Golden Homolje Set za ispiranje zlata

Autor Tema: Таква је била сва та наша омладина  (Pročitano 1189 puta)

Van mreže Max

  • Opšti urednik
  • Heroj
  • *****
  • Poruke: 712
  • Ugled: +81/-0
Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete


Крагујевац, новембра 1914. године. Нестало муниције, кажу; омалио старешински кадар; много, много надмоћнији непријатељ; време јесење – очајно, сури се густи облаци спустили до земље а из њих сипи, сипи и пробија све до костију! И дух наравно попустио! Треба спасавати ситуацију. Шаљу на фронт цвет наше интелигенције, ђаке подофицире целог Ђачког батаљона од преко хиљаду и двеста кршних младића, до зуба наоружаних родољубљем, да тим непобедивим оружјем подигну поколебани морал наше војске и протерају мрског непријатеља с родне груде.

Трешти и пршти неравна крагујевачка калдрма под крепким маршем дивних младића Ђачког батаљона с родољубивом громком песмом, као да иду на весеље! Ту застају на мали починак, па да наставе пут ка Горњем Милановцу и даље, у планину, ка Ваљеву, где се и снег помешао с кишом и с непријатељским куршумима, шрапнелима и гранатама!

Кроз који часак створи се, неочекивано, код мене један од тих младића, за кога никад нисам могао ни замислити да може бити војник. Сувоњав, блед, нежан, са силном срчаном маном, једва дише – „душа му у носу“, како каже наш народ. И он оран за борбу, понесен општим еланом тадашње славне наше интелигентне омладине, да да све од себе „за Краља и Отаџбину“.

– Откуда Ви овде, Пеетровићу? Зар сте и Ви, побогу, војник? Ко Вас је примио таквог?

– Па треба и морамо сви да спасавамо Отаџбину, – одговара ми он тихо, али и одлучно. – Пре него што ћемо даље, ка фронту, дознавши да сте овде, дошао сам да Вас упитам за неки савет и да се с Вама опростим.

– Први Вам је савет да идемо лекару, ту, овде, одмах до нас, да видимо шта ће он рећи.

Добри чика Паја, Војвођанин, санитетски пуковник, чим га је добро прегледао, рећи ће:

– Драги синко, иако сам и сам усхићен Вашим патриотизмом, сматрам за своју обавезну дужност лекарску да Вам посаветујем да овде останете на лечењу, па ћемо даље видети шта ћемо и како ћемо с Вама јер је Ваше стање врло озбиљно.

Никакви савети ни разлози нису га могли убедити да он треба ту да остане, да се лечи, а, затим, и да послужи у штабу, болници или ма где у позадини, јер би и то била часна и патриотска дужност, можда и много кориснија него отићи и за који дан изгубити живот од неподношљивих штрапаца – и не видевши непријатеља.

– Хвала Вам, поштована господо, на пријатељском савету, али Вас ја, извините, послушати не могу. Идем ја тамо куда и сви моји другови. Идем тамо куда нас гони наша савест, наша патриотска дужност и дух националне гордости, помоћу ког се надам да ћу савладати своју физичку немоћ и одговорити своме високом позиву…

И још много, много, све у том духу, изговори он, и оде, опростивши се с нама.

И ја и оличени војвођански патриота, чика Паја Поповић, били смо замишљени и намах ожалошћени одлучношћу овог болесног младића; али, пренувши се мало затим, били смо усхићени духом који је владао нашом омладином и који је захватио чак и физички најслабије њене елементе.

Отишао је Ђачки батаљон на фронт с песмом: „За народ свој у свети бој“… И ми смо били после тога убеђени да ће тај силни национални дух и полет заиста и победити. Наш је народ паметан, родољубив и племенит. Видевши да се за спас Отаџбине приноси на жртву и цвет наше омладине, пренуо је духом, да се сви заједнички окоме на много бројем надмоћнијег непријатеља и да га у надчовечанском јуначком елану скрхају, одбаце и поробе, заплене огроман материјал, једном речју, да почине чуда нечувена и невиђена.

И, заиста, десило се чудо, да један мали народ српски, сасвим исцрпљен и изнемогао од ранијих балканских ратова, већ и по други пут туче до ногу знатно многобројнијег и опремљенијег противника, велику Ћесарову војску.

Тако је наша тадашња омладина часно извршила своју свету дужност још у првом свом ратном крштењу, подневши наравно и огромне жртве за то, како у тим окршајима, тако и у доцнијим.

Мада сам међу њима имао много познаника, нико ме од њих за време целог светског рата ни за какву олакшицу није замолио нити ми се ма за шта пожалио.
Свог познаника Светозара Петровића видео сам тек после свршеног рата. На велику срећу његову и моју радост, остварило се заиста његово предвиђање – да ће дух победити физичку немоћ.

Само ми се један од мојих познаника из Ђачког батаљона јавио, једном, у Солуну, али не да ме моли за нешто, него само да ме поздрави, журећи некуд послом, да би се одмах вратио на фронт у своју јединицу која се, као и све остале, спремала за пробој солунског фронта. Био је већ резервни официр чије је родољубиве, јуначке груди, красио орден Белог орла са мачевима. Ништа ме није зачудило што је мој драги комшија Миша, студент технике, оправдао наде својих родитеља, учитеља и учитељице, тих правих неимара нашег националног родољубља, као и наде нас свих његових пријатеља и познаника, јер „ивер не пада далеко од кладе“, а и „крв није вода“. И вратио се, хвала Богу, жив и здрав тај мој познаник, свршио је технику и постао вредан, енергичан и предузимљив инжењер наше општине, као што је био и храбар војник. „Прегаоцу и Бог помаже“, па нека би му и у том послу помогао за културни напредак наше престонице. То је писац „1300 каплара“, М. Јањушевић.

Таква је била сва та наша омладина. И они који су изгинули или помрли, они који су се вратили здрави или рањени и осакаћени, вршећи часно своју дужност према Отаџбини, заслужују сваку хвалу, славу, част и поштовање целог нашег народа…

Слава нека је изгинулим и помрлим херојима Ђачког батаљона 1914. године!

Живели на дику и понос наше војске и нашег народа преживели њихови другови!

Нека би послужили за пример будућим нашим генерацијама…

Група аутора, „Скопски ђачки батаљон 1914 – Батаљон 1300 каплара“, Државна штампарија Краљевине Југославије, Београд, 1941.

Извор: Приче из великог рата
« Poslednja izmena: 10.12.2015. 18:04 Max »
Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete