Bekstvo iz beogradskog pakla

Misterija sefa doživotnog predsednika Jugoslavije Josipa Broza Tita i nagađanja oko sadržaja navodnih jedanaest džakova blaga nađenog u njemu bude zaboravljenu priču o dvorskom blagu dinastije Karađorđević, ponovo su u žižu javnosti zavitlali i staru zagonetku o sudbini dela tog blaga koje je aprilskih dana 1941. dospelo u Ostrog, ratnu prestonicu i poslednje konačište mlađanog jugoslovenskog kralja Petra Drugog Karađorđevića.

Junački iguman

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete

Manastir Ostrog

U Službi državne bezbednosti Crne Gore, sada Agencije za nacionalnu bezbednost, pod brojem 299-1-3587, čuva se pozamašan dosije arhimandrita Leontija Mitrovića, nekadašnjeg igumana i upravitelja manastira Ostrog, čoveka čije je ime ušlo u istoriju propasti bivše Jugoslavije i njene kapitulacije aprilskih dana 1941. godine.

Upravo taj dosije krije ključne tajne o onome što se tih mučnih ratnih dana zbivalo pod ostroškim gredama, u ovom najpoznatijem pravoslavnom svetilištu u Evropi. Pored ostalog, i priču, delić istine o stvarnoj sudbini ogromnog blaga jugoslovenske države i dvora, jer je, što milom što silom ovom, tada 63-godišnjem upravitelju ostroške svetinje, palo u deo da to blago spasava i krije pred najezdom fašističkih legija, ali i svih drugih na blago pohlepnih, namnoženih u vrtlogu stravične kataklizme koja se četiri godine širila svetom.

Kad je u septembru 1912. godine planuo Prvi balkanski rat, među stotinu Paštrovića koji su se latili oružja i kao dobrovoljci otišli u pomoć Crnogorcima, bio je i tadašnji nastojnik manastira Reževići, Leontije Mitrović. Samo petnaestak dana nakon formiranja dobrovoljačkog bataljona, tadašnji mitropolit crnogorsko-primorski Mitrofan Ban imenovao ga je za bataljonskog sveštenika, a malo potom, po ukazu kralja Nikole, komandant Primorskog odreda crnogorske vojske, brigadir Mitar Martinović uručio mu je bataljonski barjak pod kojim se proslavio u bojevima oko Skadra, dotle da je odlikovan srebrnom medaljom za hrabrost i ratne zasluge.

Čim su 1914. godine odjeknuli pucnji Gavrila Principa u Sarajevu na austrougarskog prestolonaslednika Franca Ferdinanda, kad je buknuo požar Prvog svetskog rata, Mitrović se ponovo latio oružja i iz Paštrovića, sa tada austrougarske teritorije, ponovo emigrirao u Crnu Goru i stao pod barjak crnogorske vojske.

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete

Grupni portret Vlade: Kralj Petar Drugi s ministrima

Već prekaljeni ratnik iz dva balkanska rata, Leontije Mitrović je bio u stroju sa tačno 525 Paštrovića koji su proneli slavu crnogorskog i srpskog oružja od Cera i Suvobora do Bitolja, od Kolubare preko Drine do Glasinca i Mojkovca; koji su 1916. sa srpskom vojskom prošli golgotu preko Albanije da bi potom 1918. prolomili linije Solunskog fronta i u vihornom naletu oslobodili Srbiju i Crnu Goru. Konačno, 1919. skrasio se na Cetinju gde je uskoro proizveden u igumana i odlikovan pravom da nosi naprsni krst.

Dve godine zatim, sa tri Ordena Svetog Save, zlatnom Obilića medaljom, Srebrnom medaljom za hrabrost, Albanskom i Kumanovskom spomenicom na grudima, seo je na stolicu igumana manastira Ostrog, prvog čuvara ćivota Svetog Vasilija Ostroškog, kojem je smerno služio više od 30 godina.

U prvim ponoćnim satima, 6. aprila 1941. godine, Nemačka je mučki, bez objave rata, napala Jugoslaviju. Desilo se to u rejonu Đerdapa gde je jedna jurišna grupa Vermahta sa područja Rumunije pokušala da iznenadi jugoslovensku pograničnu posadu na ostrvima Karataš i Ada-kale kojom je komandovao mladi potporučnik Borivoje Marković. U neravnopravnoj borbi izginula je većina jugoslovenskih graničara, a potporučnik Marković, videvši da će pasti neprijatelju u ruke, poslednji metak iz revolvera ispalio je sebi u slepoočnicu.

Koji sat potom, u praskozorje, nemačke eskadrile su zasule bombama vojne aerodrome od Ljubljane, Brežica i Zagreba do Niša, Skoplja i Kumanova, a istovremeno je Hitlerova soldateska, 12. armija, krenula i u kopnenu ofanzivu prema Jugoslaviji sa bugarske teritorije. Usnule Beograđane je tog jutra prenulo zavijanje sirena na uzbunu, a odmah potom nad belim gradom na ušću Save u Dunav pojavio se crni oblak bombardera sa kukastim krstom na krilima.

Jugoslovenska prestonica je začas pretvorena u pakao. Pokazalo se da je bila tačna alarmantna poruka jugoslovenskog vojnog atašea iz Berlina, pukovnika Vladimira Vauhnika, koji je samo dva dana ranije precizno javio i čas kad će uslediti Hitlerov udar, i pravce dejstava, i sastav i brojnost nemačkih snaga opredeljenih da pregaze Jugoslaviju.

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete

Leontije Mitrović

No, ako niko od onih koji su se pitali i odlučivali u Vladi i Generalštabu Jugoslovenske vojske nije za ozbiljno uzeo Vauhnikovo obaveštenje, neko ko je u njihovim redovima špijunirao za račun Nemačke (nikada nije utvrđeno ko je to bio, da li baš ministar trgovine dr Ivan Andres, koji će klisnuti iz Beograda i ostaviti Vladu na cedilu čim su grunule prve nemačke bombe!) istog časa je prosledio Vauhnikovu depešu nemačkoj kontraobaveštajnoj službi, a ova Hitleru.

To je dodatno razbesnelo nazlobrzog diktatora, koji je na mapi Balkana oslonio prst na tačku koja označava Beograd i kratko zapovedio: nedelja, 6. april, tačno u šest sati i 25 minuta! Tek što se malo slegla prašina i detonacije teških bombi nadjačao plač i jauk ranjenih i izbezumljenih Beograđana, počelo je rasulo i jugoslovenske vlade dvora. U panici, bez pravog plana i cilja, samo što dalje od Beograda i linija fronta, koje su se vrtoglavom brzinom pomerale od granica ka unutrašnjosti. Vlada je odstupala jednim, kralj Petar drugim pravcem.

 
Poslednja stanica

Sedmog dana, potom, u nedelju, 13. aprila, dok je jugoslovenska vlada, bez već odbeglih prvog potpredsednika dr Ivana Mačeka i spomenutog ministra Andresa, a u bombardovanju Beograda poginulog dr Franja Kulovca, poslednji put zasedala i planirala kako da se ministri sutradan prebace do Nikšića, poslednju stanicu pred najezdom okupatora, kralj Petar je prispeo u Ostrog, odavno već pripremljen za moguću ratnu prestonicu.

Profesor Andrija Koprivica je u knjizi "U Ostrogu sačuvano zlato" zabeležio o tome kazivanje igumana Leontija Mitrovića: "Trinaestog aprila, negdje iza podne, prispio je kralj Petar sa svojom ljubavnicom Doli Najdanović, generalom Draganom Mirkovićem, upravnikom dvora, s nekoliko ministara, ađutanata, ordonanasa i čitavom bulumentom agenata i žandarma... - Kako su se ponašali? - U prošlom svjetskom ratu imao sam prilike da vidim mnogo nereda i zbrke, ali što sam vidio dok je kralj ovdje boravio, nadmašilo je sve što sam do sad vidio.

- Po čemu? - Po svemu! Počev od kralja pa do posljednjeg žandarma nije se znalo ko je od njih vrtoglaviji. Iz njihovog ponašanja i riječi, na svakom koraku i pri svakom susretu, izbijala je zapanjujuća lakomislenost... Niko od njih nije vodio računa što se zemlja nalazi u plamenu, što je gaze, prljaju i pljačkaju fašističke horde."

Policijska biografija
U "policijskoj biografiji" Leontija Mitrovića piše da je rođen u paštrovskom selu Podličak 1878, da je osnovnu školu izučio u manastiru Praskvica, a bogosloviju u Zadru, da je zamonašen u dvadesetoj godini u Kotoru, gde je jedno vreme proveo na dužnosti gradskog kapelana. Potom je službovao u manastirima Praskvica, Savina i Reževići.

Ratna prestonica
Ostrog je, pored Banje Koviljače i Vrnjačke banje, odmah posle Prvog svetskog rata i stvaranja Jugoslavije bio određen kao jedna od mogućih ratnih prestonica. Po kazivanju Leontija Mitrovića, on je već 1923. godine, u najvećoj tajnosti, od Ministarstva jugoslovenske vojske i mornarice dobio novac da osposobi Ostrog za sedište Vrhovne komande. Radovi su trajali tri godine, ali Ostrog nikada nije stavljen u funkciju koja mu je bila namenjena. Pod ostroške grede, istina, jeste tih aprilskih dana stigao mladi kralj i sva dvorska svita, pratnja i komora, sjatilo se oko tri stotine automobila i zaprežnih vozila. Jedino nije bilo Vrhovne komande i sve je praktično potrajalo dan ili dva.

Izvor: Vesti-online , Autor: Budo Simonović

Zlato skuplje od života

Te sumračne trenutke na malom nikšićkom aerodromu u proleće 1941. godine Mihailo Marić ovako opisuje u svojoj knjizi "Kralj i vlada u emigraciji": "Prema Mirkovićevu planu (reč je o generalu Borivoju Mirkoviću, prim. B.S) trebalo je da avioni, koji odvezu prve putnike u Grčku, ponovo slete na nikšićki aerodrom. Očekivao je da će svaki avion uspeti po nekoliko puta da preveze 'živi tovar'. Vazduhoplovni general organizovao je 'vazdušni most' Jugoslavija-Grčka.

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete

Scena iz filma "Zle pare: Ukrcavanje državnih zvaničnika u avion na Kapinom polju

Ispred barake stajala je udvostručena straža pokraj dvadesetak sanduka. U njima je bilo zlato, zvečeće i u polugama.

 
Svedoci drame

Pre no što avion krene, pilot se javljao lično generalu Mirkoviću. On je onda naređivao svome ađutantu da dvojica stražara ponesu, zajedno s pilotom, bar po jedan sanduk u avion koji poleće. Svaki avion - jedan sanduk najmanje. Zlato je dovezeno u Nikšić prethodne noći. U prvoj transportnoj koloni stiglo je 166 sanduka sa oko 8.300 kilograma poluga, a u drugoj - 38 sanduka sa zvečećim zlatom Narodne banke u težini od oko 1.900 kilograma.

Međutim, iz grada na nikšićki aerodrom preneto je da se prebaci u inostranstvo samo 20 sanduka. Za više nije bilo aviona (zanimljivo je da i Andrija Koprivica u svojoj knjizi tvrdi da mu je iguman Leontije Mitrović tih dana poverio kako je od pouzdanih ljudi čuo da je samo kralj u avionu poneo 20 sanduka zlata Narodne banke, kao i da su ostali 'ponijeli koliko su mogli', što je potpuno nelogično ako se zna nosivost tadašnjih aviona i uslovi u kojima je letenje organizovano, prim. B.S).
 
General Mirković je nastojao da po svaku cenu u pretovarene avione utovari svih 20 sanduka pa je ponekad izbacivao i nekoga od onih koji su se nekako ukrcali i već molili Boga da avion što pre krene i srećno se prizemlji. Neki od njih su se uzalud molili - niti su se ikada vratili u Nikšić, niti su viđali koji drugi aerodrom - završili su, po svoj prilici, na dnu Sredozemnog ili kojeg drugog usputnog mora, ili u gudurama albanskih ili grčkih planina.
 
Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete

Major Svetozar Lolić

U priči o avionima koji su se tih aprilskih dana 1941. godine dizali sa ledine Kapinog polja kod Nikšića i u inostranstvo odvozili jugoslovenskog kralja, njegovu najužu pratnju, članove jugoslovenske vlade i vrhovne vojne komande, posebno je zanimljivo i indikativno poglavlje o poslednjem avionu koji se tih dana pod okriljem niskih oblaka vinuo u nebo i usmerio ka Grčkoj.

U njemu je sedeo general Borivoje Mirković, potpukovnici Miloš Banković, Miodrag Bošković, Miodrag Lozić i Živojin Radojičić, majori Dušan Babić, Svetislav Vohovski i Krsta Lozić, kapetan Slavko Stebrnjak i stari ministar Marko Daković, koji se gotovo slučajno našao na nikšićkom aerodromu i skoro silom uguran u avion, u koji su ubačena i preostala tri sanduka zlata. Samo iskusni vazduhoplovni vuk, kakav je bio pilot Ivan Dominiko, mogao je preopterećenu "savoju" podići sa travnatog uzletišta u Nikšiću i dovesti je do grčkih obala. Tu se, međutim, isprečila nova, neplanirana nevolja - vatra grčkih pograničnih snaga koja je prisilila avion da prinudno sleti na prvu zaravan: - Jednim zaokretom jedva je izbegnuta vatra sa zemlje - piše Mihailo Marić.

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete

Komandovao "Zlatnom groznicom":
General Borivoje Mirković

- A kad je ugledao zaravan na tlu, pilot je smanjivao visinu aviona, spustio stajni trap, a onda je teški tromotorac tresnuo o neravno tle. Čula se lomljava, tresak. Avion je zahvatio zemlju jednim, pa drugim krilom, prepolovio se i zaustavio. Komandantu vazduhoplovstva bile su slomljene obe noge. Neko je jaukao. Pilot je povredio koleno, potpukovniku Miodragu Loziću slomljena ključnjača, majoru Krsti Loziću lice u krvi. Gotovo svi su pretrpeli manje ili veće ozlede.

Ministar Marko Daković nekako se izvukao iz aviona, ali nije mogao da stoji. Seo je, zatim legao i izgubio svest. Ubrzo je izdahnuo. U grčkom selu Paleros Zaverde sahranjen je poginuli ministar kraljevske vlade. Kod Marka Dakovića nađeno je svega oko 1.000 dinara u srebru, džepni željeznički sat i njegov pištolj. Uvezane u džepnu maramicu, ove stvari predate su kasnije poslanstvu u Atini - zaključuje Marić.

Godinama posle rata govorkalo se da je Daković, u stvari, stradao od zlata, da mu je jedan od ona tri sanduka u karambolu aviona nekako pao na glavu i naneo mu smrtonosne povrede, odnosno da je od udara došlo do izliva krvi na mozak. Mihailo Marić, međutim, to negira, pozivajući se na izjave pojedinih preživelih u ovom udesu koji su tvrdili da su sanduci bili na podu, a pošto se avion nije prevrtao, nisu ni mogli nikoga povrediti u glavu.

Sve to, međutim, opovrgava pilot Svetozar Lolić. Kao jedan od preživelih, neposrednih svedoka drame, koja se ta tri paklena aprilska dana 1941. odigravala na toj utrini kraj Nikšića, poslednjem uporištu i položaju za odstupnicu kralja, vlade i vrhovne komande propale jugoslovenske države i vojske, tada mladi pilot, major Svetozar Lolić, 50 godina kasnije opisao je taj haos reporteru "Ilustrovane politike" Ozrenu Milanoviću: - Od 204 sanduka zlata koji su dopremljeni u Nikšić, u Kairo je prebačeno samo 18 - tvrdi Svetozar Lolić, što se dobrano poklapa i sa nekim mnogo godina kasnije pravljenim kalkulacijama koje su vreme i naknadni događaji i zbivanja potvrdili.

- Sećam se i aviona u koje je zlato utovarano i njihovih pilota. Pet sanduka je ubačeno u "savoju marketi" kapetana Leona Bradaške, pet sanduka u "dornije" kapetana Milojevića i narednika Oreškovića, tri sanduka u dvomotorni "potez" majora Mišovića i pet sanduka u "savoju" kapetana Ivana Dominika...

Ovaj pilot se vratio pošto je prethodnog dana prevezao kralja Petra u Grčku. Po povratku, u taj avion je, po naređenju potpukovnika Miodraga Lozića, utovareno pet sanduka zlata, ali umesto u nosače bombi, sanduci su ukrcani u rep avion, što je bilo od presudnog značaja...

Teret je bio pretežak

Taj avion je, kao što je već rečeno, prisiljen protivavionskom vatrom sa zemlje, morao da se prizemlji na prvoj pogodnoj ledini: - Spuštanje je išlo dobro sve do na dva-tri metra iznad zemlje. A tada, zbog preopterećenosti repa na koji je pao teret svih pet sanduka zlata, avion je prvo dotakao zemlju zadnjim delom, a tek onda točkovima.

Pod teretom, letelica se prelomila. Sedeći onako na sanduku zlata, general Mirković je ispao iz aviona. Tom prilikom je po drugi put polomio i ruke i noge. Prvi put mu se to dogodilo nekoliko godina ranije. Ministar Marko Daković, koji je sedeo na sanduku do Mirkovića, ispao je takođe iz repa aviona, a zajedno sa njim i sanduk zlata. Očevici, članovi posade koji su ostali gotovo nepovređeni, mogli su da vide kako je sanduk pun zlata stigao nesrećnog Marka Dakovića i ubio ga na mestu.

Planuo i novac
Svetozar Lolić tvrdi da je na Kapinom polju raskrčmljena i velika količina državnog papirnog novca: - Svi prisutni vojnici, podoficiri i oficiri mogli su da uzmu, uz priznanicu, državni novac. I to: 10.000 dinara - vojnik, 15.000 kaplar, 30.000 podoficir, dok je svaki oficir imao pravo na 50.000 dinara. Po obavljenoj raspodeli novca u papiru, ostatak je spakovan u vreće i odvezen kamionom, pričalo se docnije da je spaljivan u nekoj obližnjoj pećini. Ono što nije progutao plamen, razgrabio je narod - kazao je Lolić, ističući da su u ovoj deobi bili privilegovani učesnici puča od 27. marta 1941, da je svaki od njih mogao da uzme po pet miliona dinara u hiljadarkama koje su docnije u Egiptu oni koji su se domogli Egipta menjali za engleske funte: pet miliona dinara za 5.000 funti, što nije bio sitan iznos.

Izvor: Vesti-online , Autor: Budo Simonović

Zlato u milanskom bunaru

Oni koji su planirali ovu "misiju" predvideli su glavna i sporedna skloništa, a deo vrednosti je, kako tvrdi Dragan Mraović, uskladišten i u dve vikendice kneza Pavla "na granici Srbije sa Crnom Gorom" (autor zbog nečeg ni posle toliko godina ne otkriva gde su se tačno nalazile te vikendice, prim.B.S.).

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete

Prirodni trezor: Ulaz u Trebješku pećinu

"Sanduci sa obveznicama - piše dalje Mraović - dospjeli su u Trebinje, a dijelom čak i u Dubrovnik. Skoro svo zlato je smješteno u pećinu na dva kilometra od Nikšića, na putu za manastir Ostrog (naglasio B.S). Ulaz je zabarikadiran i stavljen pod stražu stotinu vojnika".

TAJNA PEĆINA

Reč je, naravno, o dobro poznatoj Trebješkoj pećini koja se uopšte ne nalazi na putu za manastir Ostrog, već na sasvim suprotnoj strani Nikšića, u podnožju brda Trebjesa.

No, to nije "najkrupniji biser" u niski, blago rečeno, maštovitih kombinacija tvorca ove bajke o kraljevskom blagu:

"Noću, između 14. i 15. aprila 1941. stigao je nalog vlade u hrabrom bjekstvu - veli dalje Mraović - da se sve blago koncentriše u pećini kod Ostroga (Mraović ne precizira gde se to pod ostroškim gredama nalazi ta tako skrovita i sprimna pećina do koje mogu dopreti toliki kamioni, jer je, naravno nema, prim. B.S). Srpski pukovnik, zadužen za nadzor nad blagom, nije imao dovoljno ljudi za taj posao (šta li je odjednom bilo sa onih sto vojnika koji su, kako reče, obezbeđivali zlato u Nikšiću? prim. B.S), pa je počinio jednu nesmotrenost. Naime, prvih dana šestoaprilskog rata srpska vojska (naglasio B.S) je zarobila dvadesetak Musolinijevih vojnika na granici sa Albanijom. U stvari, radilo se o karabinjerima, službenicima policije i pošta. Oni su prenosili sanduke iz Podgorice i Nikšića. Čim su stigle italijanske trupe, oni su im pokazali te kuće, odakle vjerovatno nije sve bilo prenijeto".

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete

Ulaz u magacin Ostroga

Ni ovde nije kraj konfuznim, nelogičnim, kontradiktornim i očigledno neistinitim i smešnim konstrukcijama ovog autora. Bez odgovora na pitanja otkud se to blago odjednom obrelo u nekakvim kućama, čak i u Podgorici, koja "srpska vojska", kad i na kojoj to granici sa Albanijom zarobi Musolinijeve policijske i poštanske službenike u uniformama karabinjera i ko ih, po imenu i prezimenu, tako na brzu ruku dovede da prenose sanduke sa jugoslovenskim državnim i kraljevskim blagom i poveri im da rade jedan tako strogo poverljiv i delikatan posao, on se ponovo vraća u pećinu kod Nikšića gde "blago evidentira jedan bankarski službenik":

"Tom prilikom je - piše Mraović - izdvojeno ono što je pripadalo kraljevskoj porodici Karađorđević i natovareno na 35 kamiona koje je pratila jedna cisterna sa gorivom i blindirano vozilo sa dragocjenostima. Tu je bilo džakova sa oko 500 miliona dinara u apoenima po hiljadu, dva velika sanduka sa zlatnim novcem i par sanduka sa nakitom. Ova kolona kamiona je otišla u manastir Ostrog (bože dragi kakav li bi krkljanac i danas nastao da se kolona od četrdesetak teških vozila zaputi onim puteljkom od Bogetića ka Ostrogu - tek nedavno je nešto popravljen i proširen - sva crnogorska saobraćajna policija bi se o jadu grdnom zabavila da se sve to razmine i parkira na onom uzanom platou pod ostroškim gredama, na koji je u tom trenutku već bilo prispelo oko dve stotine raznih vozila, prim. B.S), gdje su kralj Petar Drugi i pratnja prenoćili između 15. i 16. aprila (istina je da se to desilo dve noći ranije i da je kralj u tom trenutku već bio umakao preko granice, prim. B.S).

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete

Kralj Petar Drugi Karađorđević

Poslije dugog razgovora sa patrijarhom Gavrilom Dožićem, kralj Petar Drugi je otišao iz manastira, noseći sa sobom samo 15 miliona dinara (mora biti da mladi, još nepunoljetni i neiskusni jugoslovenski suveren nije znao da je novac porobljene i rasturene države u inostranstvu bezvredan papir, prim. B.S), a zatim se ukrcao na avion u Nikšiću i odletio za London, ne poručivši čak ni: 'Čuvajte mi Jugoslaviju'. Blago porodice Karađorđević je ostalo u manastiru, skriveno u jednoj pećini, koja je služila monasima da kriju namirnice od Turaka (ni ta pećina nije do danas otkrivena ako autor ne misli na staru manastirsku magazu tik pored Donjeg ostroškog manastira, prim. B.S)."

PUT U ITALIJU

Nastavljajući svoju fantazmagoričnu priču o "ostroškom blagu kralja Petra", Mraović je, nakon navodnog neuspelog pokušaja Engleza da ga preuzmu kod Herceg-Novog, jer su ih u tome preduhitrili i osujetili Italijani, "dogurao" 8.393 kilograma "srpskog zlata" u italijansko Ministarstvo rata. Ono je, navodno, pod nadzorom "tadašnjeg italijanskog guvernera Vinčenca Acolinija i generala Enrika Bertinija" zvanično uknjiženo i smešteno u državni trezor za slučaj da Nemci ili ko drugi krene u potragu za tim blagom, a Acolini je, kako kaže Mraović, imao zadatak da ostatak od pedesetak tona zlata i druge dragocenosti sakrije bez evidencije: "Naravno, najteže je bilo sa zlatom - piše Mraović - pa je ono skrivano na velikom broju mjesta, u neke banke, pa čak i u privatne stanove povjerljivih funkcionera u Rimu i Milanu. Naprimjer, u prostorijama banke u Milanu nalazio se stari bunar uvijek pun vode pa su zlatni lingoti (opet "lingoti", prim. B.S) tu ubacivani. Poslije oslobođenja Italije vadili su ih gnjurci..."
 
Pratnja za blago
U nizu nebrojenih nepoznanica koje do danas traju, nesumnjivo je da su tovar dvorskih stvari i dragocenosti iz Beograda u Ostrog dopremili i dopratili upravnik dvora general Dragan Mirković i jedan pukovnik, a tadašnji nastojatelj manastira Leontije Mitrović, kako je kasnije pričao, već prilikom istovaranja i smeštanja blaga u manastirsku magazu zapazio je kako se vojnici povijaju pod teretom pojedinih sanduka i zaključio da bi u njima moglo biti zlato. O državnom blagu, sanducima sa zlatom i srebrom, vrećama papirnog novca i drugim dragocenostima sa oznakama Narodne banke Jugoslavije, starao se maršal dvora Đuro Vukotić.

 
Polakomili se i Nemci
U jednom izveštaju od 28. februara 1948. godine, u kojem govori o zbivanjima u Ostrogu 1941, opisujući hapšenje i odvođenje patrijarha Gavrila, patrijarhovog sinovca i ličnog sekretara Dušana Dožića i njega, Leontije Mitrović ističe i dve zanimljive pojedinosti koje govore da su i Nemci bili i te kako poklapni na zlato: "Dok se kolona automobila odmarala u blizini Gacka piše Mitrović - oficir koji je mene sprovodio (svaki od nas trojice je bio u zasebnim kolima) u dva maha je otvarao škrabijicu kod volana i iz nje vadio i drugom oficiru pokazivao zlatni krčag uvijen u papir, a koji je otprilike imao zapreminu od jednog litra. U Sarajevu smo nas sva tri proveli u prostorijama jedne banke 6 dana, tj. od 26. aprila ujutro do 1. maja 1941. godine. Jedne noći, dok su Patrijarh i Dušan Dožić spavali, a ja se pravio da spavam, oficiru koji je kod nas bio, dolazio je u dva maha drugi oficir, noseći tešku kožnu tašnu. Vidio sam i čuo sam po zveckanju da prebrojavaju količinu zlatnog novca".

Izvor: Vesti-online , Autor: Budo Simonović

Pećina sedam lopova

Italijani su nakon kapitulacije, u septembru 1943. godine, nekako uspeli da se iskobeljaju ispod nemačke šape, da uglavnom sačuvaju većinu opljačkanog zlata, ali je onda i njima i Englezima glave došao Josip Broz Tito koji se nije dao zavarati, već je krenuo u potragu za blagom propale jugoslovenske države, saznaje se iz pisanija Dragana Mraovića.

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete

Trebjesa na vidiku: Ulaz u Nikšić preko Carevog mosta
 
KORENI MISTERIJE

Koliko ima ozbiljnosti i u tom delu njegove priče, možda najbolje govori tvrdnja da je Tito posle neuspelog desanta Nemaca na Drvar 1944. godine i propalog pokušaja da ga uhvate, otišao na Hvar, "gdje je trebalo da ga štiti engleska mornarica" (čak i osnovcima koji istoriju uče po najnovijim udžbenicima, poznato je da se Tito sa vrhovnom komandom Narodnooslobodilačke vojske posle Drvara sklonio na Vis, prim. B.S): "Međutim, postoje izvori koji tvrde da je prvo otišao u Bari, a tek poslije nekoliko nedelja na Hvar", kaže dalje Mraović, sugerišući da je Tito tom prilikom utanačio sa Italijanima, odnosno saveznicima, kako da se domogne jugoslovenskog zlata. U toj tvrdnji, za koju takođe ne navodi nikakve dokaze i izvore poznate zvaničnoj istoriografiji, leže koreni Mraovićeve misterije o navodnim Titovim nagodbama sa Zapadom. U to je, tobož, prste uplela i Komunistička partija Italije, posebno neki Titovi stari prijatelji i saborci (Luiđi Longo, na primer) koji su mu pomogli da se dokopa blaga.

Neverovatnost ovim konstrukcijama posebno daje to što su smeštene u drugu polovinu 1944. i prve mesece 1945. godine, u vreme kad je teško ranjena fašistička neman još pokazivala opasne zube. Tito i njegovi pomagači su, navodno, baš u to vreme ostvarili cilj, i to posredno, uz pomoć svojevrsne ucene. Najpre su, navodno, pohapšeni i proglašeni za ratne zločince oni koji su bili najdirektnije umešani u aferu sa jugoslovenskim zlatom, kao što su generali Mario Roata i Pircio Biroli, potom je neko pristao da vrati basnoslovno jugoslovensko blago samo da Tito zaboravi grehove ovih Musolinijevih oficirskih perjanica.

Roata je, kako tvrdi Mraović, pod providno sumnjivim okolnostima pobegao iz zatvora 4. marta 1945. godine i uz pomoć katoličkih sveštenika i Vatikana već 10. aprila se obreo u Španiji: "Četiri dana kasnije", piše dalje Mraović, "Titu je isporučeno 27 tona zlata, više od milion funti i četiri miliona dolara, kao i preostale obveznice. A potom, 1947. godine, odlukom koju je donijelo jedno međunarodno tijelo u Briselu, vraćeno je Jugoslaviji i ono 'zvanično' zlato, odnosno 8.393 kilograma u zlatnim polugama. U Italiji je zauvijek ostalo 20 tona zlata, oko milion funti i dva miliona dolara. Očigledno je da se Tito zadovoljio politikom mogućeg, pa je prihvatio ovakvu podjelu i nije više pominjao italijanske ratne zločince. Zato je i general Roata mogao, kasnije, da se mirno vrati u Italiju, gdje je i umro 1968. godine. I vuci siti i ovce na broju", zaključuje Dragan Mraović.

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete

Tito sa ratnim saradnicima na Visu
 
Čitaocu koji se bar malo zanima za našu bližu prošlost, slom prve Jugoslavije i pakao Drugog svetskog rata, odmah će biti jasno da se Mraović u potpunosti oslonio na roman "Prečasni" Pjera Karpija i naročito na knjigu "Pećina sedam lopova", italijanskog pisca i novinara Đanfranka Pjacezija, majstora za velike zavere, spektakularne afere, dramatične i senzacionalne storije, u kojima se uglavnom ne zna gde se završava stvarno i moguće, a gde počinje piščeva fikcija, mašta. Sve i ne bi izgledalo toliko skaradno da te knjige nisu već bile predmet pomnih analiza, da njihova "istina" o jugoslovenskom zlatu već nije do kosti razgolićena.

Tako su, recimo, beogradski novinari Jovan Antonijević i Ozren Milanović u napisima u "Ilustrovanoj politici", u proleće 1996, nedugo pošto je objavljena pomenuta knjiga, oslanjajući se na dokumenta i verodostojna svedočenja živih aktera ove priče i ljudi koji su se naučno bavili njome, ubedljivo pokazali da knjiga "Pećina sedam lopova" nije, u suštini, ništa drugo do zanimljiv scenario za neki laki triler kakvih je na temu potrage za zlatom snimljeno na desetine: - Ta romantično avanturističko-kriminalistička priča - piše Antonijević - u kojoj je šef masonske lože P-2 i avanturista Lučo Ćeli, saradnik italijanske tajne policije, njen glavni junak, nema baš mnogo potvrde u ozbiljnoj istoriografskoj dokumentaciji.

Pjacezijevu priču ne potvrđuje ni jugoslovenska arhivska građa, a ni dokumenti Narodne banke FNRJ, kao ni spisi Ureda Ministarstva finansija FNRJ za zaštitu jugoslovenske imovine u inostranstvu. Dokumenti koji se odnedavno nalaze u Arhivu Jugoslavije pouzdano svedoče o ratnoj i posleratnoj sudbini jugoslovenskog zlata. A to je, ako ne apsolutna istina, ono bar najdokumentovanija verzija šta se, u stvari, sa zlatom zbilo. O 60 tona, koliko navodi Pjacezi u svojoj knjizi, naravno, nema ni govora - kaže dalje Antonijević. - Tačno je da su u ratnom požaru i opštem haosu tog aprila 1941. godine kralj i vlada pokušali da svo zlato spasu iz zemlje. Reč je o 204 sanduka monetarne zlatne legure razne finoće, u obliku kovanog zlata ili u polugama. Ukupna težina tog zlata, bez sanduka, iznosila je 10.405 kilograma i 388 grama (naglasio B.S). Taj tovar je, po naređenju centralne Narodne banke, još 8. aprila utovaren u Užicu u tri kamiona (naglasio B.S).


JASNA RAČUNICA

Konvoj je preko Mostara 15. aprila stigao u Nikšić i zlato je odmah prebačeno u Trebješku pećinu, tvrdi Antonijević, pozivajući se pri tom na istraživanja istoričara Nikole Živkovića, kao i na feljton dr Nikole Žutića "Povratak opljačkanog zlata". - Jedino što je izvesno i dokumentovano - dodaje Antonijević - to je da je posle bekstva kralja i vlade iz zemlje, u Crnoj Gori ostalo 9.173 kilograma i 452 grama zlata (naglasio B.S). Od toga je u manastir Ostrog skriveno deset sanduka sa oko 474 kilograma. To zlato su kasnije otkrili Nemci i odneli ga. Preostalih osam i po tona pronašli su i opljačkali Italijani koji su posle i sami priznali da su iz Jugoslavije odneli 8.393 kilograma čistog zlata (naglasio B.S). A to sa Pjacezijevom količinom od 60 tona, o kojoj govori u 'Pećini sedam lopova', zaista nema nikakve veze... Računica jasno pokazuje da je od časa kad su kralj i vlada napustili zemlju pa do trenutka kada su jugoslovensko zlato preuzeli Italijani, u nepoznatom pravcu nestalo više od 450 kilograma zlata.

Bolesnički voz
Jovan Antonijević se osvrće direktno na samu smutnu i zavodljivu priču Đanfranka Pjacezija i govori o tobožnjem genijalnom potezu glavnog junaka Luča Ćelija, koji je smislio bolesnički voz, transport zaraženih nekom opakom infektivnom bolešću, i tako bez ikakvih nevolja ispod nosa Nemaca odneo nacionalno blago jedne države, vozom od Kotora preko cele Dalmacije do Trsta (nikada nije postojala pruga od Kotora kroz Dalmaciju do Trsta): - Činjenice, međutim, drukčije kažu - veli Antonijević. - Italijani su 184 sanduka u kojima se pored zlata nalazilo i oko dva miliona tadašnjih funti kao i hartije od vrednosti, pod jakom stražom prvo prevezli u Tiranu, a odatle u Drač. Iz ove albanske luke zlato je brodom prebačeno u Bari, a zatim kamionima u Rim, u italijansku Narodnu banku. Nije, dakle, bilo bolesničkog voza, avanture stoleća vredne filmske ekranizacije...

Misija iz romana
I sam Lučo Ćeli, danas jedini preživeli protagonista neverovatne trke za jugoslovenskim blagom, zamoljen da komentariše Pjacezijevu knjigu 'Pećina sedam lopova', rekao je (prema navodima Jovana Antonijevića): - Što se tiče blaga kralja Petra, o njemu se govorilo u romanu "Prečasni" Pjera Karpija, ali i u Parlamentu, jer je više sednica bilo posvećeno toj skandaloznoj i opasnoj misiji koja je postala legenda. Što se tiče putovanja bolničkog voza o kojem se govori u romanu, sve je opisano tako dobro da mi se čini čak i da je istina.

Izvor: Vesti-online , Autor: Budo Simonović

Pare smrde i kad gore

U Užice se tih aprilskih dana 1941. godine sjazila i ogromna količina papirnog novca. Dr Nikola Živković je došao do podataka koji govore da se tu sabralo 308 sanduka papirnog novca u raznovrsnim apoenima, odnosno da je to bila suma od ravno 13.169. 500.000 dinara! I ovo basnoslovno blago, valjalo je po naređenju Narodne banke transportovati iz Užica za Mostar, Zeleniku i Nikšić, i to vozom: "Utovar je počeo 9. aprila uveče", kaže Živković.

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete

Trezor eksplodirao u brdu

"Trajao je do 10. aprila ujutro. Utovareno je osam vagona s novcem a jedan vagon sa benzinom, za slučaj da neprijateljske snage preseku put pa da se novčanice spale na licu mesta".
 
OPŠTI GRABEŽ

Voz je iz Užica put Sarajeva i Mostara krenuo 10. aprila, a pošto je tog dana došlo do pobune ustaša u Mostaru i okolini, transport je bez zadržavanja produžio prema Zelenici i Nikšiću. U Nikšić je stigao 12. aprila, gde je novac smešten u Trebješku pećinu: "Tu je ostao do 15. aprila kada je oko 17 časova stiglo naređenje da se sav novac spali, što je i učinjeno", navodi dr Živković i napominje da je pre toga iz pećine izvučeno zlato i 4.738 menica u iznosu od 747.377.306 dinara, kao i druge hartije od vrednosti, ostavine i kaucije u iznosu od 318.565.220 dinara, koje su zajedno sa zlatom transportovane na Cetinje i smeštene u trezor tamošnje filijale Narodne banke. "Sve ove hartije od vrednosti zaplenili su Italijani, ali su ih na intervenciju Nemaca predali u toku rata preko visokog komesara Ljubljanske provincije. Na osnovu ovih hartija od vrednosti nemačke okupacijske ustanove su naplatile od dužnika Narodne banke 56.062.797 dinara i potrošile za svoje potrebe, a dokumentaciju uništile."

Posebno poglavlje u ovoj sumornoj priči svakako je sudbina papirnog novca koji je bio sklonjen u pećini u podnožju brda Trebjesa kod Nikšića. Pećina se nalazi na zapadnoj padini brda, iznad privrednog koloseka pruge koja je posle Drugog svetskog rata izgrađena do obližnje nikšićke železare. U tu pećinu, po podacima dr Živkovića, 12. aprila 1941. smeštena je najveća količina starojugoslovenskog papirnog novca, a, kao što je već rečeno, dr Živković tvrdi da je tu u prvi mah bila smeštena i određena količina zlata i drugih dragocenosti. Kako očigledno nije bilo šansi da se u ratnoj oluji spase ni zlato ni druge neprolazne vrednosti a kamoli već bezvredni papir, neko je naredio da se pećina minira, odnosno da se novac uništi i spali.

Sećao se 1996. godine 94-godišnji Blažo Drašković, nekada čuveni zidar iz Grebica kod Nikšića: - Iako kao jedinac i hranilac porodice nijesam služio vojni rok, uoči rata četres prve i mene pozvaše u rezervu. Kad đavo ponese sve i bi kapitulacija, nas dvanaestina koji smo se zatekli na frontu prema Skadru, ne dadosmo oružje, no kući... Dođosmo do Mrkošnice nadomak Nikšića, ali ne smijemo kroz varoš, ne znamo ko drži vlast u Nikšiću, no zaobilazimo oko Trebjese. Niti smo mi te noći znali đe je ta pećina ni šta je bilo u njoj, tek tuda smo jedva prošli od nekog smrada. To ti ne mogu opisati kako pare smrde i kad gore...

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete

Starojugoslovenska stodinarka iz Trebješke pećine
 
Tek sutradan se pročulo šta se desilo. Vest se brzo pronela i uskoro je počeo opšti grabež i potraga za parama. Zdrave, vatrom i eksplozijom neoštećene novčanice narod je bremenima razvlačio na sve strane, u pohlepnoj groznici i nerazumu koji može samo novac da probudi i izazove.

- Ja uveče u neko doba došao kući - pričao je dalje starina Blažo Drašković. - Čujem za pljačke nekih magacina, da su se neki ljudi za noć obogatili i obreli gazde i bujeri. Ujutro sretnem jednoga kuma, Blagoja Radeva Vujovića. Čuo i on sve to. Čuo i za pare u Trebjesi, te i mi tamo. Bože dragi, kidisao mravinjak svijeta, ima hiljada, ima dvije hiljade duša. Gamiže i bište po onim omarima i trnjacima, ne možeš ni prići k pećini, a kamoli šta ugrabiti i kakvu crkavicu da ovajdiš od božjeg živistijana. Vratimo se uveče i ja i kum bez prebijene pare. Žalim se ujutro tu jednome komšiji starome, a on mi veli: "Neka, ne žali, može biti da si srećan što nijesi našao ni dinara. Oteto - prokleto, moj sinko, upamti za sva vremena - to nikome ne može dobra donijeti niti biti srećno..." Bogomi je taman tako nekako i bilo - nije na dobro izišlo nikome ko se tada tako obogatio...

Danas se može samo slutiti kakva je drama i razočaranje nastalo kad je ubrzo posle grabeža u Trebješkoj pećini i okolini objavljeno da taj novac više ne vredi. Tugovali su i oni koji su se u tom grabežu dokopali ogromnih količina neuništenih novčanica i preko noći postali milioneri, još više oni koji su požurili da im za velike pare, po basnoslovnim cenama prodaju sve što se prodati moglo. Neki su se ipak snašli pa su, nesumnjivo uz veliki procenat i mito, preko italijanske okupacione vlasti "oprali" deo tog novca i još neko vreme živeli u iluzijama da su bogati, uspevajući još gdekoga da prevare i nasamare. I danas se, naime, kod nekih od tih špekulanata, odnosno njihovih porodica, čuvaju primjerci starojugoslovenskih novčanica sa crnim pečatima italijanske okupacione vlasti na kojem piše "verifikato".
 
GROZNICA KOJA TRAJE

Na prostoru od Ostroga do Nikšića, na kojem se aprilskih dana 1941. godine širila "zlatna groznica" i odigravala drama sa ogromnim blagom jugoslovenske države i kraljevske kuće, i danas se šire priče i sumnje da još ima negde sklonjenog zlata, da je ono što je do sada otkriveno tek jedan, manji deo. Kao dokaz se uzima i to što je pre četrdesetak godina Stanka Nikolić, domaćica iz naselja Mušovina na periferiji Nikšića, kopajući u bašti, našla zlatnu polugu tešku više od osam i po kilograma za koju je nepobitno utvrđeno da potiče od tog zlata, odnosno da je pripadala bivšoj Narodnoj banci Kraljevine Jugoslavije. A da tih dana nije bilo organizovane brige o silnom državnom i dvorskom blagu, da se nije znalo ni ko pije ni ko plaća i da je svako vukao na svoju stranu, spašavao svoju glavu i mislio o ličnom interesu, ima bezbroj dokaza. Ima, naravno, i nekih priča za koje bi se reklo da su pre plod probuđene mašte u jednom takvom besudnom i sunovratnom vremenu nego slika onoga što se stvarno desilo.

Po jednoj od tih priča, koja se i danas može gdegde čuti, ne samo u Nikšiću, neki poručnik propale Jugoslovenske vojske koji se tobož na aerodromu na Kapinom polju nekako dokopao i sklonio dva sanduka zlata, navodno je nagovorio jednog pilota da sa zlatom pobegnu u Grčku i tamo ga podele. Kad su srećno stigli tamo i prizemljili se pilot je ostao praznih ruku, jer je bezdušni poručnik tu potegao oružje i sve za sebe prigrabio.
 
Srebro Italijanima
U užičku filijalu Narodne banke Jugoslavije, tih aprilskih dana 1941. godine prikupljena je i ogromna količina srebrnog novca, koji je izgleda nešto ranije odvezen prema Mostaru: "Prema sačuvanom zapisniku od 6. aprila 1941 - piše dr Nikola Živković - u mostarskoj filijali je bila smeštena sledeća količina srebra: 351 bandažirani sanduk sa srebrnim novcem u novčanicama od po 50 dinara, u svakom sanduku po 200.000, 66 bandažiranih sanduka, u svakom po 100.000 dinara, 705 bandažiranih sanduka sa srebrnim novcem u novčanicama od po 20 dinara, zatim 11 sanduka srebra iz valjare, 402 veze srebrnih poluga i 884 komada srebrnih poluga. Sve ovo srebro zaplenili su Italijani i ustaše 1941. godine."

Vojno skladište
Do pećine pod Trebjesom se i sada može sasvim lako doći, širokim, tvrdim makadamom, prohodnim i za teške kamione, a nalazi se u jednoj skrovitoj udolici i gotovo se i ne primećuje sve dok se ne dođe pred sami ulaz. Nekada je to očigledno bilo dobro uređeno vojno skladište sa velikom kapijom i prozorima za ventilaciju, a odavno je napušteno. Dugačka je više od pedeset metara, široka petnaestak, dok je visina tavanice oko deset metara. Dno tog prirodnog udubljenja u kamenu nekada je betonirano i ima uređene kanale za odvodnjavanje.

Izvor: Vesti-online , Autor: Budo Simonović

Iguman piše maršalu

Mesec i po dana nakon razgovora Andrije Koprivice sa igumanom Leontijem Mitrovićem, polovinom juna 1945. godine, na adresu starešine manastira Ostrog stigao je dopis "Uprave kraljevih dobara" iz Beograda, koji potpisuje upravnik "Jov. D. Pavlović".

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete

Kapija oproštajne tajne: Magaza u kojoj je
bilo smešteno blago

U tom aktu doslovce piše: "Po naređenju Kraljevskih namesnika pod čijim nadzorom ova Uprava upućuje činovnika Uprave Kraljevih dobara Milosavljević Milana, da mu izvolite predati sve državne stvari kao i stvari bivše Uprave Dvora, ukoliko ih ima, a koje su vam predate delom na čuvanje, delom pak silom prilika prilikom kapitulacije, meseca aprila 1941. god. U slučaju da neke od poverenih Vam stvari na čuvanje ne bi bili u stanju da vratite, izvolite izvestite ovu Upravu u produženju svog akta, iz kojih razloga to niste mogli učiniti, kao i o tome na koji su način te stvari nestale."

Igumanova priča

Deset dana potom, 26. juna 1945. godine, Leontije Mitrović šalje podroban izveštaj na adresu "Uprave Kraljevih dobara", u kojem na početku ističe kako je odmah po odlasku "Nj.V. Kralja iz manastira Ostrog, na Cveti 1941. godine" u Ostrog pristigla kolona dvorskih automobila sa prtljagom evakuisanim iz Beograda, da ga je tog dana prizvao maršal dvora Đuro Vukotić i naredio mu da primi i u manastirski magacin smesti deset sanduka zlata i 15 vreća papirnog novca u vrednosti 375.000.000 dinara.

Istog dana ili sutradan pristigao je jedan oficir sa grupom vojnika koji je doterao 14 kofera i sanduka dvorskih stvari, među kojima je bila i jedna gvozdena kasica i jedna Rafaelova slika uvijena u rolnu. "Sanduci i koferi bili su zaključani i nije mi rečeno šta ima u njima", napominje Mitrović. "No, mislim da je tu bilo zlatnih predmeta.

O prednjem su znali ađutanti Nj.V. Kralja, pukovnici Jeftić i Tomić." Iguman Leontije dalje objašnjava kako su dvorska kamarila, oficiri i vojnici iz njihove pratnje, napustili Ostrog oko 15. aprila i kako je on potom, dva-tri dana uoči dolaska Nemaca u ovu svetinju, uspeo da zakopa i skloni deo poverenog mu blaga - šest sanduka državnog zlata i dva kožna kofera i gvozdenu kasicu od dvorskih stvari.

Mitrović napominje da je zakopavanju dragocenosti prisustvovao profesor sarajevske Bogoslovije, Andrija Koprivica, koji se zatekao u Ostrogu (ne spominje Petra Koprivicu i Ljuba Krulja) i ističe da jedan od kofera nije mogao da stane u skrovište već su morali da ga otvore i tako stvari iz njega slože u trap.

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete


On precizira da su u koferu bile "dve zlatne tacne opštine Sofijske iz Bugarske, šoljice za kafu sa zlatnim postoljima, čajnik, takođe zlatan, i ogrlica Nj.V. Kraljice, od sedefa".
Mitrović nastavlja: "21. aprila ove godine došao je k meni kao član državne komisije, sa ovlašćenjem od strane Maršala Federativ. Jugoslavije br. službeno od 26 - III 1945. god. kapetan Milan Stojković, sa zadatkom 'da zapisnički utvrdi šta je zaostalo od zlatnog novca Držav. Nar. Banke', koji je ostavljen u manastiru aprila 1941. god. (on je bio i na drugim mestima u istom cilju).

Ja sam pom. kapetanu kazao šta je ostalo, ali zapisnički nisam sa njim ništa utvrdio, već sam napisao pismo Predsedniku Vlade Maršalu Titu o skrivenim sanducima sa novcem i u istom pismu molio da se po mogućnosti vađenje ovih sanduka ne vrši danju, radi naroda, da ne bi krivo shvatio, i to pismo predao kapetanu Stojkoviću da lično preda Maršalu. Odmah po odlasku Stojkovića, izvestio sam prof. Koprivicu Andriju, biv. Predsed. Sreskog Odbora u Nikšiću, a sada Pomoć. Min. Prosvete na Cetinju - o dolasku kapetana Stojkovića i otkriću zakopanog blaga.

Koprivica je o prednjem izvestio Načelnika Ozne, Brkovića, na Cetinju, koji je odmah sledećeg dana došao sa njim u manastir, sa vojnicima na automobilima, pristupio otkopavanju zaostalih sanduka i odnevši pri tom: pet sanduka državnog zlata i dva kofera sa stvarima i gvozdenu kasicu što je pripadalo Dvoru.

Kao što se iz celog ovog izveštaja vidi, od traženih stvari ništa nije moglo biti sačuvano, mada sam učinio sve koliko je najviše bilo moguće da spasim bar nešto, čime sam se izložio ličnoj odgovornosti pred neprijateljem, sa opasnošću i po sam život svoj."

Izveštaj je zanimljiv kako zbog određenih razlika u kazivanju o vrsti i količini blaga, o tome gde je bilo sklonjeno pre dolaska Nemaca (Koprivica, podsećam, piše da mu je Mitrović kazao da su dvorsko blago i umetničke slike bili sklonili u Gornjem manastiru, čak i ispod ćivota Svetog Vasilija, i da su ga Nemci tu pronašli), još više zbog toga što, u odnosu na Andriju Koprivicu, Mitrović na sasvim drugačiji način predstavlja otkrivanje i predaju zakopanog blaga 1945. godine.

Mitrović tvrdi da je on bio inicijator, da je čak pisao i Titu, a veoma je indikativan i deo izveštaja u kojem govori o tome kako je četničkom vojvodi "Pavlu Jurišiću", u leto 1944. godine, predao sanduk zlatnika. Zanimljivo je da ovo, kako se vidi iz policijskog dosijea Leontija Mitrovića, sedam godina posle Drugog svetskog rata potvrđuje i jedan od Udbinih saradnika iz redova četničke emigracije: "Pavle Đurišić je u Ostrogu našao velike količine zlata, turske zlatnike, lire. Veći dio toga novca pao je ustašama u ruke prilikom hvatanja Đurišićeva. Jedan dio tih para imao je uz sebe brat Pavlov, Vaso, pa sam ih ja čak razmjenjivao sa Jevrejima po Austriji i tada slušao njihov istorijat. Ne znam samo da li je taj novac Leontije prepustio dobrovoljno Đurišiću ili ga je ovaj silom prisvojio."

Silom ili milom

Osim gole tvrdnje da je pod prisilom dao sanduk zlatnika Pavlu Đurišiću, ni Leontije Mitrović, ni ostali akteri ostroške afere sa zlatom koja je "pukla" u jesen 1952. godine nisu ponudili islednicima bilo kakve druge dokaze za to, pa je kod islednika ostala velika sumnja da li je Đurišić zaista odneo i koju količinu zlato iz Ostroga. Tu dilemu, čini se, ipak u dobroj meri eliminiše čovek koji se starao o dopremanju blaga u Ostrog 1941, maršal dvora Đuro Vukotić.

On je u istrazi ispričao kako je negde tokom 1943. godine išao u Lipovo kod Kolašina da poseti Dražu Mihailovića i tom prilikom mu kazao da u Ostrogu ima skrivenog dvorskog i državnog zlata, a ovaj je potom tamo uputio svog najodanijeg i najpoverljivijeg čoveka, vojvodu Pavla Đurišića da tu stvar izvidi i zlato oduzme. Ni Vukotić, međutim, nije mogao da kaže koliko je Đurišić našao zlata u Ostrogu i da li mu ga je iguman Leontije predao milom ili silom.

Po dukat za "šarca"
Da se Pavle Đurišić razmetao zlatnicima, potvrdilo mi je i nekoliko njegovih preživelih saboraca. Oni, istina, tvrde da se vojvoda i pre te posete Ostrogu 1944. godine razmetao zlatom i pojedine svoje borce i verne sledbenike, za vernost i podvige nagrađivao dukatima. Zlatom je, kažu, plaćao i sve one koji bi doneli i predali mu šta od oružja. Na ceni su posebno bili nemački "šarci" za koje je plaćao po dukat, pa su se neki koji su na neki način nabavljali to opako automatsko oružje, fino omrsili.

Samo iguman slobodan
Leontije Mitrović piše i da su dva-tri dana potom, tačnije 25. aprila, u Ostrog banuli Nemci, Gestapo, koje je predvodio Milan Prosen (reč je svakako o Milanu Periću, prim. B.S) major Jugoslovenske vojske, ranije kraljev oficir ordonans (prepoznao ga je jedan od dvorskih šofera koji su se još zatekli u Ostrogu, prim. B.S), da su odneli četiri sanduka državnog zlata, 15 vreća sa novcem, 11 sanduka dvorskih stvari i Rafaelovu sliku, da su opljačkali niz manastirskih stvari i veliku količinu hrane, odvezli i sve dvorske automobile koji su se zatekli u Ostrogu (među njima i dva kraljeva i jedan kraljičin), a "sa sobom su poveli Nj. Sv. Patrijarha sa Njegovim šefom kabineta i potpisatog". Nemci su uhapšene patrijarha Gavrila, Dušana Dožića i igumana Leontija Mitrovića iz Ostroga, preko Sarajeva i Zagreba doveli u Beograd gde je Mitrović, neznano kako, oslobođen, i dva meseca kasnije se ponovo obreo u Ostrogu.

Izvor: Vesti-online , Autor: Budo Simonović

Hapšenje jedva dočekao

Iguman Leontije Mitrović je uhapšen 12. septembra 1952. godine. Ako je suditi po izjavama koje je davao, može se zaključiti da je, reklo bi se, jedva čekao da makar i na ovakav način skine s vrata moru koja ga je pritiskala više od jedanaest godina.

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete

Uspeo da sakrije sedam sanduka: Iguman Leontije na dan hapšenja

Tako već sutradan, u rukom napisanoj izjavi na tri strane, kaže da je u danima pred kapitulaciju Jugoslavije 1941. u Ostrogu ostavljeno deset sanduka kovanog zlatnog novca Narodne banke. Od toga je sedam sanduka uspeo da sakrije i oni nisu došli u ruke Nemcima.

Priznao sve

Zlato je sačuvano do kraja rata, a onda prijavljeno vlastima: "Odma su došli i novac ponijeli sa sobom", piše iguman Leontije. "Pet sanduka u državnu kasu. Sanduk su ponijeli četnici 1943. godine kojega sam im morao dati po cijenu moga života. Ostao je bio još jedan sanduk zlatnog novca, koliko je bilo težine u njemu nije mi poznato, od kojega sanduka nalazi se jedna količina i danas zakopana u Ostrogu, a đe je zakopana nije mi tačno poznato jer je sa time rukovodio Petar Koprivica, ondašnji kafedžija u Ostrogu. Ostala tri sanduka odnijeli su Njemci. Kad sam ranije izjavio da su odnijeli 4 računao sam i onaj 1 te nije bio prijavljen.

Od ovoga neprijavljenog sanduka počeli smo trošiti ja i Petar Koprivica, od kojih mi je iz nekoliko puta davao po izvjesnu količinu, a koliko ne mogu da pamtim." On potom potanko objašnjava kad i kome sve davao i prodavao zlatnike, pa na kraju dodaje: "Poslije moje nesmislene učinjene greške, ne žalim moje stradanja, uz ona koja sam već pretrpio, za nepromišljene posljedice koje me očekuju kao 75-godišnjeg starca..."

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete

Petar Koprivica

U zatvoru je stari iguman detaljno opisao šta se sve dešavalo u ostroškoj svetinji tokom rata. U toj priči je posebno zanimljiv susret u Ostrogu, "na Cvijeti uoči Vaskrsa" 1941, mladog kralja Petra Drugog Karađorđevića i patrijarha Gavrila Dožića: "Poslije dužeg razgovora koji su međusobno imali o propasti i kapitulaciji Jugoslavije kralj je kazao da je sa sobom donio neke relikvije koje su bile u dvoru, pa da ih predade patrijarhu na čuvanje.

To su dvije kutije iznutra obložene sa kadifom, u jednoj se nalazi ikona majke Božje sva u zlato okovana sa skupocjenim kamenjima, a u drugoj kutiji nalazi se: jedan mali četvrtasti krst od časnog dreva raspeća Hristova isto sa zlatom okovan i raznim kamenjem ukrašen. U istoj kutiji ima još jedna mala podugačka kutija, takođe sa zlatom i skupocjenim kamenjem ukrašena.

U toj kutiji smještena je ruka sv. Apostola evangeliste Luke." Piše dalje iguman Leontije: "Poslije njegova (kraljeva) odlaska u Ostrogu je ostala sva dvorska kamarila sa nekoliko viših oficira i mislim da je bilo više od 50 komada raznih automobila. Jednog dana pred podne, sa jednim kamionom dolazio je ondašnji upravnik dvora Đuro Vukotić i kazao mi da su dotjerali dvorske stvari da ih smjestim u Ostrogu na čuvanje, pa da ih primim na revers.

Ja sam sa Đurom izašao i sve stvari što su dotjerali vojnici sa oficirima sprovodnicima skidali su i unosili u magacin, mi smo sve prebrojili, te sam Đuru potpisao revers da sam primio 14 razne veličine sanduka i kofera, deset sanduka zlatnog novca i mislim 15 vreća novčanica u papiru. Vukotić je otišao iz Ostroga isti dan, a oficiri sa kamarilom još se nalaze tu te su iste noći sa kamionom ove sanduke sa zlatom nosili da sakriju. Pošto zlato nijesu mogli sakriti opet su ga povratili u magacin. Poslije toga je nastala priprema evakuacije, jer su Njemci već bili zauzeli varoš Nikšić i ova hrabra vojska riješi se na predaju neprijatelju", ironično dodaje Mitrović.

U ovoj ispovesti on još jednom opisuje kako su Andrija i Petar Koprivica, Ljubo Krulj i on zakopavali i krili blago: "Za vrijeme zakopavanja i sakrivanja novca, patrijarh Gavrilo se nalazio u Gornjem manastiru, a mi četvorica međusobno riješimo da dva sanduka iznesemo u Gornji manastir i ja sam sa Ljubom Kruljem i mislim Grujicom Radoševićem (koji je poginuo), a živio je na manastirskom imanju, na jednoj dvokolici sa konjem istjerao ova 2 sanduka i predao ih igumanu Gerasimu Čečuru i Milutinu Popoviću, momku patrijarhovu, da bi negdje sakrili novac.

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete

Ikona Bogorodice Filermonske

Tom prilikom izvijestio sam patrijarha o čemu se radi, što mu se dopalo, da ne bi novac neprijatelju panuo u ruke. Iguman Gerasim i Milutin, poslije našeg odlaska iz manastira razbili su sanduke i novac sakrili u krstovskoj crkvi na vodi u jednom starom sanduku, tu su zalazili i Njemci, ali novac nijesu pronašli", kaže Mitrović i objašnjava da je taj novac iguman Gerasim sklonio u bistijernu ispod Gornjeg manastira, a kasnije ga je Petar Koprivica odneo i zakopao u blizini Donjeg manastira... "Poslije moga povratka iz internacije u Ostrog, nastupa ono što je za mene najteže i najsramnije - pronevjera", rekao je iguman Leontije.

U opširnom i poimeničnom nabrajanju kome je sve davao zlatnike, posebno je zanimljiva tvrdnja igumana Leontija da je upravniku kraljevskog dvora Đuru Vukotiću tokom rata u tri navrata dao po hiljadu zlatnika, pa Nikšićanima Luki Mijuškoviću i Iliji Kavaji 1.000, odnosno 750 zlatnika, bratu mitru "nepunane 1.500 zlatnih lira", kako mu je sudija Mihailo Jovanović iz Podgorice tokom rata razmenio 80 zlatnika za italijanske lire, a uz to mu ostavio još 750 da mu naknadno razmeni; kako je krajem 1951. ili početkom 1952. godine dao 350 zlatnih lira Đorđiju Đuroviću da mu ih promeni i kako je za njih potom dobio dva i po miliona dinara.

Đuroviću je, kako tvrdi, potom dao na čuvanje još 282 lire koje mu je ovaj vratio malo pre hapšenja, a on onda dao islednicima. - Takođe isti dan - dodaje iguman Leontije - predao sam vi tri zlatne kutije Karađorđevića: u jednoj je ikona majke Božje, u drugoj je časni krst, a u trećoj malo većoj kutiji ruka sve. Apostola evangeliste Luke, sa još nekoliko nakita što je svojina manastira Ostrog. Sve gornje bilo je sakriveno u mojoj spavaćoj sobi pod tavanom. Ovo smo sakrivali ja i Petar Koprivica, drugi niko nije znao za ovo sve dok nije izvađeno i vlastima predato".

Svi svedoci mrtvi

Tu je i opširni izveštaj o krčmljenju pozamašnih suma novca koji je takođe bio sklonio pre dolaska Nemaca, kao i spisak onih kojima je posle rata davao pozamašne pozajmice a koji mu novac nisu vratili pre hapšenja. "Još imam da prijavim ono što se ne smije tajiti. Kada je Petar Koprivica sa igumanom Gerasimom Čečurom prenosio zlatni novac iz Gornjeg u Donji manastir da ga ponovo zakopa bio sam rekao Petru da Gerasimu dade 500 zlatnih lira, što je Petar i uradio.

Šta je Gerasim poslije uradio sa lirama nije mi poznato. Takođe sam dao u 1946. i 1947. godini bivšem šumaru manastira Ostrog Milutinu Popoviću iz Kosijereva 40 komada zlatnih lira. Milutin je poginuo pod vozom isto u Kosijerevu nazad 4 godine... Sa prednjim izjavama mislim da sam sve ispričao i kazao ono što sam se mogao sjetiti za ostavljeno državno blago, koje je u Ostrogu bilo doneseno prilikom kapitulacije biv. Jugoslavije".

Doživotno prokletstvo
Još u aprilu 1941. jadao se iguman Leontije Andriji Koprivici kada mu je ispričao kako mu je zlato pretvorilo život u pakao. - Mene više čudo ne može snaći no što me snašlo. Ošamutilo me do te mjere da mi se čini kao da mi se đavo uselio u dušu i u tijelo... Prvi put u životu osjećam veliki strah. Prosto imam neko predosjećanje da će mi ono ne samo doživotno uzdrmati mir, već da će mi postati kobno. Plašim se da neću pošteno zaraditi dva metra zemlje!

Krčmio zlato na kilo
Ako se cena jednog "ostroškog zlatnika" tih godina na crnom tržištu kretala oko 5.000 dinara, lako je zaključiti sa kolikim parama se razmetao stari iguman. Po njegovoj računici, odnosno po onome čega se setio i što je u ovoj izjavi priznao, samo on je tokom rata (ne računajući sanduk zlatnika koji je, kako tvrdi, predao Pavlu Đurišiću) i u godinama posle rata, do hapšenja 1952. godine, raskrčmio više od 8.250 zlatnika, odnosno oko šezdeset kilograma suvog zlata!

Izvor: Vesti-online , Autor: Budo Simonović

Tajna pod patosom

Presudom Okružnog suda u Cetinju od 7. septembra 1953. godine - sudija Petar Leković ju je sročio na dvadeset strana - prvooptuženi u ostroškoj "zlatnoj aferi", iguman Leontije Mitrović osuđen je na godinu i po zatvora, Petar Koprivica na dve i po godine, Ilija Kavaja na tri i po, Rade Vojinović na godinu i po, Blažo Jokanović na dve godine, a Đuro Ivanović na sedam meseci zatvora. U ovoj presudi, neobjašnjivo zašto, uopšte se ne spominju četvrtooptuženi Đorđije - Đole Đurović i sedmooptuženi Ristan Vulić.

Priča monaha Marka

Vrhovni sud Crne Gore je potom preinačio prvostepenu presudu Leontiju Mitroviću i pooštrio kaznu na dve i po godine strogog zatvora. Mitrović je iza brave ostao dvadeset dva meseca i dvanaest dana, a onda je uslišena njegova molba i ostatak kazne mu je oprošten. Zanimljivo je da je o tome odlučivao tadašnji ministar policije, odnosno državni sekretar za unutrašnje poslove Crne Gore Vojin Jauković, a Izvršno veće, tj. Vlada Crne Gore mu je od 1. januara 1955. obezbedila penziju, koju je uživao samo desetak meseci.

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete

Spavao na zlatu: Leontije Mitrović pokazuje skrovište blaga u svojoj sobi

Umro je 18. novembra iste godine. Tek bezmalo pedeset godina kasnije, 19. novembra 2004, mitropolit crnogorsko-primorski Amfilohije je ispunio njegovu predsmrtnu želju i njegovi posmrtni ostaci su preneti iz manastira Praskvica u grobnicu koju je za života započeo u litici iza Donjeg ostroškog manastira.
 
U optužnici protiv Leontija Mitrovića i ostalih, osim zlatnog novca, nigde se ne spominje ništa od drugih dragocenosti i blaga, prvenstveno onog koje je nađeno u skrovištu ispod patosa u njegovoj spavaćoj sobi.

Sem one konstatacije u zapisniku o pretresu Mitrovićevog stana u konacima kod Donjeg ostroškog manastira, sročenog 18. septembra 1952. godine da je "u spavaćoj sobi, u podu ispod peći, nađena veća količina raznog nakita kao i tri kutije sa pozlaćenim ikonama koje su vlasništvo Petra Karađorđevića, bivšeg kralja Jugoslavije, zatim jedan pištolj na kolo sa 6 metaka, jedan bokal, jedan durbin, jedna garnitura srebrne pašade za 6 osoba, koja je prema riječima L. Mitrovića kupljena novcem pribavljenim švercom sa zlatom, 200.000 dinara, dva dolara u papiru i jedna veća i jedna manja novčanica u zlatu, američkog porijekla", o svemu tome u optužnici nema ni pomena, da se ne govori o drugim dokumentima.

Sve to je, dakle, do danas uglavnom ostalo daleko od očiju javnosti, ali i od očiju stručnjaka koji bi utvrdili o kakvim se dragocenostima tu zaista radilo. Dugo se niko nije usuđivao ni da ih spomene. Samo bi katkad stari ostroški iguman Gerasim Čečur, čuvar ćivota Svetog Vasilija Ostroškog, uzdisao za nekim svetim relikvijama i ponekom u koga je imao neograničeno poverenja kazivao o njihovoj basnoslovnoj vrednosti i lepoti.

- Jednoga dana, mislim da je to bilo nekako u ljeto 1976. godine, ja dežurao u manastirskom muzeju na Cetinju - ispričao mi je svojevremeno Marko Kalanj, vrsni intelektualac u monaškoj rizi, koji je iz rodne Dalmacije kao đak došao u Ostrog, a kasnije, kad se zamonašio, trideset godina proveo u Cetinjskom manastiru uz starog mitropolita Danila Dajkovića. - Eto u neko doba u muzej uđe jedan gospodin. Imao je može biti pedesetak godina. Pomno razgleda eksponate i na kraju veli: - Ja ovdje ne vidjeh neke stvari koje sam očekivao da vidim. - Koje? - pitam ja. - Neke iz Ostroga! - kaže.

Razvi se razgovor i on mi ispriča da se posle Drugog svetskog rata kao devetnaestogodišnji mladić zaposlio u Udbi i da je 1952. učestvovao u otkopavanju zlata i otkrivanju drugih dragocjenosti skrivenih u Ostrogu, odnosno da su sa zlatom u Titograd tada dovezene i neke svetinje koje su nađene u stanu igumana Leontija.

Prisetio se i kako je Blažo Jovanović, tada predsjednik Crne Gore, rekao, kad je vidio te dragocjenosti: - To odmah u trezor i nemoj da to neko zloupotrijebi! To reče i ne htje da mi kaže ime, nije, veli, važno njegovo ime, važno je da je to istina. Ja sam istog časa sve ispričao mitropolitu Danilu. Vidim i njega to začudi i uzbudi, ali svejedno poče sumnjičavo da vrti glavom: Ko zna, moj Marko, šta je to bilo i gde je završilo, ali, eto, probaj nećeš li nešto doznati...

Tako je počela potraga za svetinjama, a Marko Kalanj je pored ostalih u Risnu pronašao i starog igumana Gerasima Čečura: - Slušaj, oče Marko, veli Čečur, meni je iguman Leontije ispričao da je sa onim nesrećnim zlatom iz Ostroga 1952. godine odnesena i ruka svetoga Andreja, krst Časnog dreva i jedna ikona, da su to svetinje koje je u Ostrog 1941. godine donio kralj Petar Drugi Karađorđević.

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete

Mitropolit Danilo i Marko Kalanj

On je tada rekao da je to blago koje neće da nosi sa sobom u inostranstvo i svetinje predao patrijarhu Gavrilu Dožiću, a ovaj igumanu Leontiju, koji ih je od tada čuvao - sećao se Čečurove priče Marko Kalanj, koji je potom nastavio da još upornije traga sve dok ga dve godine kasnije nije pozvao Božo Martinović, tada sekretar Verske komisije pri Vladi Crne Gore i javio mu da je ušao u trag nekim svetinjama koje se čuvaju u sefu policije.

Nedugo potom službenici Verske komisije su, uz neviđeno policijsko obezbeđenje, doneli su i predali Cetinjskom manastiru Ruku i delić Časnog krsta, dve od tri, kako se smatra, najveće hrišćanske svetinje, dok je ikona Bogorodice Filermoske (tada se još nije ni znalo o kakvoj se relikviji radi!), u najvećoj tajnosti predata Državnom muzeju na Cetinju.

- Ja lično - zaključio je svoje kazivanje Marko Kalanj - osjećam veliko i neizrecivo zadovoljstvo što me Gospod odredio da tragam za ovim svetinjama i pomognem da one ponovo ugledaju svijetlo dana, a biću presrećan ako još dočekam da se one ponovo objedine i nađu pod jednim krovom, pod svodom crkve gdje im je i mjesto, gdje su pripadale i čuvane otkad postoje. Trud Marka Kalanja je, dakle, urodio plodom.

Po naređenju nekog tadašnjeg crnogorskog funkcionera, najverovatnije Marka Orlandića, početkom 1978. godine formirana je komisija koja će izvršiti primopredaju relikvija iz nadležnosti Službe državne bezbednosti, u nadležnost Vlade Crne Gore, odnosno Verske komisije. Primopredaja je obavljena 18. januara 1978, a zapisnik su u ime SDB, odnosno Republičkog sekretarijata za unutrašnje poslove, potpisali Vladimir Keković, tada pomoćnik rukovodioca SDB, i Cvjetko Radonjić, rukovodilac sektora u SDB RSUP, a u ime Izvršnog veća, odnosno Verske komisije, njen sekretar Radivoje Radmilović.

Pisma za Cetinje

Dva dana potom na adrese Cetinjskih muzeja i Mitropolije crnogorsko-primorske stigla su pisma (potpisao ih je lično tadašnji predsednik crnogorske vlade i predsednik Verske komisije Radivoje Brajović) u kojima ih Verska komisija obaveštava da su joj "prije izvjesnog vremena" ustupljene crkvene relikvije i "predmeti koji su bili na čuvanju kod nadležnog republičkog organa", a koje sada želi da im ustupi na "čuvanje, održavanje, korišćenje i upotrebu".

Muzejima su ustupljene "jedna ikona nekog sveca okovana zlatom i ukrašena skupocjenim kamenjem" i "jedna ikona, sa drvenim okvirom, sa likom Sv. Jerotija", a manastiru "ruka evangeliste Luke", "jedan zlatan krst" i "srebrni escajg (komplet za šest osoba, smješten u posebnoj kutiji), ukupno 51 komad".

Bajka iz Udbe
Nekoliko dana pošto je otkriveno zlato u Ostrogu, Udba je odlučila da sve zabeleži i filmskom kamerom, pa je dovela tada najboljeg crnogorskog snimatelja Steva Lepetića. Kutije sa zlatom su vraćene na mesto gde su iskopane, dovedena je i publika, omladina iz sanatorijuma koji se nalazio kod Donjeg ostroškog manastira, a sve je budno nadzirao islednik Risto Vuković. Petominutna crno-bela filmska storija slučajno je sačuvana zahvaljujući poznatom majstoru kratkog filma Momiru Matoviću. Sem sekvence na kojima se vidi tobožnje iskopavanja zlata i brojanja zlatnika, posebno su zanimljivi snimci otvaranja bunkera ispod patosa u spavaćoj sobi igumana Leontija i vađenja blaga iz te skrivnice koja podseća na skrovišta iz priče o Ali Babi i 40 razbojnika. Na tim snimcima se jasno vidi da je tu, osim tri velike hrišćanske svetinje bilo i mnogo nakita i drugih dragocenosti koje su svakako pripadale Karađorđevićima, a koje su od tada netragom nestale.

Izvor: Vesti-online , Autor: Budo Simonović