Vojvoda Stepa Stepanović – Beli orao iz Jedrena


U I balkanskom ratu Stepa Stepanović je komandovao 2. savezničkom armijom koju su činile srpska Timočka divizija i bugarska 7. rilska divizija. Iako je podrška bugarske divizije izostala, Stepina armija je uspešno izvršila svoj zadatak: zauzela Krivu Palanku i Kratovo i porazila Turke na Crnom vrhu.

Posle ove pobede Stepina armija je upućena ka Jedrenu, da pomogne Bugarima u opsadi i oslobođenju grada. Ostalo je upamćeno više anegdota vezanih za njegovo angažovanje kod Jedrena. Nemajući strah od Turaka, ali strahujući od iznenađenja, dobro poznavajući srpsku istoriju, Stepa je znao da su nedaleko od Jedrena, kod Černomena, Srbi dva puta nastradali od Turaka upravo iz zasede: u Maričkoj bici 1371, a vojska despota Stefana Lazarevića 1402. godine. Zato je komandira telegrafskog odeljenja zamolio da na Badnje veče, radi sigurnosti, čitavu noć, na svakih 10 minuta zove štabove divizija. Sutradan ujutro, na Božićnoj liturgiji, Stepa je sreo tog komandira Aranđelovića, umornog i neispavanog, kako jedva stoji na nogama. Obratio mu se: „Hristos se rodi! Znam da ste celu noć probdeli i vidim Vam po licu da ste umorni, ali ne žalim. Savesna dužnost jedna je od najslađih uspomena.“ Isto se ponovilo i u noći dočeka Nove 1913. godine.

Stepina 2. armija odigrala je ključnu ulogu pri oslobođenju Jedrena. Bugari mu nikada za tu pomoć nisu odali priznanje, ali su ga Srbi zbog toga često zvali „belim ili gordim orlom iz Jedrena“. Turski komandant Jedrena Šukri paša želeo je da se preda isključivo đeneralu Stepi, ali ovaj je to odbio, znajući da ta počast pripada glavnokomandujućem opsadnih trupa, bugarskom generalu Ivanovu.

U vreme dok su trajale rasprave sa Bugarima, koje su prethodile ratu 1913, Stepa je predviđao da će Bugari napasti svoje bivše saveznike, i nije se prevario. Na osnovu svojih ratnih iskustava Stepa je stekao veoma negativno mišljenje o Bugarima. Umeo je da za njih javno kaže: „Oni su varalice žedne krvi. Kod Bugara je slovenski samo jezik. Ustvari, oni su čisti Tatari: gramzivi, lukavi i podli.“

Hrvati i Englezi

Vojvoda, iako ubeđeni Jugosloven bio je svestan svih problema koji se javljaju koji se javljaju u odnosima Srba, Hrvata i Slovenaca u novoj državi. Ipak, mislio je da su za sve probleme odgovorni političari, a ne narodi. Z Hrvate je umeo da kaže: „Mi bi se, eto, sa Hrvatima potpuno razumeli, samo kad bi oni na čelu imali nekog čoveka razumna i ozbiljna.“ Poznato je da vojvoda nije imao lepo mišljenje o bivšim neprijateljima, ali ni o pojedinim saveznicima nije baš imao reči hvale. Za Engleze je govorio: „Oni uznemiravaju čitav svet svojom imperijalističkom politikom, svojim egoizmom i hladnim nagonom za svoje interese.“

Cerska bitka

Početak I svetskog rata, Stepu je zatekao na mestu zastupnika načelnika štaba Vrhovne komande srpske vojske. Tu dužnost obavljao je umesto vojvode Putnika koji je bio na banjskom lečenju u Austriji, gde je po objavi rata neko vreme prisilno zadržan. Čim je dobio depešu o događajima u Sarajevu, na Vidovdan 1914, Stepa je predosetio šta se iz roga može izroditi: „To ništa ne valja. Daj Bože da Austrija ne baci krivicu na nas. Ako to bude, imaćemo strašan rat, možda evropski, ili još gore, a mi se nismo još ni odmorili, a o spremi da i ne govorimo.“ Veliki trud je Stepa uložio da uspešpno izvrši mobilizaciju i razmeštaj srpske vojske. Po povratku vojvode Putnika u otadžbinu, Stepa je ponovo preuzeo komandu nad 2. armijom i krenuo u susret austrougarskim trupama na Drini.

U ranu zoru 12. avgusta 1914, 5. austrougarska armija počela je da nadire preko Drine u Srbiju. Austrougari su hteli da poraze Srbe do 18. avgusta, rođendana cara Franje Josifa, da mu za rođendan poklone nepokornu srpsku Kraljevinu. Iako malobrojnija 3. srpska armija pod komandom đenerala Pavla Jurišića Šturma i četnici Voje Tankosića usporavali su neprijateljsko nadiranje nebili omogućili ostatku srpske vojske da se pregrupiše.

Presudnu ulogu u Cerskoj bici odigrala je, ipak, Stepina 2. armija. Ona je u majstorski izvedenom marš‐manevru izbila na položaje na planini Cer i otpočela bitku koja je trajala od 16. do 20. avgusta. U svakom trenutku bitke Stepa se nalazio na onim položajima na kojima je bio najpotrebniji. Po potrebi je podsticao, bodrio, hrabrio, hvalio, ali i kudio i prekorevao svoje oficire. Ličnom intervencijom povratio je poljuljani moral destkovanim srpskim trupama i zaveo red u premorenim jedinicama. Druga armija odnel aje veličanstvenu pobedu, prvu savezničku pobedu u velikom ratu i tako podugla samopouzdanje srpske vojske i čitavog naroda, kao i ugled Srbije kod saveznika i u svetu. Do 24. avgusta oslobođen je i Šabac i na srpskom tlu, osim zarobljenih austorugarskih vojnika, više nije bilo neprijatelja. U svojoj naredbi vojnicima, tim povodom, Stepa je zapisao: „Sveta zemlja naše otadžbine očišćena je od neprijatelja, a krvlju njegovom zalivena su ona mesta koja je svojom poganom nogom oskrnavio… Slava cerskim junacima!“ Za lične zasluge u cerskoj pobedi Stepa je unapređen u čin vojvode, najviši čin u srpskoj vojsci.

Ostala je zabeležena anegdota da je vojvoda, gledajući austrougarske vojnike kakao se ubrzano povlače preko Drine u Bosnu, a srpska vojska, i pored svog truda, u gonjenju ne uspeva da ih sustigne, rekao oficirima iz štaba: „Vidite kakao je teško ratovati protiv Švaba. Kad beži nemož‘ ga stići.“

Na pitanja novinara o njegovom uspehu u Cerskoj bici Vojvoda je odgovorio: „Nemate šta da pišete. Sve što se uradilo uradili su oficiri i vojnici moje armije. Oni su najviše doprineli da se neprijatelj potuče i zemlja oslobodi. Kad baš hoćete da nešto napišete za te engleske i francuske novine, eto to napišite.“

Strana štampa o vojvodi Stepi

Na vest o Vojvodinoj smrti pisale sustrane novine, naročito engleske: „Skroman, miran, Stepanović je postao slavan i pre Velikog rata, zbog svog junaštva, urednosti pravednosti i energije.“ (Mančester Gardijan, 28. 04. 1929.) „Srpski narod poštovao ga je zbog ogromnih zasluga u Svetskom i ranijim ratovima, u kojima je on uvek pokazivao najveću pažnju za običnog vojnika.“ (Tajms, 29. 04. 1929.) „Maršal Stepa Stepanović odneo je nekoliko pobeda nad austrijskom vojskom i otpočeo delo koje je dovelo do oslobođenja Srbije 1918.“ (Dejli ekspres, 29. 04. 1929.) „Stepa Stepanović je dobro poznavao srpske seljake – vojnike i bio im je odan.“ (Dejli mejl, 29. 04. 1929.)

Vojvodine suze

Vojvoda Stepa je i u daljem toku rata bio izvor smirenja, strpljenja i hrabrosti za svoje vojnike. Gde god se našao ulivao je sigurnost i nadu u pobedu. Za razliku od nekih drugih komandanata poput vojvode Mišića, Stepa se slagao sa planom Vrhovne komande i Vlade o evakuaciji vojske i državnog aparata ka moru i u Grčku. Taj plan je uspešno izveden u velikoj meri zahvaljujući njemu.

U vreme povlačenja Stepini oficiri i vojnici više puta su imali prilike da vide svog Vojvodu kako plače. Kada su artiljerci na Kosovu zakopavali svoje topove, uz dirljiv verski obred, kao na sahrani svi su ridali a ni Vojvoda nije mogao da sakrije suze.

O vojvodi Stepi u vreme povlačenja srpske vojske, đeneral Emilo Belić ostavio je zabelešku: „Mučen fizičkim naporima i razdiran duševnim patnjama, Vojvoda je na čelu svoje armije iskusio sve surovosti besputnih i močvarnih predela kroz koje je odstupano, propatio sve brige za porobljenom otadžbinom i svojom porodicom koju je ostavio u Srbiji. Izdržao je sve one teškoće i opet je umeo da sve to sakrije u dubini svoje velike duše i da svoje vojnike vodi čvrstom dušom, tačno i uredno izvršavajući naređenja Vrhovne komande. Niko od njega nije čuno ni jedne reči žalbe, nikome se nije potužio i nikada nije klonuo. Samo često mu se zavrtela suza u očima kada je, prolazeći kraj leševa vojnika, kojima je bio posut taj tužni put, naređivao da s tim neznanim junacima oda dostojna počast.“

Profesor Velibor Jonić, koji je u februaru 1916. bio na palubi broda, koji je Vojvodu i njegov štab prevozio iz valone ka Krfu, zapisao je: „Svi smo, onako gladni i iznureni, bili kao skamenjeni – on čije srce ni u jednoj situaciji nije zadrhtalo, plakao je. Držao je maramicu u ruci i brisao suze koje su mu u potocima tekle niz obraze, ponavljajući neprestano naglas: Mnogo smo grešili, zato nas je Bog kaznio.“
Vojvoda Stepa Stepanović na Solunskom frontu

Prilikom dolaska u Lutru kod Soluna 1916, vojvoda Stepa je prvi put za 6 godina ratovanja odremao jedno popodne. Nadalje je neumorno radio na reorganizaciji svojih trupa i komandovao borbama 2. armije na Solunskom frontu.

U toku 1917. i 1918. Stepin štab nalazio se u tešo pristupačnom selu Tresina. Selo je bilo u dometu bugarske artiljerije, pa je štab neprestano bio pod haubičkom vatrom. Međutim, njegov položaj omogućavao je Stepi da izbegne neželjene posetioce, jer su u njegov štab, zbog svega toga, dolazili samo oni koji moraju po službenoj dužnosti.

Bilo je poznato da je Stepa protivnik bilo kakave politizacije vojske. Za svo vreme boravka na Solunskom frontu morao je vešto da blanasira u mnogim političkim sukobima i zaverama koje su zahvatale i samu vojsku. To je naročito bilo teško u vreme afere vezane za Solunski proces 1917. godine. Njegovi neprijatelji optuživali su ga da je jedan od glavnih oslonaca Crne ruke i pokušavali da ga smene s položaja.

Vojvoda je očinski brinuo o svojim vojnicima. Redovno je obilazio položaje, često preodenut u običnog trećepozivca, ne bi li se uverio u pravo stanje u jedinicama. Prema oficirima je bio strog, ali nikada bezobziran, dok je prema običnim vojnicima bio popustljiv.

Vojvoda i kiša Vojvodi nikada nije smetalo nevreme. Jednom prilikom, dok je u otvorenom automobilu obilazio položaje na Solunskom frontu, poče da pada kiša. Ađutant naredi šoferu da podigne krov, a Vojvoda ga zaustavi: „Nemoj! Dosta ću biti pokriven u grobu. Pusti je nek pada.“ Nastavili su tako da se voze i kisnu još puna dva sata.

Oslobodilac Sarajeva

Posle uspešnog proboja Solunskog fronta i oslobođenja Srbije, Stepina 2. armija imala je tu čast da prva uđe u Sarajevo. Sarajlije su Vojvodu i njegovu vojsku dočekali s radošću, priredivši im veličanstven doček 17. novembra 1918.g. Odbivši da bude smešten u raskošnim odajama koje su mu ponudili, Stepa se sa štabom smestio u skromne prostorije po svom izboru. U govoru koji je održao Sarajlijama, između ostalog je rekao: „Neka vas ime jedne od drugih nikada ne otuđi, jer vi ste krv jedne krvi i kost jedne kosti. Neka vas vera ne razdvaja, jer Bog je samo jedan.“ Poslednju godinu svoje službe Stepa je proveo u Sarajevu kao komandant 2. armije i sarajevske vojne oblasti. Zavoleo je taj grad i sa setom ga se sećao do kraja života. Sarajlije su ga proglasile za svog počasnog građanina.

Vojvoda Stepa u poeziji

U čast vojvode Stepe, oslobodioca i počasnog građanina Sarajeva, čuveni pesnik Aleksa Šantić napisao je pesmu „Pozdrav Vojvodi Stepi“. U poslednjoj strofi Šantić kaže:

„Blago tebi! Večno sa Miroča bela

Pevaće te vila uz borovlje davno,

Jer si ti, kô pesmu herojskijeh dela,

Na zvezdama ime urezao slavno.

I svi naši pozni naraštaji krasni

Gledaće na zvezde s vatrom srca lepa,

I čitati pesmu s kola zvezda jasni’

Lav u penziji

Krajem 1919. g, osećajući da mu zdravlje popušta, Stepa je na sopstveni zahtev u 63. godini penzionisan. Povukao se u svoju malu kuću u Čačku i tamo sa suprugom Jelenom i tamo provodio penzionerske dane. Čitao je istorijska dela, gajio cveće u svojoj predivnoj bašti i bavio se raznim domaćinskim poslovima. Često je šetao gradom i okolinom, uglavnom sam, a ponekad u društvu svojih kćeri i unuka. Najlepše se osećao u hladu svog venjaka u kome su bili postavljeni njegov sto i stolica na rasklapanje doneti sa Solunskog fronta.

U politiku nije želeo da se meša. nekoliko puta je odbijao ponude da ponovo bude ministar vojske. Odgovarao bi: „Što mene mešate sa zemaljskim stvarima, kad sam ja već jednom nogom na onome svetu.“ Zapravo, on je sve više prezirao politiku i politiučare: „ Pričekajte malo, političke stranke će se međusobno tako pozavaditi, da će jedna drugu pojesti.“ Na primedbe političara da ima previše oštar jezik odgovarao je: „Oštro!? Pa, sto puta oštrije treba da se piše. Gospoda političari imaju vlast, pa neka nas apse ako im nismo po volji. Al` prvo će imati da uapse vojvodu Stepu.“ Od svega ga je najviše boleo nemar političara prema žrtvama rata: „Grah je to, greh koji može da se sveti. Teška je kletva prezrenih žrtava.“

Vojvoda je, ipak, prihvatio da bude predsednik Narodne odbrane. Bio je iskreni pristalica jugoslovenske ideje i verovao je u mogućnost opstanka „trojedinog naroda“. Sa kraljem Aleksandrom imao je prijateljski odnos zasnovan na međusobnom poštovanju i ljubavi. Stepa je bio i kršteni kum prestolonaslednika Petra II.

Stepa je bio među onim javnim ličnostima koje su podržale uvođenje Šestojanuarske diktature. „Šesti januar je naš nacionalni spas“, govorio je.
Kada se posle mnogo ubeđivanja 1926. prihvatio doživotnog predsedništva Narodnom odbranom u svom pozdravnom govoru rekao je: „Iz naroda sam ponikao. On me načinio onim što jesam. Moram se pokoriti njegovoj volji i služiti mu do poslednjeg daha.“

Sam sebi posilni

Vojvoda Stepa je u penziji, obučen u obučen u običnu vojničku uniformu često obavljao različite domaće poslove. Jednom prilikom dok je testerisao drva za ogrev, prođe tuda neki seljak, pa ga upita: ‐ Pomoz` Bog stari! Jel` ovo kuća našeg vojvode Stepe? ‐ Bog ti pomogo` čoveče! Jeste, to je Stepina kuća. ‐ A ti mu stružeš drva?, upita seljak. ‐ Stružem, šta ću, odgovara Vojvoda. ‐ A pošto si pogodio?, interesuje se seljak. ‐ Pa, nisam pogađao, odgovori mu Stepa, znaš, ja radim kod Vojvode za stalno, pa me plaća mesečno. ‐ Ako, dobro je to. Imaš koga i da služiš, reče seljak, otpozdravi i nastavi svojim putem.

Iz smrti u besmrtnost

Vojvoda Stepa je bio dobrog zdravlja. U ishrani je bio gotovo vegetarijanac. Povremeno bi popio čašu piva, a redovno je pio šiler – zakiseljena voda. Vino nikada nije pio. S godinama bolesti su, ipak, počele da ga sustižu. Uprono je odbijao svako lečenje. Nije mnogo voleo medicinu, pa se lečio sam, narodnim lekovima.

Iako pobožan čovek, vojvoda Stepa nije baš redovno odlazio u crkvu. Voleo je praznične liturgije, pre svega, Božićnu i Vaskršnju. U odsudnim trenucima ratova molio se sam u svojoj sobi. Kadkad je umeo da se u vreme iz nepažnje omrsi, o čemu su se kasnije ispredale simpatične anegdote.

U svojim penzionerskim danima, vojvoda Stepa pripremao se za carstvo nebesko. Na čačanskom groblju po sopstvenom nacrtu sazidao je grobnicu od belog mermera, sa spomenikom u obliku obeliska sa uklesanim krstom, okruženu crnim lancem i stubovima u obliku artiljerijskih granata. Bio je strašno ljut na kamenosresca što je bez njegovog znanja na spomenik uklesao mesta Vojvodinih velikih pobeda iz ratova 1912‐1918. Unapred je pripremio svoju pohodnu uniformu kao odelo za sahranu, odabrao odlikovanja sa kojima će ga sahraniti i odvojio novac za sve predviđene troškove. Iako je na to imao pravo nije želeo da bude o trošku države.

Pred sam kraj života vojvoda Stepa je dozvolio lekarima, pre svega svom zetu dr Dragomiroviću, da se pobrinu za njegovo zdravlje. Međutim, ubrzo je ostao prikovan za postelju i sve je više malaksavao. Brojni poštovaoci vojvode Stepe svakodnevno su navraćali u dvorište njegove kuće da se raspitaju za njegovo zdravlje i požele mu brz oporavak. Na kraju, Vojvoda više nije mogao uzimati hranu i bio je u nekoj vrsti polukome. U tom bunilu, u jednom momentu, podigao je ruku i izgovorio svoje poslednje reči: „Polazite napred!“ Istog dana 27. aprila 1929. godine u 22 i 30 vojvoda Stepa preselio se u večnost. U pesmi posvećenoj vojovdi Stepi, koju je napisao dan po njegovoj smrti general Andrija Donskov komandant Astrahanske kozačke armije napisao je:

„Onima si otišao, što su na reč tvoju

s borbom u smrt išli, išli ko od šale

i koji su pali u krvavom boju

za Kralja i Zemlju – svete ideale.“

Vojvodino telo bilo je izloženo prvo u njegovoj kući, u njegovoj skromnoj, vojnički uređenoj sobi, a potom u čačanskoj crkvi. Na desetine hiljada ljudi iz čitave Jugoslavije odalo mu je počast polažući na odar ljubičice, Vojvodino omiljeno cveće. Vojvoda Stepa Stepanović sahranjen je 29. aprila 1929. u svojoj grobnici u Čačku u prisustvu kralja, mnogobrojnog naroda, ispraćen plotunima artiljeraca 2. armije.