Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete

Horacio Nelson

— Kog će mi đavola taj kržljavi dečak — pisao je Nelsonovom ocu kapetan broda. — Uostalom, pošaljite ga. Možda će u prvoj bici njegova sudbina biti odlučena.

U cik zore 21. oktobra 1805. godine kod rta Trafalgar, između Gibraltarshih vrata i Kadiza, pojavili su se engleski brodovi. Kretali su se u dve kolone. Admiral Horacio Nelson laganim koracima izišao je na palubu komandnog broda i pregledao baterije topova. Sudbonosni trenutak bio je tu. Na vidiku su se već pomaljala jedra udružene francusko-španske flote u koju je Napoleon polagao nadu da mu otvori vrata za invaziju Engleske.

Nelson je dobro znao da će se toga dana, tu na jugu Španije, odlučiti sudbina britanskih ostrva. Ako Napoleon savlada ovu poslednju prepreku ništa ga više ne može sprečiti da ne savlada Lamanš i nađe sa pred vratima Engleske.

Osmotrivši položaj protivnika Nelson se obratio svojim oficirima i mornarima: „Engleska očekuje da svako izvrši svoju dužnost!“

Šest brodova protiv jednog

Oko podne počeli su najžešći okršaji. Francuski linijski brod „Fuge“ otvorio je žestoku paljbu na engleski brod „Rojal Soverin“ koji se bio ustremio da pramcem pogodi „Fugea“ ali mu to nije pošlo za rukom. Onda se okrenuo i sasuo paljbu na španski brod „Svetu Anu“ koji mu je bio na domaku. Grmljavina topova postajala je sve žešća, brodovi su se kačili jedni za druge, jarboli se lomili, jedra preplitala.

Najednom se engleski admiralski brod „Viktori“ na kome je bio Nelson našao na 500 metara od francuskog admiralskog broda „Bisantora“, kojim je komandovao admiral Vilnev. „Viktori“ je bio u veoma teškom položaju, jer je iz neposredne blizine odjednom počelo da ga bombarduje šest protivničkih brodova. Strašna paljba iz 180 topova trajala je punih 40 minuta i da su francuske tobdžije bile bolje izvežbane a more malo mirnije, „Viktori“ bi se teško izvukao. Ovako je iz te uraganske vatre izišao samo neznatno oštećen, pa je sačekao trenutak da sa svoja 52 topa na levom boku otvori paljbu na krmu „Bisantora“ i na taj način preseče liniju neprijateljskih brodova. Nelsonovi musketari su puščanom vatrom začas očistili palubu „Bisantora“ i potpuno onesposobili francuski brod.

Ali, Francuzi su još bili jaki. Uskoro je sa francuskog broda „Neptun“, kojim je komandovao kapetan Lika, otvorena nova i još jača vatra na Nelsonov „Viktori“,  koji se najednom našao „prsa u prsa“ sa drugim francuskim bojnim brodom, „Redutablom“, koji je imao 74 topa. S jednog broda prebacili su kuke na drugi i spojili se u smrtonosni zagrljaj. Videvši taj strašan prizor kapetan Lika sa „Neptuna“ naredio je da se na Engleze otvori paljba iz svih oruđa. Njegov navalni odred musketara sejao je smrt po palubi broda „Viktori“. Usred najljućeg boja, jedan francuski mornar, koji se nalazio u košu na jarbolu ispalio je sa visine metak na Nelsona. Admiral, koji je u ranijim bitkama bio izgubio jedno oko i jednu ruhu, klonuo je, smrtno ranjen, na ruke kapetana Hardija i tiho rekao:

„Hardi, sa mnom je gotovo, slomili su mi kičmu...“

Okršaj se nastavljao. Sve više brodova kačilo se jedan za drugi i bitka se pretvarala u dvoboje među brodovima. Iz koševa na jarbolima sipala je kiša metaka, a „pomorska pešadija“ uništavala je mačevima i sekirama sve pred sobom.

Engleski brodovi sa boljom komandom, izvežbanijom posadom i pogodniji za manevrisanje, nanosili su neprijatelju sve veću štetu. Iz klupka zakačenih brodova polako se pomaljala engleska pobeda jer je u smrtonosnom zagrljaju vatre, dima i smrti, protivnik počeo da popušta. Oko pet i četvrt posle podne bilo je već jasno da je bitka odlučena i od 33 francusko-španska broda 18 ih je postalo trofej engleske flote, 11 se povlačilo prema Kadizu, a samo četiri su uspela da se odvoje i pobegnu na otvoreno more. Usred tog meteža francuski admiral ostao je živ i zdrav, ali zarobljen.

Za to vreme pobednik Nelson ležao je na brodu „Viktori“ u samrtnom ropcu. Kao da je snagom volje produžavao poslednje trenutke života da bi sačekao vest o ishodu bitke. A kad mu je saopšteno da je protivnik savladan i admiral Vilnev zarobljen, poslednjom snagom je izustio:

„Poljubite me, Hardi... Sad sam zadovoljan... Izvršio sam svoju dužnost.“

Zatim je izdao poslednju naredbu da se brodovi usidre i — izdahnuo.

Njegovo mrtvo telo preneseno je u London i sahranjeno u katedrali Svetog Pavla, a na Trafalgarskom skveru 1843. godine podignut mu je spomenik.

Tako je na vrhuncu slave, završio veliki admiral Horacio Nelson.

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete

Bitka kod Trafalgara

A kako je počeo?

Horacio Nelson rodio se u kući siromašnog pastora u grofoviji Norfolk 28. septembra 1758. godine. Bio je mali, slabašan i bolešljiv tako da nisu verovali da će preživeti. Ni kad je poodrastao nije bolje izgledao. Ostao je kržljav i slab, ali je postajao sve tvrdoglaviji i nezavisniji.

Idem u mornaricu!

Kad je napunio dvanaest godina mali Horacio je, poštujući tadašnje običaje u porodici, zamolio starijeg brata da ocu prenese sledeću poruku:

„Molim vas, pustite me da odem u mornaricu...“

Nije bilo ničeg čudnog u tome što jedan engleski dečak želi u mornaricu, jer je zemlja sa tako velikom pomorskom tradicijom gajila mnoge mitove koji su raspaljivali maštu dečaka. Pored toga on je imao ujaka u mornarici koji je postao komandant broda sa 64 topa i sva dečakova maštanja bila su vezana za ujaka i njegov brod.

Ali, kad je pastor, dečakov otac, obavestio rođaka o Horacijevoj želji, stari pomorac je odgovorio: „Kod đavola da radim sa tako kržljavim dečakom kao što je Horacio, uz to još nenaviklim na surov mornarski život. Uostalom, pošaljite ga. Možda će u prvoj bici neki metak odlučiti njegovu sudbinu!“

Eto, s takvom je „dobrodošlicom“ Horacio u proleće 1771. godine stupio na stari brod „Rezonabl“. U tom trenutku njegov ujak se nije nalazio na brodu pa su mu jedva dopustili da noć provede u jednom uglu i sačeka povratak komandanta.

Surov život na brodu bacao je dvanaestogodišnjeg dečaka s posla na posao. Radio je sve. Uporno je podnosio sve teškoće i učio neobičnu školu života.

Kad je postao oficir čekala su ga mnoga putovanja i iskušenja. U Indiju je putovao jednim trgovačkim brodom, zatim je učestvovao u jednoj polarnoj ekspediciji, a onda ponovo odlazi u Indiju.

Trgovci su jači

Nelson je dobro savladao svoj zanat i već u dvadesetoj godini postaje komandant. Ali, poslovi britanske mornarice nisu bili nimalo idilični, ni romantični. Ona je služila interesima engleske politike u borbi protiv interesa drutih zemalja. I Nelson će služiti tim interesima ne pitajući da li služe pravdi, progresu, opštoj ljudskoj sreći. Tako će se on kao kapetan fregate naći u ratu protiv pobunjenih severnoameričkih kolonija koje su se borile za nezavisnost. Boriće se i protiv revolucionarne Francuske, a kasnije i protiv Napoleona. Iako slabog zdravlja, neprestano pateći od morske bolesti, on će fanatično zahtevati da neprekidno plovi dalje. Od 1785. do 1787. godine krstario je vodama oko Antilskih ostrva. Tu je sreo mladu udovicu Fani Nisbet, kojom se i oženio. Kad je svoju mladu ženu doveo u Englesku, u rodni kraj, čekanje na novu dužnost produžilo se čitavih pet godina. On se, naime, bio zamerio nekim antilskim trgovcima koje je optužio za utaju poreze, nepoštovanje carinskih propisa i — krađu. Ali, bogati trgovci imali su u Engleskoj moćne zaštitnike. I Nelson je pet godina morao da čeka na suvom. Ogorčen, zakleo se da nikad neće stupiti na kraljevski brod, ali čim je počela revolucija u Francuskoj i čim su ga ponovo pozvali u mornaricu, odmah je prihvatio mesto komandanta na brodu „Agamemnon“.

U septembru 1793. Nelson se bio usidrio ispred Napulja gde je, pored ostalog, trebalo da preda važnu poruku britanskom ambasadoru ser Viljemu Hamiltonu koji je živeo u blizini napuljskog dvora. Ambasador ga je pozvao na večeru.

Sudbonosni susret

„Pozvao sam na večeru kapetana Nelsona. To je mali čovek, gotovo bez kose na glavi, daleko od toga da je lep, ali ja sam siguran da će on daleko doterati...“

Takvo je bilo Hamiltonovo mišljenje o gostu.

Kad je te večeri Nelson ušao u salone ambasade, ostao je zapanjen. Očekivao je da će sresti stariju gospu kakva i priliči šezdeset četvorogodišnjem ambasadoru, a ugledao je mladu ženu neopisive lepote koja nije mogla imati  više od 30 godina.

U to vreme ledi Hamilton je već bila čuvena lepotica o koju su se otimali slikari. Sam Gete je o njoj napisao: „Vitez Hamilton je našao ono što umetnost i priroda nude: lepu ženu.“ Jedino Horacio Nelson nije znao ništa o toj izuzetnoj ženi koja se od seoske devojčice, koja je do 14 godina čuvala krave, preko sobarice u Londonu, prodavačice u trgovačkoj radnji, vinula u svet entleskih plemića i snobova.

Lepa i šarmantna Ema je tako, najzad, osvojila i ser Viljema Hamiltona, a zatim i napuljski dvor i čitav tadašnji mondenski svet.

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete

Ema Hamilton

Susret Nelsona i ledi Hamilton bio je kratak, jer je on morao odmah da isplovi. Sledeći meseci bili su za njega sudbonosni. U borbama oko Karbuja, 12. jula 1794. pogodilo ga je parče topoveke granate u desno oko i on će na njega do kraja života ostati slep. Ali, otada i počinje njegov uspon. U borbi kod Svetog Vinsenta on odnosi veliku pobedu nad Špancima iako je imao samo 15 brodova prema njihovih 27. Tada je dobio čin kontraadmirala.

Pri napadu na Santa Kruz 1797. godine gubi desnu ruku. Kad se posle amputiranja malo oporavio, pisao je admiralu Džervisu:

„Postao sam teret prijateljima, nekorisno biće za svoju zemlju. Sakriću se da me niko ne vidi. Admiral bez ruke nije prijatan za gledanje. Nadam se da ću se povući u neku skromnu kućicu a svoje mesto ustupiti korisnijoj osobi...“

Malo ga je umirio doček koji su mu sugrađani priredili po povratku u Englesku. Vlada ga je razrešila obaveze da dalje plovi i dodelila penziju.

Pismo pred smrt

Ali, juna 1798. ponavo mu nude eskadru brodova da ode u Tulon, gde se „nešto spremalo“. Kad je stigao ispred Tulona saznao je da je francuska flota isplovila u nepoznatom pravcu. Posle dramatične trke po Mediteranu Nelson je uspeo da uništi francusku flotu kod Abukira. Tu je ponovo ranjen.

Englezi su ga posle te pobede dočekali sa još većim slavljem, a kralj mu je dodelio plemićku titulu.

Ali, više od svih tih priznanja admiralovo srce dirnula su dva pisamceta koja su u kratkom razmaku bila stigla od ledi Hamilton. Zvala ga je i on je otišao u Napulj. Tako je počela jedna velika ljubav koja će mu doneti i kćer Horaciju.

Uoči svoje poslednje bitke i poslednje pobede kod Trafalgara napisao je pismo Emi Hamilton i maloj Horaciji i popeo se na komandni most. Bitku je dobio, ali je izgubio život.