Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se
registrujete ili
ulogujete14.
U sagama se mogu naći i podaci da su Vikinzi doplovili i do Severne Amerike, mada tome niko nije poklanjao neku veću pažnju više od sedam vekova. Razvoj nauke a posebno arheologije, kao i buđenje interesovanja za prošlost u XIX i XX veku, uticale su na to da tvrdnje u sagama prestanu da budu samo proizvod puke mašte. Iako je veliki broj naučnika verovao da su Vikinzi zaista otkrili severnu Ameriku, nedostajali su im dokazi kojima bi potkrepili svoje teorije.
Početkom sedamdesetih godina XX veka, norveški istraživač Helge Markus Ingstad otkrio je u severnom delu Njufaundlenda ostatke vikingškog naselja, koje je odgovaralo opisima iz saga, što je potvrdilo Ingestadovo mišljenje da su Vikinzi doplovili do Amerike nekih pet stotina godina pre Kolumba.
„Saga o Grenlanđaninu“ i „Saga o Eriku Crvenom“ pružaju dve verzije o otkrivanju zemalja koje leže iza Grenlanda. Većina naučnika smatra da je „Saga o o Grenlanđaninu“ pouzdanija.
Prema „Sagi o Grenlanđaninu“, obale Severne Amerike je sasvim slučajno otkrio izvesni Bjarni Herjulfson. U leto 986. godine, Bjarni se uputio iz Norveške, s robom koju je namenio svome ocu na Islandu. Međutim, na Islandu je saznao da je njegov otac otišao s Erikom Crvenim na Grenland. Bjarniju nije preostalo ništa drugo nego da krene za ocem na Grenland.
Plovidba je u početku protekla dobro, ali četvrtog dana je nestalo vetra i spustila se neprozirna magla. Takvo vreme potrajalo je sledeća tri dana, tako da putnici nisu više znali gde se nalaze. Kad se najzad magla digla i sunce pojavilo, razapeli su jedro i uskoro dospeli u blizinu nekog kopna. Kad su prišli bliže, ugledali su šumovite brežuljke. Nastavili su ka severu i nakon dva dona ponovo naišli na kopno. Ovoga puta su ugledali ravničarski predeo obrastao šumom. Posada je želela da se iskrca na obalu i potraže vodu i hranu, ali im je Bjarni zabranio, rekvši: „Imamo dovoljno i vode i hrane“. Tako su nastavili dalje i nakon tri dana po teći put ugledali kopno. Sada su imali pred sobom planinsko kopno prekriveno ledom. I ovaj put je Bjarni zabranio iskrcavanje. Tako je, iz ne baš posve jasnih razloga, prokockao jedinstvenu šansu da bude prvi Evropljanin koji je kročio na tlo Amerike.
Na kraju je Bjarni krenuo natrag i bez nekih većih problema stigao na Genland, tamo gde je živeo njegov otac, i tu se nastanio.
15.
Bjarni nikad nije krenuo da opet vidi nepoznatu zemlju. Umesto njega, to je učino Leif Erikson, sin Erika Crvenog. On je kupio Bjarnijevu lađu i sakupio posadu od 34 čoveka — iskusnih i hrabrih pomoraca. Leifova želja je bila da ekspediciju predvodi njegov otac, koji je imao veliko iskustvo u putovanjima morem. Iako nije bio baš oduševljen, Erik Crveni je na kraju pristao na nagovaranje. Međutim, slučaj je hteo da se, idući ka brodu, Erik povredi pri padu s konja, što je smatrao rđavim predznakom, te je odlučio da odustane od putovanja, a Leif je morao da preuzme vođstvo ekspedicije.
Leifova ekspedicija je najpre stigla do zemlje koju je Bjarni poslednju otkrio. Kada su se iskrcali, nisu uopšte bili oduševljeni predelom — neplodno tlo i lednici u svim pravcima. Leif je ovoj zemlji dao ime Heluland — zemlja pljosnatih stena. Iako se većina naučnika slaže da se Leif iskrcao negde na južnom delu Bafinove zemlje, neki ipak kažu da bi to mogao da bude Labrador ili Njufaundlend.
Nezadovoljna izgledom Helulanda, Leifova ekspedicija je krenula ka drugom kopnu o kome je Bjarni govorio. Ova zemlja bila je izrazito pitomija od prethodne, zemljište je bilo nisko i pošmljeno, sa belim peščanim plažama. To je bio razlog što je Leif nazvao ovu zemlju Markland — zemlja šuma. Po mišljnju naučnika to je mogao da bude Labrador, Njufaunlend ili čak Nova Škotska. Ipak su nastavili put dalje i kroz neka dva dana ugledali su novo kopno. Pristali su uz ostvo prekriveno bujnom travom, koje je ležalo severno od nekog rta. Na ostrvu se nisu dugo zadržali; krenuli su dalje uz kanal između ostva i rta, da bi ubrzo zašli u tok neke reke. Reka ih je dovela do jezera, gde su na obali sagradili najpre privremeno sklonište, a potom bolju i čvršću kuću (Leifsbudir — Leifova kuća), jer su odlučili da na tom mestu provedu zimu.
Jednog dana, Leif je primetio da nedostaje jedan član njegove verne družine — Tirkir, koji je bio German. Leif je bio posebno zabrinut jer je Tirkira smatrao svojim poočimom. Ali pre nego što su stigli da organizuju potragu, Tirkir se pojavio. Bio je vidno uzbuđen; tvrdio je da je našao vinovu lozi i grožđe! Niko mu nije odmah poverovao, ali ih je Tirkir ubedio da tačno zna o čemu govori — tim pre što potiče iz zemlje u kojoj se spravlja vino.
Zagonetka o tom grožđu ni do danas nije rešena, bar ne na zadovoljavajući način. Naučnici su davali mnoga objašnjenja, od toga da je reč „grožđe“ pogrešno prevedena i da treba da glasi „trava“, do toga, kako neki misle, da je nekada grožđe uspevalo čak i u tako udaljenim oblastima na severu, a da se kasnije klima znatno promenila. Bilo kako bilo, Leif je nazvao ovu zemlju Vinland — zemlja vinove loze. Naučnici danas veruju da se Vinlad nalazio negde između Njufaundlenda i Long Ajlanda.
Na povratku na Grenland, Lejf je spasao izvesnog norveškog prognanika koji mu je dao nadimak Leif Srećni.
16.
Oko 1002. godine, Leifov brat Torvald iznajmio je lađu i zaplovio ka Vinlandu. Sam Leif nije mogao da mu se pridruži, jer je imao neodložnih poslova na Grenlandu. Totvald je bez nekih većih problema našao Leifsbudir, gde su proveli zimu. U proleće su krenuli u ispitivanje obližnjih ostrva, ali izuzev jednog drvenog trapa za žito u obliku košnice, nisu otkrili nikakvih drugih znakova o nastanjenosti ostrva.
Sledećeg leta, Torvald je nastavio istraživanja, prateći obalu, uputio se najpre na istok, a zatim na sever. Zahvaćena jakom olujom, njegova lađa se nasukala na jedan rt i pri tom je slomila kobilicu. Vikinzi su ovo mesto nazvali Kjalarnes — rt brodske kobilice. Tu su ostali sve dok nisu popravili lađu.
Nakon popravke lađe, nastavili su put prema istoku sve do ulaska u neki fjord, gde su se iskrcali. Torvaldu se toliko dopalo to mesto da je saopštio svojim ljudima da će baš tu da sagradi svoj dom. Nažalost, tu svoju želju nije nikada ostvario. Naime, ubrzo su Torvaldovi ljudi naišli na jednom sprudu na tri čamca od životinjskih koža (kanua); ispod svakog čamca ležala su po tri čoveka u dubokom snu. Bez razmišljanja, oni su ih sve pobili, osim jednog, koji je uspeo da pobegne sa svojim kanuom. Opisujući ove ljude, Vikinzi su upotrebili reč „skreling“, što u sagama znači urođenik. (To su mogli da budu Indijanci-Algonkinjani, po mišljenju poznatog francuski istraživača Žaka Kartijea (1491. — 1567.), kad je primetio naviku američkih Indijanaca da se na putu odmaraju ispod prevrnutih čamaca.).
Vikinzi su nastavili je nastavila sa istraživanjem unutrašnjosti kopna, sve dok, kako kaže saga, nisu zaspali od umora čvrstim snom. Iz sna ih je prenula jaka graja koja je dolazila s druge strane fjorda. Urođenici su pristizali u svojim kanuima u velikom broju. Svojim strelama gađali su Nordijce, a zatim se brzo povukli. Jedna od strela je smrtno ranila Torvalda koji je umirući zatražio od svojih ljudi da ga sahrane na mestu na kojem je želeo da sagradi svoj dom. (Izvesni danski arheolog našao je 1950. godina na Grenlandu, među ostacima neke farme, vrh strele kakvu su upotrebljavali Indijanci. Uskoro su neki naučnici zaključili da je baš to strela kojom je ubijen Torvald. Oni čvrsto veruju da su je na Grenland doneli Torvaldovi pratioci.).
Treći Erikov sin, Leifov i Torvaldov brat — Torstejn, kada je saznao za Torvaldovu smrt, rešio je da otplovi za Vinland i donese bratovljevo telo na Grenland. Ali kako jake bure nikako nisu dozvoljavale da napusti vode Grenlanda, odlučio je da provede zimu u jednom grenladskom naselju. Neka zaraza pokosila je mnoge iz tog naselja, uključujući i Torstejna.
17.
Negde u leto 1005. godine, na Grenland je stigao trgovac sa Islanda Torfin Karlsefni. On se sprijateljio sa Leifom Eriksonom, i već sledeće zime se oženio sa Torstejnovom udovicom Gudrid. Upravo je Gudrid bila ta koja je nagovorila Karlsefnija da krene na put za Vinland. Otplovili su za Vinland vodeći sa sobom 65 muškaraca, 5 žena i nešto stoke. Lako su našli Leifsbudir, a istovremeno i nasukanog kita koji ih je obilno snabdeo mesom i uljem. Prvi susret sa domorodcima — Skrelinzima ptošao je veoma dobro; Skrelinzi su menjali krzna za hranu, a zatim su otišli svojim putem. Jedina neprijatnost je bila ta što je Skrelinge uveliko preplašio bik, kojeg su naseljenici poveli sa sobom.
Ipak, Karlsefni nije mnogo verovao domorodcima, i naredio je da se oko kuće sagradi ograda od kolja. U međuvremenu je njegova supruga Gudrid rodila sina Snorija, za kojeg se danas veruje da je prvi Evropljanin rođen na američkom tlu.
Druga poseta Skrelinga nije prošla tako glatko kao prva. Skrelinzi su pokušali da ukradu Vikingško oružje, što je dovelo do zategnute situacije. Treći susret Vikinga i Skrelinga se već pretvorio u daleko ozbiljniju bitku. Karlsefni je tada odlučio da napusti Vinlad; shvatio je da neprilike sa domorocima mogu da budu mnogo veće od pogodnosti koje im pruža ova zemlja. Uskoro su se ukrcali na brod i vratili na Grenland.
Sledeći inicijator putovanja u Vinland bila je žena — Frejdis, kćerla Erika Crvenog, sestra Leifa, Torvalda i Torstejna. Ona je ubedila dva brata poreklom iz Norveške, Helgija i Finbogija, da sa njom i njenim mužem otplove do Leifsbudira.
Kolonisti su bez nekih većih problema stigli na odredište, gde je Frejdis uz pomoć supruga sagradila kuću na obali jezera. Nedaloko odatle, dva brata Norvežanina podigli su dom za sebe. Nažalost, jednog dana došlo je do teške svađe između dve porodice. Frejdis je reagovala surovo. Nagovorila je muža da pobije Norvežanine i njihove ljude, a nakon toga je uzela sekiru i lično se pozabavila njihovim suprugama. Nakon toga, u rano proleće, Frejdis se sa suprugom vratila na Grenland.
18.
Prema manje pouzdanoj „Sagi o Eriku Ctvenom“, jer je njen autor znatno više puštao mašti na volju, opisano je i putovanje Torfina Karlsefnija. Po toj verziji, Karlsefni je sledio već poznati kurs do Leifsbudira. Ploveći tako naišao je na kobilicu nekog broda na mestu nazvanom Kjalarnes — rt brodske kobilice. Daleko na jugu videli su obale sa naizgled beskrajnim plažama, kojima su dali ime Furdustrandir — čudesne plaže.
U Leifsbudiru su se neznatno zadržali; nastavili su put za zemljom na koju niko od prethodnika nije polagao pravo. Na jednoj obali, s namerom da ispitaju okolinu, iskrcao se bračni par iz Škotske, Hake i Hekja.Nakon nekoliko dana, oni su se vretili noseći sa sobom klas divlje pšenice. Na to je ekspedicija uplovila u jedan od mnogih zaliva, sa brojnim potocima. Mesto je nazvano Straumsej —ostrvo potoka.
Prva zima na ovom mestu bila je izuzetno oštra, pogotovo što ništa nisu učinili da se za nju pripreme. Zato je desetak kolonista odlučilo da se vrati na Vinland, ali ih je zahvatila bura i odnela daleko — sve do Islanda, gde su ih stanovnici ostrva pretvorili u robove.
Ostali su krenuli na jug i privremeno se nastanili na mestu zvanom Hop. Jednog jutra ugledali su desetak kanua koji su se približavali. Urođenici su mahali toljagama, s kojima su mahali kroz vazduh, izazivajući pomalo jeziv zvuk. Međutim, kada su se iskrcali, neko vreme su zapanjeno buljili u Nordijce, a zatim su odveslali dalje.
Vikinzi su proveli zimu na Hopu, gde je klima bila vrlo blaga. Jednog prolećnog dana ponovo se pojavila manja flota kanua. Skrelinzi su došli da bi trampili krzna i kože za crvenu tkaninu, koju su po svemu sudeći veoma cenili. Međutim, bik koji je pripadao jednom od Karlsefnijevih ljudi, počeo je toliko snažno da riče, da su Skrelinzi napustli naselje u panici. (Domoroci nikada ranije nisu videli takvu životinju, jer rogate stoke u ovom delu američkog kontinenta nije bilo).
Nekoliko dana kasnije, Skrelinzi su se vratili sa ogromnom flotom kanua. Došlo je do strahovite bitke. Prema „Sagi o Eriku Crvenom“, naseljenike je spasla Frejdis. Naime, videvši njen mrki pogled i kako oširi mač na svojim grudima, preplašeni Skrelinzi su odlučili da se povuku.
Vikingška putovanja do američkog kontinenta trajala su sve dok su postojale njihove kolonije na Grenlandu. Vremenom je grenlandskih naselja bivalo sve manje i manje. Zapadne grenlandske naseobine su se održale nekih 350 godina, a istočne nešto duže. Sasvim je verovatno da su tokom tih nekoliko vekova neki trgovci i pomorci bili prinuđeni da zbog nevremena skrenu s kursa i doplove do Amerike. Isto tako je verovatno da su Grenlanđani morali često da plove do Marklanda radi građe, pošto su potrošili sve svoje, inače oskudne zalihe drveća.
Era Vikinga trajala je samo nekih 300 godina, od kraja VIII, odnosno od 793. godine, kada počinju intenzivniji vikingški napadi na Britanska ostrva i obale Severozapadne Evrope do sredine XI veka, kada je završeno pokrštavanje nordijskih zemalja — Danske, Norveške i Švedske, i njihovo pretvaranje u centralizovane monarhije, čime postaju sastavni deo „civilizovanog“ hrišćanskog sveta. Mnogi istoričari uzimaju 1066. godinu, kao kraj vikingške ere. Te godine poginuo je norveški kralj Harald Sigurdson, nazvan Hardrada („strogi savet“ ili „težak vladar“) u bici kod Stamford Bridža, u pokušaju osvajanja severne Engleske. Harald je nazvan „poslednjim vikingškim kraljem“ ili „poslednjim velikim Vikingom“, jer nakon njegove smrti nije bilo daljih vikingških osvajanja.
Vremenom su se Vikinzi integrisali i utopili u okolne narode; njihovo traganje za mestom pod suncem bilo je završeno.
Marko Krajšić
