Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete

Fransisko Pizaro, koji je sa šačicom ljudi otkrio i osvojio Peru, bio je siromašni svinjar iz Truhilje!

Trinaestog septembra 1513, dvadeset i jednu godinu pošto je Kolumbo otkrio Ameriku, Španac Vasko Nunjes de Balboa ušao je sa jednom ekspedicijom u Karipsko more i zaustavio se u današnjem Dorijenskom zalivu. Dvadeset i tri dana kasnije, posle mukotrpnog pešačenja kroz divlje predele Kolumbije, izbio je na zapadnu obalu Južne Amerike. Tu je, pred strojem od tridesetak ljudi u punoj ratnoj spremi, zagazio u Južno more, koje je tada nazvao Tihi okean, i u ime španskih vladara don Ferdinanda i dona Huane proglasio ga svojim posedom.

Treći zdesna stajao je u stroju član Balboove pratnje Fransisko Pizaro i sa zavišću posmatrao ovaj neobični čin. Od tog trenutka nekadašnji svinjar iz Truhilje kome je dosadio život čobana počeće da sanjari o sopstvenoj slavi, osvajačkim pohodima u bogate predele Novog sveta odakle bi se vraćao za Španiju s čitavim tovarima dragocenosti.

Iznenađenje u Tumbezu

Več sledeće godine Pizaro je napustio Balboovu ekspediciju i sa nekoliko ljudi sličnih ambicija uputio se na jug, prema neispitanim oblastima Južne Amerike.

Za vreme prvog krstarenja obalama današnjeg Perua, Pizaro je naišao na nekoliko manjih indijanskih naselja i, jedno za drugim, napao ih i opljačkao. Tada se iznenada razboleo i, teška srca, zaplovio natrag, u Španiju. Osvajački pohod koji bi mu doneo bogatstvo i slavu morao je da se odgodi.

Kad se nekoliko meseci kasnije opravio, Pizaro je ponovo počeo da se priprema za dalek put. Skupio je oko stotinu ljudi, uglavnom avanturista i besposličara, obećao im „zlatnu zemlju“ i 1526. godine otisnuo se preko Atlantika.

Ekspedicija avanturista zaustavila se posle duge plovidbe u Vajakilskom zalivu. Uskoro se pred njima ukazao veličanstven grad s mnoštvom velelepnih građevina, vrtova i zlatom ukrašenih hramova. Obasjani sunčevim zracima zlatni bareljefi zasenili su Fransiska Pizara i njegove ljude i još više podstakli žudnju za zlatom.

Grad u koji su stigli zvao se Tumbez a nalazio se na teritoriji moćne i čvrsto organizovane države Indijanaca na čijem je čelu bio Veliki Inka.

Stanovnici Tumbeza ne malo su iznenadili Špance: nisu pokazivali ni najmanje neprijateljstva i netrpeljivosti prema došljacima. Velikog Inku smatrali su sinom Sunca, živim bogom i vlasnikom života svih podanika. Ljudi ovog bogatog carstva nisu znali ni za trgovinu ni za novac. Zlato za njih nije imalo nikakve posebne vrednosti: smatrali su ga svetim metalom koji pripada bogu Sunca i zbog toga su se u njihovim hramovima nalazile ogromne količine ovog plemenitog metala. Od njega su izrađivali nakit, razne kipove i — posuđe.

Jedva je Pizaro ubedio svoje ljude da grad ne treba odmah napasti i opljačkati. Bilo je besmisleno sa šačicom ljudi suprotstaviti se brojnim ratnicima snažnih mišica koji su vrveli po bedemima. Pizaro je znao da su ti ljudi slepo odani svom vladaru i da će pružiti žestok otpor svakom ko mu se suprotstavi. Zbog toga je odlučio da se vrati u Španiju sa vestima o neizmernom bogatstvu novootkrivene zemlje.

U znak priznanja

Iz Tumbeza Pizaro je poneo samo zlatnu figuru lame i nekoliko manjih zlatnih predmeta. Nameravao je da ih pokloni kralju Karlu V a zauzvrat od njega zatraži dobro opremljenu ekspediciju koja bi otplovila u zemlju cara Inka i vratila se s neslućenim dragocenostima.

Karlo V je bio zadovoljan poklonima a u Pizarovu priču nije nimalo sumnjao. U znak priznanja proizveo ga je za „viteza zlatnog mača“ i „guvernera Perua“ a onda mu dao sve što je tražio za svoj osvajački pohod u bogatu zemlju Inka.

Godine 1531. Pizaro je stigao u Panamu a odatle sa 183 vojnika i 37 konja produžio na jug. Neprekidne kiše zaustavile su ga u zalivu Santa Mateo gde je posadu, nenaviknutu na vlažnu, tropsku klimu zahvatila bolest. Pizara to nije pokolebalo, strpljivo je čekao da kiše prestanu.

Za vreme tog kišnog perioda Pizaro je izgubio petnaest ljudi ali kad su kiše prestale krenuo je dalje.

Virakoča i njegovi sinovi

Veliki Inka Huana-Kapak podelio je pred smrt svoje carstvo na dva dela: južni deo s prestonicom Kusko predao je sinu Huaskaru, a severni s gradom Kito — sinu Atahualpi. Među braćom je odmah izbilo veliko neprijateljstvo. Atahualpa je na prevaru uhvatio Huaskara, zarobio ga i bacio u okove. Čekao je još samo dolazak svog vojskovođe pa da na čelu ujedinjenih vojski uđe u prestonicu južnog carstva.

Baš u to vreme Pizaro se iskrcao na obali zemlje Velikih Inka po kojoj se brzo proneo glas da su bledoliki ljudi izašli iz svojih „plovećih kuća“, da jašu na nekim neobičnim lamama i da bacaju vatru iz „dugih cevi“. Ali, niko ih nije zaustavljao. Veliki Inka Atahualpa koji, kao i njegov narod, nikad ranije nije video ni bele ljude ni konje, prema opisima koje su mu glasnici doneli zaključio je da to u njegovu zemlju stiže bog Virakoča sa svojim sinovima. Inke su Virakoču poštovali i verovali da spasava ljude od svih zala.

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete

Atahualpa

Zarobljen u sopstvenoj palati

U gradu Kahamarka Atahualpa je Špance, na njihovo veliko iznenađenje, dočekao sa počastima. Pizaru je dodeljena palata kakva dolikuje caru a „njegovi sinovi“ okruženi su pažnjom. Pizaro je tu  mirno čekao svoj trenutak ne obraćajući pažnju na strah i zabrinutost svojih ljudi. Kovao je plan kako da se domogne bogatstva.

Posle izvesnog vremena Pizaro je pozvao Velikog Inku Atahualpu na gozbu. Veliki Inka je na veliki trg grada stigao u zlatnoj nosiljci, u odeći od zlata i dragog kamenja koje je bleštalo na suncu. Želeći da istakne svoju miroljubivost i poverenje naredio je da ga ne prate naoružani vojnici a on sam i njegovi doglavnici bili su bez oružja. Pizaro je to i očekivao.

I dok je Atahualpa mirno čekao pod baldahinom ukrašenim perjem da gozba počne, pristupio mu je jedan dominikanski sveštenik noseći krst i bibliju u ruci. Prema planu koji je Pizaro skovao sveštenik je saopštio Velikom Inki volju rimskog pape da se njegova zemlja pripoji španskoj kruni a, on, Atahualpa, moraće redovno da plaća danak španskom kralju Karlu V.

Kad je Atahualpa najzad shvatio šta se od njega traži, na njegovim slepoočnicama grozničavo su se zatresle dve zlatne kićanke. Odgovorio je da ono što bledoliki došljaci traže ni pod kakvim uslovima neće biti ispunjeno. Dominikanski sveštenik mu je u tom trenutku pružio krst i bibliju da ih poljubi i Atahualpa je instinktivno prihvatio knjigu. Odjednom, trgao se i bacio je. Na to „bogohuljenje“ sveštenik je podigao krst prema nebu, kao da moli oproštaj za Velikog Inka. Bio je to, u stvari, ugovoreni znak za Pizarove ljude sakrivene po Okolnim kućama.

Naoružani Španci brzo su zaposeli trg. Pobili su carsku pratnju a cara zarobili i zaključali njegov dvorac u Kahamarku.

Odaja puna zlata

— Jesi li zdrav, Veliki Inka? — licemerno je upitao Pizaro ulazeći sutradan u Atahualpinu sobu kraj čijih su vrata stajali španski vojnici. — Želiš li slobodu?

Atahualpa je molio Pizara da ga oslobodi na što je ovaj počeo da se cenjka.

— Sloboda se kupuje, Inka! Ja ću osloboditi cara Atahualpu kad on ovu odaju bude napunio zlatom.

— Do ove visine? — podigao je Inka ruku i Pizaro se složio.

Crvena linija kojom su na zidovima obeležili visinu do koje je Inka ispružio ruku označavala je zapreminu od oko trideset kubnih metara. Sve je to trebalo ispuniti zlatom!

Izaslanici Velikog Inke razneli su po celoj carevini „kipue“ — šarene uzice sa čvorovima — Atahualpino naređenje o prikupljanju zlata. Narod se nije protivao carevoj volji i gomila dragocenosti počela je da raste.

Sledećeg dana Pizaro je ponovo  posetio  Atahualpu.

— Ni tvoj brat Huaskar nije se odrekao svojih prava na peruanski presto — rekao mu je. — Njegove pristalice obećale su da će otkupiti presto za još veću cenu. Ako oslobodim Huaskara oni će napuniti ovu odaju do same tavanice.

Nekoliko dana kasnije u tamnici u Kuskou ubijen je Huaskar i Atahualpa je postao Veliki Inka i južnog i severnog carstva.

Čim je dobio traženo zlato, Pizaro je naredio da se na onom istom trgu u Kahamarku, na koji je Atahualpa došao u svojoj zlatnoj nosiljci na „gozbu“, podignu vešala. Optužio je Atahualpu da je ubio brata kako bi prigrabio i njegov deo carstva kao i za mnoge druge „grehove“ i obesio ga.

Stajalo ga glave

Od toga dana Španci su počeli da pljačkaju zlato Inka. Svetog metala kojim su bili napunjeni hramovi u Kuskou i Kitou — nestalo je. Nestalo je i sedamdeset hiljada merica zlata koje su vojnici vojskovođe Ruminjaumija nosili prema Kahamarku da bi njime iskupili Atahualpu.

Fransisko Pizaro bio je sada sopstvenik blaga kakvo ni najbogatiji evropski vladari nisu imali u svojim riznicama. Nekadašnji svinjar iz Truhilje otkrio je i, sa manje od dve stotine naoružanih ljudi, uništio nekada moćnu državu Inka. Ali, upravo to blago stajalo ga je glave: 26. juna 1541. godine ubio ga je sin jednog Španca koga je Pizaro na povratku iz pljačkaškog pohoda na prestonicu Inka prevario prilikom podele plena.

Posle Pizara mnogi lovci na zlato i avanture pretraživali su peruanske planine. U rejonu grada Kuskoa traganje za zlatom trajalo je gotovo tri stotine godina! Poznato je da je iz drevne prestonice Inka iščezao sveti lanac koji se u praznične dane razapinjao preko glavncg trga. Lanac je bio od zlata i bilo je potrebno dve stotine ljudi da bi ga preneli s jednog mesta na drugo.