141. ПОГРАДЈЕ код Клине – Први пут се помиње у
време Милутина 1314.године као дар овог краља задужбини Бањској. Према турским
подацима из 1455.године село је имало 30 српских кућа као и цркву Св.Врача. У
близини села су и рушевине старог града Градиште за који мештани кажу да је био
двор проклете Јерине. Постоји и брдо Јерињак са остацима још једног средњевековног
града који народ зове Јеринин град.

142. ПОДГРАЂЕ код Гњилана – налази се на десној обали Мораве на самом излазу из
Пограђске клисуре. Ово је данас шиптарско село. У прошлости као и многа друга
село је било српско о чему говори и његов словенски назив. Први пут се помиње
1395.године у повељи књегиње Милице. У селу су остаци два црквишта а у
рушевинама старог града још једне цркве. Близу села поред Мораве постоји место
које се зове Говен. По локалном предању када су Турци освојили град једна девојка
Српкиња је са тог места скочила у реку говорећи ,,нећу да говим (поштујем,
љубим) туђину, радије ћу се удавити,,

143. градић ПОДУЈЕВО – средиште жупе Лаб на Косову. Спомиње се у турским
подацима 1455.године као српско село са 43 куће. 1806.године овде је Станоје
Главаш у време Првог устанка подигао шанац према Турцима. Средњевековна српска
црква се вероватно налазила на брду Мерђезу које су Турци касније претворили у
тврђаву и граничну кулу (мерђез на турском и значи караула, утврђење). После
Првог светског рата овде је подигнута црква Св.Илији коју су шиптарски фашисти
и балисти оштетили у Другом светском рату. Обновљена је 1971.године.

144. ПОМАЗАТИН код Приштине – Први пут се помиње у ису 1455.године као
Бомазатин са 10 српских породица. 1937.године овде је подигнута нова црква
Св.Илији. Већ крајем двадесетог века Шиптари су у њој поломили врата и прозоре
а цркву тешко оштетили, међутим већ тада је у њој остао да живи само један
старац Србин који је у међувремену умро. Село данас нема српске душе.

145. ПОНОШЕВАЦ код Ђаковице – налази се у долини Рибника. Први пут се помиње
као метох Дечана у повељи кнегиње Милице из 1389.године. По подацима турским из
1485.године у Поношевцу је било 17 српских кућа и 1 муслиманска. Априла
1941.године Шиптари су у дворишту сеоске школе стрељали 22 Црногорца. Све
српске куће су тада разорене а народ протеран. Том приликом је спаљена и
разорена и нова црква. Данас у селу више нема Срба.

151. РАКИТНИЦА код Подујева – ово је некада било
српско село а последња српкса породица се иселила 1878.године. У селу је
очувана црква св. Арханђела Михаила летњег. Албанци је зову ,,киша Лазарит,,
тј. Лазарева црква јер је по предању након Косовског боја у њој заноћило тело
српског кнеза Лазара када је преношено из Приштине у Раваницу. Према
архитектонским одликама саграђена је у 14.веку. Такође постоје остаци и српског
гробља. Као што сам помену у селу више нема Срба.

152. РАКОЦ код Ђаковице – Први пут се помиње у Дечанској повељи 1330.године.
Према турским подацима из 1485.године село је имало 38 српских породица. Године
1868. руски конзул из Призрена господин Јастребов затекао је у селу развалине
српске цркве и невелико српско гробље. Данас у селу нема Срба.

153. РАТИШ код Дечана – налази се у долини Лоћанске и Дечанске Бистрице. Први
пут се помиње 1330.године када је имало 17 српских кућа. 1935.године овде су
сељаци на темељима старе подигли нову цркву али је она демолирана 1941.године
када су Шиптари алили и раселили сва српска села у Метохији. Осамдесетих година
је потпуно срушена. Око цркве је постојало гробље али данас нема ниједног
надгробног камена. Село више нема Срба.

154. РАЧА код Ђаковице – На рачанском брегу до почетка 20 века су постојали
остаци старе српске цркве. По предању када су Турци упали у рачу у цркви су
затекли калуђере са ђацима. Покушали су да их спале са вуном али се вуна
претворила у земљу и тако је настао садашњи брежуљак. У селу више нема Срба.

155. РАЧАК код Урошевца – још једно по злу познато шиптарско село и упориште из
Другог косовског боја 1998/99 године. Налази се на излазу из клисуре Црнољеве.
Помиње се први пут за време цара Душана. Турски подаци кажу да је овде постојао
манастир св.Врача. Изнад села и дана постоје остаци цркве из 14.века. Црквиште
је заштићено законом као споменик српксе културе. Иначе, ово село тј. догађаји
у њему су били један од повода НАТО агресије на нашу земљу.
Nazad na vrh Ići dole   

161. САМОДРЕЖА код Вучитрна – налази се у долини
Лаба на јужним падинама Копаоника. По предању српска војска се пре Косовског
боја овде причестила тј. у цркви Самодрежи. Исто предање каже да је овде
сахрањен Милош Обилић. На брду изнад цркве је дворац Вука Бранковића а по
предању ту је била и чувена Косовска вечера на којој је Лазар изрекао још
чувенију клетву. Црква у Самодрежи била је посвећена св. Јовану Претечи.
Почетком 20 века пре ослобађања села од Турака један Шиптар је од камена са
цркве направио себи воденицу док је по наредби приштинског паше олово скинуто
како би се њиме покрила џамија у суседном селу. Године 1932. на темељима старе
цркве подигнута је нова Самодрежа од белих мермерних тесаника. Међутим
шиптарски националисти и сепаратисти су је оштетили 1981.године, а већ следеће
године су пред њом убили српског младића и то на очи његове мајке.

162. СВЕТЉЕ код Подујева – По подацима из 1455.године имало је 55 српкских кућа
а записана је и црква св.Мине. 1689.године Ђакомо Кантели ди Вињола је на карти
,,Краљевство Србије,, уписао ово село као Сфителе. Карта се и данас чува у
Националној библиотеци у Паризу. Средином 18.века овде се досељавају Шиптари.
1986.године овде је остало само једно српско домаћинство а данас је село
етнички чисто и насељено Шиптарима.

163. СВИЊАРЕ на обронку Чичавице – једна од ретких српских енклава у овом делу
КиМ. Помиње се 1455.године са 14 кућа. У селу постоји црква из средњег века.

164. СИГА код Пећи – налази се у метохијском подгорју испод планине Русолије.
Ту је постојала и стара црква са зидовима који су на местима били високи и
четири метра. По предању црква је била старија и од Високих Дечана. На њеним темељима
се почела 1937.године градити црква св.Димитрија која је прекинута 1941.године.
Албанци су је демолирали за време Другог светског рата. Освећена је
1977.године. Покрај храма је и извор са лековитом водом. Очувано је и старо
српско гробље са неколико већих крстача.

165. СЛОВИЊЕ код Липљана – налази се у подножју Жеговца. Помиње се у повељама
Душана Силног 1331. и 1348.године као дар Хиландару. Сеоску цркву из 14.века
већ су у 16.веку срушили Албанци да би подигли џамију. Са друге цркве св.Николе
из 14 века су скидали камење и продавали га компанији за зидање железничких
мостова која је између 1871-73 градила косовску железничку пругу. У планини је
и манастир Св.Ђорђа из 14.века. Њега је у 19.веку срушио самозвани господар
Косова Јашар паша Џинић, пореклом Шиптар, да би од његовог камења градио
мостове на Ситници.

171. СТАГОВА код Качаника – налази се у долини
Неродимке. Помиње се у турским белешкама као српско село. Албанци се овде
досељавају око 1700.године. Данас у селу више нема Срба а остали су само остаци
српског гробља и напуштене цркве.

172. СТРАЖА код Качаника – налази се у подножју највишег шарпланинског врха. У селу
је некада постојала православна црква и гробље, али је по насилном исељење Срба
и Македонаца све то запустело. Данас је ово шиптарско село.

173. СУВА РЕКА градић – налази се у Призренском подгорју. Први спомен је из
1465.године. Познати Млечанин ди Вињола је 1689.године уврстио на своју карту
коју сам већ горе поменуо. Руски конзул је у 19.веку овде затекао само девет
кућа православних Цигана. У месту је постојала стара српска црква која је
срушена и српско гробље. Изнад на брегу је била испсноца и монашка ћелија али
су је Турци претворили у текију. Данас нема Срба у Сувој реци.

174. СУВО ГРЛО код Истока – налази се у Метохијском подгорју на 15 км од
Истока. Некад се звало Срма Грло по оближњем руднику срме (сребра). Први пут се
помиње крајем 13.вака у време краља Милутина. Тада је село било средиште мање
жупе а у њему се налазила црква св.Богородице. За време Турака из 1485.године
ово је било средиште нахије са преко 15 села. Укупно је тада имало 126 српских
кућа. У селу су сачувани остаци неколико сакралних објеката. Најстарија црква
је саграђена у време Милутина и била је посвећена Богородици. Вероватно из
истог времена је и црква Ваведења Богородице. Ту су још остаци цркава
Св.Николе, Св.Арханђела и Св.Јована, као и више црквишта непознатог имена. На
једном вису стоје остаци ,,калуђерског града,, а у шуми су и рушевине старог
градића. Данас је ово место једно од ретких српских енклава овог краја.

175. ТОПОЛНИЦА код Новобрдске Криве реке – село је смештено у доњем току Криве
реке. У повељи манастира Грачанице 1321.године Тополница је била назив за читав
крај Новобрдске криве реке. У 16. и 17.веку област се називала Анђелова
Тополница по тесалијском кнезу Михаилу Анђелу који е по паду Тесалије склонио у
Ново Брдо, оженио Српкињом и вероватно постао господар жупе Тополнице. Његови
синови Михаило и Махмуд Анђеловићи су дошли до високих достојанстава први у
српској а други у турској војсци. Албанци овај крај насељавају теко посел 1700.
године да би већ до 1880.године потиснули све староседеоце – Србе. У овом селу
су уништили све српске гробове 1985.год.

181. ЦРЕПУЉА у Ибарском Колашину – налази се
испод Мокре горе. У њој постоји црква из 14.века посвећена кнезу Лазару. По
традицији цркву је подигла властелинска кћер, девојка, из захвалности за
чудотворно оздрављење од непознате болести. Црква је сада посвећена светом
Николи. Храм је више пута обнављан.

182. ЦРКОЛЕЗ у Метохијском подгорју – први пут се помиње 1395.године у повељи
књегиње Милице. Према турским подацима из 1485.године овде је уписано 47
српских кућа. 1943.године балисти и фашисти су спалили цело село а Србе су
одвели у логор у Ракошу. Тада су покушали да запале цркву али је нека старица
успела на време да угаси пожар. Црква је била посвећена св.Јовану.

183. ЦРНОБРЕГ код Дечана – Први пут се јавља под именом Чрнобрег 1330.године.
По ису из 1485.године имало је 19 српских и 1 један муслимански дом. У селу
постоје две цркве: св.Николе и св. Георгија.

184. ЧАБИЋИ код Клине – Помиње се у хрисовуљама из Дечана 1330.године као село
са 200 српских кућа. Село је имало свог златара, ковача, десет ова. Већ тада је
постојала и црква св.Петра. По турским подацима из 1455.године број српских
кућа у селу се смањио на 67. У новије време (17.век) изграђена је у селу и
црква св.Николе. Деведесетих година 20.века Шиптари су више пута скрнавили
цркве и гробља у селу.

185. ЧЕЧЕВО у Ибарском Колашину – 1455.године имало је 10 српских породица.
Црква је посвећена св.Петки а подигнута је 1938.године на темељима старије и
веће цркве која је постојала у 14.веку. Код ње су се одржавали зборови народа
кроз векове.

190. манастир БАЊСКА код К.Митровице – посвећен је св.Стефану и грађен је у
време Милутина 1313-17 године. Милутин је као један од најмоћнијих владара
Балкана и Европе у то време Бањску наменио себи као свој гроб. Међутим после
Косовске битке тело му је пренето у Трепчу а потом 1460.године у бугарски град
Софију. Дуго је вођена препирка са Бугарима да нам врате тело светог краља.
Бањска је почела пропадати јако рано: већ у 15.веку пожар је уништио већи део
комплекса а у другој половини истог века је запустео. Султан је у 16.веку
наредио да се манастир разори. Скоро сасвим срушена црква Св.Стефана је
адаптирана у 19.веку и служила је као џамија до Првог светског рата.
Реконструисана је 1939. и 1990.године. Манастир је један од ретких са сачуваном
оснивачком повељом. Из ње се види да је приликом оснивања манастиру подарено 75
села и 8 катуна. Како је био предвиђен за краљевску гробницу укинута је
епископија и проглашен је за ставропигион или ти Царску лавру, четврту по рангу
у држави (иза Студенице, Милешеве и Сопоћана). Градњом је руководио каснији
српски архиепископ Данило Други. У средњем веку Бањска је важила за најлепши
српски манастир. Изграђен је у рашком стилу који је примењиван за све Царске
лавре од Стефана Немање до Душана. По жељи Милутина изграђен је да подсећа на
Студеницу. Бањска је својевремено било и ризница тј. најбогатији манастир у ком
се чувало државно злато.

193. ГРАЧАНИЦА манастир у истоименом селу код Приштине –
посвећен је Успењу Богородице у представља ремек дело како српске тако и све
хришћанске архитектуре и уметности. Подигнут је 1310.године у седишту
византијске епископије Улпијане. Градио га је Милутин, највећи донатор међу
владарима у Србији. Одмах по изградњи постаје седиште липљанских епископа а
касније грачаничких и новобрдских епископа и митрополита. 1383.године приликом
упада Турака изгорео му је пирг са књигама. После пада Новог брда 1455.године
новобрдски митрополит спас из Грачанице тражи у Србији која још није
настрадала. Почиње пропадати крајем 17.века. Данас је један од најважнијих
српских манастира и центар велике српске енклаве у централном Космету.

194. ДЕЧАНИ манастир – је задужбина пре свега Стефана Дечанског али га је
завршио његов син Душан Силни. Црква је посвећена Христу Пантократору а са
градњом се започело 1327.године да би се завршило 1335.године (Дечански је умро
1331.године). Дечанском повељом из 1330.године добија огромне поседе које губи
након Косовског боја. Поседи су опет враћени 1397.године повељом књегиње Милице
и њених синова Стефана и Вука. Након 1455.године када је цело Косово пало под
Османлијску власт Дечани су се ипак одржали. Поново је ојачао након обнављања
Патријаршије и његов успон траје све до великих сеоба Срба.

197. град ПРИЗРЕН – налази се на југу Метохијске котлине. У
византијским списима се спомиње као Приздријана а од 11.века овде је седиште
епископије. Град су Срби освојили и наследили од Византијаца. То је било
1214.године. Као град у Србији он доживљава процват. У 14.веку се чак ту
налазила и престоница државе. После изумирања династије Немањића град прелази у руке обласне властеле
Балшића а потом и Бранковића. Турци га освајају 1455.године. Након велике сеобе
Срба 1690.године град је запустео да се на градским трговима кажу чак косила и
трава. У 19.веку био је седиште разних конзула. 1912.године је ослобођен од
Турака. Почетком другог светског рата Шиптари уз помоћ Немаца владају њиме све
до 1944.године. Унутар тврђаве, у самом граду као и у околини постоји низ
српских цркви: св.Спаса одмах испод Тврђаве и задужбина је Душановог властелина
Младена Владојевића. Први пут се спомиње 1348.године. Затим црква светог Николе
у центру старог дела Призрена, у такозваној Папаз чаршији. Задужбина је
Драгослава Тутића и саграђена је 1331.године. Затим црква св.Николе Рајкова
која је задужбина Рајка Киризмића и изграђена је пре 1361.године. Црква
св.Ђорђа Руновића која се налази у дворишту Саборне цркве у Призрену. Подигнута
је у 15.веку као задужбина породице Руновић. Затим црква св.Димитрија која се
налазила на месту данашње католичке цркве посвећене Богородици. Први пут се
помиње крајем 13.века. Затим црква Св.Николе Кораћева је саграђена у 14.веку у
некадашњој Терзи махали. Одржавала је породица Кораћ чији се један огранак
породице потурчио и цркву претворио у џамију. Затим и значајна Саборна црква
Св.Ђорђа која је грађена између 1855 и 1887.године. У околини постоје још многе
цркве али чак ни рушевине нису остале а за њих знамо само из помена. Иначе у
самом граду данас живи тек десетак Срба који су смештени у Богословији а њихов
круг кретања је око 50 метара. Да ли је то живот?