Mitologija Kelta, tog naroda koji se na smiraju praistorijskog razdoblja proširio mnogim delovima Evrope, odavno privlači pažnju ne samo brojnih stručnjaka, već i “običnih” ljudi, kojima su Kelti neodoljivo privlačan, pomalo tajanstven, neobičan i u velikoj meri nepoznat narod, sa zadivljujućim pričama o hrabrim junacima i junakinjama, kraljevima i božanstvima i sa čudnim običajima.

Kelti nisu bili jedinstven narod, moguće je da čak nisu svi ni pripadali istoj etničkoj skupini, iako su govorili na dijalektima istog jezika. Nisu imali političko jedinstvo, ali u vremenu što je neposredno prethodilo njihovom potpadanju pod vlast Rima, pojedina plemena ujedinjavala su se u političke tvorevine i bile su na dobrom putu da postanu države. Rimljani su svugde, osim u Škotskoj i Irskoj, kao i na nekim ostrvima u Irskom moru, a samo delomično u Walesu i Cornwallu, prekinuli njihov politički i kulturni razvoj, romanizovali ih i učinili ih delom provincijalnog stanovništva rimske države.

Naše znanje o religiji i mitologiji različitih keltskih plemena potiče od tri zemljopisna područja: Galije (današnja Francuska i Belgija), Britanije (posebno Walesa) i Irske. Kao rimske provincije, Galija i Britanija su pre pojave hrišćanstva bile pod izrazitim uticajem rimske, a južna Galija i grčke kulture. Naprotiv, keltska Irska sačuvala je svoje kulturno jedinstvo sve dok tokom 5. veka nije prihvatila hrišćanstvo. Zato je upravo u Irskoj preživelo najviše dokaza o keltskoj predhrišćanskoj mitologiji, ali se značenje te irske građe može razumeti jedino ako se poveže sa sačuvanim dokazima o mitologiji Gala i Britanaca. O religiji plemena izvan spomenutih područja, pa tako i o Keltima koji su obitavali na području naše zemlje, Skordiscima i Tauriscima, ne znamo ništa. Eventualne zaključke možemo donositi samo na temelju onoga što je bilo zajedničko svim Keltima.

Razvoj keltskih religioznih predstava i mitova moguće je pratiti tokom nekoliko razdoblja. Najraniji i što se tiče mitologije najslabije poznat, period je formiranja keltskih plemena u krilu srednjoevropske kulture starijeg gvozdenog doba, o čemu postoji samo arheološka građa. Možemo pretpostaviti da su njihove tadašnje religiozne predstave bile jednake ili bar vrlo slične onim drugim istodobnim narodima okolnih područja.

Drugo razdoblje vreme je keltskih seoba koje otpočinju u 6. veku pr. n.e. i traju sve do rimskih osvajanja keltskih zemalja sredinom 1. veka. Iz ovog perioda potiče vrlo obilna arheološka ostavština, kao i podaci o Keltima kod starijih grčkih i rimskih pisaca.

Treće razdoblje je rimske prevlasti; od Tiberija do pobede hrišćanstva u 4. veku. Keltska religija tog vremena najpotpunije je dokumentovana arheološkim nalazima, epigrafskim spomenicima, podacima antičkih i crkvenih pisaca. Međutim, u tom vremenu je i najmanje izvorna jer je prožeta religijom osvajača.

Poslednje razdoblje obuhvata dugu agoniju keltskog sveta od 4. do 9. veka i to uglavnom na Britanskim ostrvima i u Irskoj. To je vreme pokrštavanja, tokom kojeg keltska religija postaje potisnuta, prerađena i zadenuta u hrišćansko ruho, a priče i mitovi zapisani u srednjem veku koji su sačuvani do danas, izgubili su najveći deo svoje izvorne autentičnosti.

Kernunos - bog sa rogovima

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete


Ime Kernunos znači rogat. On je bog muževnosti, bogastva, šuma, životinja, obnavljanja života. Predstavljen je kao star čovek, ima jelenske uši i rogove i nosi torkves (vrstu galske ogrlice). Često je sa njim zmija sa ovnovom glavom i jelen. Nosi rog izobilja, ili činiju i posipa zrna žita i novčiće. Dugo se verovalo da kada neko čuje Kernunosov glas koji liči na riku jelena to je siguran predznak smrti. Kao i život i bog ima cikličnu prirodu. Rađa se na zimsku kratkodnevnicu, ženi se početkom leta, a umire na letnju dugodnevnicu. Zatim na Savin izlazi iz podzemnog sveta da bi krenuo u svoj divlji lov.

Kuhulin, nepobjedivi ratnik

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete


Kuhulin je podložan neobičnom fenomenu (kada ga obuzme borbeni žar, pretvara se u nemilosrdnu mašinu za ubijanje). Kuhulin je sin Dehtine, sestre kralja Konhovara i Sualtima. Postoji i priča da je sin Luga, koji je uvek uz njega u borbama. Odgajila ga je njegova tetka Findhem, ali još četiri osobe učestvuju u njegovom vaspitanju. Miroljubivi Čenha, koji sudi u sukobima, gostoljubljivi Blai, koji podržava Irce čak i u pljačkama i brani njihovu čast, hrabri Fergus koji ih štiti od svih zala, stari pesnik Avergin, koga svi cene zbog njegove rečitosti i mudrosti.

Kada mu je bilo 7 godina, Kuhulin je čuo od druida Katvada da će mladić koji primi oružje tog dana imati kratak život i večnu slavu. Zato je on požurio da zatraži oružje. On sam zaustavlja juriš neprijatelja udruženih protiv njegove zemlje. Golim rukama ubija Kulanovog divljeg psa. Izaziva na borbu sinove Nehta Skene i ubija svu trojicu. Kuhulin u ratu poludi i ne može se osloboditi ratničkog besa. Zato pred njega izlaze nage devojke da bi smirile njegovo ludilo i potapaju ga u 3 bureta hladne vode ne bi li mu povratile razum.

Veliki je zavodnik, a njegova ljubav je boginja Fand. Pobeđen je od strane kraljice Mev. Uhvatili su ga u zamku i naterali da pojede pseće meso, što mu je strogo zabranjeno. Na kraju ga ubija Lugid, sin jedne od njegovih žrtava.

Abandinus

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete


Abandinus je drevno keltsko božanstvo o kome se malo zna. Najverovatnije je bio rečni bog.

Ime ovog boga je izvedeno iz pra-keltika od (Ad-bandi-n-os), a najbliže mu je značenje - nosilac mnogo melodija.

Takođe, mišljenja se razilaze i oko toga da li je u pitanju bog ili boginja. Zbog činjenica da se u latinskom jeziku na os i us završavaju imenice muškog roda i da u jedinom zapisu stoji reč „bog“, ovaj članak Abandinusa tretira kao muško božanstvo, mada su sva keltska rečna božanstva ženskog pola.

Postoje teorije koje postavljaju mogućnost da je Abandinus povezana sa Maponosom, keltskim bogom o kojem ima mnogo više podataka. Iako je ovo malo verovatno, postoje lingvističke karakteristike, koje ovu teoriju čine mogućom, jer je jedno od Maponosovih imena i Maband.

O Abandinus postoji samo jedan zapis iz Godmančestera u Kembridžširu, Engleska: bronzano zavetno pero koje mu je posvećeno, sa očuvanim fragmentom teksta na pločici - "bogu Abandinusu, Vaciakus prinosi ovo iz sopstvenih resursa".

Postoje i teorije po kojima je Abandinus bio povezan sa rekom Ouz (Ouse), koja teče u blizini Godmančesterskog hrama i koja se ranije zvala Aban (Aban). Uz to, Abona (Abona) i Afon (Afon) su bila keltska imena za reke i tankove za vodu. Takođe se i proučavanjen jednog od tri hrama na tom mestu može izvući zaključak da su poštovali vodeno božanstvo.