Bagdadska baterija je ime predmeta koji su arheolozi iskopali na teritoriji nekadašnje Mesopotamije, u jednom selu u blizini Bagdada, 1936. godine. Ovi predmeti su privukli veću pažnju kada ih je direktor Nacionalnog muzeja Iraka, Vilhelm Kenig, pronašao u kolekciji muzeja. 1940. godine on je objavio rad u kome je napisao da ovi predmeti imaju istu funkciju kao galvanske ćelije, tj. da su služile za prevlačenje srebrnih predmeta zlatom. Ova činjenica u nauci još uvek ima status hipoteze. Ako se pokaže kao istinita, onda će Bagdadska baterija prednjačiti otkriću Alesandra Volte, koji je 1800. godine otkrio elektrohemijsku ćeliju, za više od jednog milenijuma.

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete


Ovi predmeti se sastoje od oko 130mm dugačkih bočica od pečene gline, koje na vrhu imaju rupu prečnika 3-4cm, u sabi sadrže bakarni cilindar koji je napravljen od bakarnih listića, u kome se nalazi jedan gvozdeni štapić. Na vrhu je taj štapić izolovan od bakra sa asfaltnim zapušačem, i štapić i cilindar se uklapaju u otvor bočice koji ima konkavan oblik (sferno udubljen). Bakarni cilindar nije nepropustljiv, tako da kada se bočica napuni tečnošću, ona će da okružuje i gvozdeni štapić. Pronađena relikvija bila je podložna uticaju vremena i korozije, ali ostalo je prisustvo elektrohemijskog para. Ovo je neke stručnjake dovelo do zaključka da je kao elektrolit korišćen neki kiseli agens, sok od limuna ili grožđa ili sirće. Kenig je smatrao da ovi predmeti potiču iz persijanskog perioda (250-224. godine p. n. e.). Međutim, postoje osnovane pretpostavke da potiču iz perioda Sasanidskog carstva (224-640. godine p. n. e.), s obzirom na stil grnčarije iz tog vremena.

Moguće funkcije

Bakar i gvožđe formiraju elektrohemijski par, tako da u prisustvu elektrolita između njih nastaje razlika potencijala (napon). Kenig je posmatrao nekoliko predmeta od srebra koji su bili prekriveni tankim slojevima zlata, i pretpostavio je da je to učinjeno pomoću galvanizacije, sa Bagdadskom baterijom. Nakon Drugog svetskog rata, Vilard Grej uspeo je da proizvede struju sa rekonstruisanom baterijom koja je bila napunjena sokom od grožđa. Danas, mnogi misle da su predmeti za koje je Kenig mislio da su pozlaćeni električnim putem, u stvari pozlaćeni uz pomoć vatre i žive. Izvedeni su eksperimenti u kojima je uz pomoć niza rekonstruisanih baterija napunjenih čak i boljim elektrolitom nego sirćetom (sa njim je baterija vrlo slaba), postignuto da se dobije samo jedan sloj debeo svega jedan mikrometar. Još jedno moguće objašnjenje dao Paul Kejser. On je rekao da je moguće da je, sveštenik ili vidar, dok je mešao tečnost na bazi sirćeta, uz pomoć gvozdene spatule u bakarnom sudu, osetio trzaj zbog elektriciteta, i taj efekat koristio ili za elektro-akupunkturu ili za naelektrisavanje metalnih statua. Na Diskaveri kanalu bila je emisija u kojoj je zaključeno da je bilo zaista moguće da su Bagdadske baterije korišćene za pozlaćivanje ili stimulaciju elektrošokom.. Međutim, baterije koje su oni rekonstruisali nisu proizvodile dovoljnu količinu energije i morale su da se vežu serijski (redno) da bi se dobio veći napon i da bi se proverila teorija.

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete


Arheolozi su skeptični kada su izvedeni eksperimenti u pitanju. Oni tvrde da su ti eksperimenti dokazali samo fizičke predispozicije Bagdadske baterije, a nisu utvrdili da li su stvarno korišćene kao električni izvori. Postoje i problemi u izgledu predmeta koji navode na sumnju da je to bila baterija. Alfalt u potpunosti prekriva bakarni cilindar, tako da nijedna električna strija ne može da se „izvuče“ bez menjanja dizajna. Nisu pronađene nikakve žice ni provodnici zajedno sa predmetom, niti bilo kakva električna oprema. Alfaltni zatvarač hermetički zatvara bočicu, što nije dobro za galvansku ćeliju, jer tako elektrolit nije mogao da se dopunjava (to nije problem ako se baterija ne koristi na duže vreme). Neki smatraju da ovi artefakti liče na jedne kojima je poznata svrha – boce za čuvanje svitaka papirusa ili pergamenta, koje su pronađene blizu Seleusije na Tigru. Ove bočice nemaju glinenu oblogu, ali su inače skoro identične.

Čak i ako prihvatimo da je imala električna svojstva, to ne znači da su narodi koji su je koristili imali bilo kakva znanja o električnim pojavama. Tako, na primer, Tales iz Mileta je znao za pojavu statičkog elektriciteta pri trljanju ćilibarske šipke krznom, ali, naravno, on nije imao nikakvo teorijsko znanje o tome. Ako bi se koristila za bilo kakvo snabdevanje električnom energijom, bila bi neuporedivo slabija nego današnji izvori energije. Luiđi Galvani je 1780. dobio eksperimentima jedan elektrohemijski izvor, a 20 godina kasnije Alesandro Volta je izveo određene teorijske zaključke i napravio efikasan izvor, Voltin element, koji je proizvodio 30V stalne struje uz pomoć uređaja koji su bili mnogo veći od bagdadskih relikvija. Dve – tri godine nakon toga Ser Hemfri Dejvi je iskoristio Voltine elemente da bi dobio napon od 1000V, koji je bio dovoljan da omogući rad gasne lampe.

U 29. epizodi TV serije „Razotkrivanje mitova“ (engl. MythBusters), deset glinenih boca je postavljeno kao baterije. Sok limuna je izabran kao elektrolit koji će da pomogne uspostavljanju napona između bakra i gvožđa (otkriveno je da jedan jedini limun proizvodi veći napon nego jedna baterija). Kada su sve baterije redno povezane, davale su napon od 4 V. Tako da, glavno pitanje je – Čemu služe uopšte ove „baterije“? Učesnici su predložili tri moguća odgovora: galvanizacija (pozlaćivanje), olakšavanje bolova (preko akupunkture), ili kao religijsko iskustvo. Otkriveno je da redno vezane, ove baterije zaista mogu da pozlate jednu pločicu. U akupunkturi, jedna igla stvara osećaj peckanja, ali već dve igle stvarale su bolni goreći osećaj. Da bi se proverio religijski aspekt, napravljena je kopija Kovčega Zaveta iz Biblije koji na sebi ima dva heruvima. Umesto slabijih baterija, za zlatna krila heruvima zakačen je električni generator. Pri dodiru, krila stvaraju jak osećaj stegnustosti u grudima. Bez obzira što nisu koristili slabe baterije, došlo se do zaključka da, s obzirom na nedostatak znanja o elektricitetu, bilo kakvom električnom stimulansu bi sigurno bila pripisivana božanska svojstva. Tako da, bilo je moguće da se baterija koristi na sva tri predložena načina, pitanje je da li je stvarno bilo tako.

Jedno od najpoznatijih arheoloških otkrića, Tutankamonova grobnica, otkrivena je 4. novenbra 1922. godine. Grobnica dečaka faraona pokrenula je lavinu popularnosti Egipta u ostatku sveta, posebno Tutankamonov sarkofag i zlatna posmrtna maska.

Istraživanja u Dolini kraljeva u to su doba bila završena, a dolina je smatrana mestom na kojem se više nema šta otkriti. Ali jedan čovek je ostao uporan, uprkos godinama neuspeha i katastrofalnoj financijskoj situaciji koja je pretila zatvaranjem istraživanja. Uveren da će pronaći grobnicu, Howard Carter nastavio je iskopavanja i uspeo je da pronađe grobnicu faraona o kome se gotovo ništa nije znalo.

Nakon što je otvorio grobnicu čekalo ga je neverovatno iznaneđenje. Pronađeno je 6 zaprega, 4 ceremonijalna kreveta, 130 štapova, ogromna količina ogrlica i drugog nakita. Ali kad je stigao do pogrebne dvorane, Carter je ostao u šoku.

Pronašao je 4 sanduka, položena jedan u drugi, a u unutrašnjosti zadnjg se nalazio kameni sarkofag sa 3 antropoidna sarkofaga, takođe položenih jedan u drugi. Poslednji je bio od čistog zlata, a unutar njega se nalazila faraonova mumija koja je na sebi nosila znamenitu zlatnu masku, a sve je to bilo u kovčegu od čistog zlata koji je imao preko 110 kg.


U celoj grobnici je ukuprno pronađeno više od 3.500 predmeta, uglavnom od čistog zlata. Carter je pronašao jedinu grobnicu u Dolini kraljeva koja nije bila prethodno opljačkana.

Uz otvaranje grobnice veže se i legenda o Tutankamonovu prokletstvu. Već početkom 1922. godine lord  Carnarvon, Carterov partner i glavni finansijer dobio je poruku od lorda Hamana, tada najpoznatijeg okultiste u Londonu u kojoj ga je upozorio da ne sme otvarati grobnicu . U poruci je pisalo: "Lord Carnarvon. Ne ići na grob. Pri neposlušnosti opasnost. Pri nepoštovanju bolest. Nikad više zdrav. Smrt će vas zateći u Egiptu."

Carnarvon je poruku ignorisao i zaista pronašao smrt u Egiptu. Umro je od upale izazvane ubodom komaraca. Ukupno 22 ljudi iz ekspedicije umrlo je u kratkom razdoblju nakon otvaranja grobnice.

Ali Howard Carter umro je tek 17 godina kasnije u 64. godini života.

Otkriće Tutankamunove grobnice i danas se smatra jednim od najvažnijih događaja u istraživanju drevne egipatske kulture.