Krug čergom

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete


Romi (rom m., znači još i čovek i muž; romi f.) su indijska etnička skupina, pretežno arijevskog porekla. Danas su nastanjeni širom sveta širom sveta. Prema „Lurskoj legendi“ koju sačinjavaju tekstovi iranskog pisca Hamze al Isfahanija i pesnika Firdusija, u V veku, na molbu kralja Bahram Gura, stiglo je u Persiju desetak hiljada svirača i pevača — Lura. U Iranu se Romi i danas nazivaju Luri, a ovo ime je, kako se smatra, prešlo u Nuri, sinonim za Rome u Siriji i Egiptu, gde se nazivaju još i Nauvara, Goadari i Zot. Prema tumačenju lingvista, Zot je arabizirano ime indijskog naroda Džat. I etnikom Sinti, kako se nazivaju Romi u Nemačkoj, Pijemontu (Italija) i na grčkom ostrvu Lemnos, kojima pripadaju i Manuša u Francuskoj, potiče od imena jednog naroda iz bivše indijske pokrajine Sind.

Međutim, dugo se verovalo da potiču iz Egipta, pa su po tome i dobili nazive: Kipti (turski), Jifti (grčki), Evgit i Manđup (albanski), Gypsies (engleski), Jeđupupi, itd. Od Kopti (iskvaren arapski oblik od Aegypti), naziv potomaka starih Egipćana, potiče i Gopti, ime romskog plemena koje je živelo na teritoriji između Save, Drave i Dunava i koje je u velikoj meri stradalo za vreme Drugog svetskog rata.

Postoje i mnogi drugi sinonimi, među kojima je najrasprostranjeniji Cigani. Poreklo ovog etnikoma još nije razjašnjeno.

Prvi zapis o Romima potiče iz 1068. godine, u kojem gruzijski monah izveštava da su „Atsincana“ stigli na goru Atos. Na osnovu toga, hiljadita se godina se uzima za početak exodusa, dok neki, opet, smatraju da su Romi bili nastanjeni u Vizantiji još od 855. godine. U svakom slučaju, početkom XI veka, kada su upale horde Mahmuta Gaznija (1001. — 1026.) u severozapadnu Indiju, gde je živeo i ovaj narod, došlo je do najveće seobe.

Sudeći prema leksičkoj građi njihovog jezika, živeli su i u pokrajini Khorasan, kojom je pored Avganistana, upravljao Gazni, a zadržali su se i u oblasti Jermenije, gde su poznati pod imenom Lom. Tu sub se, kako izgleda, počeli mešati sa ostalim nomadskim grupama, što je donekle izmenilo i njihovu indijsku fizionomiju. Uz to, ptihvatili su islam i hrišćanstvo i izgubili značajni deo tradicije, tako da nauka sve do 1763. godine nije mogla da odgonetne njihovo poreklo. Zasluge za to ima Stjepan Vali, a time su se kasnije bavili i mnogi drugi naučnici, među kojima i Franc Miklošič.

Dok su putovali kroz azijske zemlje išli su, kako se čini, u kompaktnim kolonama. Nadomak Evrope podelili su se u više grupa, od kojih je jedna prešla u Afriku, a odatle na Iberijsko poluostrvo; druga se uputila na sever i zapad, a treća je preko Arhipelaga stigla u južnu Grčku. Jedino je ova grupa ostavila za sobom značajnije tragove. Naime, na Peloponezu, gde su, po svoj prilici proveli drugi do trećeg veka, otkriven je veliki broj ruševina kuća u kojima su živeli. Njihova naselja su se nazivala Jiftokstra, a i čitav Peloponez je zbog njihovog prisustva bio prozvan „Malim Egiptom“.

Isto tako, u jeziku Roma, naročito onih koji su nastanjeni u zemljama Balkanskog poluostrva, sadržan je znatan broj grčkih reči.

Inače, jezik Roma (romani čhib) sastoji se od više narečja koja pripadaju novoindijskoj grupi indoevropskih jezika. Pokazuju privlačnu sličnost sa hinduskim jezicima, međutim, međusobno sporazumevanje nije mogućno. U grupu romskih jezika ubrajaju se jezici sledećih indijskih plemena: Pendhari, Bhamti, Odki, Beldari, Ladi, Sasi, Kolhati, Garodi, Lhari, Kanjari, Nati, Dom, Malari, Gasai, Sikalgari i Gulgulia (lat.).

U znatnom broju reči romaničkim sačuvan je i koren iz sanskrta.

Kao ilustraciju, navodimo sledeće primere: dan se na romanskom kaže dives, sanskritski divasa; kraj — agor-agra; ime — anavnaman; napred — angle-agra; kosa — bal-bala; svadba — bijav-vivaha; strah — dardara; vreća — gono-gona; vatra — jag-agni; crn — kalo-kala; želeti — kam-kam; nos — naknasika; itd. Inače, srodnost je mnogo veća sa srednje indijskim jezikom praktom, iz kojeg se romani razvio.

Sem glasova koji postoje u srpskohrvatskom, za ovaj jezik su karakteristični još i glas r (sličan francuskom), duboko h i aspirati ćh, čh, kh, ph i th. Uobičajeno se upotrebljava ortografija zemalja u kojima pripadnici ovog naroda žive.

Prema mišljenju lingvista, ovaj jezik pripada sintetičnom tipu jezika.

Tek u novije vreme počinje da se razvija i pisana reč, međutim, postoji usmena književnost, u kojoj najznačajnije mesto zauzimaju purane i puramitči (legende i bajke) i gila (poezija). U legendama o Pengi, na primer, govori se o „carstvu Roma“, a taj motiv postoji i u nekim bajkama, među kojima se ističu mitološke, volšebne, bajke o životinjama i šaljive. Sve bajke, kao što je to slučaj i kod drugih naroda, prožete su čudesnom sadržinom, a sižei su im najčešće nevino-progonjeni i junak — luda, koje najčešće predstavljaju sami Romi; zatim borba protiv zmaja i zmije, osvajanje neveste, vlasnik čudotvornih predmeta, neverna žena ili sestra, itd. Ljubav, čežnja i tuga karakteristični su motivi u lirskim pesmama. Ovima se pridružuju još i balade, šale, poslovice i zagonetke.

Sakupljanjem narodnih umotvorina bavilo se više naučnika i istraživača. U tome je imalo naročiti uspeh „Društvo za proučavanje ciganskog folklora“ u Engleskoj, koje je postojalo čitav vek.

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete


Uspavanka

Za čergu je sunce palo...
Spavaj, spavaj, ptiče malo!
Spavaj, čedo, tihim snom,
Ti si slavuj srcu mom!

Kraj kolevke bdiće mati
Sve dok zora ne pozlati
Tvoje malo, toplo gnezdo...
Spavaj, spavaj, crna zvezdo!

* * *

Vezao sam kolevku pod šljivom
Da uljuljam svoje čedo.
Pašće kiša, okupaće ga,
Naići će koza, podojiće ga,
Lišće će sleteti, pokriće ga,
Vetar će dunuti, uspavaće ga.

Izreke

Mi smo živa zemlja, a hodamo po mrtvoj. Svi smo mrtvi, samo se ne zna kad će ko biti sahranjen.

Bolje je da te sunce ne ogreje, nego da te siromahova suza prokune.

Od mnogo popova ne vidim Boga.

Neko traži dlaku u jajetu i gde jajeta nema.

Kupi kupljeno, ne kupi nekupljeno.

Šta močni govore, bespomoćni slušaju.

Čast je kao mleko: uprlja ga i trunčica.

Bolje je imati pametnog neprijatelja nego ludog prijatelja.

Bolje je s pametnim kamen drobiti, nego s ludim vino točiti.

Ne hvali prijatelja, jer samog sebe hvališ. Ko samog sebe hvali, osramotiće svoje prijatelje.

Da nema đavola, ko zna šta bi Bog uradio; da nema sirotinje i car bi večno vladao.

Sa psa se ne može zguliti goveđa koža.

Ko kupuje šta mu ne treba na kraju će prodavati i ono što mu treba.

Lud čovek nosi srce na jeziku, a pametan nosi jezik na srcu.

Sramota bogataševa i smrt siromaha ne čuje se daleko.

Riptogrami

„O habe o gra dumut hala!“ („Konj se već najeo!“). Ova izreka u „tajnom“ govoru Roma znači Beograd. Naime, drugi slog prve reči, član „o“, treća reč „gra“ (konj) i prvo slovo pretposlednje reči formiraju ime glavnog grada — Beograd. Za Leskovac će reći: “Lesko va cra izdral!“ („Drhti mu ruka!“); za London: „Alon don manušen!“ („Izaberite dvojicu!“), za Skoplje (Skopje): „Čungar pe lesko pjero džukljano!“ (Pljuni na pasji život!), itd.

Šikajmako

Pažnju naučnika i kriminologa privukla su i šikajmako, to jest tajni znaci. Ove „putujuće novine“, uslovno rečeno, služile su za međusobno obaveštavanje i sporazumevanje. Tako, na primer, pravac seobe su označavali sa grančicama ili vezivanjem vrpce na grani. Za međusobno obaveštavanje o određenim događajima, najčešće o tome šta su u međuvremenu doživeli, koristili su i tkanine, zatim dlake iz konjske grive ili čekinje, određene figurice i druge predmete od stakla, gline, itd. Kombinacijom ovih predmeta mogućno je sastaviti čitav splet značenja, koja mogu razumeti samo oni koji su u to upućeni.

Tako, na primer, parče kože, poprskano kravljom balegom, na koje su stavljena tri zrna boba zašivena plavim koncem, obaveštava da je „stariji sin vođe plemena Iku slomio ruku. Policajci su vrlo strogi i trudite se da što pre odete sa ovog mesta!“.

Na sličan način obaveštavali su se o drugim događajima. Na primer, okačena grana jorgovana, znači da je neko umro iz dotične grupe; brezova grana znači da su vlasti nekog uhapsile; vrbova grana znači radostan događaj; jelova grana je obaveštavala o veridbi i svadbi u plemenu, itd.

Određeni znaci su se ispisivali ugljenom. Navodimo neke od tih znakova:

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete

Plemena

Manuša je pleme koje živi u Francuskoj.

Drugo veliko pleme predstavljaju Kalderaši. To je jedno od najrasprostranjenijih plemena, čiji se pripadnicu uglavnom bave proizvodnjom kotlova. Po tome su i dobili naziv — rumunski: câldáre (kotao), odnosno câldârár (kotlar).

Treće veliko pleme predstavljaju Lovari. U narodu su poznati i kao „ruski Cigani“,  dok oni sami sebe nazivaju Mordvinima, što je, u stvari, ime jednog finskog naroda nastanjenog oko srednjeg toka reke Volge. Njihov dijalekt je karakterističan po tome što sadrži veliki broj reči iz mađarskog i rumunskog jezika. Inače, u Indiji Lohari su trgovci metalnim predmetima i robom. Po tome je, najverovatnije, i ovo pleme dobilo ime (romane love — novac).

Tamara ima najviše u Srbiji. Za razliku od ostalih, oni su zaboravili svoj maternji jezik. U prošlosti su se bavili isključivo kovačkim zanatom. Inače, sam etnikom je indijskog porekla i označava čoveka koji obrađuje metal.

Gomani su nastanjeni u Slavoniji i Sremu. I ovaj naziv, po svemu sudeći, indijskog je porekla. Naime, u Indiji se Gomini javlja kao ime, dok je „Gomati“ naziv za „Kravlju reku“, na čijoj je obali, po predanju prebivao isposnik Kandu. Pored ovih, postoje i takozvane Arlije, Lejaši, Gabelji, itd.

Naziv „Rom“

Poreklo reči „rom“ još nije razjašnjeno. Paspati, istaknuti romolog, pretpostavlja da ova reč potiče od Râma, što predstavlja inkarnaciju boga Višne, dok su po mišljenju Kohanovskog, Romi potomci Rame.

„Roma“ kao koren reči u sanskritu nalazi se u složenicama koje znače kosu, dlakavost, maljavost i tome slično. Prema tome, ovaj koren se ne bi mogao dovesti u vezu sa samim nazivom. Drugu reč Râma, koja se pominje u Brahmavaivarta Purana (glava 110) i znači: „ono što ispunjava i deluje na sve“, dakle, ima religiozno-filozofsko značenje, takođe je, teško povezati sa nazivom Rom. Na tu vezu najviše asocira „Ramtâ Râm“, što na pandžabi jeziku označava onog koji neprestano luta. (Na sanskritu ovo značenje ima glagol virâma).

Prema tome je, kako se smatra, i Rama dobio ime, jer je bio predodređen da bude prognan i u šumi provede 14 godina.

Rom znači čovek, a to značenje ima i reč „manuš“. Osnova ove reči je „man“, što na sanskritu znači „kretanje duha, mišljenje“. Taj koren je sadržan i u rečima za čoveka u germanskim jezicima, a isto je korena i engleska reč „mind“ (duh) i nemački glagol „meinen“ (misliti. Neki autori na osnovu toga izvlače zaključak da je u korenu ove reči sadržana ideja o čoveku kao misaonom biću.

Stradanja

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete

Stefanija Holomen, jedna od stradalih u Aušvicu

Romi svoju sreću upoređuju sa pajom srećom. Verovatno s razlogom, jer, možda, nijedan narod nije živeo u tako surovim okolnostima kao oni, niti doživeo tolike progone, žrtve i poniženja. Dovoljno je setiti se koliko su ispaštali za vreme Drugog svetskog rata. Samo u fašističkim krematorijumima ugušeno je oko 400 hiljada pripadnika ovog naroda. Austrijski publicist Volf Maurer navodi da je jednoga dana u šumskom logoru Kulmhof pobijeno hiljadu ljudi, žena i dece, a samo nekoliko dana posle zvaničnog završetka rata, straža je pobila dve hiljade pripadnika ovog naroda koji su se nalazili u logoru Bergen-Belzen.

Sličnu sudbinu su doživeli i Romi u Jugoslaviji. Samo od marta do septembra 1943. godine na gradini je stradalo 40 hiljada, a smatra se da je toliko, ako ne i više platilo glavom i u Jasenovcu.

Streljani su i mnogi romi u Beogradu, Kragujevcu, kraljevu, Leskovcu, kao i u mnogim drugim mestima širom zemlje.