Hitler ga je nazivao moćnim germanskim prvakom dok su ga komunisti proklinjali kao zlobnog militaristu. Ali, ko je zapravo bio Fridrih Veliki?

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete

Fridrih Veliki kod svog gosta, francuskog filozofa Voltera ovekovečen na ovoj gravuri kako ga posećuje u dvorcu Potsdamu.

Godine 1757, 19. maja, jedan brod doneo je britanskom dvoru vest o pobedi Fridriha Velikog nad austrijskom vojskom kod Praga. Dvor se obradovao. Nacija je bila preplavljena zadovoljstvom, i to s velikim razlogom — njihov protestantski prvak napokon je pobedio katoličku kraljicu Mariju Tereziju.

Oduševljenju nije bilo kraja. Petog novembra iste godine, Fridrihovo ime opet se vinulo u nebesa. Ovog puta scena njegove pobede bio je Rozbah u Saksoniji gde je nadmašio gotovo dvostruko brojnije francuske i nemačke snage. Time je okončao najveću i najznačajniju bitku u sedmogodišnjem ratu koji su Britanija i njegova Pruska vodile protiv moćne Austrije, Saksonije, Švedske, Rusije i Francuske.

Britanija, koja je iz ovog rata izašla kao vodeća svetska kolonijalna sila, bila je duboko zahvalna na poniženju koje je Fridrih naneo svojim neprijateljima. Ova slika Fridriha kao pruskog superjunaka jedna je od retkih koja dopire do nas, ali nije oduvek bilo tako. Dok su ga Britanci smatrali za nepobedivog branioca sudbine, Adolf Hitler pripisivao mu je atribute krajnjeg nacionaliste, urezane u duh samopožrtvovanja.

Da, Fridrih je bio jedna od središnjih ličnosti u Hitlerovoj viziji Nemačke — iznad njegovog radnog stola stalno je visio portret velikog pruskog kralja koji je naslikao Adolf Menzel. Da je taj portret bio jedna od firerovih najdragocenijih stvari svedoči i činjenica da je, pošto je odlučio da izvrši samoubistvo, dao naređenje svom pilotu Hansu Baueru da portret krišom prenese na neko sigurno mesto u Bavarskoj. Međutim, Bauerov pokušaj pokazao se neuspešnim, tako da ni danas nije poznata sudbina tog umetničkog dela.

Gebels, vođa Hitlerove propagandne mašine, bio je još jedna ličnost nacističke Nemačke koja se divila Fridrihu. Pokušavao je da podigne duh svog gospodara tako što mu je tokom dugih poslednjih večeri u bunkeru, pri kraju Drugog svetskog rata, čitao odlomke iz dela „Život kralja” Tomasa Karlajla.

Ali, ono što je najznačajnije u svemu ovome jeste da ni Karlajl ni Menzel nisu bili Fridrihovi savremenici. Oni su načinili određenu sliku pruskog kralja, uvreženu misao koja je pre svega bila slikana bojama vremena i prilika u kojima su oni živeli. I nisu bili jedini. Hitler je takođe iskrivio tu sliku.

Međutim, to nije sprečilo posleratne istoričare da govore kako je Fridrih doprineo stvaranju Trećeg rajha, te da očito nosi odgovornost za neke zločine.

Činjenica je da su određene Fridrihove osobine pogodile žicu vodećih posleratnih intelektualaca. No, pruski kralj bio je sve samo ne protestantski junak, bio je ateista koji je iz dna duše prezirao svaki oblik vere. U isto vreme obožavao je i precenjivao Francuze, te ga je duboko uznemirilo to što ih je tako lako pobedio kod Rozbaha.

Zapravo, on je služio svojoj zemlji, Pruskoj, kao njen prvi sluga, čineći je bogatijom, sluga koji je čak poštovao njene prinčeve sve dok se oni nisu mešali u njegova posla. Što je gore za Hitlerov ideal Nemačke i njenog zakonitog položaja u svetu, on nije pokazivao želju da ujedini germanske države, da i ne govorimo o nemačkom kulturnom nasleđu koje nije poštovao. Smatrao je da nikada ne može da se načini svetska kultura s takvim jezikom.

Još jedna stvar je veoma bitna. Hitler, koji je polno izopačene posebno lako slao u logore smrti, sigurno nije želeo da čuje da je Fridrih Veliki gotovo sigurno bio homoseksualac.

Kao što smo već rekli, ovakve izopačene slike nisu izumrle s nacizmom. Pod komunističkim posleratnim režimom izronila je sasvim nova slika, ali bojena sličnim postupcima. Ovog puta bila je to prilika jednog zlokobnog militariste čiju su zemlju okupirali dobri Sovjeti. Doduše, komunisti su se svim silama trudili da uguše svaki pokušaj sećanja na velikog vojskovođu, u čemu su delimično i uspeli. U mračnim vremenima Nemačke Demokratske Republike, koja je bila sve osim oličenja demokratije, dogodio se ipak mali obrt, te je sećanje na Fridriha uspelo da opstane, priznajući da je Pruska imala i dobre i loše strane.

Kad je 1989. godine srušen Berlinski zid, ljudi s obe strane gvozdene zavese opet su bili slobodni da posmatraju pruskog vladara u punom sjaju, u punoj veličini, bilo im je drago da u njihovim očima opet može da postoji slika jednog izuzetnog čoveka, njegove neprikosnovene vladavine koju je pravedno sprovodio. U nekim selima u bivšoj sovjetskoj zoni čak počele su da se iznose iz podruma njegove prašnjave slike i da se pokazuju na otvorenom.

I tako, istorija danas pamti da je, kad je Fridrih umro, njegova voljena Pruska bila na vrhuncu kao jedna od najnaprednijih država Evrope. Bila je u postupku uspostavljanja pravedne vladavine zakona. Mučenje je bilo odbačeno, a prosvećena filozofija bacila je oko na mnoge stvari svakodnevnog života i ljudskog stremljenja.

Ali, danas možemo da stvorimo jasniju sliku. Na njoj nije samo vojskovođa već i pesnik i muzičar, neprikosnoveni kralj filozof. A njegov iskrivljeni portret koji Hans Bauer tajno iznosi iz bunkera dok sovjetske kaćuše pale nebo iznad Berlina, podseća na sliku Dorijana Greja i zaista ga je teško zamisliti. Kao da nikad nije ni postojao.

Ko je bio Fridrih Veliki?

Fridrih Veliki (1712. — 1786.) bio je treći kralj Pruske, zemlje koja se prostirala od Baltika do donje Rajne i 1701. godine postala kraljevstvo. Na prestolu je 1740. godine nasledio svog oca Fridriha Vilhelma Prvog.

Šta ga je to činilo velikim?

Narod je Fridriha Drugog od Pruske nazvao Veliki 1745. godine kad se vratio iz Drugog šleskog rata. Naime, on je uspeo da povrati područje Šlezije od Habzburške monarhije posle nekoliko odličnih bitaka, uključujući i neverovatnu pobedu kod Hoenfridberga.

Koje su bile njegove vojničke zasluge?

Fridrih je kao glava svoje vojske vodio petnaest bitaka. Pobedio je u dvanaest, od kojih su neke među najslavnijim u istoriji i svedoče o njegovoj izuzetnoj ratničkoj veštini i strategiji.

Koje je njegovo nasleđe?

Kad je 1786. godine umro, njegova voljena država Pruska bila je svima uzor, te je imao poštovaoce širom zapadnog sveta. Tri godine kasnije izbila je Francuska revolucija i Evropa više nikad nije bila ista. To je poslužilo mnogima da pokušaju da iskrive sliku o Fridrihu Velikom. No, neki nikada nisu zaboravili šta je bio i šta je značio. Napoleon je jednom prilikom, stojeći nad njegovim grobom, rekao svojim generalima: „Gospodo, da je kojim slučajem živ, mi danas ne bismo bili ovde”.