Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete

Aleksandar Ivanovič Pokriškin

Takozvana Kubansna bitka, iznad istoimene reke u Sovjetskom Savezu, ušla je u istoriju ne samo kao jedna od najdužih. Pročula sa i po jedinstvenim horojskim podvizima sovjetskih lovaca koji su upravo oduzeli Nemcima primat u vazduhu.

— Napadam vođu, pokrivajte me! — oglasio se preko radija sovjetski pilot Pokriškin izdajući naređenje svojim pratiocima, lovcima.

Neprijatelj je ugledao ruskog lovca, ali reagovao je sa zakašnjenjem od pola sekunde — vreme dovoljno da bi ga Pokriškin pokosio. Nemački avion se zapalio i počeo da gubi visinu. Onda se iznenada pojavio roj „meseršmita“...

— Patrola u napad! — još jednom se oglasio Pokriškin preko radio-odašiljača.

I, sovjetski lovci su navalili, naglo pikirajući na njih. Taj takozvani „sokolov udarac“ bio je praćen žestokom vatrom s veoma malog rastojanja. Počela je jedna od najdužih vazdušnih bitaka iznad sovjetske reke Kuban 1943. godine koja je trajala punih sedam nedelja. U njoj se proslavio baš sovjetski pilot, kasnije trostruki heroj Sovjetskog Saveza A. I. Pokriškin.

Mačke i aždaje

Još kao mali Pokriškin je govorio da će biti pilot. Upisao je vazduhoplovnu školu za aviotehničare i verovao da će posle toga moći da leti, ali ga je na kraju školovanja čekalo gorko razočarenje. Njegov starešina ga je smatrao dobrim mehaničarem i ni slučajno nije hteo da ga otpusti iz jedinice. Tek kad je počelo da se govori o drugom svetskom ratu i napadu na Sovjetski Savez. Pokriškina su prebacili u letačku jedinicu i u septembru 1938. obavio je prvi let.

Dvadeset drugog juna 1941. Pokriškinova jedinica stajala je na granici kod Pruta. U zoru se čula komanda:

— U vazduh!

Pokriškin se tada našao na svom prvom borbenom zadatku. Usledili su novi juriši, nove vazdušne bitke. Za ovog sovjetskog pilota najteža je bila ona koja se odigrala nad Kubanom — poznata još i kao Kubanska bitka.

Dve godine kasnije Nemci su na levom krilu gigantskog fronta oko reke Kuban stacionirali nekoliko hiljada aviona koji su bili poslednja reč tehnike: postizali su velike brzine i imali najsavršenije naoružanje. Nemci su želeli da nanesu odlučan udarac sovjetskom vazduhoplovstvu i povrate izgubljenu prevlast u vazduhu.

Primećeno je da su na njihovim avionima bile naslikane mačke, aždaje i još neki zastrašujući crteži čiji je cilj, verovatno, bio da prepadnu protivnika i da mu skrenu pažnju sa same borbe.

Pokriškin je stao na čelo sovjetske vazdušne patrole. Primenjivao je savršenu tehniku — prilazio je frontu na velikoj visini, a da ne bi gubio brzinu pri dugom nadletanju te oblasti, on i njegovi lovci nisu leteli strogo po horizontali, nego talasasto. Hvatajući brzinu, ponovo bi dospevali na potrebnu visinu. Na taj način dobijali su u vremenu. Jer, sekunda, ponekad i delić sekunde, igrali su ogromnu ulogu u vazdušnoj borbi.

A dole na zemlji, u šipražju, bila Je maskirana sovjetska radio-stanica za navođenje. Starešine vazduhoplovnih jedinica dobro su planirale borbu lovaca i obaveštavale ih na koji deo fronta da lete i dejstvuju ili samo da patroliraju duž linije fronta i presreću bombardere.

Nemci su pažljivo proučavali taktiku sovjetskih pilota i na sve načine pokušavali da ih onemoguće u ostvarivanju njihovog cilja.

Dok je trajala bitka nad Kubanom, letelo se od zore do sumraka. Od velikog fizičkog naprezanja, stalnog letenja na velikim visinama, sovjetski piloti su se posle sletanja bukvalno teturali pri hodu i jedva gledali jer su im oči bile crvene od umora i naprezanja. Ali, oni su i dalje uporno tražili sve novije i uspešnije načine borbe.

Jedan od prvih borbenih poredaka koje su sovjetski lovci tada primenjivali nazvan je „etažerka“. Bilo je to stepenasto ešaloniranje, kada piloti lete jedan za drugim i dosta široko na vazdušnom frontu. Za neprijatelja je to bio ubitačan borbeni poredak. Ako je nemačkim avionima i polazilo za rukom da umaknu jednoj stepenici etažerke, brzo su padali pod vatrom druge ili treće...

Ne brini, Sine!

U borbenom stroju etažerke, zajedno sa Pokriškinom, često je leteo mladi pilot Ostrovski. Bilo mu je devetnaest godina kada je došao u njihovu jedinicu. Svima se dopadao zbog svog živog temperamenta i borbenog duha. Kako je bio najmlađi među njima, prozvali su ga Sin.

Jednog dana, nedelju dana pre kraja borbi iznad Kubana, Pokriškin je prvi put video Ostrovskog tužnog.

— Šta je s tobom, Sine? - upitao ga je.

Mladić mu je pružio izgužvano pismo. Javljali su mu iz rodnog mesta da su mu Nemci ubili oca. Pokriškin ga je zagrlio:

— Ne brini, Sine, zajedno ćemo se osvetiti dušmanima.

Posle svake uspešne bitke Ostrovski bi živnuo i sa sjajem u očima govorio:

— Pokazao sam im danas!

U jednoj od borbi njegov avion je pogođen. Uspeo je da iskoči padobranom iz zapaljene letelice, ali tri „meseršmita“ su ga nadletala i osula paljbu dok je onako nemoćan visio na konopcima.

Borbe iznad reke Kuban trajale su još nedelju dana. Nebo je bukvalno kipelo od aviona. Sovjetski piloti su sjajno izvojevali ovu vazdušnu bitku i neprijatelju je bilo jasno da više nikad neće povrati prevlast u vazduhu.