Golden Homolje Set za ispiranje zlata

Autor Tema: Tragičan nesporazum  (Pročitano 1449 puta)

Van mreže marko313

  • Stariji član
  • ****
  • Poruke: 455
  • Ugled: +60/-0
  • Pol: Muškarac
Tragičan nesporazum
« poslato: 03.02.2014. 11:47 »
Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete


Čitavih pet vekova pre Kolumba neustrašivi normanski ratnici Vikinzi stigli su do Amerike s namerom da tu ostanu. Njihov plan pokvario je jedan — bik.
     
Dim se dizao iz sredine grubo sagrađene velike kolibe od naboja i pritiskivao vazduh kao težak oblak. Uprkos dimu ljudi, žene i deca pribijali su se uz vatru rizikujući čak i da se oprlje.

Ponekad bi se i posvađali kad bi im se učinilo da je neko “uzeo” veći deo toplote, ali te svađe nisu trajale dugo: svi su želeli da čuju svaku reč od onoga što se pričalo.

A pričalo se, ko zna po koji put, o divnoj zemlji koju je našao Lif, sin starog poglavice Erika Crvenog, i koja je mnogo lepša od Grenlanda gde su sada oni živeli.
     
ZEMLjA VINOVE LOZE

Deset dana pre toga Lif je na svojoj galiji otplovio na onu stranu sveta na kojoj sunce zalazi, tamo gde je trgovac Bjarni Herjulfson prvi ugledao nepoznatu zemlju. Lif je istražio jedan deo te zemlje, a kad se vratio pričao je da u njoj ima svega što bi jedan normanski zemljoradnik poželeti mogao. Ne samo da je bila nenastanjena i da je u njoj trave u izobilju, već je klima toliko blaga da čak raste i vinova loza.

Lif je toj zemlji dao ime koje je kao magnet privlačilo Normane sa Grenlanda, željne toplote i sunca. Nazvao ju je Vinland — Zemlja Vinove Loze.

Čitave zime ljudi su se dogovarali da li da krenu u Vinland, u nepoznato, ili da ostanu na surovom Grenlandu. U svakoj grupici koja bi o tome povela razgovor mogao se videti Torfin Karlsefni, trgovac sa Islanda, koji je tu zimu provodio na Grenlandu. I odlučio je: vredi rizikovati i krenuti u novu zemlju gde ima toliko šuma i doneti odande šumsku građu za koju bi od normanskih naseljenika na Grenlandu mogao dobiti skupocena krzna. A zatim se vratiti na rodni Island, prodati krzna i ostatak života proživeti kao bogat čovek.
     
Kada se čulo da trgovac Torfin namerava da svojim knorom (brodom) krene prema obećanoj zemlji Vinlandu, mnogi su poželeli da pođu s njim — neki od njih i da zauvek tamo ostanu.

Čim je granulo proleće, iz male grenlandske naseobine Eriksfjord (danas Tunugdliarfik) krenula su tri broda sa 160 muškaraca i nekoliko žena i dece. Poveli su sa sobom i nešto stoke. Bili su to prvi Evropljani koji su kao kolonisti krenuli u Ameriku. Jer, kasnije je utvrđeno da je Vinland deo američkog kontinenta.

Nekoliko dana plovila je mala flota prema zapadu “na onu stranu gde sunce zalazi i gde se u moru kupaju sve zapadne zvezde”. Uskoro su putnici prispeli do “kamenite zemlje!” Ogromne sive stene pružale su se prema unutrašnjosti kopna gde su se u daljini dizale snegom pokrivene planine. Kasnije su Normani o toj zemlji govorili kao o Helur Landu — Zemlji Kamenih Gromada. Danas se smatra da je to bila ili Bafinova Zemlja ili obala Labradora.
     
ROĐENjE PRVOG DETETA

Podigli su jedra i dva dana i noći plovili su na jug a onda su ponovo pristali uz obalu. Ovog puta dočekale su ih guste, zelene šume pune zverinja. Taj kraj su nazvali Mark Land (Zemlja Šuma) ali ni u njemu nisu ostali. Zaplovili su dalje, prošli kraj jedne dugačke peščane obale i stigli u fjord gde je morska struja bila toliko jaka da su ga nazvali Straum Fjord (Fjord morske struje). I tu su se iskrcali. Dogodilo se to pre gotovo deset vekova, šest stotina godina pre no što su prvi iseljenici iz Engleske osnovali svoja naselja u Novom svetu.

Prva zima bila je surova i normanski naseljenici poumirali bi od gladi da more nije izbacilo na obalu jednog velikog kita. Tokom te prve zime rodilo se i prvo dete. Bio je to sin Torfina Karlsefnija, Snori.

Kolonisti su bili ubeđeni da još nisu stigli u Vinland, zemlju svojih snova, i zbog toga su odlučili da u proleće pošalju dva broda na dve razne strane da je traže. Prvi je krenuo lovac Torhal i to prema severu. I nikad ga više nisu videli. Torfin Karlsefni je prošao bolje: na jugu je našao pitomu i plodnu zemlju koju je nazvao Hop — Nada.
     
NEOBIČNI POSETIOCI
     
Idućeg proleća svi kolonisti preselili su se u Hop. Zeleni pašnjaci očekivali su njihovu stoku a guste šume obećavale su Torfinu Karlsefniju ispunjenje njegovih nada: da se obogati prodajom drvne građe. Naseljenici su bili presrećni što su našli zemlju, “mnogo topliju i plodniju čak i od Islanda i Skandinavije.”

Ali, uskoro su otkrili da oni nisu jedini stanovnici Hopa. Dve sedmice po njihovom dolasku Normani su jednog jutra našli svoj mali zaliv pun “čamaca od kože” u kojima su bili “ljudi crnpurasti i čudnog izgleda... grube i ružne kose”.

Verovatno su i domorocima — Indijancima, plavokosi i riđokosi Normani izgledali isto tako čudni i ružni.

Taj prvi susret sa “Skrelinzima” — kako su Normani nazvali svoje posetioce — završio se mirno: Indijanci su još iste večeri odveslali dalje. Vratili su se idućeg proleća i počeli da nude svoje proizvode u razmenu za normanske.

Trgovina se odvijala na obostrano zadovoljstvo i došljaci i domoroci mogli su da žive mirno da se nije dogodio jedan sudbonosni nesporazum.

Kolonisti su prvo bili začuđeni a zatim su se prestravili kada su jednog dana Skrelinzi počeli da viču i trče kroz njihovu naseobinu. Za Normane, navikle na stalno ratovanje, postojalo je samo jedno objašnjelje za ovako čudno ponašanje: napad. Povadili su mačeve, dograbili koplja i nasrnuli na Indijance.

Iako ih je bilo više, Skrelinzi su pobegli i ne pokušavajući da uzvrate udarce. Borba je bila završena za nekoliko minuta.

U OČEKIVANjU OSVETE
     
Tek kasnije su Karlsfenijevi ljudi doznali zbog čega su se Skrelinzi onako uznemirili. Bik jednog od kolonista, ugojen i presit od sočne trave, iznenada je nasrnuo na Skrelinge dok su se iskrcavali iz svojih kožnih čamaca. Indijanci koji nikad ranije nisu videli takvu životinju, jer rogate stoke u ovom delu američkog kontinenta nije bilo, strahovito su se uplašili: potrčali su da se sakriju u kolibe Normana a ne da ih zauzmu ili opljačkaju kao što su kolonisti poverovali.

Ali, nesreća se dogodila, krv je bila prolivena i mogla se očekivati osveta Skrelinga. Karlsefni je naredio da se celo naselje opaše odbrambenom ogradom od kolja i da se pripremi plan za odbranu. On i njegovi ljudi bili su sigurni da će se Skrelinzi vratiti, i to ne kao miroljubivi susedi.

Tri sedmice su kolonisti naizmenično čuvali stražu. A onda su jednog jutra ugledali “pravu reku čamaca koji su dolazili s mora”.

Ne sačekavši da vide s kakvim su se namerama Skrelinzi vratili, kolonisti su napali Indijance čim su se prvi od njih iskrcali na obalu.

NEPOBEDIVI SU POBEĐENI

Normani su smatrali sebe velikim i nepobedivim ratnicima. Oni su osvojili i opljačkali gotovo čitavu Evropu uništavajući sve pred sobom. Ali su sada udarili na sebi ravne. Navikli na borbe prsa u prsa, u kojima su zaista bili nenadmašni, potpuno su nespremni dočekali kišu od strela i kamenja što su ih Indijanci izbacivali iz praćaka. A novi čamci su pristizali i redovi Skrelinga stalno su se povećavali. Obala je bila prepuna “tamnokožih ljudi”. Pao je Torband Snorason a za njim još jedan kolonista. Ostali su pobegli s bojnog polja.

Na njihovu sreću Skrelinzi ih nisu gonili. Bilo im je dovoljno to što su pobedili. Ukrcali su se na svoje čamce i “vratili se na more”. Iza njih je ostao samo strah da se opet mogu vratiti.

Došla je i treća zima sa svim nedaćama koje donosi. Sitne svađe kojih je uvek bilo među kolonistima, postajale su sve ozbiljnije i žučnije a strah od novog napada Skrelinga sve veći. Kad je ponovo nastupilo proleće odluka je već bila donesena: treba se vratiti pre nego što se Indijanci pojave. Karlsefni je napunio svoje brodove drvetom, ukrcao koloniste i vratio se na Grenland. Tu je rasprodao sve što je imao i kao bogataš se vratio na Island.

Tako se završio prvi pokušaj Evropljana da kolonizuju Ameriku.

(Ovaj članak je napisan na osnovu islandskih legendi. Mada nema više sumnje da su Normani stigli do Amerike još oko 1.000. godine, znači gotovo pet vekova pre Kolumba, još se pouzdano ne može utvrditi na kom su se delu severnoameričkog kontinenta iskrcali. Smatra se da je to moglo biti negde između rta Koda, u današnjoj američkoj državi Masačusetsu, i Njufaundlenda. Na osnovu jedne nedavno pronađene stare normanske mape, takozvane Vindlandske karte, izgleda da su Normani dobro poznavali Hadzonov zaliv i predele oko ušća reke Svetog Lorenca.).

(Politikin ZABAVNIK)
« Poslednja izmena: 14.03.2014. 21:43 marko313 »