Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete


Taj čovek je zaista smešno izgledao. Na ogromnoj, ispupčenoj lobanji bez kose nalazilo se sitno lice sa prćastim nosem uokvireno dugom, kovrdžavom bradom. Živahan izraz lica nije imao nikakve veze sa ostalim delovima glave. Dok je njegova ružnoća prijateljima bila povod za šalu, njemu je ulivala hrabrost. Siromašan, sklon lutanju po svom lepom gradu, radio je samo toliko koliko da obezbedi goli život svojoj ženi, deci i sebi. Bio je kamenorezac, ali je od toga mnogo više voleo da vodi razgovore. Pošto ga je žena često i mnogo grdila, gotovo je bežao od kuće.

Razgovori su bili u modi

Dizao se pre zore, na brzu ruku doručkovao komad hleba umočen u vino, navlačio tuniku, preko nje stavljao ogrtač od grubog tkanja i polazio da traži kakvu krčmu, hram, prijateljsku kuću, javno kupatilo ili jednostavno neki ulični ugao gde bi se našao u društvu ljudi koji hoće da pričaju. U to vreme, u njegovom gradu bili su u modi razgovori. Taj grad zvao se Atina, a njegovo ime bilo je Sokrat.

No, nije bio čudnovat samo njegov izgled. Ponašanje a naročito shvatanja, koja je branio sa osmehom ali vrlo uporno, bili su takođe neobični i ostavljali su na slušaoce veoma jak utisak. Jedan njegov prijatelj zapitao je Pitiju iz Delfa ko je najpametniji čovek U Atini, i mnogi su se iznenadili kad je odgovorila: „Sokrat!“. „Zar taj besposličar?“ — pitali su se prosečni Atinjani.

— Proročanstvo me je označilo kao najmudrijeg među Atinjanima. — objasnio je on — zato što sam jedini koji znam da ništa ne znam.

Ovaj malo obešenjački stav prepredene skromnosti obezbeđivao mu je u diskusiji nevorovatno preimućstvo i činio ga opasnim protivnikom. Praveći se koji put kao da ne ume da govori, postavljao bi sagovorniku pitanje za pitanjem sve dok ga ne pritera uza zid i ne izmami priznanje koje želi.

Sokrat je bio propovednik savršene čistote, jasnoće i morala. Na ulicama Atine on je zastupao logičan način mišljenja i, mada nije ostavio napisanu nijednu jedinu reč, izvršio je na ljudsku misao uticaj veći ma od koje biblioteke prepune knjiga.

Govornik bi ostao bez odgovora

Bio je u stanju da priđe bilo kom velikom Atinjaninu, govorniku ili državniku, i da ga pita, zna li on tačno šta govori i o čemu govori. Posle govora jednog političara u kome bi ovaj veličao hrabrost on je mogao da mu postavi ovakvo pitanje:

— Izvini, molim te, ali šta ti podrazumevaš pod hrabrošću?

— Hrabrost znači ostati na svome mestu uprkos opasnosti.

— Ali, ako ti pametan strateg naredi da napustiš svoje mesto?

— To je nešto drugo. Onda ću ga napustiti.

— Hrabrost, dakle, ne može biti, ni ostati ni otići. Kako ćeš je onda definisati?

Govornik bi ostao bez odgovora, a Sokrat bi rekao:

— Vidiš, ne znam ni ja. Ali, nekako mi izgleda da bi hrabrost mogla da znači: raditi šta ti razum nalaže ne vodeći računa o opasnostima. Hrabrost bi se, izgleda mi, sastojala u stalnom prisustvu razuma. Suprotno tome je vladavina osećanja, a osećanje može da pomrači razum.

Ovaj izmišljeni dijalog smo upotrebili da pokažemo način Sokratovog rezonovanja, a ko zna nije li on zaista izgovoren. Jer, Sokrat je znao iz ličnog iskustva šta je to hrabrost. Njegovo primerno držanje, njegova hladnokrvnost i njegova smelost u vreme bitke kod Delijuma bili su poznati Atinjanima. (Delijum, mesto u Staroj Grčkoj, u Beotiji, gde je u borbi između Tebanaca i Atinjana, Sokrat spasao život Ksenofonu 414. godine pre naše ere). Bio je fizički izdržljiv i moralno hrabar da se jedini odupre opštoj nervozi za vreme pomorske bitke kod Arginuze (Arginuza, arhipelag u Jegejskom Moru, blizu azijske obale). Tu se odigrala pomorska bitka 406. god., u kojoj su Atinjani pobedili Spartance posle koje je deset vojskovođa osuđeno na smrt, jer nisu sahranili svoje poginule vojnike.

Pre Sokrata, koji je živeo od 470. — 399. godine pre naše ere, tri generacije grčkih filozofa proučavale su prirodu i zvezde, učinile su da cveta nauka u pravom smislu te reči, ali je Sokrat bio prvi koji se posvetio izučavanju samog čoveka, njegovog načina mišljenja i njegovog morala. U Sokratovo doba helenska kultura je obuhvatala celo Sredozemlje sve do Crnog Mora i današnjih južnih granica Rusije. Sa ovog prostranog područja roditelji su slali svoju decu u Atinu da se uče vajarstvu, pesništvu, da proučavaju filozofiju i nauku. Bogatiji ljudi su želeli da njihovi sinovi prate Sokrata u šetnjama i slušaju njegove besede. Za nauk, koji je drugima davao, nikad nije hteo da primi nijedan novčić.

Poštovanje zakona je jedno od načela koje zastupam

Sve velike filozofske škole koje su se stvorile u staroj Grčkoj i kasnije u Rimu pozivale su se na njega. Platon je bio Sokratov učenik a Aristotel Platonov. Čak i mi danas, 2358 godina* posle njegove smrti, živimo u nasleđu Sokratova duha.

Iako su ga učenici i mladi prijatelji smatrali za miroljubiva čoveka, on je u očima konzervativnih Atinjana bio opasan zanešenjak koji krši dobru tradiciju. Pod izgovorom da je izdajnik opštih životnih načela, njega optužuju za dva krivična dela: da ne veruje u zvanične bogove i da kvari omladinu.

Istina je da je omladina volela ovog starčića koji ju je privukao svojim novim idejama i učio je da sama logično misli. Ali roditelji su se plašili da njihova deca budu pod uticajem čoveka koji propoveda „nezakonite misli“. A zatim, jedan od Sokratovih učenika, plahoviti i neuravnoteženi Alkibijad, bio je prišao Spartancima za vreme rata između Atine i Sparte. Sokrat nije bio umešan u to, ali vlastodršci u Atini u neraspoloženju zbog poraza i da bi skrenuli pažnju građana na drugu stranu trebalo je da na nekog bace krivicu. Sokrat im je bio najpogodniji i zato su ga optužili.

Starom filozofu je sudio 501 atinski građanin i sa većinom od svega 60 glasova osudili SU ga na smrt. Verovatno je većina sudija smatrala da kazna neće biti izvršena. Po zakonu on je mogao da traži blažu kaznu samo je trebalo da uputi poniznu molbu. Na ponovnom glasanju svakako bi značajan deo tablica išao na zamenu smrtne kazne, ali se dogodilo ono što mnogi nisu očekivali. Sokrat je i svoj lični gtroblem postavio na racionalnu osnovu.

— Poštovanje zakona je jedno od načela koje ja zastupam, — rekao je svojim učenicima koji su ga posetili u zatvoru i molili da iz njega pobegne. — Kao što sam vam često govorio, dobar građanin je onaj koji poštuje zakone svoje zemlje. Zakoni Atine osudili su me na smrt. Ja sam dobar građanin, dakle, treba da umrem.

Pre no što je sunce zašlo

Zahvaljujući Platonu poznato nam je kako je Sokrat proveo poslednje sate života. Kao i tolike druge, posvetio ih je diskusiji sa svojim učenicima o filozofskim problemima. Govorilo se i o zagrobnom životu. Sokrat je govorio kao da zagrobni život zaista postoji, ali je sa uobičajenim interesovanjem slušao suprotna mišljenja učenika. Do poslednjeg trenutka je ostao hladnokrvan i nije dozvolio da osećanja potisnu razum. Bila je to hladna akademska diskusija kao da ga ne deli od smrti samo nekoliko časova.

Kad se vreme približilo, učenici su stali oko njega skupivši svu mogućnu hrabrost da bi videli svog voljenog učitelja kako ispija čašu punu otrova. Pre no što je sunce zašlo za planinu, filozof je sam poslao po napitak. Zatvorskom stražaru, koji mu je doneo otrovan sok, mirno je rekao:

— A sada, ti koji znaš kako se to radi, reci šta da učinim.

— Popij otrovan sok, zatim ustani, prošetaj se dok ne osetiš da su ti noge otežale. Zatim lezi i tvoje će srce prestati da kuca.

Neusiljeno, potpuno miran, Sokrat je učinio što mu je rečeno. Zaustavio se samo da bi prekoreo svoje mlade prijatelje što grcaju i plaču kao da on ne radi po zakonima razuma i morala. Poslednja misao mu beše jedna obaveza na koju je zaboravio. Podigao je ruku da ukloni platno koje mu je stavljeno preko lica i rekao:

— Kritone, Eskulapu dugujem jednog petla. Postaraj se da mu to bude plaćeno.

Zatvorio je oči i ponovo stavio platno. Kad ga je Kriton upitao ima li još kakvu želju, nije odgovorio.

O Sokratovoj smrti Platon je zabeležio i sledeće reči: „Takav beše kraj našeg prijatelja, najboljeg od svih koje smo mi poznavali, najpravičnijeg i najmudrijeg čoveka“.