Jedna od najčudnijih karakteristika starogrčkih skulptura je ta što većini nedostaje nos - da li je to namerno ili su nosevi vremenom nestali?

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete


Drevne skulpture dragocenosti su u muzejima širom sveta, a ljudi koji dolaze da im se dive neretko se zapitaju šta je uzrok toga da većini njih fali nos?

Na primer, veličanstvenoj grčkoj skulpturi, pesnikinje Safo, koja se trenutno nalazi u muzeju Gliptoteka u Minhenu, takođe nedostaje nos.

Polomljen ili potpuni izostanak nosa je česta pojava na drevnim skulpturama iz različitih kultura i različitih perioda istorije.

Čuvena Velika Sfinga koja leži na visoravni Gize, pored piramida, u Egiptu, slavni je primer drevne skulpture kojoj nedostaje nos.

Kod nekih skulptura poznato je da je uzrok nedostatka nosa to što ga je neko svojom voljom otkinuo, i za to postoje različiti razlozi – na primer, skulptura grčke boginje Afrodite, iz prvog veka nove ere, otkrivena u atinskoj Agori.

S druge strane razlog zbog čega su mnoga lica na skulpturama bez nosa je vreme koje je učinilo da skulptura jednostavno propada na takav način. Drevne skulpture stare su stotinama godina i zato ne čudi da su na njima vidljivi prirodni znaci propadanja. Pod uticajem promenljivih vremenskih prilika, logično je da će prvo delovi koji “štrče” (kao što su nosevi, ruke, glave) biti podložne lomljenju ili otpadanju. Delovi poput nogu i torzoa su čvršće povezani pa zbog toga duže opstaju, piše Nacionalna geografija.

Mnogima je poznata skulptura boginje Afrodite otkrivena na grčkom ostrvu Milos, koja je delo vajara, Aleksandrosa iz Antiohije i datira iz drugog veka p.n.e. Skulptura je poznata pod nazivom Afrodita iz Milosa ili, češće, kao Venera di Milo. Istaknuta karakteristika ovog umetničkog dela je to što joj nedostaju obe ruke. Poznato je da je skulptura u originalu imala ruke, ali da su one vremenom otpale.

Grčke skulpture, kakve ih danas možemo videti, samo su istrošene verzije slavnih dela. Većina tih skulptura imala je boju, koja je, takođe, vremenom se ljuštila ili bledela, tako da je našem oku dostupan samo ogoljeni, beli mermer. I dokaz za to su skulpture na kojima su ostali vidljivi tragovi boje, ali i one na kojima boja ne može da se vidi, ali su arheolozi detaljnim analizama, posmatranjem ispod UV svetala, uspeli da detektuju pigmente nekadašnje boje.

IN4S