Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete


Uzalud ga je ceo Rim preklinjao da ostane u domovini: konzul Regul vratio se u Kartaginu jer je tako obećao neprijatelju.

U rimskom Senatu toga dana raspravljalo se o najvećem problemu zemlje — o ratu s Kartaginom koji je trajao već četrnaest godina. Rim nikako nije mogao biti zadovoljan onim što je do tada postigao. Samo za proteklih pet godina tri puta je morao da podiže iz početka svoju flotu, izgubio je više stotina hiljada ljudi. Ni bogatoj Kartagini nije bilo lako: sve je teže dolazila do najamnika koji su bili skupi i nepouzdani.

Tog januarskog dana 250. godine pre naše ere u Senatu se raspravljalo o tome da li nastaviti rat protiv Kartagine ili ne. Govorio je i vođa kartaginske delegacije koji se svim silama trudio da suprotnu stranu ubedi kako je dalje vojevanje beskorisno i da bi za obe strane bilo bolje da zaključe mir. On je znao zašto to čini: bogati grad u severnoj Africi, koji su osnovali još stari Feničarni, mada još jaka ekonomska i vojna sila, nije hteo da ima neprijateljske odnose sa tako moćnim susedom kao što je bio Rim.

Međutim, ogorčeni zbog gubitaka poslednjih godina, senatori su veštog diplomatu saslušali bez komentara i njemu je, kad se povukao sa govornice, bilo jasno da nije postigao uspeh. Ipak, tešio se. Još nije pokazao oholim Rimljanima svoj najjači adut — zarobljenika Marka Atilija Regula.

Ja nisam važan

Pet godina ranije rimski vojskovođa Regul zarobljen je u jednoj bici i od tada pa do danas čamio u kartaginskim tamnicama. Ovde u Rim doveden je baš on koji je imao prilike da oseti moć Kartagine i njenog oružja da posvedoči pred svojima koliko je neprijatelj jak i opasan.

Kad su najavili konzula Marka Atilija Regula, u Senatu je zavladao tajac. U bradatom i oronulom čoveku teško je ko mogao prepoznati potomka ugledne porodice, lepog i muževnog Marka Atilija Regula. Ali, kad je progovorio, svi su zamrli.

— Vi  znate da ja nisam čovek od mnogo reči — obratio se konzul svojim sunarodnicima. — Zato ću i sada biti kratak. Kartaginska država je na rubu propasti, ona je trula a njeni žitelji običan ološ. Zato, draga moja braćo, ne odustajte od svojih planova. Navalite i uništite ih sve do jednog. Ja sam dao reč da ću dopratiti njihove poslanike u Rim, da ću reći svoje mišljenje ovde i da ću se vratiti sa njima. Prve dve tačke sam ispunio. Došao sam, rekao šta mislim a održaću i svoju reč do kraja. Vraćam se sa njima bez obzira kakva će biti moja dalja sudbina. Ja nisam važan. Važan je uspeh moje domovine!

U Senatu se najpre začuo žagor a onda povici:

— Živeo Regul! Živeo Rim koji ima takvog sina!

U neopisivoj galami koja je nastala Regul se mirno vratio na mesto, među neprijatelje. Oni su se izmakli od njega kao da je gubav.

Nema mira među nama

Predsednik Senata jedva je uspostavio red i obratio se kartaginskim poslanicima:

— Trebalo bi da većamo o ovome kao i o svakom drugom problemu, ali mislim da nije potrebno. Verujem — tu je pogledao senatore i druge okupljene velikodostojnike — da izražavam opšte mišljenje i rešenost kad vama, Kartaginjanima, kažem: Nema mira između nas i vas dok vas ne uništimo. Objavljujem rat do istrebljenja!

Buran aplauz i povici „Smrt Kartaginjanima!“ začuli su se iz svih grla. Kartaginska delegacija pognutih glava izašla je iz Senata. Uskoro je trebalo da isplovi iz rimske luke Ostije, na jug, u Afriku.

Regul, čvrsto se držeči zadate reči, obišao je ženu i decu, i odlučio da još jednom prenoći u svojoj kući, pa da sutra krene na put, natrag u Kartaginu.

Tog popodneva i noći, više prijatelja i uticajnih ličnosti, čak i jedna delegacija došli su da mole Regula da ostane u Rimu. Šta znaći reč zadata tim varvarima Punima? (Tako su Rimljani nazivali Feničane, kojima su i Kartaginjani kao narod pripadali). Ali, on je ostao neumoljiv.

— U pitanju je moja čast, čast jednog rimskog konzula. Znam da neću dugo gledati svetlost dana, ali ostajem pri onome što sam obećao.

Kad je kartaginski brzi jedrenjak trebalo da krene iz Ostije, okupila se ogromna masa naroda. Tu je bilo na hiljade rimskih građana, žena, dece. Svi su uglas kukali, molili, nastojeći da Regula odvrate od povratka u Kartaginu. Uzalud. On je ostao nem na sva preklinjanja. Stojeći kraj krme otpozdravljao im je dugo, sve dok se lađa nije izgubila u daljini.

Dok ga kartaginski brod nosi u susret njegovoj strašnoj sudbini, da ispričamo kako se Regul našao u rukama Puna.

Zašto su ratovali?

Kad su se prvi put sudarili Rim i Kargagina, 264. godine pre naše ere u Mesinskom zalivu, koji deli Siciliju od Apeninskog poluostrva, ni jedna ni druga strana nisu mogle ni da pretpostave da će ratni sukob između dve zemlje, sa malim prekidima, trajati gotovo celih sto dvadeset godina! (To su čuveni punski ratovi koji se obavezno uče u svim školama sveta). Sukob dve velike sile bio je neminovan: Rim je već bio ovladao južnom Italijom, a Kartagina gotovo celom Sicilijom i upravo su se tu sudarili prvo njihovi interesi, pa onda i vojske. Rim koji je krenuo u osvajanja plašio se najviše da Kartagina ne zatvori za trgovinu gradove na Siciliji kao što je to uradila i na Sardiniji, a to bi, opet, moglo da odvuče grčke gradove na jugu Italije na stranu Kartaginjana.

Za prvi punski rat, koji će potrajati 23 godine, pripremile su se obe strane. Bogata Kartagina skuplja najamnike, a brojniji Rimljani se naoružavaju. U početku oni su bolji na kopnu. Rimska vojska osvojila je grad Agrigentum na jugu Italije, ali ovaj poraz nije pokolebao Kartaginjane. Sledećih godina njihov vojskovođa Hamilkar čak je preoteo nekoliko gradova, a punska flota pustošila je obale Italije. Rim je tada odlučio da zauzme celu Siciliju, a to se moglo postići samo jakom flotom.

Uz pomoć mnogobrojnih pomorskih saveznika, grčkih gradova Italije, oni podižu flotu a kao uzor im je poslužila kartaginska pentera (kvinkverema, brod sa pet reda vesala). Godine 260. pre n. e. Rimljani već imaju 100 kvinkverema i 20 trirema (lađe sa tri reda vesala) i konzul Duilije kod Mila odnosi prvu rimsku pobedu na moru.

Time što je rat prenet na more, sukob za Siciliju pretvorio se u veliku borbu za prevlast u srednjem i zapadnom Sredozemlju.

Neverovatna pobeda

Ali, Rim je naišao na jakog i opasnog protivnika.

Hamilkar je kod Terme na severnoj obali Sicilije odneo pobedu nad Rimljanima, zauzeo Henu i Kamerinu. Na Sardiniji konzul Scipion koji je zauzeo Aleriju, nije se usudio da napadne Hanibala Starijeg. Tek sledeće godine 258. napao ga je njegov naslednik. Ne smevši da primi bitku, Hanibal je nasukao, pa ostavio svoje brodove zbog čega su ga njegovi ljudi raspeli na krst! Na Siciliji Rimljani nisu 257. postigli nikakav napredak iako su imali 50.000 ljudi.

Da bi Kartaginu prinudio na mir, Rim je odlučio da napadne u Africi. Izabrali su dva konzula, Manlija i Regula, i po običaju dali im uputstva u Senatu koja su bila zapečaćena. Smeli su da ih otvore tek kad su se sa vojskom iz Mesine izvezli na pučinu i nalazili negde na pola puta između evropskog i afričkog kopna. Naređenje je glasilo: iskrcati se na severnoafričko kopno Libije, osvojiti sve što se može i naučiti nepokorne Kartaginjane pameti.

Posle osam dana plovidbe Regulova flota od 330 brodova sudarila se sa kartaginskom. Snage su bile otprilike jednake. Razvila se strašna pomorska bitka. Rimljani su uspeli da iznenade protivnika upotrebivši novu taktiku: vezivali su se za protivničke brodove širokim lestvama sa kukama. Sudbina bitke rešena je borbom prsa u prsa, u čemu su rimski vojnici bili pouzdaniji i veštiji. Regul je uspeo da potopi ili zarobi 73 broda a da sam ne izgubi ni najmanji čamac!

Ali, dobar početak ne mora uvek da bude i dobar kraj.

Regul i Manlije su se bez ikakve smetnje iskrcali na afričku obalu, u visini rta Hermesa, odakle su počeli da prodiru u unutrašnjost kopna zauzimajući gradove, spaljujući sela i uništavajući letinu. Preplašena Kartagina pozvala je sa Sicilije poslednje kontigente svoje vojske. I tada, kad je za napadače sve išlo da ne može biti bolje, iz Rima je stigla čudna naredba Senata u kojoj je stajalo: konzul Manlije hitno da se vrati u Rim sa delom vojske, robovima i plenom. Regulu je naređeno da ostane na tlu Afrike. Rim je bio uveren da su Kartaginjani slomljeni.

Slonovi napadaju centar

Regul je sa 15.000 pešaka i 500 konjanika krenuo na Kartaginu. Zaposeo je Ad, tvrđavu koja mu se našla na putu, tu potukao punsku vojsku a zatim prezimio kod malog grada Tuneta (Tunisa).

Kartaginjani nisu nameravali odmah da se tuku. Bili su umorni od rata i jednog dana pred utvrđenjima Tunisa pojavila se mala četa pregovarača. Taržili su sklapanje mirovnog ugovora ili bar primirje. Ali Regulovi uslovi bili su nemogući. Praktično, on je tražio potpunu kapitulaciju. Poklisari su se vratili neobavljena posla.

U međuvremenu je u Kartaginu stigla grupa spartanskih najamnika na čelu sa nekim Ksantipom. On je Velikom veću, u mrtvoj tišini, izneo svoj plan:

— Nemojte se kriti pred Rimljanima. Imate sjajnu konjicu. Napadnite ih u ravnici. Raštrkaće se i biće gotovi. — Grka su ubrzo postavili za glavnokomandujućeg.

Dve vojske sukbile su se na reci Bagradi 255. godine pre naše ere. Ksantipa je vrlo dobro rasporedio vojsku: slonovi su pregazili rimski centar, a konjica razbila krila rimska. Regul i 500 vojnika su zarobljeni, 2.000 se spasilo bekstvom u Klupeju, a ostali su izginuli.

Rimski vojskovođa koji je radosno pošao u veliki okršaj, iz njega je izašao u lancima. Sproveden je u Kartaginu kroz masu opijenu pobedom i bačen u najgoru tamnicu.

I, tu je ostao punih pet godina. Rimljani su mukotrpno popravljali svoju grešku. Protiv njih kao da se sve zaverilo. U jednoj oluji nedaleko od Kamerine doživeli su katastrofalan brodolom u kome je od 364 brodova ostalo samo 80. Pri tom je poginulo preko 100.000 ljudi, većinom slobodnih rimskih građana. Sledeće 254. nova flota krenula je, sada na Tripolis, ali u plitkim vodama Male Sirte Rimljani su izgubili mnogo brodova, pa napuštaju operaciju. Na povratku kod rta Palinura u Lukaniji, ponovo gube u oluji gotovo čitavu flotu od 150 brodova.

Rimljanima je već dosta bilo rata, pa su zato Kartaginjani i poslali onu delegaciju.

Izvukli su Regula iz tamnice, malo uljudili, i rekli mu da će ići u Rim. Tu treba da se zauzme za sklapanje mira. Jedino što su oni zahtevali od njega, pod zakletvom, to je da se on u slučaju neuspeha pregovora smatra punskim zarobljenikom i treba da se vrati u Kartaginu s delegacijom. Regul se svečano zakleo.

Kad su ga prijatelji u Rimu molili da pogazi reč jer su Kartaginjani varvari i ljuto će mu se osvetiti, Regul je sasvim mirno rekao da on to zna ali da je on i samo on odgovoran za svoje postupke.

Jeziva kazna

Kad se delegacija vratila iz Rima u Kartaginu, njen vođa verno je preneo Velikom veću tok događaja. Regul je odmah predat dželatu.

Sutradan, u podne, po žarkom afričkom suncu, izveli su ga na glavni gradski trg. Pred masom koja se tiskala vezali su ga za stub i licem okrenuli prema Suncu. Tada mu je dželat tankim i oštrim zlatnim sečivom odsekao i donje i gornje očne kapke kako bi mu zenice bile neprekidno izložene Suncu.

Pošto su ga satima ovako mučili, skinuli su svu odeću sa nesretnog konzula i stavili ga u veliku bačvu koja je iznutra bila okićena dugačkim oštrim ekserima s vrhovima okrenutim prema sredini. Izneli su bure na visok breg i niz kosinu ga otisnuli nizbrdo.

Kad se bačva zaustavila u podnožju, Regul je bio mrtav.

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete


Poznati rimski naučnik i pisac Plinije Stariji napisao je Regulu dostojan epitaf:

„Kad u vedroj i toploj letnjoj noći gledaš blistavo sazvežđe Lava, znaj, dragi čitaoče, da se njegova najsjajnija zvezda zove Regulus. To je mala čast učinjena ovom velikom čoveku.“.

A Kartagina? Dugo joj još Rimljani nisu mogli ništa. U drugom punskom ratu, Hanibal, mlad sposoban kartaginjanski vojskovođa stigao je do pred vrata Rima i samo je slučaj spasio „večni grad“ propasti. Ipak, na kraju rata pobedio je Rim. Kartaginjani su izgubili Korziku i Sardiniju, a Rim stekao izvanredan pomorsko-strategijski položaj te mu više nije bilo moguće osporiti prevlast na moru.

Sam grad Kartagina nije bio zauzet sve do kraja trećeg punskog rata 149. — 146. Na prirodno jakom položaju, uz to i izvanredno utvrđen, dugo je opsedan. Hrabrom odbranom grada rukovodio je Hazdrubal. Mladi konzul Scipion Emilijan stezao je obruč oko grada pune tri godine. Do proleća 146. izgladneli grad je na izmaku svojih snaga. Ipak, kad je već bila probijena odbrambena linija, trebalo je još šest dana uličnih borbi, od kuće do kuće, da se otpor savlada. Sedmog dana predala se citadela. Rimljani su do temelja uništili grad, a 50.000 preživelih stanovnika prodali kao roblje. Od kartaginskih poseda Rimljani su obrazovali svoju provinciju Afriku.