Obračun na staničnom trgu

Sve do 1934. godine agenti FBI službeno nisu imali pravo da nose oružje. Jedan obračun u Kanzas Sitiju obezbediće im i tu „privilegiju”.

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete


Kolaps njujorške berze, koji je počeo u „crni četvrtak”, 24. oktobra, a završio se u „crni utorak”, 29. oktobra 1929. godine, doveo je do jedne od najvećih ekonomskih kriza u istoriji SAD. Bez posla je ostao svaki četvrti Amerikanac, a onima koji su sačuvali radno mesto, nadnice su smanjene za 60 odsto. Zemljom je zavladalo beznađe, siromaštvo i glad, što je dovelo do procvata kriminala. Pri tome, nije se radilo o organizovanom kriminalu u vidu mafijaških „porodica”, odavno ustoličenih i tesno povezanih sa korumpiranom vlašću. Počeo je da buja sitniji, urbani kriminal. Kao u vreme Divljeg zapada, Amerikom su „jahale” bande ili usamljeni pljačkaši banaka, poštanskih vozova, velikih firmi i bogataša. U opštoj nemaštini prosečni Amerikanci u njima su videli neku vrstu pravde i osvete za zlo koje ih je snašlo. Pod uticajem bulevarske štampe i usmenih glasina, ponovo su, kao u 19. veku, počeli da nastaju mitovi o antijunacima koji su se, poput Robina Huda ili Džesija Džejmsa, „borili protiv bogatih i pomagali sirotinji”. Tako su popularizovani legendarni revolveraši, čija sudbina i danas golica maštu i izaziva sporne zaključke.

S druge strane, isti antijunaci nesvesno su pomogli direktoru Istražnog biroa (BOI, budućeg FBI) Ministarstva pravde Edgaru Huveru da od ove ustanove stvori moćnu, naoružanu udarnu pesnicu u borbi protiv kriminala.

U vreme predsednika Teodora Ruzvelta, 26. jula 1908. godine, savezni državni tužilac Čarls Džozef Bonaparte doneo je odluku o stvaranju saveznih specijalnih agenata, okupljenih u Istražni biro. Biro se na prvom ozbiljnom ispitu našao tokom „ludih dvadesetih”, kada je, na osnovu 18. amandmana američkog Ustava, uveden zakon o zabrani proizvodnje i prometa alkohola. Prohibicija je kriminalcima pružila neograničene mogućnosti za bogaćenje, ilegalne destilerije i točionice nicale su kao pečurke donoseći vlasnicima ogromne prihode. Neiskusni BOI teško je izlazio na kraj sa organizovanim kriminalom i prohibicijom, tako da su nevolje iznikle tokom ekonomske krize bile dodatni napor. Predsednik Vrhovnog suda Harlan Stoun 1924. godine na čelo Biroa postavio je ambicioznog Džona Edgara Huvera. Huver će Biroom rukovoditi sve do smrti, 1972. godine, „nadživeće” devet predsednika i sve vreme biti „američki Rišelje” - čovek koji je iz senke upravljao sudbinama miliona Amerikanaca. S druge strane, mora se priznati da je Huver, ne birajući sredstva, preporodio BOI. U vreme kad je postavljen na mesto direktora, Biro je imao mali budžet, nije postojala odgovarajuća obuka, agenti nisu imali zvanično odobrenje da nose oružje, a njihova prava i dužnosti bili su ograničeni.

U suštini, priča o stvaranju FBI izgrađena je oko sudbine nepoznatog, drugorazrednog revolveraša, koji je veći deo života proveo po zatvorima.

Sredovečni Frenk-Dželi Neš zbog višestrukih pljački osuđen je na dvadeset pet godina robije. Kaznu je izdržavao u čuvenom zatvoru Levenvort, osnovanom u Kanzasu na osnovu Kongresnog akta iz 1895. godine.

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete


Povod

Neš je 19. oktobra 1930. iz biblioteke posudio svoje omiljeno štivo - sabrana dela Vilijama Šekspira i, sa knjigama pod pazuhom, hladnokrvno išetao iz zatvora. Ubrzo se našao u glavnom gradu Minesote Sent Polu, gde se nametnuo za šefa tamošnje bande. Uz pomoć revolveraša poput Frensisa Kitina, Tomasa Holdena i Vernona-Verna Milera, započeo je da hara banke i vozove po srednjem zapadu.

Agenti BOI 7. jula 1932. godine, u Kanzas Sitiju (Misuri), uhapsili su Kitina i Holdena. Tokom istrage, gangsteri su otkrili da se šef bande nalazi u Hot Springsu (Arkanzas), gde se venčao sa Frensis Lus. Zahvaljujući ovom podatku, savezni agenti Frenk Smit i Džozef Laki, te šef policije Mekalistera (Oklahoma) Oto Rid, 16. juna 1933. uhapsili su Frenka Neša. Policajci su iskoristili konjičke trke koje su okupirale Nešovu budnost i uhvaćen je u hipodromskoj prodavnici dok je kupovao pivo.

Zatvorenik je odmah prebačen do Fort Smita (Arkanzas), odakle je iste večeri, u 20.30, za Kanzas Siti polazio voz „Misuri Pacifik”. Kako je Neša od stanice u Kanzas Sitiju do Levenvorta trebalo prebaciti kolima, dogovoreno je da voz dočeka pratnja na čelu sa specijalnim agentom lokalne podružnice Veterlajem.

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete


Organizacija

Zvuči neverovatno, ali podzemlje je za hapšenje saznalo još dok je ono bilo u toku. Prema jednoj verziji, novopečena supruga Lusi nazvala je bivšeg Nešovog „saradnika” Verna Milera i zamolila ga da spase mladoženju. Druga, zvanična priča je da su o hapšenju obavešteni pripadnici čikaške mafije Herbert Farmer, Ričard Talmen Galatas, Luis-Dok Staci i Frenk Meloj. Ni do danas nije razjašnjeno zašto su se pripadnici moćnog „sindikata” potrudili oko drugorazrednog razbojnika, inače „slobodnog strelca”, koji nije imao nikakve veze s mafijom. U svakom slučaju, na sastanku koji je održan u Melojevom restoranu u Kanzas Sitiju, odlučeno je da se poduhvat oslobađanja poveri Nešovom „saborcu”, ratnom veteranu, bivšem naredniku 18. pešadijskog puka i bivšem policajcu iz Hjurona (Južna Dakota) Vernu Mileru. Iako nije bio član „sindikata zločina”, Miler je imao određene veze s njujorškim i čikaškim mafijaškim porodicama. U Kanzas Sitiju je povremeno radio za mafijinog „poručnika” Džona Lacija preko koga je, verovatno, i dobio taj „posao”. Kanzas Siti je, inače, bio pravo mesto za poduhvat: grad se nalazio u vlasti moćnog i korumpiranog političara Tomasa Prendergasta, tako da je bio pravi raj za kriminalce.

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete


„Oslobodioci” stižu u Kanzas Siti

Nedelju dana ranije, 8. juna 1933. godine, proslavljeni pljačkaš banaka Čarls-Čok Artur Flojd, poznatiji kao Priti Boj, s partnerom Edamom Ričetajem u gradiću Kromvel (Oklahoma) tražio je kola koja bi mogao da ukrade. „Desperadosi” su se vraćali sa farme u brdima Kukson, gde je Flojd posetio porodicu. Načuvši da ih traži jedan od lovaca na glave, odlučili su da napuste Oklahomu i pređu u Misuri. Na putu su im se, međutim, pokvarila kola i tako su se našli u zabiti Oklahome, bez prevoza. U garaži mesne srednje škole „Ekscelzior” zapao im je za oko potpuno novi „pontijak”. Ušli su u veliku, mračnu prostoriju i hladnokrvno pristupili obijanju odabranih kola. U tom trenutku naišao je nastavnik Hildeburg. ugledavši otvorenu garažu, a ne sumnjajući ništa, brižni profa spustio je metalna vrata i zaključao ih spolja. Gangsteri nisu imali izbora sem da ukradenim kolima probiju vrata. Svesni da će oštećena limarija na novom „pontijaku” skretati pažnju, odlučili su da odu u Bolivar (Misuri), kod Ričetajevog brata Džoa, automehaničara u „Bicerovoj” garaži, gde bi „ispeglali” branike i krila. U ranu zoru 16. juna, dok su Džo Ričetaj i Ernest Bicer radili na kolima, pred benzinskom pumpom koja je pripadala garaži zaustavio se šerif okruga Polk Džek Kilingsvorf. Flojd i Edam munjevito su reagovali - uz pretnju automata „tompson M28” i dva pištolja „kolt M11”, kidnapovali su šerifa i nastavili put u njegovim kolima. U Dipvoteru su od nekog nesrećnika oteli novi automobil. U Kanzas Siti su stigli oko 22.00. na uglu Devete i ulice Hikori oslobodili su taoca i brzo nestali u gradskoj vrevi.

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete


Akcija

Tačno u 7.30, 17. juna 1933, „Misuri Pacifik” zaustavio se na železničkoj stanici „Junion”. Oto Rid i agent Smit ostali su u kupeu s Nešom, dok je agent Laki izašao na platformu da proveri da li je „teren čist”. Nešto pre toga, uz trotoar Vest Peršing rouda, pred samim ulazom u stanicu, agenti BOI Veterlaj i Kefri, te policajci iz Kanzas Sitija Grumz i Frenk Hermanson, parkirali su dva službena „ševroleta”. Osmotrivši ulicu i stanični ulazni hol, izašli su na peron i pozdravili se s Lakijem. Sigurni da im ne preti opasnost, sedmorica policajaca, od kojih su Rid i Laki bili naoružani „sačmaricama”, okružili su Frenka Neša i izveli ga na parking. Agent Kefri je prišao „ševroletu” i otključao prednja desna vrata. Ruku vezanih lisicama, Neš je pokušao da se smesti na zadnje desno sedište. Ko zna zašto, agent Laki ga je upozorio da sedne na prednje, suvozačevo, a on je obišao kola i smestio se na zadnje levo mesto. Agent Smit seo je do njega, a na zadnje desno sedište smestio se Oto Rid. Kefri je zaobišao „ševrolet” s prednje strane i uhvatio se za kvaku levih vrata u nameri da zauzme mesto vozača. Veterlaj i mesni policajci Grumz i Hermanson stajali su nešto ispred prednje desne strane Kefrijevih kola nadzirući stanični trg. U tom trenutku agent Laki bacio je pogled u pravcu zelenog „plimuta”, parkiranog samo dva metra dalje i sa zaprepašćenjem iza kola ugledao dvojicu ljudi naoružanih automatima. Pre nego što je stigao bilo šta da uradi, jedan od gangstera je viknuo: „Ustajte, ustajte!” Smit, pritešnjen na zadnjem sedištu, takođe je ugledao jednog napadača pored desne strane „plimuta”, a Veterlaj je začuo komandu: „Pustite ga!” U tom trenutku treći napadač, zaklonjen iza hladnjaka kola parkiranih pet metara dalje, bez vidnog povoda otvorio je vatru iz automata. Grumz i Hermanson odmah su smrtno pogođeni. Ranjen u levu ruku, Veterlaj je pao i pokušao da dopuzi do Kefrija koji je ležao nepomično, smrtno pogođen u glavu. U „ševroletu”, Frenka Neša i Ota Rida pokosio je prvi rafal, a Laki i Smit uspeli su da se zaklone iza prednjih sedišta. Lakija su pogodila tri zrna, ali je preživeo, dok je Smit ostao nepovređen. Trojica napadača tada su prišla policijskim kolima i ustanovila da su „ovde ... svi mrtvi”, te su počeli da beže ka zapadnom delu parkinga. Tek tada, okolni policajci su se osvestili i iz revolvera otvorili nasumičnu vatru. Gangsteri su, međutim, uspeli da uskoče u tamni „ševrolet” i izgube se sa staničnog trga. Čitav napad trajao je 30 sekundi, a za to vreme četiri policajca su ubijena a dva teško ranjena.

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete


Krivica

Zločin na staničnom trgu poslužio je kao materijal za politički marketing. Državni tužilac Homer Kamings je izjavio: „Rukavica je bačena... Ubistvo agenata Ministarstva pravde je otvoreni izazov. Čitavo Ministarstvo biće uposleno na rešavanju slučaja.” Sve radio-stanice ponavljale su i ratni poklič Edgara Huvera: „Nećemo štedeti vreme, novac i trud sve dok ne pohvatamo odgovorne za ovaj podli čin. Oni moraju da budu odstranjeni. Potpuno se posvećujemo tom cilju.”

U suštini, Huver je želeo da obezbedi javnu i političku podršku, te neophodan novac za jačanje Istražnog biroa koji bi prerastao u ustanovu ne samo državne, nego i njegove lične moći. Masakr je u političkom smislu poslužio kao potvrda potrebe za snažnom, naoružanom saveznom službom, tako da je kriminalistička istraga dospela u drugi plan. Postoji i priča prema kojoj je agent Laki, nestručno rukujući sačmaricom pozajmljenom iz lokalnog arsenala, slučajno opalio i usmrtio Neša, Kefrija i Hermansona koji su se zatekli baš ispred usta cevi. Izveštaj sa autopsije nije utvrdio da li su navedeni policajci i uhapšenik stradali od sačme ili od zrna kalibra 11,43 mm ispaljenih iz automata. Postavilo se i pitanje nije li mafija, u suštini, uposlila Milera da ućutka Neša, koji je „bio svedok nečega što nije smeo da zna”. Da se radilo o mafijaškom stilu rada potvrđuje i sudbina samog izvršioca - Verna Milera. On je iz Kanzas Sitija pobegao u Čikago. Međutim, 29. novembra 1933. godine jedan vozač kamiona je u jarku na periferiji Detroita (Mičigen) otkrio nago Milerovo telo. Žrtva je surovo mučena pa zadavljena. Iako je bilo očito da je naredbodavac masakra u Kanzas Sitiju želeo da ućutka glavnog izvršioca i svedoka, istraga je uporno tvrdila da je Miler pao kao žrtva sukoba sa Ebnerom Cvilmanom Longijem, šefom mafije u Nju Džerziju i prijateljem Čarlija-Lakija Lučana.

Konačno, prepoznavanje napadača obavljeno je opet u cilju sticanja medijske podrške Huverovoj kampanji. Dva očevica pucnjave kao izvršioce prepoznali su Verna Milera, te sitne plaćenike Vilbura Anderhila i Harvija Bejlija. S druge strane, BOI je operativnim radom saznao da su se 16. juna u Kanzas Siti dovezli Priti Boj Flojd i Edam Ričetaj. Edgar Huver bio je oduševljen. Javnost bi se teško zainteresovala za lov na potpuno nepoznate Anderhila i Bejlija. Flojd je, međutim, već bio prava medijska zvezda, za vlasti on je „državni neprijatelj broj dva” (prvo mesto još uvek je pripadalo Dilindžeru), dok je za siromašnu Ameriku postao novi Robin Hud. Iako su, navodno, forenzičari u stanu Verna Milera na pivskoj boci otkrili samo otiske Edama Ričetaja, Huver je hladnokrvno objavio da je glavni ubica - Priti Boj. U prilog ovakvoj optužbi išlo je samo svedočenje kasirke na stanici koja je izjavila kako je „moguće da je jedan od napadača” bio Artur Flojd. Tri godine kasnije, ista žena medijima je priznala da je Flojda pomešala sa gangsterom Vilijamom Dejnardom.

Prema rezultatima zvanične istrage, Flojd i Ričetaj su 16. juna, nakon puštanja taoca, ukrali nova kola i odvezli se u stan Verna Milera. Ovaj ih je upoznao s planom o oslobađanju Neša, a gangsteri su prihvatili da učestvuju u poduhvatu.

Tako je, samo nekoliko sati nakon pucnjave, započela jedna od najvećih hajki u istoriji SAD: cela policija tragala je za Vernom Milerom, Čarlsom Arturom Flojdom i Edamom Ričetajem. Već smo videli da je, pet meseci kasnije, jedini dokazani učesnik pucnjave, Vernon Miler, ubijen. Flojd i Ričetaj su, zahvaljujući snalažljivosti, ali i podršci običnih ljudi, poteru izbegavali godinu dana. Pri tom, Flojd se sve vreme „kleo u očev grob” da nije učestvovao u pucnjavi u Kanzas Sitiju, a policiji ovog grada uputio je pismo u kom se ogradio od masakra.

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete


Flojdov kraj

Proslavljeni agent BOI Melvin Parvis 22. jula 1934. godine ubio je „državnog neprijatelja broj jedan” Džona Dilindžera. Ova vest poslužila je medijima da agenta uzdignu do nebesa proglašavajući ga superžacom, jedinim sposobnim da se izbori s opasnim gangsterima. Mora se priznati da je ovoj medijskoj slici doprineo i sam Parvis, sujetan dozlaboga. Halabuka oko specijalnog agenta nikako nije prijala ništa manje sujetnom Huveru. Kod njega se javilo podozrenje prema potčinjenom junaku. U tom trenutku, međutim, nije imao drugog agenta dovoljno sposobnog da likvidira i Priti Boja. Parvis je sa zadovoljstvom prihvatio novi zadatak ne sumnjajući da se, u suštini, već nalazi u šefovoj nemilosti.

Flojd i Ričetaj su 18. juna 1933. napustili Kanzas Siti. Septembra iste godine u Toledu (Ohajo) našli su se s devojkama, sestrama Rouz i Huanitom-Bjulom Berd i oba para nastanila su se 16. septembra u Bafalu (Njujork). Kad su saznali da su na Parvisovoj „listi”, odlučili su da se sklone u Meksiko. Kupili su kola i, 18. oktobra 1934, krenuli ka Oklahomi. Flojd je, naime, želeo da poseti porodicu i ponudi majci i sinu da pođu s njim u inostranstvo. Vozili su na smenu duž obale jezera Iri i oko ponoći su prešli granicu između Njujorka i Ohaja. Pred zoru, zbog zamora i lošeg vremena, Flojd je u blizini gradića Velsvil (Ohajo) sleteo s puta i udario u banderu. Niko nije povređen, ali kola su onesposobljena za dalju vožnju. Poučen lošim iskustvom sa mehaničarskim radnjama, Priti Boj je poslao devojke da nađu šlep-službu, odvuku kola do grada i tamo ih poprave. U šumarku pored državnog puta broj sedam, on i Ričetaj čekali su da se Rouz i Huanita vrate. Oko 10.00, putem je naišao kamion natovaren ugljem. Vozaču Džou Frajmenu odmah su za oko zapali muškarci u skupim, gradskim odelima koji su sedeli na ivici šumarka. Čim je stigao u Velsvil, svoja zapažanja izneo je šerifu Džonu Fulzu. Šerif je poveo dvojicu pomoćnika i krenuo da ispita stvar. Tačno u 10.33, Flojd je primetio trojicu muškaraca sa značkama kako im prilaze. Šerifovi pomoćnici bacili su se na Ričetaja, a Priti Boj je stupio u revolveraški obračun s Fulzom. Flojd je iskoristio trenutak kad je policajac, okrznut metkom, izgubio ravnotežu i brzo se izgubio u šumi. Za to vreme, pomoćnici su savladali Ričetaja i stavili mu lisice.

Neispavan, gladan i uplašen, Flojd je besciljno lutao poljima. Po svemu sudeći, želeo je da se dočepa najvećeg grada u oblasti, Jangstauna, nadajući se da će tu naći poznanike, odmoriti se i nastaviti beg. Uskoro je naleteo na farmu „Sprusivil” koju je vodila udovica Konkl. Sredovečna žena ugostila je stranca i predložila mu da ga njen brat, izvesni Konkl, odveze do Klarksona, najbližeg naselja na putu za Jangstaun.

Za to vreme mesna policija izvestila je Parvisa o svom otkriću i „ulovu”. Slavni agent je, u pratnji trojice najboljih pomoćnika Hala, Hoptona i Mek Kija, odmah krenuo da preuzme Ričetaja i nađe Flojda. U Ist Liverpul je stigao 22. oktobra. odmah je poveo još četvoricu mesnih policajaca, od kojih je Čester Smit bio snajperista - veteran iz Prvog svetskog rata. Potera se smestila u dva automobila i krenula u patrolu putem Ist Liverpul - Klarkson - Jangstaun. Oko 4 časa po podne ugledali su Konklov kamionet koji im je išao u susret. Priti Boj i Parvis odmah su se prepoznali - obojica su bili „medijske zvezde” i fotografije su im pokrivale stranice svih novina u zemlji. Flojd je iskočio iz kamioneta i počeo da beži preko polja. Čester je hladnokrvno repetirao svoj „springfild”, nanišanio i prvim hicem ranio Flojda. Kad ga je potera sustigla, Priti Boj se okrenuo prema Parvisu, odbacio dva pištolja „kolt” i rekao mu: „Dosta je. Pogodili ste me dva puta” - i srušio se na zemlju. Policajci su, navodno, pozvali ambulantna kola, ali Čarls-Čok Artur Flojd izdahnuo je posle petnaest minuta.

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete


Epilog

Edam Ričetaj je 17. juna 1935. osuđen na smrt i 7. oktobra 1938. pogubljen u gasnoj komori zatvora Džeferson.

Melvin Parvis je pod Huverovim pritiskom 1935. godine napustio FBI, a 29. februara 1960. navodno je izvršio samo-ubistvo.

Novi predsednik SAD Frenklin Delano Ruzvelt potpisao je 18. maja 1934. godine nekoliko zakonskih odredbi kojim su proširena ovlašćenja Biroa. Mesec dana kasnije, svi agenti dobili su pravo da hapse i nose službeno oružje. Agencija je dobila mandat, moć i novac da vodi neograničenu borbu protiv kriminala. Konačno, 1. jula 1935. godine BOI je preimenovan u Federalni istražni biro (FBI), sa jedinim pravim pobednikom, Edgarom Huverom na čelu.

Nikada se nije saznalo ko je zaista, uz Verna Milera, učestvovao u pucnjavi u Kanzas Sitiju.