Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete


Dinastija Sasanida vladala je Persijom od 224. do 651. godine. Ona je uspela da posle mnogobrojnih borbi obnovi slavu i veličinu Persije i da ih skoro izjednači sa slavom i veličinom koju je imala u vreme Kira i Darija. Jedan od najmoćnijih vladara ove dinastije bio je Hozroj II, koji je vodio duge i krvave ratove protiv Vizantije. Pobeđen od vizantiskog cara Iraklija, Hozroj se razboleo, ali nije umro prirodnom smrću. Plemstvo nije htelo prihvatiti da budući „veliki kralj“ bude onaj sin Hozrojev koga je on označio, već jedan drugi, stariji. Hozroj je bačen u tamnicu zvanu „Kuća tame“ i u njoj ubijen 628. godine. Posle njega brzo se izređao veći broj vladara, dok 651. godine Arapi nisu osvojili Persiju.

Hozroj II, poslednji zaista moćni vladar ove dinastije, bio je veoma pohlepan na nakit i druge lepe i skupocene stvari, a pored toga voleo je udoban i raskošan život. Uostalom ni njegovi prethodnici nisu zaostajali mnogo za njim, te se tokom vremena u kraljevskim dvorovima nakupilo ogromno blago, o kome su legende kružile još dugo posle propasti persijske  države. Blago sasanidskih kraljeva opisivali su mnogi letopisci i opevali pesnici, persijski i arapski. Oni tvrde, i to prema skromnim procenama, da je Hozroj II u svome dvoru Dastgardu imao 3.000 slugu, 8.500 konja, 760 slonova, 12.000 mazgi za nošenje dvorskog prtljaga i mnogo štošta drugog.

Razne dragocenosti

Neki predmeti iz Hozrojevog dvora smatrani su zbog ovoje retkosti, skupocenosti i lepote čudima svoga veka, kao naprimer jedan beli slon. „Postojao je jedan čudni ubrus, koji je kralju služio za brisanje ruku, a kad bi se isprljao, bacali bi ga u vatru; ali on ne bi izgoreo, nego bi vatra samo skinula mrlje sa njega“. Ovaj ubrus svakako je bio tkan od azbesta. Među mnogobrojnim kovanim i nekovanim komadima zlata nalazio se i jedan grumen koji je bio mek kao vosak, tako da su se od njega lako mogle praviti razne figure. Čuven nadaleko bio je i Hozrojev šah, sa figurama od rubina i smaragda.

Kraljevska kruna bila je načinjena od zlata, a težina joj je iznosila oko 60 kilograma. „Kruna je bila ukrašena biserima velikim kao vrapčija jaja, rubinima i smaragdima koji osvetljavahu mrak i koji su služili kao osvetljenje u tamnim noćima“. Pošto je kruna bila suviše teška ma za čiju glavu, postojao je jedan zlatan lanac, dug 70 lakata, kojim je kruna bila obešena za svod prestone dvorane. Visina na kojoj se nalazila kruna bila je tako podešena, da kruna samo dodiruje kraljevu glavu dok on sedi na prestolu. Pošto se posetioci nisu smeli mnogo približiti prestolu, njima se činilo da kruna zaista stoji na kraljevoj glavi, jer se izdaleka zlatni lanac nije video zbog naročito podešenog osvetljenja kroz otvore na svodu.

Kavagova zastava

Prema persijskoj legendi, kovač Kavag je u staro vreme podigao narod na ustanak protiv tiranina Dahaga istaknuvši svoju kožnu kecelju na vrh koplja kao zastavu. Kada je tiranin srušen, vlast je poverena jednom potomku stare dinastije. Od toga vremena „Kavagova zastava“ postala je steg persijsih kraljeva i nošena je u rat.

Kavagova zastava bila je od kože pantera — po nekima lava ili medveda — pravougaonog oblika. Posle svake dobijene bitke kraljevi su je ukrašavali, stavljajući na nju sve nove i nove dragulje. Kada su posle trodnevne bitke, 636. godine, Arapi razbili persijsku vojsku pod zapovedništvom kraljevskog namesnika Rostama, koji je i sam poginuo, zaplenili su Kavagovu zastavu. U to vreme zastava je bila sva pokrivena zlatom i srebrom, rubinima, biserom i drugim dragim kamenjem. Zato je zastava smatrana za remek-delo i jedno od čuda svoga vremena. Ona je čuvana za sve vreme mira u kraljevskoj riznici, a u ratu je poveravana vrhovnom zapovedniku.

Konj Šabdiz

Hozroj II imao je trkačkog konja po imenu Šabdiz, koji se pominje u delima mnogih persijskih i arapskih pesnika. On je toliko voleo svoga konja, da se jednom zakleo da će ubiti onoga koji mu bude saopštio da je konj uginuo. Kada se ovo jednom zaista dogodilo, preplašeni konjušar koji je imao za dužiost da se stara o konju nije znao šta da radi, jer mu je kraljeva zakletva bila dobro poznata, a i njegova ćud. Spasao ga je, međutim, jedan od kraljevih pevača. On uze na sebe da vladaru saopšti tužnu vest. Učinio je to na uvijen način, pevajući jednu tužnu pesmu sastavljenu za tu svrhu, a iz čijih se reči moglo naslutiti šta se dogodilo. Shvativši pevačeve reči u jednom trenutku, kralj povika:

— Nesrećniče, Šabdiz je mrtav!

— To je kralj rekao, a ne ja! — požuri da kaže pevač.

— Dobro — prihvati kralj, — spasao si i sebe i jednog drugog.

Prema sačuvanim opisima, Hozroj II imao je u svojoj dvorani za primanje velelepni presto dug 80 lakata. Bio je sav načinjen od slonovače i tikovog drveta, a ukrašen srebrom i zlatom. Uzdizao se u vidu stepenica, a na vrhu se nalazio podijum sa sedištem. Iznad prestola nalazio se baldahin od zlata i lapis lazulija, sa mnogobrojnim dragim kamenjem. Na baldahinu su bile prikazane zvezde i znaci zodijaka kao i prizori iz kraljevog života, ratovanje, lovovi. Gornji deo prestola prekrivala su četiri saga protkana zlatom i ukrašena biserom i rubinima, a svaki sag pretstavljao je po jedno godišnje doba i imao šare koje su mu odgovarale.

Sličan, ali još veći — bio je dug i širok oko 60 lakata — jedan sag u dvorani u kojoj je kralj obedovao, u njegovoj prestonici Ktezifonu. Ovaj sag zvao se „Hozrojevo proleće“. Zimi je kralj obedovao u dvorani u kome se on nalazio i gledao sag koji mu je dočaravao proleće, jer su šare na njemu prikazivale aleje i potoke koji prolaze kroz zeleni vrt, okružen žitnim poljima i voćkama sa granama i plodovima od zlata i raznobojnog dragot kamenja.

„Blago koje je doneo  vetar“ i „Volovsko blago“

Kada su Persijanci opseli Aleksanariju, Vizantijci, koji su u to vreme vladali Egiptom, pokušaće da spasu ogromno bogatstvo nagomilano tokom vekava u tome gradu. Blago je natovareno na nekoliko brodova i upućeno u neku sigurnu luku, van domašaja neprijatelja. Ali naiđe bura, i jak vetar natera brodove na obalu, upravo tamo gde se nalazio persijski logor. Otuda ime „Blago koje je doneo vetar“. Persijanci su blago preneli u svoju prestonicu, tamo ga prebrojali, a zatim ga ostavili i više ga nisu dirali. Stajalo je kao neka rezerva koja je pala kao s neba, neočekivano.

O jednom drugom blagu persijskih kraljeva priča se ovako:

Jedan ratar orao svoju njivu sa dva vola. Odjednom, plug mu zape za dršku jednog ćupa punog zlata. Ratar ode u dvor i izvesti kralja o svome nalazu, a ovej naredi da se njiva prerije i povadi blago koje je u njoj zakopano. Nađeno je sto ćupova zlata i drugih dragocenosti. Blago je pripadalo Aleksandru Velikom, kao što se videlo po pečatima kojima je bilo obeleženo. Kralj je bio zaprepašćen količinom zlata, pa je jedan ćup poklonio rataru, a ostalo je smešteno u posebnu riznicu kao „volovsko blago“.