8.
Prema mišljenjima mnogih tumača novozavetnog teksta, poslednja večera („Tajna večera“) Isusa Hrista sa njegovim učenicima je održana u kući roditelja mladog čoveka po imenu Marko, koji tada nije pripadao najužoj grupi oko Hrista, ali koji će kasnije postati vatreni propagator hrišćanstva i, štaviše, pisac jednog od četiri jevanđelja. Marka, kojem zbog mladosti nije bilo dozvoljeno da prisustvuje večeri, probudila je neka nejasna galama. Skočio je iz postelje i, ogrnuvši se samo plaštanicom, potrčao je u vrt (Getsimanijski) gde je među maslinovim stablima svetlucao plamen baklji. Stigao je upravo u trenutku kada su Isusa, vezanog i napuštenog od svojih najbližih, odvlačili u zatvor. Kako je bio neoprezan i Marko je bio uhvaćen ali je uspeo da se otrgne i potpuno nag pobegne u mrak, ostavivši čaršav u rukama stražara.
O Judinoj izdaji postoje brojne teorije: Juda je, izdajući Hrista, hteo na taj način da ubrza dolazak Božijeg carstva na zemlji; Juda je želeo da se uveri da li je Isus u stanju da se spasi i na taj način dokaže da je stvarno onaj za koga se predstavlja — od proroka najavljeni Mesija i kralj Izraela; Juda je samo nameravao da odbrani Isusa od rulje koja je nasrtala na njegov život i zato je dao povod da ga zatvore, verujući da će to biti samo hapšenje u smislu zaštite, a kad su Isusa osudili, izvršio je samoubistvo. Neki smatraju Judu razočaranim idealistom, koji je verovao u nastanak Božijeg carstva na zemlji u kome će vladati ravnopravnost i pravda. Vremenom se ubedio da Isus nije revolucionar i da neće ispuniti njegove nade, nego da se gubi u nekim neshvatljivim, mističkim teorijama koje pre svega propagiraju poslušnost prema rimskoj vlasti.
Najzad, treba reći da je Judin slučaj možda čista izmišljotina. U „Prvoj poslanici Korinćanima“, koja je raniji izvor od jevanđelja i „Dela apostolskih“, Pavle govori o tome kako se neposredno nakon vaskrsenja Isus ukazao dvanaestorici apostola, bez primedbe da je otpao Juda. Pavle se, dakle, ponaša kao da nema pojma o njegovoj izdaji i samoubistvu. Na osnovu ovoga ne može se izbeći zaključak da u Pavlovo vreme priča o Judi kao Hristovom izdajniku još nije ni postojala, da je to legenda koja se pojavila nekoliko decenija kasnije. Ostaje još mogućnost da je zbog nekih razloga Pavle hteo da prećuti ovu izdaju, što se teže može zamisliti, jer bi ona već morala biti opštepoznata među hrišćanima.
(Potonji vekovi su pokazali od kolike je bilo važnosti pripisana činjenica da je Hristov izdajnik bio Hebrejin. U raznim istorijskim periodima i u raznim sredinama, izvršeni su mnogi pokolji i progoni Hebreja pod izgovorom osvete za izdaju i ubistvo hrišćanskog Spasitelja.).
9.
Uhapšeni Isus je izveden pred velike sveštenike Anu i Kajafu. Prema izričitim tadašnjim propisima, suđenja su se mogla održavati i kazne izricati samo dok traje dnevno svetlo. Zato je Isus odmah sutradan izjutra izveden pred skupštinu hebrejskih svetovnih i verskih prvaka — Sinedrion, gde je posle sasvim kratkog većanja odlučeno da je kriv za bogohuljenje, što je povlačilo smrtnu kaznu. Ipak, prema ondašnjim zakonima, smrtnu kaznu u Judeji mogao je da izrekne, ili možda da pogubljenje odobri, mogao je samo nosilac vrhovne rimske vlasti — prokurator. A prokurator Judeje bio je tada Pontije Pilat, za koga se sasvim pouzdano zna da je istorijska ličnost.
Pilatu verovatno nikada nije padalo na um da će, zahvaljujući nekom nepoznatom hebrejskom verskom reformatoru, njegovo ime postati slavno. On je, jednostavno rečeno, ličnost koja nije stvarala istoriju, nego je istorija stvorila njega. Prosečno inteligentan, bezobziran, osvetoljubiv i surov, jednom rečju samo jedan, ni po čemu izuzetan, činovnik ogromne Rimske Imperije, ušao je u istoriju sasvim slučajno. Jevanđelisti Pilata predstavljaju kao uviđavnog, smirenog i gotovo humanog sudiju koji blagonaklono ispituje Isusa i čini sve da ga spasi od hebrejske ozlojeđenosti. Ipak, tužioci su bili dovoljno lukavi da rimskim vlastima ne prijave Isusa zbog bogohuljenja, jer su znali da politeistu Pilata slabo interesuje što se neko tamo predstavlja za sina hebrejskog Boga. Zato su optužbe preinačene tako da ostave utisak na Rimljanina: optužen je da je podsticao narod na pobunu, da se izjašnjavao protiv plaćanja poreza Rimu i da se proglašavao za hebrejskog kralja. A sve su to bile stvari na koje se Pilat, kao ni bilo koji drugi rimski činovnik, nije smeo oglušiti. Osim toga, Pilat nije bio ni malo voljan da zaoštrava odnose s hebrejskim prvosveštenicima i poglavarima i oslobodi optuženog, jer je to moglo izazvati ulične nerede, pa intervenciju rimskih trupa... Zato je pokušao na sve moguće načine da razvuče proces, te šalje Isusa tetrarhu Irodu Antipi da ga ispita u vezi njegovog učenja. Irod i njegovi dvorjani, nakon što su ismejali Isusa, vraćaju ga Rimljanima obučenog u belu haljinu kao znak da mu nisu pronašli nikakvu krivicu. Najzad, Pilat je pokušao da se iz neprijatne situacije izvuče koristeći se običajem da se za praznik pomiluje jedan osuđenik na smrt — onaj koga narod izabere. Kako je u tom trenutku izvršenje smrtne kazne očekivao i izvesni razbojnik po imenu Varava (Baraba), izbor je trebalo da se vrši između njih dvojice. Ali su glavari i prvosveštenici nagovorili narod da oslobode Varavu. Time je Isusova sudbina bila zapečaćena: osuđen je na smrt razapinjanjem na krst.
10.
Razapinjanje na krst, kao način pogubljenja, je vrlo star. Ovaj jezivi način izvršenja smrtne kazne postojao je kod Vavilonaca, Persijanaca, Feničana i Kartaginjana. Treba reći da Heleni i Misirci ovaj običaj nisu prihvatili, što se ne može reći za Rimljane. Oni su ovu kaznu primenjivali prema robovima, ljudima iz najnižih slojeva društva i političkim krivcima za izdaju države i zbog ustanka. Tek u izuzetnim slučajevima razapinjani su na krst i rimski građani. Sami Hebreji su, inače, svoje smrtne kazne izvršavali kamenovanjem, spaljivanjem na lomači, vešanjem ili odsecanjem glave.
(Kazna razapinjanja izvršavala se tako što se telo osuđenika prikivalo ekserima ili privezivalo konopcima za vertikalnu gredu. Rimljani su upotrebljavali tri vrste krsta: „crux comissa“, nazivan takođe i krst sv. Ante, koji je imao oblik slova „T“, zatim „crux immissa“ ili latinski krst koji je imao oblik znaka „+“ i, konačno, „crux decussata“, ili krst sv. Andrije u obliku slova „X“. Prema jednom predanju Hrist je umro na krstu u obliku slova „T“, a po drugom na krstu sa četiri kraka.).
Prema starom običaju, osuđenik je najpre bio teško šiban, a zatim primoran da sam nosi svoj krst do mesta izvršenja kazne. A u „Novom zavetu“ piše da su se Isusu pre pogubljenja rugali, ismevali ga i ponižavali rimski vojnici. Prema proceni istoričara, Isus je morao vući sedamdesetak kilograma težak krst nekih 600 do 700 metara, sa krunom od trnja na glavi. Put koji je, posrćući pod teretom, prešao jerusalimskim ulicama zove se „Vía Dolorosa“ („Ulica plača“), a danas njime prolaze milioni hodočasnika iz čitavog sveta. Izmučeni Isus je tri puta padao pod teretom krsta: u jedan mah je sreo svoju majku, u drugom mu je pritekao u pomoć izvesni Simon Kirenjanin, a u trećem izvesna žena po imenu Veronika, koja mu je maramom obrisala znojno i krvavo lice, nakon čega je na platnu zauvek ostao otisnut obris njegovog lika.
Mesto Isusovog pogubljenja bila je gola uzvišica izvan grada koju su nazivali Golgotom (što znači: „lobanja“ ili „ćelavo brdo“) ili Kalvarijom (što znači: „kosturnica“). Prema jevanđeljima, Isus je razapet oko devet sati izjutra, zajedno sa još dvojicom nesrećnika. Na Isusov krst bio je prikucan natpis: „INRI“, što je bila skraćenica od: „Iesus Nazarenus Rex Iudaeorum“ („Isus iz Nazareta kralj Hebreja“).
Patnje razapetih bile su, između ostalih, praćene nesnosnom žeđi. Predanje kaže da je jedan od rimskih stražara kopljem prineo Isusovim usnama natopljeni sunđer u cilju da mu ublaži žeđ, nakon čega je Isus izdahnuo (oko tri popodne isto dana). A njegova smrt bila je praćena tajanstvenim i strašnim pojavama: skupocena sveta zavesa u jerusalimskom Hramu pocepala se na dva dela, zavladala je tama, zemlja se iz temelja potresla, stene su pucale (ili, drgačije rečeno, nastao je zemljotres). Osim toga, dogodila se neverovatna stvar: grobovi su se otvarali i davno umrli pokazali su se živima. Predanje, međutim, ćuti o tome šta se sa umrilma dogodilo, kako i kada su se vratili u svoje grobnice. Apokrifno „Petrovo jevanđelje“ kaže da je nastala tako duboka tama da su ljudi išli po gradu sa zapaljenim svetiljkama. To je ostavilo ogroman utisak čak i na Isusove neprijatelje. „Tada su se Hebreji, starešine i sveštenici, shvativši kakvo su zlo naneli samim sebi, počeli udarati u grudi i govoriti: — Jao našim gresima! Sada će nastupiti i propast Jerusalima.“.
U trenutku Isusove smrti, među prisutnima na Golgoti (Kalvariji) nisu bili njegovi učenici, koji su ga napustili još prilikom hapšenja. Međutim, iz izveštaja Mateja, Marka i Jovana (dok Luka uopšte o tome ne govori) saznaje se za prisustvo Marije Magdalene i Marije, majke Jakova Mlađeg i Josifa. Pored toga, Jovan kaže da je pod krstom bdela i majka Isusova i njegov voljeni učenik, čije ime nije spomenuto.
Poslednje Isusove reči, koje je izrekao neposredno pred smrt, prema Marku i Mateju su: „Bože moj, bože moj, zašto si me ostavio?“ („Eli, Eli, lama sabachthani?“). U Lukinom jevanđelju Isus, dostojanstveno izriče: „Oče, u ruke tvoje predajem duh svoj“, a po Jovanu samo: „To je kraj! “.
Sve se to dogodilo, kako veli „Novi zavet“, u Jerusalimu, u petak 14. nisana 3789. g. po hebrejskom kalendaru. A svi događaji oko hapšenja i suđenja, zatim njegovih muka i smrt na krstu postali su velika inspiracija brojnih umetnika.
11.
Predanje dalje kaže da su Isusa još iste večeri, po odobrenju Pilata (pošto se bližila subota kada je bilo strogo zabranjeno bilo šta da se radi), skinuli s krsta. Pre nego što je telo bilo skinuto, jedan vojnik mu je probo srce kopljem, iz kojeg je potekla krv i voda.
Hristovo telo su umotali u plaštanicu i sahranili u sveže isklesani grob dvojica njegovih tajnih pristalica — Josif iz Arimateje i Nikodim. Obojica plašljivi za Isusova života, nakon njegove smrti su se poneli dostojanstveno i hrabro. (Po tradiciji, Josif je kasnije preneo hrišćanstvo na Britanska ostrva.). O Isusovoj sahrani jevanđelista Jovan kaže: „Oni dakle uzeše telo Isusovo, i obaviše ga plaštanicom s mirisima, kao što je običaj kod Hebreja pri ukopavanju. Do mesta gde je Isus razapet beše jedan vrt, i u vrtu grob nov, u koji niko nikad ne beše položen. Onde spustiše Isusa, radi petka hebrejskoga, jer je grob bio blizu.“.
Nepoznati autor tvrdi da je nakon Isusove sahrane sav hebrejski narod, ne isključujući sveštenike i starešine, žalio i kajao se, jer je shvatio kakav je greh počinio. Uplašene mrmljanjem i očajem naroda, vođe su se obratile Pilatu da se postavi straža oko groba. Tako je brojna jedinica rimskih vojnika, uz pomoć Hebreja, navalila na ulaz u grob veliki kamen, sa sedam pečata ga zapečatila i neprestano čuvala mrtvo telo, kako ne bi bilo ukradeno.
Prema tome, Hristovo telo je položeno u grob u petak uveče, a u nedelju rano izjutra dogodilo se čudo. Naime, otkriveno je da je Isusov grob prazan. Isus je vaskrsnuo! To je, kako uči „Novi zavet“. bio trenutak kada je Isus ustao iz mrtvih, i dan koji se u celom hrišćanskom svetu slavi kao praznik Uskrs.
Vaskrsnuće? S jedne strane, niko ko razmišlja iole racionalno ne može u to da poveruje, a s druge, nijednom pravom verniku ne pada na um da u to posumnja. Verovanje u vaskrsnuće je, kako su govorili neki tumači „Novog zaveta“, temelj čitave hrišćanske religije: ko u to ne veruje ne može verovati ni u Boga. Bilo je raznih pokušaja da se ta pojava objasni jezikom razuma. Tako je nastala hipoteza o prividnoj smrti, zatim ona da je Hristovo telo odmah nakon sahrane ukradeno i sakriveno... Prva osoba koja je ugledala vaskrslog Isusa bila je verovatno Marija Magdalena, posebno za to predisponirana osoba. Iz nje je Isus nekad isterao „sedam demona“, iz čega se može zaključiti da je povremeno zapadala u neke psihičke tegobe. Njena priviđenja širila su se putem lančane reakcije i ubrzo su Isusa ugledali i razni drugi njegovi prijatelji. To je lako razumljivo posebno kad se zna da je hebrejski mentalitet bio snažno prožet predstavama i verovanjima o smrti i telesnom vaskrsnuću.
Jevanđelja kažu da se Isus istog dana pokazao svojim učenicima, koji su mu se veoma obradovali. Lako je objasniti zašto su Isusovi učenici tako spontano poverovali u njegovo vaskrsnuće. Pre svega, treba uzeti u obzir njihovo duhovno stanje u koje su zapali nakon brutalne smrti voljenog Učitelja. Žalost, očaj i griža savest što su ga napustili i sramno izdali u najtragičnijem času njegovog života, tražili su olakšanje. U njihovim dušama blesnula je nova nada: Isus je vaskrsnuo! Samo Toma, koji tog trenutka nije bio prisutan, nije hteo odmah da poveruje ovoj vesti: „Dok ne vidim na rukama njegovim rane od klinova, i ne metnem prste svoje u rane od klinova, i ne metnem ruke svoje u rebra njegova, neću verovati.“. Osmog dana Isus se ponovo pojavio među učenicima i pozvao Tomu da ga dodirne. Tek tada je i on poverovao. Otuda se „nevernim Tomama“ zovu svi oni koje je teško u nešto ubediti.
U „Novom zavetu“ stoji da se Hrist još u nekoliko mahova javljao svojim neposrednim sledbenicima, poučavajući ih i učvršćujući u njima veru. On im je obećao da će ih prožeti Sveti Duh i dati im snage da, kao njegovi svedoci, putuju po svetu šireći „dobru vest“, dakle jevanđeljsku nauku ili hrišćanstvo. „Novi zavet“ dalje kaže da je između Hristovog vaskrsnuća i njegovog konačnog uznošenja na nebo proteklo četrdeset dana, a da je obećani Sveti Duh sišao na apostole deset dana kasnije. Apostoli su tada počeli javno propovedati novu veru, pa se taj dan s razlogom može smatrati danom nastanka hrišćanske crkve.
12.
O delovanju Hristovih neposrednih sledbenika — apostola govori spis koji u „Novom zavetu“ dolazi odmah nakon jevanđelja i zove se „Dela apostola“. Po predanju, njih je napisao jevanđelista Luka. U njima se najpre kazuje kako je na apostole sišao Sveti Duh, koji ih je osposobio i podstakao na širenje hrišćanske „dobre vesti“, a zatim o delovanju apostola Petra u Palestini i putovanjima apostola Pavla, koji je hrišćanstvo širio po zemljama Mediterana.
Prvu hrišćansku zajednicu, koja je brojala oko tri hiljade ljudi, apostoli su obrazovali u Jerusalimu. U njoj je sva imovina bila zajednička, a neopozivo odricanje od ovozemaljskih dobara bilo je uslov za pristup. Međutim, hebrejski poglavari i sveštenici nikako nisu hteli da ih ostave na miru; ubrzo su počela proganjanja, hapšenja i zlostavljanja apostola i njihovih sledbenika. Prvi hrišćanski mučenik bio je mladi i rečiti Stefan, koga je razjarena gomila kamenovala.
Među onima koji su odobravali kamenovanje Stefana bio je i Savle iz Tarsa u Maloj Aziji, jedan od najrevnosnijih progonitelja hrišćana. Međutim, na putu za Damask, Savlu se ukazao Isus i on je doživeo naglo versko preobraćanje, da bi pod novim imenom Pavle, postao najvatreniji među vernicima, apostol i najrevnosniji raznosilac hrišćanske poruke. „Dela apostolska“ opisuju tri njegova velika putovanja po Maloj Aziji, Makedoniji, Heladi, mediteranskim ostrvima i Italiji, gde je svuda propovedao hrišćanstvo i osnivao zajednice hrišćana. Pri tome je doživeo mnoštvo pustolovina i više puta za dlaku izbegao smrt.
Neki tumači „Novog zaveta“ govore da je upravo apostol Pavle, nesumnjivo istorijska ličnost, pravi osnivač i ideolog hrišćanstva. Prema toj hipotezi, on se samo poslužio ličnošću Isusa, jednog od brojnih palestinskih proroka, stvorivši od njega predmet obožavanja.
13.
Apostol Pavle učinio je od krsta znak spasenja čovečanstva preko Hristove žrtve i na taj način je stvorio simbol konačnog trijumfa hrišćanstva. Ipak, treba reći da su prvi Isusovi sledbenici osećali vekovima duboku i nesavladivu averziju prema krstu, koji je još dugo u njihovim sećanjima postojao samo kao znak strašnog poniženja, muka i smrti.
Simbol prvih hrišćana bila je riba, iako je riba od pamtiveka bila simbol mnogih paganskih boginja, između ostalih sirijske boginje Atargatis, aramejske Atari, hananjske Astarte. Ipak, prvi hrišćani su usvojili taj znak, a bilo je to utoliko lakše što što su slučajnošću grčka slova reči „riba“ („ichtys“) sačinjavala ujedno i inicijale imena i teoloških naslova za Hrista: „Isus Hrist, sin Boga, Spasitelj“ („Iesus Christos Theu Yos Soter“). Krst kao simbol hrišćanstva ulazi u opštu upotrebu tek u V i VI v., odnosno sto godina nakon što je Konstantin Veliki ukinuo smrtnu kaznu raspinjanjem. Tada je već znatno izbledela u ljudskom sećanju slika krsta kao jezivog oruđa.
O drvenom krstu na kome je Isus razapet vremenom su nastale legende retke poetičnosti i lepote. Jedna opšteprihvaćena priča govori o prvom čoveku Adamu koji je umirući poslao svog sina Seta u raj. Anđeo koji je čuvao kapiju Rajskog vrta dao je Setu tri semenke zabranjenog voća sa drveta saznanja. Set je ove semenke stavio na Adamov jezik, pa je ovaj umro srećan i uveren da će čovečanstvo biti spaseno od posledica njegovog greha u raju. Tri semenke su narasle u veliko drvo od kojeg je napravljen krst. Na njemu je u središtu sveta razapet Isus, na mestu na kojem je Adam stvoren i sahranjen. Hristova krv, koja se slivala na Adamovu lobanju, konačno je i njemu donela spasenje. Zato se na mnogim ilustracijama Hristovog raspeća Adamova lobanja javlja ispod krsta. Priča je primer kako legenda naglašava i podržava određenu hrišćansku doktrinu. Isus je bio „drugi Adam“ koji je došao da ispravi nesreću koju je izazvao „prvi Adam“: probajući plod sa zabranjenog drveta, Adam je osudio ceo ljudski rod na smrt, ali je od istog ploda izraslo drvo na kojem je Isus umro da bi doneo čovečanstvu spasenje.
Tradicija pripoveda da je Hristov krst otkrila Helena, majka imperatora Konstantina Velikog. Ona je 326. g., pri kraju svog života hodočastila u Jerusalim, gde joj je izvesni Hebrejin pokazao mesto gde je Isus razapet, tvrdeći da je tradicija o lokalitetu prelazila s oca na sina u njegovoj porodici. Odmah su počela iskopavanja koja su ubrzo dala fantastične rezultate. U jednoj pećini nađena su tri krsta, šaka klinova, tablica sa natpisom „ INRI “, koplje kojim je proboden Isusov grudni koš i sunđer kojim su ga napojili. Bilo je to fantastično otkriće o kojem arheolozi ne smeju ni da sanjaju.
Pitanje koji je od tri krsta „Sveti krst“ rešeno je tako što su na sva tri krsta redom stavljali smrtno bolesnu ženu, koja je na Isusovom krstu odmah ozdravila. Radi svake sigurnosti, eksperiment je ponovljen sa preminulim muškarcem, a rezultat je bio da je ovaj odmah oživeo na Isusovom krstu. Konstantin je na tom mestu 335. g. podigao Baziliku Isusovog groba koju su vekovima pohodili vernički hodočasnici. Osim pomenutih relikvija, u bazilici su bile izložene i takve dragocenosti kao što su Solomonov prsten, Davidov pehar, poslužavnik na kojem je ležala glava Jovana Krstitelja, kalež od oniksa sa „Tajne večere“, čak i koplje kojim je rimski vojnik prineo natopljeni sunđer usnama umirućeg Isusa. Taj prekrasni sakralni objekat, sav u zlatu i dragocenostima, pun mermera i mozaika, do temelja je razoren 614. g. u ratu između Vizantije i Persije. (Interesantno je da brojne crkve u Evropi čuvaju delove „Svetog krsta“. Izvesni američki istoričar ocenio je da bi težina tih delova, kad bi bili sakupljeni na jednom mestu, iznosila nekoliko tona.).
Legenda informiše i o tome šta se dogodilo sa klinovima „Svetog krsta“. Oni se nalaze u toliko raznih crkava širom Evrope, da ih je nabrojano čak trideset i dva. A, realno gledano, moglo ih je biti samo četiri od kojih je jedan ugrađen u obruč slavne gvozdene krune koja se čuva u katedrali u Monci, drugi je prekovan u potkovicu za konja imperatora Konstantina, treći je služio kao ukras na šlemu ovog imperatora, a četvrti je Helena bacila u more da smiri uzburkane talase, kad se brodom vraćala kući.
14.
Najzad, sasvim logično se nameće pitanje: kako je izgledao Isus? Jevanđelja o tome ništa ne govore, čak ni u aluziji: da li je bio visokog ili niskog rasta, zgodan ili ružan, kakve je boje imao kosu ili oči? Ponešto se ipak može zaključiti indirektno, putem dedukcije. Zašto je, na primer, Juda morao poljubiti Isusa u obraz u Getsimanijskom vrtu, kako bi mogli da ga prepoznaju oni koji su došli da ga uhapse? Sama po sebi ovde se nameće misao da je to bilo valjda zato što se ni po čemu posebno nije razlikovao od drugih jerusalimskih Hebreja, da je bio prosečan tip Semite koji se svojim izgledom jednostavno utapao u svetinu koja ga je okružavala. U svojoj „Kratkoj istoriji sveta“ engleski književnik Herbert Džordž Vels (Herbert George Wells) skreće pažnju na činjenicu da je Isus izdahnuo na krstu mnogo pre no što je to bio slučaj s drugom dvojicom osuđenika. Sudeći po tome Vels valjda tačno zaključuje da je Isus sigurno morao biti čovek slabe fizičke građe.
Najzajedljiviji neprijatelj hrišćanstva, Celzo za Isusa kaže: „Kad bi zaista božiji duh boravio u njegovom telu, trebalo bi pretpostaviti da se on odlikovao lepotom i savršenošću tela, kao i krasnorečivošću. Jer, ne može se poverovati da se onaj u čijem je telu nešto božansko ni po čemu ne razlikuje od drugih. Međutim, ljudi pričaju da je Isus bio malog rasta, a lice mu je bilo tako ružno da je izazivalo gađenje.“. Bilo je to tipično mišljenje čoveka vaspitanog na helensko-rimskoj mitologiji, koji nije mogao ni da zamisli da bi se Bog nastani u ljudskom telu koje se ne odlikuje savršenom lepotom. Međutim, ni tadašnji hrišćani nisu imali lepše mišljenje. Crkveni pisac Tertulijan ovako opisuje Isusa: „Njegov lik bio je potpuno lišen svake lepote i draži. Zaista, zar bi se našao takav drznik koji bi učinio i najmanju ljagu na telu kada bi ono bilo obdareno natprosečnom lepotom i obasjano nebeskom svetlošću? Ko bi pljunuo na lice da se Isus nije isticao rugobom, koja ga je učinila predmetom prezira u ljudskim očima, da ovo lice nije izgledalo kao da jedino pljuvačku i zaslužuje.“. A crkveni istoričar Eusebije iz Cesarije govori kako apostol Juda u razgovoru sa kraljem Edese Abgarom opisuje Isusa kao čoveka niskog rasta, ružnog, koji podseća na poniznog siromaha.
Ipak, došla su vremena kada su predstave iz grčko-rimske mitologije počele preovladavati; Isus je bio Bog pa je morao, dakle, da bude lepog i plemenitog spoljašnjeg izgleda. Početak novoj tendenciji dao je Jovan Hrisostom („Zlatousti“) jednostavno izjavljujući, nasuprot dotadašnjoj tradiciji, da je Isus bio lep. Kao karakteristično svedočanstvo ove tendencije je „Lentulova poslanica“, tj., tobožnji izveštaj podnet rimskom senatu od prokonzula Palestine. U njoj se o Isusu kaže: „Ovaj čovek je uspravnog stava, srednjeg rasta i veličanstvena, plemenita lica. Oni koji ga gledaju mogu da ga vole i da ga se istovremeno boje. Njegova je kosa boje zrelog oraha, pada mu prosto do ušiju, a dalje se uvija u nešto svetlije i svetlucave uvojke, na ramenima je zamršena, na sredini glave razdeljena — kao što je to obično kod Nazarećana; čelo mu je svetlo i vedro, a lice bez bora i fleka, odlikuje se mirnoćom i snagom. Ne može se dati nikakva primedba na oblik nosa i usta, brada je gusta, iste boje kao i kosa, ne mnogo duga, po sredini razdeljena. Pogled prav i pronicljiv, a oči plavozelene, jasne i žive. Kada se ljuti, strašan je, kada opominje — prijateljski je i nežan, veseo u svojoj ozbiljnosti. Ponekad je plakao, ali nikad se nije smejao. Držanje tela mu je ponosno i uspravno, ruke i ramena pune ljupkosti, u razgovoru ozbiljan, skroman i ćutljiv, tako da tačno prema proroku može biti nazvan: — Najlepši po lepoti među ljudskim sinovima.“.
U srednjem veku često su se na zidovima prostorija dobrih hrišćanskih vernika nalazila slika Isusova. Ova slika nastala je, navodno, kada je Abgar, kralj grada Edese u Siriji, bio poslao svog bibliotekara i slikara Hanana da napravi portret čudotvorca i donese ga u Edesu. Ovo je kasnije bila osnova za pojavu slike Isusa Hrista pod nazivom „Sveto lice iz Edese“, koja je bila poznata naročito u vizantijskom svetu. Druga legenda o nastanku slike — lika Isusova vezana je za navodnu ženu Veroniku, koja mu je maramom obrisala znojno i krvavo lice, nakon čega je na platnu zauvek ostao otisnut obris njegovog lika. Ta je žena, prema legendi, kasnije došla u Rim gde je pokazivala sliku. Prema drugoj verziji nju je pozvao imperator Tiberije, a ona ga je lečila dodirom marame sa svetim likom. (Neobičan je način kako je nastalo ime Veronika. Rimom je u III v. kolalo više vrsta Isusovih slika, a jedna od njih bila je nazvana „Vera Icon“, tj. „prava slika“. Kasnije su te dve reči spojene u reč Veronika, koja se u početku odnosila na sliku, a kasnije na ženu Veroniku.).
Razmatranja po pitanju fizičkog izgleda Isusa Hrista, tačnije govoreći, njegovog rasta, postala su ponovo aktuelna šezdesetih godina XX v. Impuls ovim razmatranjima dala je čuvena, od strane vernika veoma poštovana, „Torinska plaštanica“, mrtvački pokrov u koji je tobože Josif iz Arimateje zamotao Isusovo telo. Na lanenoj plaštanici vidi se obris nagog ljudskog tela u boji rđe; jasno se vide konture dobro građenog bradatog muškarca, mesta gde je tekla krv — brojni ubodi na čelu i potiljku koji podsećaju na trnovitu krunu, zatim ubodi na stopalima, šakama i grudima. Primećuju se čak i prugasti tragovi od udaraca dvostrukim rimskim bičevima, kojih ima sto dvadese pet.
Ta plaštanica je, navodno, nakon vaskrsenja Hristovog godinama čuvana u Palestini, pa u Vizantiji. Padom Konstantinopolja (Carigrada, današnjeg Istambula) 1204. g. u ruke krstaša, to platno je pri podeli plena pripalo francuskom vitezu Otou de la Rošu, koji ga je poslao kao poklon svom ocu. Interesantno je da se plaštanica pojavila baš u periodu kada se širila trgovina lažnim relikvijama. Do današnjeg dana razne crkve širom Evrope čuvaju čak četrdeset tobože autentičnih plaštanica. Međutim, ma kako zvučalo fantastično, do sada ni ispitivanja najmodernijim hemijskim sredstvima, ni snimanja infracrvenim i ultravioletnim zracima nisu mogla da ospore autentičnost „Torintske plaštanice“, a ni da je potvrde.
Ipak, istraživačima je palo na um da bi se na osnovu kontura na plaštanici moglo bar da utvrdi koliko je Isus bio visok. A tada je ponovo došlo do apsurda: izvesni italijanski profesor izračunao je, s jedne strane, da je Isus bio visok 162,56 cm., a izvesni vajar i specijalista za anatomiju, s druge strane, da je imao više od 182 cm.
15.
Na kraju se može jedino zaključiti da ličnost Isusa Hrista ostaje i dalje nedokučiva i neizvesna tajna. O Isusu su pisali razni ljudi, različitih epoha, na razne načine i u različite svrhe. Sve što se o njemu govorilo i pisalo najčešće je tvorevina fantazije, špekulacije ili jednostavno izraz pobožnih želja. Brojni slikari i vajari predstavljali su Isusa onako kako im je diktirala njihova mašta i duh epohe.
Pokušavajući da odredi minimum onoga što se, u tradiciji o Hristu, može uzeti kao izvesno, poljski pisac Zenon Kosidovski, autor „Biblijskih legendi“ i „Priča jevanđelista“ kaže: „Može se, dakle, prihvatiti kao sigurna istina da je Isus bio drvodeljin sin i da je stanovao u galilejskom Nazaretu do momenta kada je, verovatno pod uticajem Jovana Krstitelja, doživeo neko naglo versko objavljenje, da je, propovedajući po Galileji i u Jerusalimu, okupio oko sebe mnogo odanih pristalica, ali, takođe, izazvao protiv sebe neprijatelje, da je, izloživši se duhovnoj i svetovnoj vlasti kao rušitelj društvenog reda, razapet, i da se nakon njegove smrti nešto dogodilo što je uverilo njegove najbliže da je vaskrsnuo. Ostalo već nije istorija, nego hristologija, teologija i mitovi.“.
Marko Krajšić
