Otkad je londonski Sandej tajms objavio vest da je britanski obaveštajac Djuen Bil Hadson pokrao zlato i dijamante namenjene četničkom pokretu i skrivao ih kod Čačka u Srbiji, interesovanje javnosti za ovu priču ne prestaje.

Zlato je tokom Drugog svetskog rata, kao pomoć četničkom pokretu, slala britanska vlada, a svako, ko je ikada bio pripadnik četničkog pokreta ili je sa nekima od njih bio u kontaktu, sada ima svoju verziju priče i ideju gde bi zlato moglo da bude zakopano. Sa jednom takvom pričom javio nam se i Beograđanin, koji je želeo da ostane anoniman, kaže, da ne pomisli neko da zna gde je blago zakopano, pa da ne počnu da ga opsedaju.

Naš sagovornik kaže da je priču čuo od starca koji ima vikendicu u Radaljskoj banji kod Malog Zvornika, i to nekoliko godina pre nego što je ovaj umro. A, komšija je, navodno, bio jedan od dvojice Dražinih oficira koji je zlato obezbeđivao. I sam, kaže, nije siguran da li je sve baš tako bilo, ili je reč o plodu mašte jednog starca. Tek, priča počinje u jesen 1944. godine, kada su se četnici Draže Mihajlovića povlačili iz Srbije pred naletom Crvene armije i preko Drine prelazili u Bosnu, s namerom da se sretnu sa trupama zapadnih saveznika.

- Dražina Vrhovna komanda odabrala je grupu od 15 četnika da nosi i čuva blagajnu Vrhovne komande, u kojoj je bilo 10.000 zlatnih britanskih funti, smeštenih u četiri kožna naprtača. Na planini Cer, grupa je dobila šifrovanu poruku da, pre prelaska Drine, negde na potezu Brasina - Radalj. blagajnu zakopa na sigurno i neprimetno markirano mesto - priča naš sagovornik.
Prema njegovom kazivanju, grupa je procenila da je najpogodnije mesto za to staro rimsko groblje na jednoj uzvišici iznad mesta Radalj. Groblje inače potiče od rimskih legija i njihovih porodica, koje su se lečile na toplim izvorima Radaljske banje.
Blago je, prema priči, zakopano na pet koraka od jednog nadgrobnog spomenika, na kome je bio uklesan lik žene, a mesto, oblik i natpis na spomeniku ucrtani su na mapi, kako bi se znalo gde je zlato kad se Dražine jedinice vrate u Srbiju. Pošto su završili posao, članovi grupe su prešli Drinu i zaputili se u Bosnu da se sjedine sa pratećom četom četničke Vrhovne komande.
- Na njihovu nesreću, grupa je na obroncima planine Majevice naletela na partizansku zasedu. Svi su pobijeni, sem jednog četnika, koga su lakše ranjenog partizani sproveli u štab majevačkog partizanskog odreda. Tu ga je saslušao jedan partizanski oficir, a uhapšeni četnik mu je, u zamenu za obećanje da će mu poštedeti život, navodno priznao na kakvom je zadatku bio.

Obaveštajac je pristao, a zarobljeni četnik mu je rekao da je grupa zakopala zlato četničke Vrhovne komande na jednom proplanku iznad Radalja. Znao je samo da su tu bili ostaci starog rimskog groblja i da je zlato zakopano pet koraka ispred jedne dobro očuvane nadgrobne ploče. Lik žene na nadgrobnoj ploči nije spominjao. Ispričao je i da se topografska karta, na kojoj je bilo obeleženo mesto, skica groblja, crtež i natpis na spomeniku nalaze u oficirskoj kožnoj torbici komandira ovog voda, koji je poginuo u zasedi.

Obaveštajni oficir je izveo četnike u jedan šumarak da mu, kako je rekao, pokaže put da bi se sastao sa glavnom četničkom kolonom koja je nadirala kroz Bosnu. Od obećanja nije bilo ništa. Obaveštajac je četniku sasuo rafal iz automata u leđa i ubio ga - kaže naš izvor i dodaje da je sutradan obaveštajni oficir otišao na mesto gde je pobijena četnička grupa, pretražio leševe, ali kožne oficirske torbice nigde nije bilo. Neko je od partizanskih boraca, posle pogibije ovih četnika, na nekom od njih primetio kožnu torbicu, uzeo je, a sadržaj torbice bacio, nesvestan njegove vrednosti.

- Dvojica oficira iz Dražine Vrhovne komande, od kojih je jedan upravo čovek koji je našem sagovorniku ovu priču i ispričao, bili su zaduženi za sigurnost blagajne i, još tokom boravka u Bosni, uporno su tragali za grupom i blagajnom - kaže on. Tragovi su bili nejasni i jedino što su saznali, bilo je da je jedna grupa četnika upala u zasedu na Majevici i poginula, osim jednog, koga je saslušao pomenuti partizanski oficir, a potom ubio. Dražini oficiri su procenili da je reč o grupi koja je nosila zlato, a da je ranjenog četnika ubio partizanski oficir posle priznanja.

- Saznali su čak i ime ovog oficira i uspeli su da se prebace u Englesku, odakle su, preko svojih veza u Jugoslaviji, pratili kretanje ovog partizanskog oficira. Doznali su da je on posle rata demobilisan, da je završio Ekonomski fakultet i radio u jednoj jugoslovenskoj firmi u Londonu. Po načinu kako je živeo, procenili su da ubijeni četnik nije kazao tačno mesto gde je zlato zakopano. Partizanski oficir je posle rata, navodno, nekoliko puta posetio Radalj i rimsko groblje, ali se tom prilikom nije usudio na obimnije istraživanje, jer je jedini put prolazio ispod rimskog groblja, kojim su ljudi često prolazili.

Jedne večeri, kada je ulazio u svoju kuću, napala su ga ova dvojica, nabacila mu vreću na glavu, vezala ga i ubacila u svoj automobil. Odvezli su ga u predgrađe Londona, gde je bila napuštena mašinska radionica i pod batinama izvukli mu priznanje. Partizanski oficir je priznao da je čuo za zlato, ali da oficirsku torbicu sa skicom groblja i natpisom na spomeniku nikada nije našao. Posle saslušanja, četnici su oficira navodno ubili gvozdenom motkom, odvezli na jedan prazni londonski dok i bacili u Temzu - kaže.

Stari oficir je pred smrt ispričao i da je sutradan pozvao Radalj, gde je kao lekar u Radaljskoj banji radio njegov sinovac, i raspitivao se za rimsko groblje i nadgrobne ploče. Posle nekoliko dana javio se sinovac, iz Radalja i obavestio ga da na radaljskom rimskom groblju nema više nikakvih nadgrobnih ploča, jer su seljaci čije su kuće za vreme rata bile porušene, koristili ove ploče za pragove svojih kuća. Tako da je ploča sa likom devojke, koja krije tajnu zakopanog blaga, završila u nekom od pragova. Leta 1980. godine, priča naš sagovornik, mogla su se videti u Radaljskoj banji dva postarija gospodina kako svako veče odlaze na ostatke rimskog groblja, sede i razmišljaju o čudnim igrama sudbine. Tu nedaleko od njih, nalaze se zakopane četiri kožne torbe sa 10.000 zlatnih britanskih funti, a oni, koji su bili tako blizu tom zlatu, nisu bili u stanju da ga se domognu.