti, a Edip je na kraju prokleo oba svoja sina strašnom kletvom - da poginu u međusobnoj borbi.

Kad je Edip izrekao svoju kletvu, začuo se tutanj groma. Bio je to znak najvišeg poslenika sudbine, Zevsa Olimpskog, da Edip može da siđe u carstvo sena. Oprostio se zato od Antigone i Ismene i pozvao k sebi Tezeja. Izmolio je od njega obećanje da će se brinuti za njegove kćeri, a u zamenu za to otkrio mu je mesto svog poslednjeg počivališta, koje će Atinu braniti bolje od štitova i čvrstih bedema. Na to se Edip bez uzdaha rastao od sveta i sišao u sumorno Hadovo carstvo, iza čijih vrata završava život smrtnika i time se njegova sudbina ispunila.

« Poslednja izmena: 11.07.2014. 18:18 marko313 »

Na mreži Konstantin

  • Opšti urednik
  • Heroj
  • *****
  • Poruke: 1198
  • Ugled: +132/-1
  • Pol: Muškarac
Odg: Grčka mitologija
« Odgovor #14 poslato: 22.04.2013. 15:45 »
TANTAL

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete


Grč. Tantalos, lat. Tantalus - sin Zevsa i okeanide Plute (ili kraljice Omfale), kralj Sipila u Lidiji.

Dugo je uživao u sreći kojoj se jedan smrtnik uopšte može i ponadati. Njegov otac ga je od svih svojih ovozemaljskih sinova najviše voleo, okružio ga je bogatstvom i blagostanjem, otklonio od njega sve nesreće i brige, lično ga, i u društvu s ostalim bogovima, posećivao i pozivao na Olimp da prisustvuje gozbama i sastancima bogova. Zevsova naklonost udarila je Tantalu u glavu. Počeo je da se smatra ne samo nadčovekom već i bogom jednakim Zevsu. To što je sa stola bogova odnosio hranu koja je osiguravala večni život i večnu mladost, i razdavao je prijateljima, Zevs mu je oprostio. Iz ljubavi prema njemu oprostio mu je i to što je izdavao tajne sa savetovanja bogova, za koje ljudi nije trebalo da znaju. Zevs ga nije kaznio čak ni kada je bahato odbio njegov predlog da mu ispuni svaku želju: "Šta je meni potrebno od bogova", rekao je. "Usud koji mi je odredila sudbina bolji je od usuda bogova!" Čim je Tantal prekoračio granicu i počeo da laže bogove, Zevsa je napustilo strpljenje. Prvi put to se dogodilo kad se Tantal pred bogom Hermesom lažno zakleo da u svojoj palati ne krije zlatnog psa kojeg mu je doveo miletski kralj Pandarej. (Taj pas bio je čuvar koze Amalteje, koja je svojim mlekom dojila Zevsa, ali ga je Pandarej ukrao. Kada se uplašio da će ga bogovi kod njega naći, dao je psa Tantalu. Prema drugoj verziji, psa je ukrao sam Tantal.) Ipak, ni sada ga Zevs nije kaznio, već mu je samo zapretio. Ali drugi put svoju pretnju je ispunio.

Tantal je dirnuo u nešto na šta su bogovi izuzetno osetljivi: doveo je u sumnju njihovo sveznanje. Namerio je da iskuša to svojstvo bogova. To bi, po svoj prilici, još i ostalo bez posledica da ispit koji je u tu svrhu zamislio nije bio tako grozan. Ubio je svog sina Pelopa, rasekao ga na komade i ukusno priređenog ponudio bogovima kao jelo na gozbi. Bogovi su, naravno, taj ispit položili i jelo ni su ni dotakli. Jedino je boginja Demetra pojela komadić ramena, i to samo zbog toga to je bila pometena i skrhana bolom zbog otmice svoje kćeri Persefone, koju je bio oteo bog Had i odneo u svoj podzemni svet. Ogorčeni i uvređeni, bogovi su ustali sa stola, raskomadanog Pelopa stavili u kotao i nad vatrom spojili delove njegovog tela, a bog Hermes ga je po Zevsovoj zapovesti oživeo. Komad ramena koji je pojela Demetra nadoknaio je bog Hefest verno prilagođenim komadom slonovače. Zevs je zatim izrekao svoju presudu: Tantal će biti bačen u carstvo tame boga podzemnog sveta Hada. Tamo će biti mučen najtežim mukama: stajaće u bistroj vodi, ali žeđ neće moći da ugasi. Kad god se sagne da dohvati vodu i napije se, voda će mu nestati pod nogama i pojaviće se suva zemlja. Nad glavom mu će se nadvijati grane stabala sočnih pomorandži, smokava, krušaka, jabuka i gržđa, ali čim Tantal posegne rukom da ih ubere, vetar će ih podići tako da neće moći da ih dosegne. Osim žeđi i gladi, Tantala će mučiti i večiti strah. Iznad njega će biti obešen ogroman kamen koji svakog časa može da padne, što će uvećati Tantalove muke, kojih se nikada neće osloboditi.

Tako je rekao Zevs, a tako je i bilo: bahatost sama priprema svoj pad, a oholost ne može ostati nekažnjena. Iako su Zevsove reči već odavno razneli vetrovi, Tantalova muka je do danas ostala simbol najtežih patnji koje mogu snaći čoveka.
« Poslednja izmena: 11.07.2014. 18:19 marko313 »