Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete


Čovek otkriva svet: Priča o velikim istraživačima.

Južno od panamske prevlake leži „donji“ kontinent Novog sveta, ogromno kopneno prostranstvo koje u sebi objedinjuje oblasti sa geografski različitim karakteristikama: planine, pampase, pustinje; a predeo oko Amazona predstavlja najveće područje tropskih prašuma na svetu.

Ovi, tako različiti regioni pokazuju jednu karakteristiku istu za gotovo celo područje Južne Amerike: izuzev pampasa, južnoamerički kontinent je teško prohodan. Prašume su tako guste da je gotovo nemoguće prokrčiti i običnu stazu, tropske kiše često pretvaraju zemljište u nepregledno more blata, a visoki Andi sa svojom oštrom klimom i nepovoljnom konfiguracijom dugo su bili nepremostiva barijera daljem kretanju na zapad. Na jugu se pred putnicima isprečila velika pustinja, a čak su i inače prohodni pampasi bili malo poznati i istraženi. No, zemljišni i klimatski uslovi nisu bili jedine prepreke. Starosedeoci Južne Amerike povlačili su se u unutrašnjost i ogorčeno borili sa Evropljanima za opstanak, a insekti, divlje životinje i mnogobrojne vrste zmija otrovnica činile su svako putovanje rizičnim.
     
Neistražene tajne tropskih šuma
     
Pa ipak, još od vremena konkvistadora draži Južne Amerike bile su jače od pomisli na opasnosti koje vrebaju, te se još od 16. veka na njenim prostranstvima javljaju putnici. Pojedini od njih grozničavo su tragali za zlatom, drugi su kretali na put da bi prikupili naučne podatke kakvi se nigde drugde u svetu nisu mogli naći. Otpor koji je sama priroda pružala istraživanjima uslovio je da su pojedina otkrića učinjena tek u najnovije vreme i da su ogromna prostranstva još uvek nedovoljno istražena, pa i potpuno nepoznata. Obzirom na to, kao i na činjenicu da je poslednje veliko uporište Inka, grad Maču Pikču, otkriven tek 1911. a sveti grad Hauntar 1943. godine, nije isključeno da se u dubinama tropskih prašuma južnoameričkog kontinenta još uvek kriju tragovi i ostaci neke stare civilizacije.

Još pre nego što su pokorili Inke, španski konkvistadori čuli su legendu o tobožnjem zlatnom kraljevstvu Eldoradu, tako nazvanom prema njegovom vladaru El Doradu, suverenu koji se svakoga dana kupao u zlatnom prahu. Groznica koju je ova priča izazvala među Špancima, istina, nije dovela do otkrića legendarne zemlje, ali je u mnogome doprinela da severni delovi južnoameričkog kontinenta budu bar delimično istraženi.

Gonzalo de Kvesada (Gonzalo de Ouesada) uputio se već 1536. u poteru za Eldoradom, sledeći tok reke Magdalena. Put je bio težak i naporan, ali za Kvesadu i njegove ljude završio se ipak povoljno. Mada nisu uspeli da pronađu „obećanu zemlju“, Španci su dospeli do platoa Bogote i tu osnovali naselje koje je vremenom preraslo u današnju prestonicu Kolumbije. Kvesada je ubrzo naišao na Čibča Indijance, poslednje moćno i bogato pleme starosedelaca, i posle krvavih borbi pokorio ih i opljačkao. U toku 1569. ― 1571. Kvesada je po drugi put opremio ekspediciju, koja je dospela do reke Orinoko i istražila okolna područja.

Osnovni zadatak ekspedicije koju je 1540. poveo Gonzalo Pizaro (Pizarro, 1475.? ― 1541.) bio je nešto drugačiji od Kvesadinog. U potrazi za izvesnim skupim začinima Pizaro je krenuo na istok od Kitoa, uspeo da se probije preko snežnih vrhova Anda i zašao u guste šume bazena reke Amazon. Put je bio veoma naporan, ali je za ekspediciju najgore bilo to što su zalihe počele da ponestaju. Pizaro je tada poslao Franciska de Oreljanu (Francisco de Orellana) niz reku Koka da potraži hranu; kako se ovaj nije vraćao, niti su ga Pizarovi izvidnici mogli da pronađu, ekspedicija je morala da se 1542. vrati u Kito.
     
U traganju za „zlatnim kraljem“
     
Optužen za dezerterstvo, Oreljana se kasnije branio da je rečna matica bila previše jaka za njegov mali brod i da nije mogao da se vrati uzvodno rekama Napo i Koka. Zato je nastavio put jedinom mogućom rutom ― na istok, i početkom 1541. stigao do ušća reke Napo u Amazon. Mada nije bio prvi belac koji je video Amazon, de Oreljana je bio prvi koji se spustio njegovim tokom i istražio ga. Zabeleške o ovom putu ostavio je dominikanski fratar Gaspar de Karvajal (Gaspar de Carvajal), koji u svom dnevniku pominje i pleme žena-ratnika, sličnih Amazonkama iz klasične legende. Prema ovim mitskim lićnostima je i sama reka Amazon uskoro dobila svoje ime.

Pionir engleskog kolonizovanja Virdžinije ser Volter Rejli (Walter Raleigh) uključio se 1595. u poteru za „zlatnim kraljem“. Rejli se nadao da će time uspeti da povrati naklonost kraljice Elizabete (Elizabeth) I, koju je prokockao oženivši se jednom od njenih dvorskih dama. Praćen svojim sestrićem Džonom (John) Gilbertom i prijateljem sa Oksforda Lorensom Kimisom ((Lawrence Keymis, ? – 1617), Reili je ispolovio iz Plimuta prema ušću reke Orinoko, na čijem se toku negde, kako je čvrsto verovao, nalazilo legendarno kraljevstvo.

Mada su plovili uzvodno uz Orinoko sve do ušća reke Karoni, a zatim uzvodno i ovom rekom duboko u unutrašnjost južnoameričkog kontinenta, Rejli i njegovi ljudi nisu našli ništa što bi potvrdilo njihovo verovanje u postojanje zemlje Eldorado. Ekspedicija se vratila za Englesku, i tek je sledeće godine Kimis iz Južne Amerike doneo izveštaj o nekom jezeru zvanom Parime, koje se navodno nalazilo na putu do zemlje “zlatnog kralja”. No, u to vreme Rejli je već bio optužen za izdaju, uhapšen i zatvoren u Tauer, te je tek dvadeset godina kasnije mogao da pokuša sreću ponovo.

Uz obećanje kralja Džemsa (James) I da će biti pomilovan ako pronade Eldorado, Rejli je ponovo krenuo na put 1616. godine. No, ubrzo je oboleo od groznice i morao da ostane u Trinidadu, dok su njegov sin Volter (Walter, 1592? – 1617) i Kimis krenuli uzvodno uz Orinoko. Tom prilikom Kimis je napravio fatalnu grešku i bez potrebe napao špansku naseobinu San Toma. U toku borbi poginuo je Rejlijev sin, a Kimis je, usled griže savesti, izvršio samoubistvo. Time su uništeni i poslednji izgledi da ekspedicija uspe, a Rejli je, po povratku u Englesku, bio pogubljen naosnovu stare tužbe za izdaju.
     
Naučnici stupaju na scenu
     
Puna dva veka posle konkvistadora, na prostranstvima dotad tajanstvenog kontinenta Južne Amerike pojavili su se naučnici. Francuska akademija nauka opremila je 1734. godine dve ekspedicije sa zadatkom da jednom za uvek utvrde kakav je tačno oblik Zemlje. Jedna grupa naučnika obavljala je svoj rad na Laplandu, dok je druga, predvođena Šarlom de la Kondaminom (Charles Marie de La Condamine, 1701 – 1774), upućena u provinciju Pičinča u Ekvadoru. La Kondaminovu grupu sačinjavalo je deset ljudi, među kojima su se nalazili i po jedan matematičar, astronom, biolog i lekar.

Na obali južnoameričkog kontinenta ekspediciji se priključio mladi naučnik-amater Pedro Maldonado (1704 – 1748?), koji se ponudio da La Kondamina odvede do Pičinče malo poznatim putem uz Smaragdnu reku (Rio Esmeraldas). Za vreme putovanja La Kondamin je zabeležio mnoga svoja opažanja i bio fasciniran nepoznatim tropskim svetom. Osim toga, otkrio je gumu, koja – mada poznata Špancima – nikada ranije nije bila doneta u Evropu, i dragoceni metal platinu.

Po dolasku u Kito, glavni grad provincije, grupa naučnika naišla je na nerazumevanje lokalnih vlasti, koje su smatrale da su sva istraživanja samo maska lovaca na blago Inka. Zbog toga je La Kondamin morao da putuje u Limu, i, mada je to produžilo izvođenje radova za punih godinu i po dana, imao priliku da se dobro upozna sa ovim krajem Južne Amerike. Kada su radovi bili privedeni kraju 1743. godine, La Kondamin i Maldonado spustili su se niz reku Amazon i tako postali prvi naučnici koji su upoznali njen tok i predele kroz koje prolazi.

Kondaminovo putovanje označilo je kraj perioda u kojem je unutrašnjost Južne Amerike bila potpuno nepoznata i neistražena, a kao direktan rezultat ovoga došlo je putovanje Izabele Godin de Odonez (Isabela Godin des Odonais, 1729 – ?), koja je 1769. prešla sa pacifičke na atlantsku obalu, putujući uglavnom niz Amazon. Samo putovanje, koje je preduzela da bi stigla do svog muža, bilo je izuzetno teško i svi njeni pratioci su pomrli, a ona je samo zahvaljujući pomoći prijateljski raspoloženih indijanaca stigla na cilj.

La Kondaminov rad nastavio je znameniti nemački naučnik Aleksandar fon Humbolt (Alexander von Humboldt, 1769 – 1859), koji je u društvu doktora i botaničara Eme Bonplana (Aimy Bonpland, 1773 – 1858) krenuo da istražuje Južnu Ameriku po dozvoli španskog kralja. Za uzvrat, Humbolt je bio dužan da po povratku podnese iscrpan izveštaj o mineralnom bogatstvu i metalnim rudama na ovom kontinentu.
     
Kroz pampase nepoznate zemlje
     
Humbolta je posebno interesovala mogućnost postojanja vodenog puta koji spaja tokove reka Orinoko i Amazon, te je prešao prostranu oblast Ljano i zaplovio uz Orinoko. Za vreme putovanja Humbolt i Bonplan beležili su svoja opažanja i prikupljali uzorke flore područja kroz koja su prolazili. Iz reke Orinoko prešli su u Atabapo, a zatim reku Negro (Rio Negro), i time dokazali da su dva velika vodena sistema južnoameričkog kopna međusobno stvarno povezani.

Po obavljenom zadatku, Humbolt i Bonplan otplovili su za Kubu, gde su od sakupljenih primeraka biljnog sveta načinili tri kolekcije, od kojih je jedna ostala na Kubi a druge dve bile poslate u Evropu.

Početkom prošlog veka naučnicu su se ponovo vratili u Južnu Ameriku. Ovog puta Humbolt je želeo da istraži Ande i izradi mapu celog područja severno od Amazona. On i Bonplan su se zaputili do Anda uz tok reke Magdalena, a zatim krenuli na jug kroz planinsko područje, spuštajući se prema platou u blizini Lime. U toku putovanja popeli su se na Čimborazo (6.272 m), posetili stari grad Inka Kajamarku, posmatrali erupciju vulkana Kotopaksi i utvrdili izvanredna svojstva izmeta ptice guano kao prirodnog đubriva. Za sve vreme naučnici su vodili detaljne beleške; zahvaljujući tome, severna oblast Južne Amerike postala je poznata svetu, a mnogi naučnici i istraživači zainteresovali su se za ovaj kontinent.

Pre nešto više od sto godina britanska i evropska javnost bile su šokirane Darvinovom knjigom “O poreklu vrsta”, koja je izložila teoriju evolucije i pokazala da dotad opšte prihvaćena biblijska legenda o stvaranju života na Zemlji u toku nedelju dana nije tačna.

Početne podatke za svoju knjigu Darvin (Charles Darwin, 1809 – 1882) je prikupio za vreme plovidbe broda “Bigl” (HMS Beagle) za Patagoniju i Ognjenu zemlju. Za Darvina je Južna Amerika bila potpuno nepoznata i uzbudljiva zemlja koju je on, uz pomoć gauča-vodiča, prokrstario od Baija Blanke do Buenos Ajresa (Argentina) i na čijim je pampasima osetio zemljotres koji je 1833. razorio Konsepsion i druga naselja. Za vreme putovanja Darvin je proučavao biljni i životinjski svet i stanovništvo Južne Amerike, a napravio je i niz značajnih zabeleški o geologiji ovih krajeva. Pa ipak, koliko god da su ova putovanja i zapažanja bila značajna za njegov daljni rad, definitivnu potvrdu svoje teorije o evoluciji Darvin je našao tek na Galapagosu, u Tihom okeanu.
     
Potraga za misterioznim gradom “Z”
     
Darvin nije bio jedini prirodnjak koji je u potrazi za podacima što su ga interesovali proputovao i istražio Južnu Ameriku.

Entomologist Alfred Valas (Alfred Wallace, 1823 – 1913) došao je, nezavisno od Darvina, do sličnih zaključaka o evoluciji živog sveta, na osnovu zapažanja sa putovanja po jugoistočnoj Aziji, te je 1848. došao u Južnu Ameriku, praćen Henri Bejtsom (Henry Bates, 1825 – 1892). Obojica naučnika bili su entomolozi i u poćetku su svoje napore skoncentrisali na prikupljanje insekata u oblasti Para (danas Belem) i uz reku Tokantin. Nešto kasnije Valas je stigao i do ušca reke Amazon, a kada su mu se prikljućili i njegov brat Herbert (? – 1851) i botaničar Ričard Sprus (Richard Spruce, 1817 – 1893) krenuli su bazenom Amazona iz baze u Santaremu. Posle dve godine boravka u dolini ove velike reke, Valas je krenuo niz Rio Negro, pored koje je ostao, istražujući insekte, sve do 1852. godine.

Pošto je primio vest o smrti svoga brata, koji je u međuvremenu krenuo natrag za Englesku, Valas je, duboko pogođen, ostavio daljna istraživanja, koja je nastavio Bejts. Vrativši se 1855. u bazu Santarem, Bejts je nastavio da istražuje podrućje Amazona, odakle je posle četiri godine rada doneo u Englesku zbirku od 14.000 insekata i ptica, od kojih su 8.000 pripadali do tada nepoznatim vrstama. Istraživanja Valasa i Bejtsa u slivu Amazona nastavio je Sprus, koji je proputovao njegov gornji tok i tako ga učinio poznatim svetu.

Nepregledna prostranstva Južne Amerike bila su čak i početkom ovog veka veoma slabo istražena, i privlačila su mnoge naućnike. Persi Fosit (Percy Fawcett, 1867 – 1925?) je za vreme svoga boravka u Južnoj Americi došao u posed dokumenta u kojem se spominje neki nepoznati stari grad; Fosit ga je označio kao “Z”, i 1925. organizovao istraživačku ekspediciju. Još od 1906. Fosit je imao bogato iskustvo sa putovanjima po južnoameričkom kontinentu i pretpostavljao je da se nepoznati grad “Z” nalazi između reka Tokantin i Sao Francisko. Dobro opremljena ekspedicija uputila se u tom pravcu, ali je ubrzo izgubljena svaka veza sa njom i sudbina neustrašivih istraživača ostala je do danas zagonetna a njihov tajanstveni grad “Z” neotkriven.

Nešto pre Fosita, brazilijanski istraživač Kandido (Candido) Rondon zainteresovao se za reku Sumnje (Rio Duvido), vodeni tok ćiji je izvor bio otkriven još 1909. ali čiji tok niko pre njega nije uspeo da ispita. Kada je predsednik SAD Teodor Ruzvelt (Theodore Roosevelt, 1858 – 1919) odlučio da pošalje jednu ekspediciju u Južnu Ameriku, Rondon je predložio da zajedničkim snagama ispitaju i tok ove reke. Posle teškog i opasnog puta niz mnoge brzake reke, kanoi ekspedicije konačno su stigli do Amazona, a na mapu Južne Amerike uneta je još jedna nova reka, koja je kasnije dobila ime Teodora Ruzvelta.
     
Evropa upoznaje unutrašnjost azije
     
Mada u 16. veku Azija već odavno nije bila nepoznata Evropljanima, morale su da prođu stotine godina pre nego što je ovaj ogromni kontinent istražen. Jedan od razloga bilo je svakako njegovo nepregledno prostranstvo s mnogim negostoljubivim i teško prohodnim oblastima, nepogodnim za život ili duži boravak. Severne obale Azije zadiru u polarni krug, širom centralne Azije i Arabijskog poluostrva pružaju se nepregledne pustinje, a na jugu bujaju tropske šume.

Stanovništvo azijskog kontinenta stolećima nije bilo mnogo gostoljubivije prema strancima od zemlje koju je naseljavalo, i svaki nepozvani gost, bez obzira na namere s kojima je dolazio, rizikovao je život stupajući na tlo Azije. Ovo je naročito bilo izraženo u pojedinim regionima, među kojima i u Tibetu, u koji sve do pre relativno kratkog vremena nijedan stranac nije smeo da uđe. Pa ipak, počev od 16. veka Evropljani sve češće prodiru na azijski kontinent, istražuju ga i upoznaju. Započeto upadima kozaka, putovanjima trgovaca i misionarskim radom jezuitskih sveštenika, istraživanje Azije i “prodor na Istok” postalo je u 18. veku pitanje političkog prestiža među velikim silama, među kojima su se posebno isticale Rusija i Britanija. Tek kasnije draži stare azijske istorije i umetnosti privukle su i naučnike, te se upoznavanje orijenta produžilo do naših dana.

Ekspedicija za ekspedicijom otiskivala se na beskrajna prostranstva Pacifika. Mnoge se nikada više nisu vratile a mnoge su strahovito propatile na putu od bolesti, gladi i divljih bura. Pa ipak, gotovo svaka od njih doprinela je da se na mapu Tihog okeana crta po neki novi detalj, sve dok krajem 18. veka sa stare Ptolemejeve karte nisu nestali obrisi Nepoznate južne zemlje. Umesto toga, pronađeni su Australija, Novi Zeland i Antarktik, a kasnije i istraženi.

Kad je konačno postalo jasno da ne postoji nikakav južni kontinent, velike evropske zemlje okrenule su se novim otkrićima, kopnenim površinama u Pacifiku koje su još pre nešto više od dvesta godina bile nepoznate. Istorija istraživanja ovih površina ujedno je i istorija njihovog naseljavanja, istorija borbi evropskih kolonista sa aboridžinima (demorocima) i Maorima, prvim stvarnim pronalazačima Australije, koji su u nju dospeli prešavši okean.

Kada je Magelanov admiralski brod “Viktorija” stigao u Španiju na završetku svoga puta oko sveta, novi put za Indiju bio je otvoren; već 1525. opremljena je mala flota od sedam brodova. No, jedan od njih uspeo je da stigne samo na Molučka ostrva i Kortes mu je iz Meksika uputio u pomoć Alvara de Savedru (? – 1529). Savedra je pronašao preživele članove posade, ukrcao ih na svoj brod i krenuo na istok duž obala Nove Gvineje, ali su ga nepovoljni vetrovi sprečili da se vrati preko Tihog okeana.
     
Traganje za legendarnim kontinentom
     
Uskoro je san o Južnom kontinentu počeo da zasenjuje draži istoka i 1567. Alvaro de Mendanja (Mendana, 1541 – 1595) napustio je Peru i otisnuo se preko Pacifika da pronađe legendarno kopno, zasnuje koloniju i propoveda hrišćanstvo tamošnjem stanovništvu. Na svom prvom putu Mendanja je otkrio Solomonska ostrva, a trideset godina kasnije, kada je krenuo da ih kolonizuje, nije više bio u stanju da ih pronađe; ali je zato dospeo do Markiskih i Santa Kruz ostrva. Tu je i umro, a ekspediciju je do Filipina doveo njegov pilot, Pedro de Kviros (Quiros, 1565 – 1615).

Još pre Mendanjinog pokušaja kolonizacije Solomonskih ostrva, ser Frensis Drejk (Francis Drake, oko 1540 – 1596) krenuo je da Južno kopno zaposedne za Englesku, ali su ga vetrovi bacili na jug do Ognjene zemlje. Drejk je tada krenuo na Sever pljačkajući španske brodove i gradove Valparaizo i Kalao – praksa za koju su drugi Englezi zaključili da je unosnija od istraživanja i posvetili joj se sa puno žara.

Za razliku od Drejkovih zemljaka, bivši Mendanjin pilot De Kviros bio je opsednut Južnim kontinentom, i 1605. organizovao ja novu ekspediciju, koja se završila brodolomom njegovog broda. De Kviros se preko Pacifika vratio u Južnu Ameriku, dok je drugi brod nastavio putovanje. Njegov kapetan je tom prilikom otkrio Toresov moreuz i tako dokazao da je Nova Gvineja ostrvo a ne deo Australije – otkriće koje je gotovo puna dva veka ostalo gotovo nepoznato.

Početkom sedamnaestog veka bilo je već približno locirano mesto u ogromnom prostranstvu Tihog okeana na kome bi se moglo nalaziti kopno, i u potragu za njim ukljućili su se i Holanđani, čija je Istočnoindijska kompanija već bila uhvatila čvrste korene u ovim krajevima. Počev od 1505. počela je serija putovanja i iskrcavanja Holanđana na obale Australije i do 1630. oni su već dobro poznavali njen zapadni deo, koji su nazvali Novom Holandijom. Četrdesetih godina istoga veka oni su otkrili Tasmaniju i Novi Zeland, proputovali Tongu, Fidži i Novu Gvineju, te je konačno počelo da biva jasno da legendarno Južno kopno ne postoji.
     
Istraživanje prostranstava Tihog okeana
     
Početkom 18. veka holanska zvezda nad Pacitikom počela je da se gasi, i putovanje Jakoba Rogevena (Jacob Roggeveen, 1659 – 1729) bilo je njihova poslednja velika istraživačka avantura u ovom delu sveta. Tom prilikom Rogeven je otkrio Uskršnja ostrva, ali je umesto zasluženog priznanja dobio zatvor – dok mu je brod konfiskovan, jer je plovio vodama koje je Istočnoindijska kompanija smatrala svojom teritorijom.

Istraživanja u ovom delu sveta nastavili su Englezi, čija je jedna ekspedicija 1764. posetila Falklandska i otkrila neka manja ostrva na Pacifiku. Druga ekspedicija, predvođena Semjuelom Valisom (Samuel Wallis, 1728 – 1795), prošla je kroz Magelanov moreuz a zatim se razdvojila na dva dela, koja su nezavisno nastavila putovanje. Dok je jedan deo, sa kojim se nalazio sam Valis, krenuo na zeverozapad i otkrio Tahiti, drugi deo ekspedicije, pod vođstvom Filipa Kartereta (Phillip Carteret, ? – 1796.), prešlo je preko Tihog okeana, otkrio Pitkern i Admiralsaka ostrva i pronašao “izgubljena” Mendanjina Solomonska i Santa Kruz ostrva. Posle ovoga, pod pritiskom bolesti koja je vladala među njegovom posadom i iz straha zbog već dotrajalog broda, Karteret je krenuo nazad za Englesku.

Na putu prema matičnoj luci, Karteretov brod je prestigao francuski “Prkos” (“La Boudeuse”), koji se vraćao sa puta oko sveta. Kapetan broda bio je 1776. upućen iz Francuske da pokuša da dokuči istinu o Južnom kopnu, pa kako nije mogao da nađe ni traga od njega krenuo je prema Tahitiju, a zatim nastavio do Samoe. Krećući se prvo na zapad a zatim na sever, kapetan je otkrio Luzijadski arhipelag i prošao pored Solomonskih ostrva, ali ih, kao ni Karteret, nije prepoznao.

Premda mnogobrojna putovanja koja su preduzimali Španci, Holanđani, Englezi i Francuzi nisu dovela do otkrivanja Južnog kontinenta, u Evropi su mnogi ljudi još uvek verovali da on postoji, s obzirom da velika prostranstva Tihog okeana još nisu bila istražena. Ovu legendu oborila su tek tri putovanja kapetana Džemsa Kuka, (James Cook, 1728 – 1779), koja su definitivno dokazala da u južnom Pacifiku ne postoji nikakva velika kontinentalna masa.
     
Velika putovanja kapetana Kuka
     
Zvaničan razlog prvog putovanja kapetana Džemsa Kuka bilo je osmatranje prelaska planete Venere preko sunčevog diska do koga je došlo 3. juna 1769. godine, a koje se najbolje moglo videti sa centralnog Pacifika. No, tajna naređenja koja je kapetan Kuk primio i strogo ih se pridržavao glasila su da je njegov prvi i najvažniji cilj potraga za Južnim kontinentom.

U skladu sa dobijenim nalozima, kapetan Kuk je na brodu “Endeavour” isplovio sa Tahitija za Novi Zeland, oplovio ga i utvrdio da se sastoji od dva ostrva, te da, shodno tome, ne predstavlja samo istureni deo nekog velikog kopna. Nastavljajući svoje putovanie Kuk je doplovio do Nove Holandije, na čijoj je istočnoj obali otkrio zaliv bogat raznovrsnim biljnim vrstama i nazvao ga po tome Botanički zaliv. Krećući se uz istočnu obalu, kapetan Kuk je dospeo do Toresovog moreuza i ubrzo zatim ceo itočni deo Nove Holandije proglasio posedom britanske krune pod imenom Novi Južni Vels.

Njegova pažljiva i detaljna opažanja s puta, kao i karte Tahitija, okolnih ostrva, Novog Zelanda i istočne Australije koje je tom prilikom izradio, pružili su po prvi put Evropi dovoljno tačnu i jasnu predstavu o ovim područjima. Ali njegovo putovanje nije ostalo zabeleženo samo kao izvanredno značajan naučni i geografski poduhvat, već i kao prvi slučaj uspešnog suprotstavljanja skorbutu, bolesti koja je do tada nemilosrdno napadala pomorce zbog jednolične ishrane siromašne vitaminom C.

S prvog puta po Pacifiku kapetan Kuk se vratio u Englesku 13. jula 1771. ali je već nepunih godinu dana kasnije ponovo isplovio sa brodom “Resolution”. Ovom prilikom Kuk je plovio dalje na stok, da bi zatim skrenuo na jug i tri puta u toku ekspedicije prešao polarni krug Antarktika. Na taj način Kuk je definitivno razorio mit o Terra Australis Incognita, a u isto vreme je predvideo da se pod ledenim bregovima, sa kojima se susreo i koji su mu onemogućili dalje napredovanje na jug, krije novo, nepoznato topno.
     
Porast interesovanja za Australiju
     
Do 11. novembra 1774, kada je krenuo natrag, Kuk je utvrdio položaj Markiskih ostrva i istražio Nove Hebride i Novu Kaledoniju, da bi na samom povratku preko južnog Pacifika otkrio ostrvo Južna Džordžija. U znak priznanja za svoja dostignuća, Kuk je 1776. izabran za člana Britanskog kraljevskog društva, dok je za uspešnu borbu protiv skorbuta odlikovan Koplejevom medaljom.

Iste godine kada su mu ukazane počasti, kapetan Kuk je sa brodovima “Resolution” i “Discovery” krenuo na svoje treće i poslednje putovanje, s namerom da istraži do tada praktično nepoznato područje severnog Pacifika i da pronađe prolaz od zapadne obale Severne Amerike za Atlantik. Pošto je otkrio Božićna ostrva i Havaje, Kuk je svoje putovanje nastavio na sever, obalom Severne Amerike, i prošao kroz Beringov moreuz. Prilikom povratka na jug, na Havajima je došlo do žestoke rasprave sa domorocima oko jednog ukradenog čamca, i tom prilikom kapetan Kuk bio je ubijen.

Rad koji je kapetan Kuk započeo nastavili su zapovednik broda “Discovery” i dva prva oficira, koji su izvršili kartografsko snimanje pacifičke obale Azije južno od Beringovog moreuza. Posle ovoga ostalo je malo toga za druge istraživače da urade, te su se kasnija putovanja većim delom svodila na unošenje detalja u mapu koju je izradio Kuk.
Sa sticanjem nezavisnosti SAD, Britanija je izgubila mogućnost da svoje kažnjenike i izgnanike deportuje na američki kontinent, te je ubrzo pokazala veliko interesovanje za kolonizaciju Australije. Januara 1788. godine flota od dvanaest brodova uplovila je u Botanički zaliv, sa zadatkom da osnuje kažnjeničku koloniju.

Posle kraćeg istraživanja okoline, vođstvo ekspedicije došlo je do zaključka da je zaliv nepodesan za nastanjivanje i odlučilo da se krene malo dalje na sever, gde je ubrzo osnovan Port Džekson, danas poznatiji kao Sidnej. Kako je naseobina bila odsečena od unutrašnjosti kopna visokim planinskim lancem, prva istraživanja bila su ograničena na priobalni pojas i kartografisanje obale. Već 1800. godine Metju Flinders (Mathew Flinders) oplovio je i sačinio detaljnu mapu više od tri četvrtine australijske obale.
     
Kroz pustinje novog kontinenta
     
Bilo je potrebno da prođe punih trinaest godina posle Flindersovih putovanja da bi prvi Evropljanin prešao planinski venac koji je delio koloniju od unutrašnjosti. No, kada je do toga jednom došlo, ekspedicije su brzo počele da slede jedna drugu. Sredinom dvadesetih godina pred naseljenike se kao najvažniji problem postavilo istraživanje novih površina pogodnih za ispašu stoke, ali je bilo je potrebno da prođu još godine da bi neustrašivi putnici preko visokih planina i pustinja stigli do srca Australije.

Nekako u isto vreme naseljenici iz Engleske počeli su da se iskrcavaju i na zapadnoj obali Australije, gde je 1829. godine osnovan Pert, iz koga su ubrzo krenule ekspedicije da dovrše posao što ga je započeo Metju Flinders.

Četrdesete i pedesete godine 19. veka u Australiji su predstavljale period forsiranog istraživanja unutrašnjosti kopna u cilju pronalaženja novih plodnih površina i kartografisanja teritorije. Suočene sa veoma nepovoljnim geografskim i klimatskim uslovima, kao i usled čestih sukoba s autohtonim stanovništvom, ekspedicije su trpele mnoge nezgode i nijedna od njih nije uspela da do kraja obavi svoj zadatak. Ovakva situacija navela je vladu Južnog Velsa da 1860. godine ponudi nagradu od tadašnjih 2.000 funti sterlinga čoveku koji prvi pređe Australiju sa juga na sever.

Gonjeni delimično istraživačkim duhom a delimićno izgledima na privlačnu nagradu, Robert Berk (Robert Burke, 1820 – 1861) i Viljem Vils (William Wills, 1834 – 1861) uspeli su da pređu celo kopno od oktobra 1860. do februara 1861. ali nisu doživeli da prime zarađenih 2.000 funti. Usled nestanka zaliha hrane i vode umrli su pre nego što im je stigla pomoć. Njihovim stopama uputio se aprila iste godine i Džon Stjuart (John Stuart), koji je tek pri trećem pokušaju, 24. jula 1862, uspeo da stigne na severnu obalu. Deset godina kasnije, putem kojim je on prošao, postavljene su žice Overland telegrafa, ekspedicije su prešle preko zapadne Australije, a krajem veka savladane su i pustinje u unutrašnjosti kopna.

Nešto više od sto godina pošto su prvi naseljenici stigli u Australiju ona je, u glavnim potezima, bila istražena. Uporedo s istraživanjima teklo je i naseljavanje novih prostranstava, te danas Australija raspolaže gotovo neiscrpnim resursima jedne mlade i praktično neeksploatisane zemlje.