Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete


Istina o dopisnicima u američkom građanskom ratu

— Učinio sam sve što je potrobno da dopisnici stignu na bojište i savetovao im da obuku bele uniforme kako bi ukazali na čistotu svoga karaktera — izjavno je general Irvin Mekdauel. Da li je baš sve bilo tako čisto?

Kao mnogo štošta u američkom građanskom ratu, ratne dopisnike koji su ga pratili danas obavija romantični veo legende.

— Umetnost ratnog dopisništva dostigla je u građanskom ratu svoj vrhunac i maksimum efikasnosti — napisao je 1929. godine Hevil Bebkok, u vreme kad je priča o „boemskoj brigadi“ koja je prkosila čeliku i olovu da bi čitaocima željnim novosti pružila vernu sliku velike bitke, bila već opšteprihvaćena kao istiiita. Bile su poznate priče o tome kako je predsednik Linkoln poljubio Henrija Vinga iz „Njujork tribjuna“ kad mu je doneo poruku od Granta, kako je Džozef Hauard iz „Njujork tajmsa“ ređao na telegrafu rodoslov Isusa samo da bi onemogućio svoje suparnike da se služe linijom, kako je Edmond Stedman iz „Njujork vorlda“ sedeo sa svojim kolegama i pisao izveštaje uz sveću postavljenu na bačvu baruta...

Istina, međutim, izgleda malo drukčije.

Kad nema vesti, šaljite glasine

Dopisnici koje su poslali severnjčaki listovi bili su mladi — uglavnom mlađi od trideset, a šestorica su imala samo devetnaest godina ili manje — neiskusni saradnici lokalnih rubrika koji su se bolje snalazili u policijskim stanicama i sudovima nego na zadatku koji im je poveren. Prihodi i uslovi života nisu bili takvi da bi to privuklo prave ljude od pera. Plata se kretala između deset i dvadeset pet dolara nedeljno, čime su bili obuhvaćeni i svi troškovi. Tek kasnije u ratu, kad su pojedini dolisnici već stekli ime, urednici su pokazali spremnost da plate malo više.

Sve to nije pozitivno uticalo na moral dopisnika. Večno su bili bez novca i s mukom naplaćivali čak i opravdane izdatke. Mnogi su ubrzo došli do zaključka da nema ničeg lošeg u tome ako i sa strane zarade koji dolar. Neki su primali novac od oficira da bi o njima rekli koju pohvalnu reč u svojim izveštajima i smatrali su da je to sasvim u redu.

— Ako je nekome potrebno 50 dolara, onda sam to ja — napisao je svojoj ženi dopisnik „Njujork vorlda“ Edmund Stedman pošto ga je Čarls Džejms, artiljerijski general armije Severa, naterao da primi taj novac. — Naravno, on sad očekuje od mene da posvetim malo više pažnje njegovim topovima i uveren sam da to mogu učiniti čiste savesti.

Za koga navijate?

Dopisnici na obe strane — ili bar većina njih, smatrali su da je podsticanje morala civilnog stanovništva i vojske sastavni deo njihovog zadatka. Okršaj je pretvoren u „veliku slavnu pobedu“, bekstvo u „strategijsko povlačenje pred daleko nadmoćnijim neprijateljima“, vojnik Konfederacije nije naprosto poginuo u bici nego je „žrtvovan paklenim ambicijama svojih podlih gospodara Dejvisa i Lija“, žene na Jugu nosile su ogrlice načinjene od očiju Jenkija, „bezbožni Severnjaci“ igrali su nogomet glavama poginulih vojnika Konfederacije.

Na jugu je u trenutku izbijanja rata pristrasna i politički uniformisana štampa bila trideset godina iza svog vremena. Listovi su uglavnom bili nedeljni, s malim tiražima, a čak je i dnevni list kao „Njuorleans pikejn“ imao tiraž od nepunih šest hiljada primeraka. Štamparske mašine i veći deo novinskog papira dopremani su sa Severa i mnogi urednici su bili severnjaci.

Na početku rata štampa na Jugu našla se i bez sredstava i bez ljudi da bi mogla da prati borbe bar približno onako kako je to činila štampa na Severu. Iako joj je uspelo da na front uputi stotinak ratnih dopisnika, mnogi od njih su bili aktivni oficiri koji su se obavezali da će poslati poneki telegram ili pismo kad im to okolnosti dopuste. Tako su ovi teško mogli da se smatraju pravim dopisnicima. Listovi su se uglavnom oslanjali na „Pres esošiejšn ov Konfederejt stejts“, agenciju stvorenu da zameni njujorški „Asošijeted pres“, i malu grupu dopisnika civila, među kojima je bilo i žena — jedna ili dve — od kojih su mnogi radili za više listova.

Zaostajanje štampe na Jugu postalo je sve izrazitije kako se rat nastavljao. Kad su snage Severa prešle granicu Konfederacije, mnogi listovi bili su prinuđeni da ograniče svoju delatnost ili su privremeno, a neki čak i zauvek, prestali da izlaze. Neki, kao „Memfis epil“ i „Čatanoga rebel“, preživeli su tako što su se povukli s armijom Konfederacije i nastavili da izlaze u drugim gradovima, uvek na jedan korak ispred severnjačke armije. Svi ti listovi bili su prinuđeni da neprestano vode borbu za papir, a njihovo osoblje je bilo desetkovano pozivima u vojsku. „U subotu ujutru Konfederejt nije izašao“ — napisao je sutradan njegov urednik u Mekonu, u Džordžiji. „Istog dana sve osoblje bilo je na bojištu. Nadamo se da će naši pretplatnici prihvatigi ovo obrazloženje.“

Zbog nestašice novinskog papira i štamparske boje južnjačke novine postajale su sve tanje dok, kao „Čarlston kurir“, nisu spale na jedan jedini list. Drugi listovi štampani su na papiru za pakovanje, na pisaćem papiru, na papirnim kesama, pa čak i na čistoj strani zidnih tapeta! Od onih koji su bili prinuđeni na takve mere spomenućemo samo dva: „Piktorial demokrat“ iz Aleksandera u Severnoj Karolini i „Stars end strajps“ iz Tibodoa u Luizijiani.

U takvim okolnostima bilo je već samo po sebi teško redovno izveštavati čitaoce o toku ratnih operacija, ali je tek stav većine južnjačkih ratnih dopisnika to potpuno onemogućio. Svi su verovali da je odanost interesima Juga važnija od profesionalne obaveze da šalju istinite i objektivne izveštaje. U skladu s tim, njihovi izveštaji ostali su optimistički i kad se, u poslednjim fazama rata, Konfederacija očigledno rasladala. Preterivali su izveštavajući o gubicima unionističkih trupa, umanjivali gubitke snaga Konfederacije, javljali o osvajanju gradova oko kojih se uopšte nisu vodile bitke i nikad nisu priznali da se armija Juga povukla ma i za jedan korak.

Kako je nameštaj pretvoren u čačkalice

Jedan je urednik poručio svom dolisniku na frontu da „dragom nedeljnom čitateljstvu pruži što je moguće više od vedre strane svake stvari“.

Dobrih dopisnika je bilo malo. Šačica na Severu i jedan ili dvojica na Jugu nastojali su svim snagama da obaveste javnost o onome što se stvarno događalo. Na Severu je Vitlou Rid iz „Sinsinati gazete“, jedan od najistaknutijih ratnih dolisnika i kasnije poznati pisac, pisao o činjenicama kako ih je video „bez straha i pristrasnosti“, ali je bio rasista i verovao je da „treba što je moguće pre uvesti segregaciju“ crnog i belog stanovništva. Čarls Kofin iz „Boston žurnala“ bio je dobar, pravi ratni repoter i opisivao je samo ono što je sam video ili za šta je iz pouzdanih izvora znao da je tačno. Džordž Smoli napisao je po opštem uverenju najbolju reportažu o bici kod Entitema, možda najbolju reportažu u čitavom ratu.

Henri Vilard iz „Tribjuna“ bio je poznat po otvorenosti, nije se plašio ni da samom Linkolnu kaže šta po njegovom mišljenju nije dobro u armiji, a Silvanos Kedvoleder iz „Njujork heralda“ pokazao je da ima oko za istorijski trenutak. Bio je prisutan kad se 9. aprila 1865. godine Li predao Grantu kod Epomatoksa i, dok je njegov kolega Henri Ving iz „Tribjuna“ požurio da prvi javi senzacionalnu vest, Kedvoleder je ostao da opiše sramotnu jagmu za suvenirima iz prostorije u kojoj je potpisana kapitulacija. Počela je time što je general Džordž Kaster za dvadeset pet dolara kupio od vlasnika Vilmera Meklina jedan od stolova za kojima je potpisana predaja. Posle toga su oficiri počeli da guraju Meklinu novac u ruke, a Meklin im ga je bacao natrag. Usledila je gužva u kojoj je sav nameštaj nestao. Kedvoleder je o tome napisao: „Stolice od trske bezobzirno su raskomadane, trska izlomljena na komadiće duge nekoliko centimetara i komadići razdeljeni onima koji su nagrnuli u sobu. Sa naslonjače je iscepana tkanina, raskomadane su i sofe, a njihovi komadi razgrabljeni“.

Na Jugu je istaknuti dopisnik bio Piter Aleksander, pravnik iz Džordžije koji se suprotstavljao raskidu s Unijom, ali je ostao lojalan Jugu kad je izbio rat. Aleksandar je pisao pošteno, tačno i verno i teško su mu padale patnje kojima je bio izložen običan vojnik. Borio se da bosi vojnici dobiju obuću, za bolju lekarsku negu i preduzimanje oštrih disciplinskih mera protiv pijanih oficira i vojnih lekara koje je video „tako omamljene alkoholom da nisu bili u stanju da razlikuju ljudsku ruku od paoka kolskog točka, i koji su podjednako bili spremni da odseku jedno, kao i drugo“...

Pa ipak, američki građanski rat učinio je da ratno dopisništvo postane poseban oblik novinarstva. U njemu se rodio nov tip reportera, pa i čitaoca, spremnog da plati skupe reporterove usluge. Ono što je sad bilo potrebno bili su samo veći i bolji ratovi.