Kunovička bitka može se smatrati jednom od najvećih pobeda Srba protiv Turaka u srednjem veku. Odigrala se nedaleko od Niša u zimu 1444. godine između srpske vojske i Turaka u blizini današnje železničke stanice Crvena Reka, planine Kunovice (Suve planine) tokom pohoda koji su predvodili Ugarsko-poljski kralj Vladislav i srpski despot Đurađ Branković. Ova pobeda se smatra neposrednim uzrokom obnove srpske despotovine.
Krajem februar 1443. na Ugarskom saboru u Budimu i uz podršku vlastele i nekih poljskih velikana, kao i despota Đurađa odlučeno je da se krene u pohod. Najveći zagovornik i pokrovitelj pohoda bio je upravo srpski despot koji je podneo najveće troškove sakupljanja i opremanja vojske koju je samostalno finansirao i obezbedio gotovo preko polovinu vojske sa prostora Srbije.
Despot Đurađ nije štedeo sredstva za opremanje celokupne vojske. Hrišćanska vojska je prema nekim procenama brojala oko 25 000 ratnika, kojoj se kasnije pridružio vlaški vojvoda Vlad Cepeš. Hrišćanska vojska većinom je bila sačinjena od poljske konjice, delom ugarske, a najvećim delom srpske vojske. U ukupnim snagama od oko 25 000 vojnika srpske jedinice pod direktnom komandom despota Đurađa iznosile su između 8 000 i 10 000 pešaka i nešto konjanika kojima se pridružio srebrenički vojvoda Petar Kovačević sa između 500 i 600 konjanika.
Bitka
Ugarski kralj Vladislav, 1443.god krajem februara, skupivši vojsku krenuo je na jug u pohod protiv turaka , a sa njim je krenuo takođe despot Đurađ Branković kako bi zajedničkim snagama suzbili sve veću pretnju, ne samo po Balkan već i po čitav hrišćanski svet. Prešavši preko Dunava uputili su se preko Srbije ka Bugarskoj i tako stigli blizu mesta Plovdiva gde je turski car Murat II prispeo i zatekao ih u brdima, ne dajući im da dođu do Plovdiva. U daljem napredovanju hrišćanska vojska je usporeno napredovala preko planine. Ovu planinu nazivaju Zlatica, a drugi je nazivaju Gvozdena Vrata. Kada su bili zašli između brda u jednu dolinu, tu su ih susreli carski janjičari, kako bi ih sprečili da dođu do Plovdiva, jer je tamo čista ravnica. Kada je kralj Vladislav video da neće moći da prođe, naredio je da se kola povuku nazad, jer se nisu mogla okrenuti. Vrativši se bez štete, kralj Vladislav je nazad krenuo ka mestu Sofiji, kako je već bila jesen, a on nije mogao tu ostati preko zime, spalivši mesto, krenuo je nazad prema Srbiji.
Kada je prispeo u mesto Pirot, do kralja Vladislava su doprle vesti da je turski car prispeo u Sofiju, koja je bila spaljena. Tada je naredio despotu da ostane nazad i da lagano za njima ide sa svojom vojskom.On je tako išao očekujući bitku; kad su prispeli do planine zvane Kunovica, kralj Vladislav je već bio odmakao od te planine, doprle su do despota vesti da Turci sa veoma velikom silom idu za njim; vrativši se tada despot protiv Turaka, očekujući ih, obavestio je kralja: "Ovi Turci sa velikom silom za nama kreću, pa zato sve pešake kraj kola ostavi a sam sa čitavom vojskom k meni pohitaj". Ali pre nego što je kralj prispeo već je počela bitka sa Turcima (koja je bila tako žestoka da su svi Turci bili do nogu potučeni, a njihovi najviši zapovednici jedni pobijeni, drugi pohvatani). Jedan carski vojskovođa, koji je sa njima bio umesto cara, tu je ubijen i sve do današnjeg dana stoji znak na njegovom grobu u gradiću Tajanice. Odatle srpski despot, pobedivši neprijatelja, bez ikakvih gubitaka sa vojskom krenuo je dublje kroz Srbiju i prispeo je na polje Dobrigić, želeći odatle sa bezbednijeg položaja, i pogodnijeg za dalje praćenje situacije, da zajedno sa Poljsko-Ugarskim kraljem preko zime ostane ,kako bi na leto,opet sa još većim snagama krenli protiv oslabljenog neprijatelja.
Nedugo zatim, u taboru hrišćana pojavili su se turski izaslanici, tražeći od despota da caru preda zarobljenike, i sve one zapovednike koji su bili zarobljeni, a on će zauzvrat, despotu vratiti Smederevo sa svima gradovima i čitavu zemlju Srpsku, a isto tako i oba sina njegova, Grgura i Stevana. Tamo je bio zarobljen i jedan turski velikan po imenu Karambeg, pa je za ovoga car dao 500 zlatnika. Posavetovavši se s despotom i drugom gospodom, kralj Vladislav primi od njega ovakav predlog i car je poslao jednoga velikana Baltaoglua i tako je ovaj po carevoj naredbi predao Smederevo despotu i sve gradove; dovedena su i oba slepa sina. Despot Đurađ, povrativši sve svoje gradove ,a time i celu despotovinu, odmarao se sa kraljem i sa čitavom vojskom četiri nedelje, pripremajući povlačenje ka severu. Despot se zalagao da vojska bar preko zime ostane u Srbiji. Odatle, pošto je završila polovinu velikog posla, ona na proleće može nastaviti sa akcijom, pošto se ne mora sve počinjati iznova. On se obavezao da će se sam brinuti za snabdevanje vojske, a nudio je i 100 000 dukata novčane podrške. Hteo je da na svaki način zadrži tek oslobođenu Srbiju. Ali Mađari, izmorni i istrošeni, i sa duhom najamnika, koji su posle ugovorenog posla hteli odmor, nisu nikako pristajali na to. Zatim se kralj sa vojim snagama krajem januara 1444. u pratnji despota povukao preko Dunava nazad ka Ugarskoj, posle još jednog uspešnog pohoda. Potom je despot Đurađ posredstvom svoje ćerke, udate za turskog sultana, načinio sa Turcima primirje na 10 godina. Pa je tako ovaj pohod završen ispunjenjem glavnog Srpskog cilja ponovne, obnove despotovine. Turci su ovaj poraz pripisivali izdaji tesalskog zapovednika Turhan-paše, za koga su smatrali da je sarađivao sa despotom.
