Средњовековно посуђе за кување – Брак земље и ватре 1. део

Савременим истраживачима средњовековне керамике познато је какво се керамичко посуђе правило и на који начин се израђивало, превасходно на основу налаза с бројних археолошких ископавања, с представа зидног сликарства манастирских и других цркава на којима су приказане гозбе и из малобројних писаних извора.

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete

Огњиште у Музеју Старо Сирогојно,
готово идентично оним средњовековним

Археолошки локалитети, првенствено утврђени градови и манастирски комплекси међу којима су Рас, Маглич, Ново Брдо, Сталаћ, Крушевац, Београд, Смедерево, Петрова црква код Новог Пазара, Студеница, Ђурђеви ступови, Милешева, Градац, Пећка патријаршија и Нова Павлица, обилују керамичким материјалом који датира од 12. до 15. века. Он сведочи, с једне стране, о технолошким знањима и умећима грнчара тог времена, а с друге пружа потпун увид у естетске домете форми и декорације посуда које су, било да је реч о увозу или локалној производњи, доминирале у средњовековној Србији.

Посуђе коришћено у кухињи, намењено припремању хране, кувању или чувању намирница, најмање се мењало кроз историју. Функционални оптимум достигло је врло рано, већ током праисторије, што доказују резултати археолошких истраживања великог броја насеобинских локалитета од неолита до средњег века.

О кухињској керамици, неатрактивном асортиману једноличних форми, најчешће без декорације или с оскудним украсом, готово да и нема писаних и ликовних података. Тако археолошки запис постаје једини поуздан извор информација. Нажалост, и то обиље археолошког материјала најчешће остаје занемарено, иако се та врста посуђа проналази свуда, од сеоских кућа до царских палата.

Етноархеолошка истраживања и кроскултурне анализе, чији је циљ да пруже додатне релевантне податке о начинима израде и коришћења појединих керамичких облика, несумњиво су драгоцен допринос реконструкцији свакодневног живота у минулим временима, па и у средњем веку.

Иако су у састав средњовековних кухињских предмета улазили и они од метала, дрвета, биљних влакана и камена, а у одређеним ситуацијама се могло кувати данас готово заборављеним начинима: врелим камењем, у мешини, кори бундеве или дрвета, грнчарија је ипак количином и разноврсношћу далеко превазилазила посуде од осталих материјала који су се тада користили.

Међу кухињском керамиком од 12. до 15. века доминантни су црепуље, вршници, лонци, питоси, амфоре и зделе.

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete

Црепуља, Лазарев град, Народни музеј у Крушевцу

Једна од најстаријих форми кухињске керамике свакако је црепуља, плитак реципијент кружног облика у којем се на огњишту пекао хлеб. Неки аутори сматрају да су их на Балкан донели Словени, због назива словенског порекла који се појављује у више варијанти, као црепуља, црепња, црепна, черепња, подница, а који се одомаћио и у несловенским језицима. Међутим, чињеница да се црепуља користила још у млађем неолиту на територијама о којима је овде реч, да је, прошавши кроз све потоње епохе (укључујући и средњи век) у готово неизмењеном облику доспела до наших дана с истим функционалним карактеристикама, доводи у питање веродостојност таквог мишљења.

На средњовековним локалитетима присутност црепуља добро је документована. Има их у утврђеним градовима и насељима, али и у манастирским комплексима. У оквиру утврђења Рас код Новог Пазара откривен је комад окамењене погаче која се обликом уклапа у профил одређених керамичких фрагмената који припадају овој врсти посуда. То јасно потврђује непромењену намену реципијената који се данас идентификују као црепуље. На овом локалитету пронађене су у великом броју, чак 95 примерака, и то у хоризонтима који датирају скраја 9. до првих деценија 13. века.

Црепуље су проналажене на многобројним локалитетима средњовековних српских земаља, на Магличу, у Скопљу, Исару (Штипу), Госпођином виру и Кастаљану, Новом Брду, Сталаћу, Новој Павлици, Смедеревском граду, али и на многим другим местима.

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete

Црепуља на Часној трпези, Дечани 14. век

Занимљиво је и посебно важно нагласити да се посуде типа црепуље сликају на средњовековним фрескама у сценама где је трпеза. На њима су црепуље представљене најчешће с рибом и печеном перади, а то указује да су, осим за печење хлеба, оне служиле и за печење мањих количина меса. Тако представљене налазе се обично на сценама Рођење Богородице, Чудесни риболов, Јављање Христа апостолима, Свадба у Кани… У досадашњој стручној литератури називају се „зделама за изношење печене рибе или живине на трпезу“. У свести балканског становништва црепуља је све до средине 20. века имала и дубоко симболичко и духовно значење. Као хранитељица породице основном животном намирницом, црепуља, првенствено она прављена у домаћој радиности, уживала је велико поштовање. Колико код жена које су је израђивале, толико и код свих укућана. Имала је карактер светиње, па се за њену израду и употребу везују многи обичаји и табуи. Црепуља симболично представља свет, а њено прављење симболично стварање света. У црепуљи се пече хлеб, који симболизује тело Христово, чијим честицама се причешћују верници. Стога је разложно претпоставити да су црепуље у средњем веку нашле место и на Часној трпези, што је поткрепљено и податком да се обредни хлеб пекао искључиво у црепуљама где год су оне биле у употреби.

Представа црепуље на Часној трпези проскомидије олтарског простора у цркви манастира Дечани несумњиво је још један прилог тој претпоставци. Ни то што је црепуља насликана празна, не противи се таквој могућности. Чињеница да је насликана у проскомидији, у делу олтарског простора у којем се врши обред проскомидије и припремају свети дарови, односно честице хлеба за причешће, то јасно објашњава.

Вршник је по својој функцији нераскидиво везан за црепуљу. То је реципијент, најчешће коничног или калотастог облика, који има исту функцију као и црепуља, а употребљаван је или као део огњишног ансамбла уз црепуљу или самостално. За разлику од црепуља које су опстале до данас, вршници су нестали из употребе на простору централног Балкана пре готово стотину година. У средњовековном кухињском инвентару вршници су честа појава, могло би се рећи готово исто колико и црепуље. Проналажени су на Расу, Магличу, у Сталаћу, Београду и Студеници.

Аутор: Биљана Ђорђевић
Из каталога изложбе Гозба
Извор: Artis Center