66. ДИКАНЦЕ код Драгаша – Некада српско данас муслиманско
(Горанци) село. У средњем веку звало се Други Брод и под тим именом спомиње се
1348.године у повељи Душана Силног. У истој повељи споменута је свештеничка
породица Дикановића по коме је село и добило име. У близини села су рушевине
старе српске цркве.

67. ДОБРОДОЉАНЕ код Суве Реке – Први пут се помиње 1327.године у повељи краља
Стефана Дечанског манастиру Хиландару. У селу је постојала средњевековна црква
посвећена Св.Стефану. У 19.веку скадарски Махмуд паша је насилно потурчио село
и порушио цркву. Село је према мојим сазнањима данас насељено муслиманима и
Шиптарима.

68. ДОБРУШТА код Призрена – Данас етнички чисто албанско село. Први пут се
помиње 1326.године у време Стефана Дечанског. У селу је постојала црква
Св.Николе која је већ у време Цара Душана била опустела и порушена. Цар ју је
обновио и заједно са седам села поклонио Хиландару. Поново је опустела и никада
више није обновљена по упаду Турака 1455.године. Претпоставља да се остаци
цркве налазе на брду које Шиптари зову ,,Шен Кољ,, што значи Свети Никола.

69. ДОЛАЦ код Клине – Први пут се помиње у повељама краља Милутина 1282 и 1289
године. По турском ису из 1455.године ту је било средиште истоимене нахије са
преко 15 села и тргом. Тада је имао 45 српских кућа. У селу постоји црква
Ваведења Богородице коју народ зове Света причест. Због своје величине и
пропратних зграда многи је сматрају манастиром. Није сигуран датум њене изградње:
По некима је то пре Дечана, а по некима четири године пре Косова.

70. ДОЊА БИТИЊА код Урошевца – Први спомен је за време турског иса 1455.године.
Село је имало две цркве: св. Теодора Тирона која је подигнута после обнове
Патријаршије 1557.године и св.Димитрија која датира из друге половине 16.века.

76. ДРАЈЧИЋИ код Призрена – село у Средачкој
жупи. У селу постоји црква Св.Николе из 16.века. Добро су сачуване фреске и
иконостаси.

77. ДРЕН код Лепосавића – Први пут се помиње 1315.године када се налазило у
властелинству манастира Бањске. 1812.године налазио се ослобођен од стране
Карађорђевих устаника. У селу постоје рушевине старе цркве непознатог
светитеља.

78. ДРСНИК код Клине – Ово је веома старо насеља. Изнад села су остаци старог
града који чак помиње и Константин Порфирогенит у свом ,,Спису о народима,, Ту
се помиње под именом Достиник а под садашњим именом спомиње се у време Стефана
Првовенчаног. У селу постоји црква Св.Петке. Осим ње у селу постоји и црквиште
на месту које се зове Ћелије.

79. ДУБОКИ ПОТОК у Ибарском Колашину – Овде је у 14.веку подигнута Богородичина
црква. Од њене изградње до данас важи за најугледнији манастир у тој области.
Више пута је рушена и обнављана. О једној обнови из 18.века постоји лепо
предање које каже: Неки калуђер бежећи испред Турака и Арбанаса донео је са
собом руку Св.Николе из манастира Пећке патријаршије. То је побудило сељане
Дубоког потока да обнове цркву а рука постане реликвија. 1901.године Друштво
Књегиње Љубице је поклонило и тајно доставило звоно које се тамо налази и
данас. Између два рата црква је поново темељно изграђена.

80. ДУЉЕ код Суве реке – ово је данас чисто Шиптарско село. Помиње се у повељи
из 1348.године као Духље. Већ крајем 19.века овде је било 16 албанских и 4
српске куће. Данас нема ниједног Србина овде. У селу постоје рушевине цркве
Св.Спаса и цркве Св.Петке.

86. ЗАГРАДСКА ХОЧА код Призрена – некада српско
данас шиптарско село. Први пут се помиње 1348.године. Село је имало цркву
Св.Николе која је до 17.века потпуно разрушена. У брдима изнад села постојала
је у пећинама испосница.

87. ЗАТРИЧ код Ораховца – Данас је ово чисто шиптарско село. Усмено предање
тамошњих Албанаца каже да је село добило име по неком Србину Затри чије се
потомство затрло од неке болести. Последњих пет српских породица је под
присилом Шиптара побегло из овог села почетком 19.века у оближње српско село
Зочиште и од тада овде више нема Срба. У центру села поред џамије су остаци
старе цркве. Изнад села су остаци старе тврђаве Затрича.

88. ЗВЕЧАН код Косовске Митровице – Звечан је византијски и српски
средњевековни град изнад рудника Трепча. Ту се у 12.веку већ налазила црква Св.
Ђорђа. У овој цркви се Стефан Немања са својом војском помолио Богу пред битку
код Пантина 1169.године. Црква је имала велику припрату која је служила за
саборе. Испод утврђења налазила се црква Св.Димитрија коју је 1315.године краљ
Милутин даровао Бањској. По тој цркви и цело насеље испод Звечана добија име
Митровица (данас подељена на српски мањи и албански већи део). Звечан је данас
етнички српски градић.

89. ЗЛАШ код Приштине – Помиње се 1455.године у турском ису где је наведена
Лукина црква са једном кућом. Последњи пут манастир се спомиње 1487.године.

90. ЗЛИ ПОТОК код Драгаша – Помиње се у Душановој повељи из 1348.године. У
истој повељи се спомиње и оближње место Страторје где је по предању био логор
царске коњице. По ису из 1455.године имало је 10 српских кућа. У селу је
постојала црква Преображања. Село је данас насељено Горанцима.

96. ЈЕЛАКЦЕ код Лепосавића – Помиње се 1315.године у повељи
Милутина Бањској. Претпоставља се да је ово оно Јелакце где је архиепископ
Данило Други подигао сјајан двор са црквом Св.арханђела Михаила. Године 1395. књегиња
Милица ову цркву дарује руском манастиру Св.Панталејмона. Данас у селу постоје
неиспитани остаци неке старе цркве која би могла бити она о којој говори
предање.

97. ЈОШАНИЦА код Лепосавића – Први пут се спомиње 1315.године. На брегу изнад
села су остаци цркве Васкресења Христовог. Около је и старо српско гробље. Осим
тога ту се налазе и крајпуташи четворице погинулих српских хероја из Првог
светског рата и ово је заштићено законом.

98. ЈУНИК код Дечана – Данас је ово шиптарско село, једно од најозоглашенијих
терористичких места у ком је постојао чак и логор за мучење Срба. По локалној
албанској традицији све албанске породице овог краја воде порекло од братства
Стефановића из које потиче и други игуман манастира Дечана Данило. По тој
породици име је добила и сеоска Степан махала. У доба Турака био је средиште
среза. Крајем 19.века руски конзул је забележио да у Јунику има још 25 српских
староседелачких породица. У Степан махали још увек постоје остаци српског
црквишта и гробља. Између два светска рата овде је било 200 црногорских кућа а
већ након другог светског рата само једна.

99. КАБАШ КОРИШКИ код Призрена – У средњем веку село се звало Свети Петар по
Петру Коришком. Под тим именом познато је 1316.године. У другој половини
15.века познато је и име Петрова црква. У 19.веку Турци мењају име села и
називају га Хамидије по султану Хамиду. Међутим данас је преовладао албански
назив Кабаш који су селу дали албански досељеници из истоименог села у
Албанији. Овде постоје и остаци српских цркви: Црква Пресвете Богородице у
народу позната као црква Св.Јелене сестре Петра Коришког. Она је такође била
испосник а пошто је умрла пре брата он је сахранио на месту где се налази ова
црква. Осим тога у Кабашу постоје остаци цркве у Лука махали на источном рубу
села, као и остаци цркве Св. Богородице на брду Чукаљу.

100. КАМЕНИЦА код Лепосавића – У ису из 1463.године у
три засеока живеоло је око 50 српских породица. Овде се налазе остаци цркве са
конаком, звоником и бунаром.

105. КОРИША код Призрена – Први пут се помиње 1348.године. У селу су остаци
неколико верских објаката: цркву св. Петра подигао је хиландарски старац
Григорије. По завршетку градње цркву је 19.маја 1343.године даровао цару Душану
за привремено седиште митрополита који ће руководити градњом манастира Св.
Арханђела. 1885.године Турци су срушили ову цркву и од њеног материјала
саградили џамију и школу у Кориши. Обновљена након балканских ратова и
ослобођена али је Албанци руше у току Првог светског рата, затим опет обновљена
између два рата да би је шиптари у Другом светском рату коначно потпуно
разорили. Осим ње постоје остаци и цркве Св.Николе у којој је 1860.године
пронађена повеља цара Душана којом оснива манастир Св.Арханђела. Ту су остаци и
цркава Св.Ђорђа и Покрова Пресвете Богородице. Најзначајнији верски објекат у
Кориши је манастир св. Марка Коришког. Према подацима црква манастирска је
саграђена 1467.године и манастир није диран за време владавине Турака а са
звоника ове цркве огласила су се прва звона по ослобођењу призренског краја од
Османлија. Једно време манастир је запустео. 1858.године руски конзул је
записао да манастир служи као стаја за козе локалним Албанцима. У овој цркви се
чувао и чувени призренски препис Душановог законика за који се сматра да је
највернији оргиналу а данас се налази у Народном музеју у Београду. За време
Првог светског рата манастир је спаљен и опљачкан. Ове злочине је починио
чувени прогонитељ Срба Рустем Кабаш. Он је у манастиру у Првом рату затекао
српску јединицу са 60 бораца којима је дао бесу да ако се разоружају да им неће
ништа. Када су га послушали он их је побио. Сведоке овог злочина двоје стараца
из манастира је бацио низ литицу а среског начелника са децом убио. Злочини су
настављени и између два рата, за време другог светског рата, као и
комунистичкој ери.

106. КОШ код Истока – Први пут се спомиње
1314.године као гранично село Србије. У турском катастарском ису из 1458.године
записано је да у њему живе Срби и то око 60 породица. У Кошу су постојале две
цркве које су по предању биле посвећене Св.Богородици и Св.Николи. Исто предање
каже да се у шумици изнад села некад налазио манастир који је срушен а уместо
њега двадесет километара источно је саграђен познати Девич. Данас у селу
постоје два црквишта. Године 1969. житељи Коша су на брегу подигли нову цркву
коју су посветили св.Лазару Српском.

107. КРАЈНИ ДЕЛ код Новобрдске Криве реке – Данас је ово село код Каменице
насељено Шиптарима. На месту које се данас зове Селиште постојало је насеље о
коме се не зна ништа чак ни у усменом предању. У турском ису село се помиње као
Кранидол, а село је већ тада било пусто осим манастира Св.Луке у ком је још
било монаха. Албанци почињу да га насељавају у 19.веку.

114. ЛЕОЧИНА код Србице – Помиње се 1314.године. По ису из
1485.године било је подељено на горњу и доњу област и имало је 62 српска
домаћинства. Ту постоји средњевековна црква Светог Јована која је саграђена у
14.веку, а обновљена у 16.веку. Данас је законом заштићена. У селу се такође
налазе остаци Калуђерске цркве из 14.века.

115. ЛЕПОСАВИЋ град – Ово је најсевернија косовска општина. Усред насеља је
остаци од цркве Успења свете Богородице. Друга црква посвећена празнику Цвети
страдала је у другом светском рату када су на њеним рушевинама Немци и Руски
белогардејци на њој саградили бункер. Данашња лепосавићка црква сазидана је
1935.године на њеним темељима. Посвећена је Распећу Христовом, а у народу је
познатија као Велики петак.

116. ЛЕШАК код Лепосавића – Први помен је 1395.године када га је књегиња Милица
поклонила Св.Пантелејмону. Зна се да је овде био познати рударски крај. Између
два рата на старом црквишту овде је саграђена нова црква која је оштећена у
земљотресу 1980.године.

117. град ЛИПЉАН – налази се у средишњем делу Косова поља.Ту је некада
постојала и византијска насеобина Лепенион где је била раскрсница путева и
седиште епископије. У Липљану постоје остаци две веће цркве. Црква Ваведења
сазидана је пре 1331.године. 1441.године и падом Новог брда и ова црква је
спаљена. О том страдању сведочи запис урезан у апсиди. Иначе саграђена је на
темељима византијске базилике. Друга липљанска црква посвећена је хришћанским
мученицима Светом Флору и Лавру са Косова који су страдали у 2.веку. Ова црква
је саграђена у 20.веку.

118. ЛИСОЦКА код Новобрдске Криве реке – Село је било насељено српским житељима
Кршљанцима о чему сведочи назив места Кршљанит, као и остаци старог српског
гробља које се зове Јованово, те рушевинама старе цркве. Албанци су се почели
досељавати 1750.године.

119. ЛОЋАНЕ код Дечана – налази се у долини Лоћанске Бистрице. Први пут се
помиње 1330.године када је село имало 63 српске куће. Већ 1485 тај број се
знатно смањио на 39 српских и 3 муслиманске куће. А 1879.године руски конзул у
Призрену затиче само 25 српских породица. У селу је била сачувана једна кућа
брвнара за коју је важило да је једна од најстаријих у Србији. Легенда каже да
је баш из те куће пренета ватра мајсторима који су почели да граде Дечане. Кућа
је законом заштићена.

120. ЛУЧКА РИЈЕКА у Метохији – спомиње се 1762.године.
У селу постоји старо црквиште на српском гробљу. Данашња црква сазидана је на
темељима старе.

126. МУШУТИШТЕ код Суве реке – Налази се у Призренском
Подгорју под планином Икона. Први сачувани писани помен о Мушутишту је из
1315.године. У селу постоји неколико верских сакралних објеката: Црква
Богородице Одигитрије саграђена је 1315.године као задужбина дворског управника
државних добара Драгослава и његово породице. На натпису изнад врата види се да
је црква саграђена за годину дана. Ова црква спада у једну од најлепших
представница уметности из времена Стефана Милутина. Осим ње на брду се налази
манастир Св.Тројице – Русиница који је основан 1465.године. Ту је била вредна
збирка рукописних књига из времена од 14 до 18 века. Данас је Русиница женски
манастир. Од 1968.године Шиптари често нападају манастир и узнемиравају
сестринство а за та дела никада нису кажњени. Изнад манастира постоји неколико
испосница. У околини села се налазе остаци још 8 мањих цркви.

127. МУШИНИКОВО код Призрена – Ово је српско село под Шар планином. Први пут се
помиње 1465.године када се помињу Срби из ,,Мучникова,, Има цркву Св.Апостола
Петра и Павла која је живописана 1564.године. Предање каже да је она саграђена
на темељима храма из 14.века. Осим ње постоји и црква Св.Николе код месног
гробља. Подигнута је у 16.веку.

128. НАКЛО код Пећи – село Накло се налази у области Хвосно у Пећком пољу. Први
пут се помиње 1220.године када га је Стефан Првовенчани даровао Жичи. По турском
катастру из 1485.године имало је 12 српских и 2 муслиманске куће. У селу
постоје остаци старе цркве која је вероватно била посвећене Јовану Крститељу а
на темељима ове цркве сељаци су изградили нову 1985.године. На месту које се
зове Наклански дубови на 200 метара од села налази се група брестова са десне
стране пута. Према усменом предању тим путем је наишао једанпут и Св.Сава. Како
је била врућина а нигде није било хлада светитељ је прекрстио штапом и ту су
одмах никли ови брестови.

129. НЕШЕЦ код Призрена – Ово је сада шиптарско село у
долини Дрима. Први пут се помиње 1348.године у повељи Душана Силног а тада се у
њему налазио летњиковац тј. летњи дворац српског цара који се звао Рибник. На
приватном имању једног Шиптара постоје остаци од старог црквишта.

130. НЕЦ код Ђаковице – Ово село нема помена у историји (бар не за који ја
знам). Овде је уврштен због цркве коју су Срби и Црногорци саградили
1920.године али су је балисти и фашисти спалили и до темеља срушили
1941.године, а село заувек унитштили.

136. ПАЛАТНА код Подујева – налази се у горњем Лабу а овде
су по предању српски владари средњег века имали своје палате по чему је село и
добило име. У турском по-пису из 1455.године у Палатни је записано 8 српских
породица. Десет километара северно од села код изворишта Лаба стоје остаци
летњиковца Врхлаб који је утврдио краљ Милутин.

137. ПАЛИВОДЕНИЦЕ код Качаника – У селу постоји старо црквиште а оно се први
пут помиње у турском земаљском ису из 1455.године

138. ПАНТИНА код Вучитрна – налази се на левој обали Ситнице. Добило је име по
чувеној бици код Пантина из 1173.године у којој су се борили Византијци и Срби
предвођени Стефаном Немањом. 1384.године село је цар Душан поклонио својој
задужбини. По турским подацима 1455.године овде је било 55 српских кућа. Постоје
остаци старе цркве и гробља.

139. ПЕЋАНЕ код Суве реке – Први пут се помиње као
српско село 1348.године а у осамдесетим годинама 18.века руски конзул је овде
затекао само једну српску породицу. Имало је стару цркву која је подигнута
1451.године као задужбина непознатог ктитора. Живопис је постојао до 19.века
када се свод спровалио. Бифору су Шиптари скинули и уградили на своју кулу.
1979.године приликом оправљања куле тај прозор је ,,случајно,, поломљен. Данас
у овом селу више нема Срба.

140. ПЛАЈНИК код Драгаша – Ово је данас етнички чисто шиптарско село али у селу
су сачувани словенски топоними. На брежуљку изнад села постоје остаци српске
цркве.