Istakao sam se još u mnogim bitkama, ali iz skromnosti neću o njima da govorim. Pomonjem to samo zato, što mi se usled neprestanog mahanja sabljom, desna ruka iščašila, te sam je osam dana morao nositi u zavoju. Posledica je bila ta da, kad su me jednom napali za vreme izvidnice, nisam mogao da se branim, i neprilatelj me je zarobio.
Odvedoše me u Izmir, u sultanov letnjikovac i to kao čuvara pčela. Svakog jutra, obučen u istočnjačku nošnju, terao sam pčele na pašu, a uveče sam ih vraćao u roj. Jedne noći opazih kako dva medveda hoće da provale u košnice, meda radi. Nisam imao drugog oružja sem srebrne sekirice, znamenje sultanovih čobana. Svom snagom bacih ovu bezazlenu igračku na napadače. Udarac je bio toliko jak da sam oba medveda presekao na pola. Ali na moj užas, sekirica se nije zaustavila, već polete sve više i više. Žaleći veoma što nisam izračunao snagu svog zamaha, gledao sam kako se sekirica sve više udaljava dok nije stigla do meseca, gde se najzad zadržala.
Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se
registrujete ili
ulogujeteCrtež: Đorđe Lobačev
Bilo mi je jasno da se ne smem pojaviti pred sultanovom stražom bez srebrne sekirice. Još na samom početku, kad su me postavili za čuvara sultanovih pčela, bilo mi je predočeno da ako je izgubim — ode glava. Takva je bila sultanova volja.
Čovek ne može skočiti na mesec, čak ni sa najviše planine, a kamoli kad se nalazi na jedva nekih devedest stopa nadmorske visine.
Stajao sam snužden pred prepolovljenim medvedima, sve više uviđajući da mi nema spasa. bar da se moglo iskoristiti njihovo krzno. Možda bih na taj način mogao da odobrovoljim glavnog stražara? No i to se izjalovilo: čemu može da posluži pola medveđeg krzna?
Avaj, da sam ranije znao da će ti prokleti medvedi doći da se oslade sultanovim medom, učinio bih ono što mi je u detinjstvu pričala majka: Na našem imanju navadi se neki medved da svake noći razara bar jednu košnicu. To je strašno ljutilo moje roditelje. I moj otac mu doskoči: naredi da se pred pčelinjak postave taljige i da im se ruda gusto namaže medom. Čim se spustila noć naišao je medved i odmah počeo da liže rudu. U žurbi žderonja nije ni primetio da mu je ruda ušla u gušu, pa u stomak, i najzad, izišla pozadi.
To je čekao moj otac. Priskočio je taljigama i zabio u rudu iza medveda dugačak ekser. I pčelinjak je bio spašen i medveđe krzno čitavo.
Kako da vratim sekiricu? Uzalud sam tražio odgovor, kad se odjednom setih da mi je jedan Arapin dao nekoliko zrna pasulja iz Bagdada, koji neverovatno brzo raste, i čak može da stigne do neba. Mada sam sumnjao u istitost te priče, ipak zasadih pasulj. On poče odmah da klija i pre nego što sam uspeo da dođem sebi, toliko poraste da se zakači za donji rog Meseca. Krenuh da se penjem i stigoh na Mesec. Tamo je sve blistalo kao srma, i trebalo mi je poduže vremena da pronađem svoju srebrnu sekiricu.
Ali, kad sam hteo da se vratim istim putem, uvideh da su zbog sunčeve žege odbijene od mesečeve površine moje lestvice od pasulja izgorele i pretvorile se u prah. I pored toga, nisam izgubio prisustvo duha. Skinuo sam svoj pojas (tek sam tada razumeo kakve koristi mogu istočnjaci da izvuku iz svojih dugačkih pojaseva), isekao sam ga na dugačke trake, svio od njih uže, pričvrstio jedan njegov kraj za donji mesečev rog i počeo da se po njemu spuštam. Čim bih skliznuo jedan deo puta, odsečem sekiricom gornji deo užeta, pa ga dole nadovežem. Na taj način spuštao sam se sve niže...
Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se
registrujete ili
ulogujeteCrtež: Đorđe Lobačev
No nadovezajući ovako uže, ono je svaki put postajalo za jedno do dva palca kraće. Toga se, priznajem, nisam setio pred početak silaženja sa Meseca. Doduše i da sam se setio drugog izlaza ipak nije bilo.
I tako se desi da već nisam imao gde da vežem čvor. Do zemlje je bilo još otprilike tri do četiri stotine stopa. Nije bog zna šta, ali ipak previše da bi čovek mogao da skoči.
Dole su bile košnice, malo dalje duboki bunar. Šalvare! Poslužiće mi da zadržim pad. Raširih noge i u isto vreme mlatarajući rukama kao krilima poleteh prema bunaru i... upadoh u njega.
Izronio sam. Ali, kako sada da izađem? Negde daleko gore kroz mali otvor videle su se zvezde i krajičak Meseca sa koga sam se tek bio spustio. Raširih ruke. Prstima sam dostizao suprotne strane bunara. Vi svakako znate da je rastojanje među raširenim čovečjim rukama jednako njegovoj visini. Vredelo je pokušati.
Legoh na vodu. Podigavši ruke iznad glave, oslonih se njima na zid bunara. Zatim, opreo sam se nogama na suprotnu stranu. Uspelo mi je. Tada napravih korak nagore i ponovih to rukama. Ura!... Eto tako, postepeno pomerajući noge i ruke, ispeo sam se do otvora bunara.
Da, u životu je najglavnije nikada ne gubiti prisustvo duha. No, svakako, potrebna je i odgovarajuća fizička kondicija.
