Golden Homolje Set za ispiranje zlata

Autor Tema: Приче из Великог рата: Последњи син  (Pročitano 1326 puta)

Na mreži Max

  • Opšti urednik
  • Heroj
  • *****
  • Poruke: 712
  • Ugled: +81/-0
Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete


Предвечерје. Ниско сунце стоји на заласку. У логору је нешто већа живост. Завршени часови теорије и обуке, и војници се већ припремају за вечеру. Одједном, негде у близини јекну страховит врисак и страшно се пренесе до нас. Војници се у недоумици погледаше, окрећући се страни откуда је врисак дошао, а затим потрчаше тамо.

Пришао сам ближе. Запевка и нарицање су се могли јасно разабрати:

„Куку, мени, оцу ојађену!
Куку мајци, што сина не виде!
Куку сеји, брата да загрли!“

Прогурах се кроз војнике и нађох се поред оне гомиле камења. Тамо на тој истој гомили, седео је војник из моје чете, Дамњан Равништанац, и гласно нарицао. Био је гологлав. Проседа коса расула се по високом челу а из надувених очних капака одвајају се тешке сузе и теку преко мршавог избораног лица. Његова запевка леди срце у грудима.

„Куку сине, куку ранитељу!“

„Дамњане, брате, шта је?“ – запитах, а сам осећам како ми глас дршће од плача и како сузе хоће да ме угуше.

„Ох, несрећа гос’н поручниче!… Велика несрећа и јад мој!… Јао мени сињем кукавцу. И последњег сина сам изгубио – мог Богдана, мог јунака и јединца… Куку, куку, мени!…“

„Али за име божје, где и како?“

„Тамо… Тамо… У гробници нашој, на Виду је још ономад, а мени јађенику ни речи, синовац дочуо“ – и он показа на војника који је стајао више њега и тупо гледао у земљу, – „И дошао да ми црне гласе донесе, јао мени тешком несрећнику! Зашто ми не дадоше да га бар последњи пут видим и загрлим?“, завапи Дамњан и руком обриса мутне очи.

„Тројицу сам имао – три сина, три сива сокола… И сви су ми тићи одлетели. Најмлађега погубише Швабе кад оно први пут поробише Подриње, средњега – регрута, нестало у Албанији… Трпео сам и ћутао, мислећи да је Богу доста данка из моје куће, али, ето, није било доста! Смрт ми одузе и првенца мога, мог Богдана, мог златног јунака! Чујеш ли гос’н поручниче? Сви су од мене отишли, сад сам остао сам, потпуно сам… Доста је и краљу и држави, је ли да је доста?“ – заврши Дамњан страшно.

„Куку, сине, што нас ти остави,
Што остави црну матер твоју,
И што сеју без брата јединог!“

(Силвија Ђурић и Видосав Стевановић, „Голгота и васкрс Србије 1915-1918“, БИГЗ, Београд, 1986.)
Извор: Приче из Великог рата
« Poslednja izmena: 10.12.2015. 17:53 Max »
Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete