Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete

Džoli Haj

Posle nekoliko dana opsade i žestokih juriša Indijanaca braniocima Fort Bekera ostala su samo po dva metka. Kada su i njih ispalili, znali su da ih čaka surov kraj. Ali...

Svitalo je. Već dve noći i dva dana branioci malog utvrđenja Fort Beker u Teksasu nisu imali ni trenutka odmora. Danju su odbijali silovite juriše Indijanaca, a noću bdeli. Visoka ograda načinjena od balvana još je odolevala.

Napad je počeo 9. novembra 1856. U tom času u utvrđenju se nalazilo oko tri stotine muškaraca, žena i dece.

Indijanci su se pojavili iznenada. Bilo ih je oko dve stotine, svi iz plemena Komanča. Niko u utvrđenju nije očekivao da će biti tako uporni. Posle nekoliko neuspelih naleta obično su odustajali. Pokupe mrtve i odu. Ovo sada bilo je nešto drugačije.

Komanči su važili za surovo pleme. Srećom, kao i drugi Indijanci, noću nisu napadali pa su branioci mogli da se prerasporede i prikupe snagu. Otpor je pružala svaka ruka sposobna da drži pušku, civili, čak i žene. Samih vojnika bilo je malo, svega jedna četa. Zapovednik, kapetan po činu, nije krio zebnju. Jer, Indijanci su jurišali svaka dva časa, a branioci su imali sve manje municije. I njega je iznenadila upornost napadača.

— Ako ovako nastave, za nekoliko dana svi ćemo biti iskasapljeni! — rekao je naredniku Timu Marfiju. — Čim padne noć, uzjašite konja pa u Kemp Verdi! Recite da nam pošalju pomoć.

Umrećemo časno!

Narednik je tako i učinio, ali u svitanje je njegov konj zarzao pred kapijom utvrđenja... Iz leđa nesrećnog Marfija, presamićenog preko sedla, virila je strela!

Osvanuo je treći dan opsade.

Oko devet časova Komanči su krenuli u nov napad. Postrojeni u pravoj liniji nekoliko minuta nemo su posmatrali utvrđenje, a onda je poglavica podigao ruku. Iz više od stotinu grla prolomio se ratni poklič. Topot konjskih kopita dopirao je do branilaca kao potmula grmljavina.

Polegli na malim konjima, Indijanci su nezadrživo jahali. Čim su došli na puškomet, počeli su da vrludaju levo-desno kako bi izbegli paljbu sa vrha palisada. Ipak, dosta ih je palo. Mali broj uspeo je da se probije do drvene ograde. Tu su i završili.

Povukli su se kao što su i došli vešto se saginjući s konja i u trku vukući izginule za sobom.

Do večeri su jurišali još nekoliko puta. Bezuspešno.

Branioci Fort Bekera bili su potpuno iscrpljeni, a zalihe municije pri kraju — po dva metka na svaku pušku.

Vest o tome brzo je prostrujala utvrđenjem. Te noći niko nije oka sklopio. Kapetan je okupio branioce i kratko i jasno saopštio gorku istinu. Upozorio ih je:

— Pucajte samo kada ste sigurni da ćete pogoditi cilj. Pored, sebe držite nož, sekiru, bilo šta što vam može pomoći da odbranite goli život! Umrećemo, ali časno!

Čudo na bregu

Indijanci su ponovo nasrnuli. Počeli su da gube strpljenje jer ih je opsada skupo koštala — imali su na desetine mrtvih.

Prvi plotun iz utvrđenja odbio ih je. I drugi. Nisu, međutim, znali da je to i poslednji koji su branioci ispalili. Da jesu, sve bi bilo gotovo za samo tridesetak minuga. Sa sledećim napadom su oklevali. To je bilo presudno.

Jer, tog časa dogodilo se istinsko čudo. Upravo kad su se Komanči prestrojavali na novi juriš, na brdu iznad utvrđenja pojavio se jahač na dvogrboj kamili! Indijanci ga nisu odmah primetili, ali jesu oni na palisadu. Trljajući oči rukama garavim od baruta, misleći da im se priviđa, gledali su u grbavu životinju visoku oko tri metra. Čudo kakvo ni na slici nisu videli.

Indijanci su uočili jahača na kamili tek kada su krenuli u juriš i kada se on umešao u borbu. Kamila je dugačkim i sigurnim koracima grabila niz padinu, meci iz puške nepoznatog jahača nepogrešivo su pogađali zaprepašćene Komanče.

Prvi se snašao poglavica. Opasnost je opasnost, nije važno kakva je i odakle dolazi. Naredio je da se izdvoji grupa ratnika i krene na „duha“! Ali, kamila se u trku ljuljala i meci su zviždali oko nje. Indijance je to još više uplašilo. Njihovi konji, nenaviknuti na prisustvo takve životinje, uznemirili su se. Vrteli su se ukrug, džilitali...

Komanči su pokušali sa otrovnim strelama. Ni jedna nije pogodila cilj. Nepoznati jahač već im je delovao kao sablast! Kako im se približavao, sve su jasnije razaznavali zastrašujuću glavu njegovog „konja“.

Komanči su se dali u beg. Branioci nisu mogli da veruju — spaseni su!

* * *

I kamila i jahač ušli su u istoriju Amerike. Kamila se zvala Hambdi i nju je tuniski beg poklonio američkom pomorskom kapetanu Henriju Guenu. Dopremljena je u topli Teksas da se vidi da li će izdržati  tamošnju  klimu. Njenom jahaču i vodiču Tunižaninu Amerikanci su dali ime Džoli Haj. Kada je kamila uginula prirodnom smrću, kolonisti Divljeg zapada pokopali su je uz najveće počasti. Kasnije su njeni ostaci izvađeni, skelet prepariran i danas je izložen u Nacionalnom muzeju u Vašingtonu.

Jahač Džoli Haj umro je 1902. Sahrani su prisustvovali svi stanovnici gradića Kuesta gde je inače živeo. U znak zahvalnosti u Arizoni mu je podignut spomenik.