Golden Homolje Set za ispiranje zlata

Autor Tema: Pet vekova pre Kolumba Lejf Erikson otkriva Ameriku  (Pročitano 2174 puta)

Van mreže marko313

  • Stariji član
  • ****
  • Poruke: 455
  • Ugled: +60/-0
  • Pol: Muškarac
Pet vekova pre Kolumba Lejf Erikson otkriva Ameriku
« poslato: 05.02.2014. 15:07 »
Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete


Vikinški moreplovci s Grenlanda u nizu enspedicija osnivali su kolonije na nepoznatom kontinentu, ali se nijedna nije dugo održala. zašto? na to nauka još nije odgovorila.

Vikingški plemenski sud je 978. godine doneo ovakvu presudu: Ubio si, Torvalde, obuzet besom koji ti je pomutio um. Rođaci pokojnika ne traže tvoju krv, ali moraš da ispaštaš zbog greha! Ukrcaj se na tvoj „drakar“ i ne vraćaj se više u Norvešku!

Prznica Torvald pokorio se bez reči: s porodicom, nešto stoke, alata i namirnica ukrcao se na brod s aždajinom glavom na pramcu i iz dubokog fjorda zaplovio na maglom zastrto more.

Stigao je na Island na kojem su u ono vreme živeli prognani kao što je bio on. Zbog nezgodne ćudi ni grubi Islanđani nisu ga primili kao sadruga u surovom životu i on je uskoro umro, večito namrgođen i ćutljiv, daleko od ljudi.

Torvaldov najstariji sin Erik nasledio je očev nasilnički karakter, pa je zbog mnogih, često krvavih, sukoba sa vršnjacima, dobio nadimak „Crveni“. Erik Crveni je pogrešio kao i otac: u ljutoj svađi ubio je dva susedova sina. Uzimajući u obzir neke olakšavajuće okolnosti, plemensko veće ga je osudilo na trogodišnje izgnanstvo.

Pitajući se kuda da krene, Erik Crveni se setio priče koju je u detinjstvu za dugih polarnih noći, često slušao: pre mnogo godina je neki Gunbjorn, ploveći iz Norveške prema Islandu, zapao u oluju; vetar i talasi odvukli su njegov „drakar“ daleko na zapad. U trenutku kad se magla malo razišla Gunbjorn je ugledao nekakvo kopno, ali pre nego što je mogao da ga bolje razgleda, magluština ga je opet sakrila. Kad se oluja najzad stišala, Gunbjorn je, što je brže mogao, zaplovio nazad prema Islandu i ispričao ljudima da negde na zapadu postoji nepoznata zemlja.

— Idem da tražim zemlju koju je video Gunbjorn! — odluči nemirna, radoznala, avanturistička Erikova krv. — Možda je to ljubaznija zemlja od ove islandske?
     
NA ZELENOJ ZEMLJI
     
Erik Crveni je sakupio družinu od dvadesetak smelih i radoznalih i otisnuo se na more prema zemlji iz Gunbjornove priče. Posle nekoliho dana plovidbe ugledao je nepoznatu zemlju: okomite ledene litice o koje su se lomili talasi. Njegov „drakar“ nije mogao ni da se približi belom kopnu.

— Na jug! — zapovedio je razočaranim saputnicima. — Negde ćemo moći da pristanemo!

Danima su plovili duž ledene zemlje. U toku noći obišli su njen južni rt. Izjutra su ugledali nisko kopno bez leda i stena, travu, pa čak i poneko drvo. Kad je „drakar“ uplovio u jedan fjord, pred iznenađenim Vikinzima ukazala se zelena uvala.

— Tu ćemo ostati — uzviknuo je Erik Crveni. — Na toj plodnoj, gostoprimljivoj zemlji! Nazvaćemo je Grenland — Zelena zemlja!

Erik Crveni je na Grenlandu ostavio većinu drugova, a s nekolicinom se vratio na Island. Bio je vrlo rečit, a svi su ga znali kao čoveka koji ne laže.

— Grenland! To je raj na zemlji! — ubeđivao je saplemenike — Raj za ljude, stoku, raž i ječam! Došao sam samo da na Grenland, u moju zemlju, povedem one koji žele bolji život!

U proleće 986. godine 24 crveno obojena „drakara“, s pozlaćenim glavama zmajeva na pramcima, pod kratkim kvadratnim jedrima, noseći 600 vikingških ratnika i njihovih žena, zaplovila su prema obećanoj zemlji. Uz put je flota zapala u strašnu oluju. Nekoliko brodova progutali su talasi, nekoliko ih se u jadnom stanju vratilo na Island. Četrnaest najjačih i najbolje vođenih „drakara“ dokopalo se plodne uvale na Grenlandu gde su ih radosno dočekali stari Erikovi drugovi.

Tu su se dašljaci podelili na dve grupe i počeli da grade dva naselja.

BJARNIJEVA PRIČA
     
Jednog dana u naseobinu Erika Crvenog u gotovo razbijenom brodu stiže čovek upaljenih očiju i ispijena lica po imenu Bjarni. Uz vatru na ognjištu, ispričao je neobičnu priču:
     
— Isplovio sam s Islanda da posetim oca koji živi u drugom vikingškom naselju. Zahvatila me ledena oluja. Ne znam koliko su me dana i noći talasi bacali negde na jugozapad, jer se dani od noći nisu razlikovali. Kad se malo razvedrilo, ugledao sam neku nepoznatu, prostranu zemlju. Sad mi je žao što nisam zaplovio prema njoj, nego se vragio ovamo. Uskoro ću poći da je potražim!

Bjarnijevu priču bez daha je slušao desetogodišnji Erikov sin Lejf. Danima je samo na nju mislio, kao što je nekad njegov deda Torvald maštao o Gunbjornovoj priči!

Bjarni nikad nije krenuo da opet vidi nepoznatu zemlju. Umesto njega, na jugozapad je u svojoj 24. godini s posadom od 40 hrabrih ratnika i veštih pomoraca zaplovio Lejf Erikson. Pionirska četa plovila je danima i noćima dok jednog letnjeg dana 1000. godine stražar s pramca nije kriknuo:

— Zemlja! Velika zemlja pred nama!

Lejf i njegovi drugovi ugledali su nisku, pustu obalu prekrivenu belosivim kamenjem i razočarano je nazvali Heluland — Kamena zemlja.

— Tu nema mesta za čoveka! — mračno je zaključio Lejf, ali je energično dodao. — Jedro u vetar! Na jug, uz obalu!

Posle izvesvog vremena izgled kopna je počeo da se menja: kamenje na niskoj obali postepeno je ustupalo mesto kržljavom žbunju, pa šumarcima i travnjacima i najzad je pred neusrašivim moreplovcima pukla prostrana, valovita širina obrasla gustom šumom. a uz samo more belasala se traka sitnog sjajnog peska.

— Markland! Zemlja drveća! — nazvao je Lejf Erikson novootkrivenu zemlju, — To je ono što smo tražili. Tu ćemo ostati!

Još su nekoliko dana plovili duž plodne obale prema jugu. Kad su se u jednoj dobro zaštićenoj uvali iskrcali da se malo odmore i uživaju u toplom pesku na suncu, otkrili su čudno grmlje kakvo nikad ranije nisu videli. Na grmlju su visile bobice u grozdovima. Lejf ubra jedan grozd, i bobicu oprezno zagrize. Bila je slatka kao med.

Jeli su slasne plodove do besvesti.

Među Lejfovim mornarima bio je i jedan Nemac, čovek koji je iz nepoznatog razloga napustio svoju domovinu i nastanio se među Vikinzima na Grenlandu. On je prepoznao neobični grm.

— To je vinova loza! — rekao je. — U mojoj zemlji od tih bobica prave napitak od kojeg zaigra srce i vrti se u glavi! Samo, ova loza je bolja, ovo zrnevlje slađe od onog u mojoj zemlji! Ako treba da damo ime ovoj zemlji, treba je nazvati Vineland — Zemlja vinove loze!
     
INDIJANCI PLAVIH OČIJU
     
Čitavu godinu Lejf je s drugovima ostao u Vinelandu, delu istočne obale Severne Amerike koji se nalazio negde između današnjeg Bostona i Njujorka, uživajući u bogatstvu zemlje i mora. Zatim su krenuli nazad, na Grenland, da obaveste saplemenike o svom otkriću i da u novu zemlju povedu nove koloniste.

Kad se Lejf vratio na Grenland — zatekao je mrtvog oca. Teška srca morao je da se odrekne povratka u Vineland i preuzme njegovo mesto poglavara. Umesto njega, u Zemlju vinove loze pošao je mlađi brat Torvald, još naprasitiji i za kavgu orniji od dede imenjaka. Torvald se u Vinelandu odmah oštro sukobio sa starosedeocima s kojima je njegoa brat godinu dana proživeo u miru: zatražio je da mu se bez pogovora pokore. Urzo je pao prostreljen indijanskim strelama. Kad su ostali bez vođe, Vikinzi, svesni da ne mogu da se odupru domorocima, ukrcali su se u brodove i vratili u domovinu.

Sledeću ekspediciju poveo je, nekoliko godina kasnije, Islanđanin Karselfni, odlučan i besprekoran pomorac koji se oženio lepotacom Gudrid, udovicom najmlađeg brata Lejfa Eriksona. Među 180 učesnika Karselfnijeve ekspedicije nalazile su se i dve žene: lepa Gudrid i Frejdis, neobuzdana kćerka Lejfa Briksona.

Vikinzi su i ovog puta srećno stigli do Vinelanda, ali su ih u napuštenoj koloniji dočekali neprijateljski Indajanci. Oprezni Karselfni nije hteo borbu, nego je naredio da se zaplovi duž obale prema jugu. Stigao je u današnji zaliv Njujorka. Domoroci ni tamo nisu bili miroljubivije raspoloženi. Posle krvavih okršaja u kojima se ludom hrabrošću isticala Frejdis, Vikinzi su, nemajući izbora razvili jedra i vratili se u Zelenu zemlju.

U sledećih stotinak godina Vikinzi su u više mahova slali ekspedicije u Ameriku i osnivali kolonije, ali se nijedna od njih nije dugo održala. Istorija još nije precizno objasnila šta je tome uzrok: ogorčeni otpor Indijanaca, bolesti na koje su ljudi sa severa bili neotporni, propast matičnih vikingških kolonija na Grenlandu, ili su ih, jednostavno, asimilovali Indijanci?

Mnogi istraživači i naučnici 17. i 18. veka u danas već izumrlom indijanskom plemenu Mandan, čiji su pripadnici imali svetlu kožu i kosu, plave oči i guste brade, videli su potomke veštih vikinških moreplovaca. U naše vreme arheolozi su otkrili tragove vikingških naselja u Americi i razne indijanske predmete u vikinškim naseljima 11. i 12. veka na Grenlandu i Islandu.

Kristofor Kolumbo je, ni kriv ni dužan, stekao nezasluženu slavu otkrivača Novog sveta.
     
(A. R., Politikin ZABAVNIK)
« Poslednja izmena: 14.03.2014. 21:40 marko313 »