Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete


Gde je Džingis-kanov grob u koji je pohranjeno najskupocenije oružje i — 79 vladarskih kruna.
     
Džingis-kanov vazal Si Hsia, kralj tangudskog plemena, pao je u nemilost jer se pobunio zbog oholosti svog gospodara. Uz pomoć 1.800 vojnika Džingis-kan ga je prisilio da se povuče u svoju prestonicu Ning-hia. Međutim, bila je to njegova poslednja bitka. Razboleo se ubrzo, posle jednog pada sa konja, i umro 18. avgusta 1227. godine izdajući poslednja naređenja koja su bezuslovno izvršavana. Njegova smrt držana je u tajnosti do završetka opsade Ning-hia i ustoličenja Kanovog trećeg sina Ogodeja. Prilikom pogreba telo Džingis-kana je položeno na nomadska kola, a zatim preneto na obronke planine Burkun Kaldun. Sva živa bića, ljudi i životinje, koja su se našla na putu povorke ubijana su i spaljivana kao žrtva kralju.

Poslednju počasnu pratnju činilo je preko hiljadu konjanika Džingis-kanove telesne straže. Sahranjen je na skrivenom mestu koje je sam odabrao mnogo ranije, kada je loveći na obroncima te planine bio zadivljen lepotom kraja.

Za sahranu Džingis-kana vezana je i jedna legenda. Pričalo se da sluge nisu mogle da skinu telo velikog Kana sa kočija na kojima je dopremljen. Tako je oko hiljadu vojnika u pratnji, pet njehovih žena i pet stotina konkubina prišlo kolima i prenelo ih zajedno sa telom do večnog boravišta, kraj usamljenog drveta gde je vladar za života često dolazio da se odmori.
     
Legenda je kasnije prepričavana u više verzija. U najpoznatijoj knjizi o skrivenom blagu, "Schatzsucher", objavljenoj 1963. godine u Nemačkoj, Haus Roden pokušao JE da utvrdi najverniju pretpostavku i na osnovu nje otkrije gde se nalazi grobnica. Telo Džingis-kana, piše taj autor, pokopano je u srebrnom kovčegu sa 79 kraljevskih kruna, onoliko koliko je kraljeva zbacio sa prestola. Pored kovčega položeno je najskupocenije oružje, jedan tigar od žada, lav, konj i rukopis Biblije, rad jednog engleskog monaha. Posle pokopa, konji iz njegove garde utabali su zemlju dok nije iščezao svaki trag grobnice. Zatim je podignuto osam belih mramornih nadstrešnica.
     
Priča se da se svake godine na godišnjicu smrti Džingis-kana njegovi potomci skupljaju i mole na skrivenom mestu.
     
Po drugoj priči, postoji sličan grob u Ordosu, regionu između Velikog zida i Žute reke, iznad koga se nalazi veliki beli baldahin. Međutim, pored ovog pronađeno je još sedam belih mermernih baldahina raštrkanih po Mongoliji, potpuno identičnih po obliku i veličini. Naravno, samo jedan od njih pokriva telo Džingis-kana, dok ostali postoje jedino da bi zavarali trag. Različite su pretpostavke o tome koji je baldahin pravi. Po nekima, to je onaj na Altajskoj visoravni, dok drugi tvrde da je to baldahin na planini Burkan Kaldun.

Prema Rodenu, neznani francuski istraživač obišao je 1896. jedan od baldahina i video čuveni srebrni kovčeg. Oko 1960. godine neki ruski naučnik je izjavio da je otkrio grobnicu Džingis-kana u pustinji Gobi, blizu grada Khara-Khato. Isti grad obišao je engleski istraživač ser Aurel Stejn još 1924. godine i pronašao samo jedan interesantan papirus.