Najtajanstvenija knjiga na svetu svakako mora zadovoljavati neke uslove da bi je prozvali takvom. Pisana nepoznatim pismom, od strane nepoznatog autora, pre pola milenijuma, svakako ide u prilog datom terminu.

Vojnićev rukopis (Voynichev rukopis) je knjiga puna ilustracija i nepoznatog teksta. Uprkos naporima kriptografa širom sveta - njen sadržaj nikad nije identifikovan.

Danas Vojnićev rukopis predstavlja jedino pisano delo koje je ostalo sakriveno pod velom tajne sve ove godine.


Misteriozna knjiga dobila je ime po Wilfridu Voynichu, poljsko-američkom trgovcu knjiga koji je naišao na nju 1912. godine. Sam Voynich bio je poljski revolucionar, važan predstavnik organizacije “Proletarjat” i politički aktivista. Godine 1886. učestvuje u tajnoj operaciji oslobođenja političkih saradnika koji su u Varšavskoj citadeli bili osuđeni na smrt. Pokušaj propada i Voynich biva uhapšen od strane carske policije. Godinu dana kasnije poslat je na izdržavanje kazne u Sibir. Tri godine kasnije uspeva da pobegne iz Sibira za London.

Ostavivši turbulenciju politike iza sebe, Vojnić postaje strastveni antikviter i knjigofil - otvara dve knjižare, u Londonu i Njujorku.

Na jednom od njegovih kolekcionarskih putovanja, 1912. godine, u mestu Villa Mondragone (Italija), dolazi u posed misterioznog rukopisa. Ko je Voynichu prodao rukopis takođe ostaje nepoznanica.

U godinama kad su već dešifrovani svi poznati jezici i pisma ljudske civilizacije, vest o ovakvom rukopisu brzo se širila.

Za vreme Drugog svetskog rata neki od najpoznatijih američkih i britanskih stručnjaka za dešifrovanje intenzivno su radili na Voynichevom rukopisu. Rezultat je bio potpuno poražavajući - nisu uspeli da dešifriruju nijednu jedinu reč.

Voynichev rukopis se danas nalazi na sigurnom - u Biblioteci retkih knjiga i rukopisa na Univerzitetu Yale, ali je njegova direktna kopija dostupna svima - čak i na internetu.

Od njegovog pronalaska u dešifrovanju su se okušali mnogi, uvek sa istim rezultatom - potpunim neuspehom. Svaki pokušaj pretvarao je Voynichev rukopis u sve misteriozniju knjigu koja danas angažuje maštu mnogih.


Analizom rukopisa potvrđena je jedino njegova starost - napisan je u razdoblju izmešđu 1450. i 1520. godine. Zbog sistematskih poglavlja danas se zna da se knjiga sastojala od 272 stranice (17 poglavlja po 16 stranica), kad je Voynich nabavio rukopis neke stranice su već onda nedostajale - tačnije rukopis danas ima 240 stranica (32 nedostaju).

Knjiga je pisana ptičjim perom, a osnovne boje dodate su naknadno na ilustracije. Tekst je pisan sa leva na desno, a duži delovi su raspoređeni u paragrafe. Dodatnom analizom kvaliteta pisanja (brzina, trud i krivulje) potvrđeno je da je autor pisao tekst s lakoćom. Ovaj detalj je značajan, jer upućuje na to da je autor bio dobar poznavalac pisma, odnosno da nije koristio nikakve reference za pisanje. Ovo takođe pokazuje da je misteriozno pismo autoru bilo itekako poznato - u istoj meri kao i nama naša abeceda.

Ukupan broj znakova u knjizi je oko 170000. Većina znakova napisana je u jednom ili u dva poteza. Analizirajući rukopis možemo potvrditi kako je autor koristio abecedu koja je imala 20-30 distinktivnih znakova, slično kao i naša. Kao i u našem modernom pismu reči su razdvojene malim razmakom. Cela knjiga sadrži oko 35000 reči.

Statistička analiza pokazuje da tekst sledi Zipfov zakon i entropiju ( u proseku 10 znakova po reči ), koja je jako slična današnjim modernim jezicima. Takođe je zanimljivo kako se neka slova nalaze samo na počecima ili krajevima reči.

U cijeloj knjizi nalazimo tek mali deo latinskog jezika - u sekciji o astronomiji imena meseci ispisana su na staro-latinskom. Stil ovakvog staro-latinskog upućuje na srednjovekovnu Francusku, ali nije dokazano da je ovaj mali deo latinskog zapravo deo originala ili je možda dodat naknadno od nekoga.

Gotovo svaka stranica ima ilustracije - one nam donekle objašnjavaju tematske celine, ali i komplikuju opšte shvatanje. Prema ilustracijama knjigu možemo podeliti na 6 sekcija:

1. Herbalna - svaka stranica ima ilustraciju jedne ili dve biljke sa nekoliko paragrafa teksta. Ovo je klasičan primer sličan mnogim herbalnim knjigama iz srednjeg veka. Biljke su ilustrovane sa svim detaljima - koren, listovi, stabljike. Ipak ono što najviše zbunjuje u ovoj sekciji je činjenica da nijedna biljka nije prepoznatljiva.

2. Astronomska - sadrži brojne dijagrame sa zvezdama, suncima i mesecima. Mnoge ilustracije u ovom delu otkrivaju da se radi o horoskopskim znakovima - dve ribe, bik, lovac sa strelom.

3. Biološka - veliki broj ilustracija prikazuje žene u bazenima. Bazeni su nadalje povezani složenom mrežom kanala i cevi - očigledno je da neke od ovih ilustracija prikazuju ljudske organe. Na pojedinim ilustracijama žene su prikazivane sa krunom na glavi.

4. Kosmološka - veliki broj kružnih tajnovitih dijagrama. Neke stranice sadrže dijagrame na “rasklapanje”; neki su i do 6 stranica veliki. Dijagrami nalikuju geografskim kartama. Neke ilustracije prikazuju 9 ostrva koja su međusobno povezana putevima, dvorcima i planinama (najvervatnije vulkanima).

5. Farmaceutska - označene ilustracije odvojenih biljnih delova (listovi, koreni itd). Objekti koji izgledaju kao apotekarske posude. Ilustracije su propraćene sa malo teksta.

6. Nepoznata - zadnja sekcija sadrži samo tekst i nemoguće je znati kojoj je tematici posvećena.

Lociranje rukopisa kroz istoriju je težak zadatak, ponajviše zbog vremenskih “rupa” u kojima ne znamo ko je bio njegov vlasnik. Prema načinu crtanja ilustracija, pre svega ilustracija ljudi i dvoraca, sa sigurnošću možemo tvrditi da je rukopis nastao negde u srednjovekovnoj Evropi.

Prvi potvrđeni vlasnik rukopisa s početka XVII veka bio je tajanstveni alhemičar Georg Baresch. Prema pisanim podacima znamo kako je i sam Baresch bio zbunjen oko sadržaja rukopisa. Saznavši za poznatog kriptologa, Athanasius Kirchera, poslao mu je kopiju rukopisa. Athanasius Kircher bio je jezuitski stručnjak iz Collegio Romano univerztiteta (pontifikalni Univerzitet u Rimu). Iza sebe je imao već velike uspehe u dešifrovanju i kriptologiji - uspešno je preveo Coptic jezik (etiopsko pismo) i egipatske hijeroglife. Pismo koje je Baresch uputio Kircheru 1639. godine, prvi je sačuvani dokument u kome se spominje misteriozni rukopis.

Kircher se jako zainteresovao za misteriozni rukopis i od Barescha je zatražio original. Ipak ovaj mu ga nije dao, i tek nakon smrti, rektor praškog Univerziteta, Johannes Marcus, šalje rukopis Kircheru u Rim 1666. godine. Ovo je ujedno i zadnji put da se rukopis spominje u idućih 200 godina.

Tek 1870. godine, nakon što trupe Victora Emmanuela II aneksiraju papske države u Italiju, možemo nastaviti proučavanje istorije Voynićevog rukopisa. Nakon propasti Papske Države jezuiti brzo i potajno prebacuju knjige iz Collegia Romana u privatne biblioteke - kako bi ih spasili od konfiskacije. Pod okriljem noći knjige su prebacivane u Villu Mondragone - veliku seosku palatu izvan Rima (zemljište kupljeno od strane jezuita 1866. godine), među knjigama našao je spas i misteriozni Voynichev rukopis.

Godine 1912. Collegio Romano diskretno je prodao nekoliko knjiga, očigledno u nedostatku novca. Wilfrid Voynich kupio je 30-ak rukopisa, među njima i rukopis koji će nositi njegovo ime.

Nakon Wilfridove smrti 1930. godine, njegova udovica Ethel Lilian Voynich (poznata autorka i kćer poznatog matematičara Georga Boole-a) nasleđuje rukopis. Ona umire 1960. godine, a rukopis dobija njena prijateljica Anne Nill, koja ga već iduće godine prodaje prodavaču antikvarnih knjiga Hansu P. Krausu. Pošto Kraus nije uspeo da nađe kupca, 1969. donira rukopis Univerzitetu Yale.


Mnoga imena su pominjana kao potencijalni autori rukopisa. Ipak, do danas ni taj deo misterije nije otkriven. Postoje samo teorije o autoru, koje još uvek nemaju kvalitetnih dokaza kako bi se potvrdile.

Johannes Marcus, šaljući rukopis Kircheru 1666. godine, u pismu piše kako je, prema njegovom pokojnom prijatelju, Raphaelu Mnishovskyom, rukopis kupljen od strane Rudolfa II - cara Svetog Rimskog Carstva (negde između 1552. i 1612. godine) za 600 dukata.

Prema caru Rudolfu II, autor rukopisa bio je franjevac Roger Bacon (1214-1294). Uprkos činjenici da Marcus u pismu iznosi kako se ne slaže s tim tvrdnjama, sam Voynich će nekoliko vekova kasnije intenzivno raditi na potvrdi te teorije. Istoričari i dobri poznavaoci Baconovog rada i opusa ne slažu se s tom teorijom i tvrde kako ona nije moguća.

Teorija o Kelley-u usko je vezana uz teoriju o Bacon-u. Naime u obe situacije pominje se John Dee - matematičar i astrolog kraljice Elizabete I, koji je dobro poznavao i Bacona i Kelleya. Edward Kelley bio je misteriozan i samouki alhemičar. Tvrdio je kako poseduje znanje kojim može pretvoriti bakar u zlato. Svoje mogućnosti pripisivao je tajnom prahu koga je navodno sam iskopao iz biskupskog groba negde u Walles-u. Kelley je takođe tvrdio kako je u nekoliko navrata razgovarao sa anđelima i pritom naučio njihov jezik - enohijski (engleski Enochian). Legenda takođe kaže da je bio u obilasku samog Rajskog vrta i nakon povratka je napisao knjigu o onome što je tamo video.

Mnogi sledbenici paranormalnog tvrde kako je upravo on autor rukopisa, a sam rukopis je stoga pisan anđeoskim jezikom i abecedom. Ipak mnogi istoričari dobro poznaju rad starog “lukavca” Edwarda Kelleya - naime tih godina on je već dobijao velike novčane iznose iz kraljevske blagajne za svoje alhemičarske eksperimente. Da bi osigurao stalni priliv novca morao je tu i tamo ubaciti i pokoju priču o natprirodnim silama koje komuniciraju sa njim.

Teoretičari koji vole pripisivati misterije raznim zaverama izneli su ideju da je možda sam Voynich napisao rukopis i stvorio “misterioznu” knjigu koja bi tako dobila na vrednosti. Ova teorija je ipak jako teško opravdana zbog činjenice da Voynich nikada nije ni pokušao da proda rukopis (kao ni njegova žena Ettel). Svi ozbiljniji istraživači rukopisa ovu teoriju odbacuju kao nevažeću.

Prescott Currier, kriptograf američke mornarice, prvi je izneo teoriju o više autora. Prema njemu uočljive su razlike u rukopisu što bi značilo da je rukopis delo dva ili više autora.

Prema najnovijim istraživanjima ova teorija je donekle odbačena - mnogi stručnjaci za rukopis pregledanjem cele knjige slažu se da ju je napisala jedna osoba.

Prema nekim teorijama Voynićev rukopis zapravo je mitska “zla” demonska knjiga “Necronomicon”, o kojoj je često pisao poznati horror pisac H. P. Lovecraft. Uprkos tome što se “Necronomicon” spominje samo u fiktivnim delima kao što su “The Call of Cthulhu”, mnogi sledbenici Lovecrafta veruju da je “Necronomicon” stvarna knjiga na osnovu koje je Lovecraft zasnovao većinu svojih priča. “Necronomicon” je tako postala kultna knjiga za koju se veruje da onaj ko je pročita trajno izgubi razum, najpre zbog sadržaja i univerzalnih otkrića koje ljudski um ne može obraditi.

O nagađanjima i teorijama postojanja rukopisa mnogi su dali svoje ideje. Ipak nijedna od njih nije potvrđena i još uvek ne možemo odrediti niti spoznati šta se stvarno krije iza nerazumljivih redova i čudnih ilustracija. Najveći broj teorija govori da je knjiga zapravo neka vrsta srednjovekovne medicinsko-farmaceutske enciklopedije. Ipak brojne ilustracije nepostojećih biljaka predstavljaju sumnju. Nadalje, neke astronomske ilustracije gotovo bez sumnje prikazuju galaksiju i planete. Ono što zbunjuje je činjenica da se takve ilustracije nisu mogle prikazati bez upotrebe teleskopa (izumljen tek 1608. godine). Neke druge ilustracije prikazuju ljudske ćelije s pripadajućim elementima, ali mikroskop koji bi mogao prikazati takve detalje još nije bio otkriven za vreme pisanja Voynich rukopisa.

Uzevši sve elemente rukopisa možemo zaključiti da je on ostao misterija u potpunosti. Čak ni bogate ilustracije ne odaju dovoljno dokaza kako bismo došli do zaključka. U pokušajima dešifrovanja teksta okušali su se mnogi bezuspešno već stotinama godina - još uvek se čeka na onoga ko će uspeti u tome.

Koje tajne leže u Voynichevom rukopisu? Koliko će još vekova proći pre nego što otkrijemo ovu misteriju? Za razliku od ostalih fenomena, paranormalnog i neobjašnjivog - ova misterija je pred nama i svima dostupna. Uprkos tome predstavlja prevelik napor za ljudski um koji ima tendenciju da objasni i obrazloži neobjašnjivo.

Ukoliko želite, možete se i sami oprobati u ovoj misiji. Kompletno skenirane stranice Voynichevog rukopisa, u visokoj rezoluciji, naći ćete ovde:

http://awesta.sibirjak.ru/files/Voynich.pdf

Do tada, ovaj misteriozni rukopis ostaće podsetnik na to da bez obzira na sav naš ljudski napredak, tehnologiju i nauku - neke misterije ostaće modernom čoveku izvan poimanja. Možda smo jednostavno toliko zaslepljeni svim našim dostignućima da više nismo ni sposobni razumeti drevnu nauku i njene mudrosti.