Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete


„Otkrio sam da je smrt Put samuraja... Kad se nađeš u nedoumici život ili smrt, brzo je reši birajući ovo drugo... Da bi neko bio samuraj, neophodno je da se priprema za smrt svakog časa, iz dana u dan. Ako može da živi kao da mu je telo već mrtvo, stekao je slobodu na Putu...“ Ove reči samuraja Jomomotoa Cunotomoa, zapisane u poznatoj knjizi „Hagakure", u potpunosti odražavaju životni moto i, u krajnjoj liniji, tragičnu sudbinu samuraja — ratničkog staleža srednjovekovnog Japana.

Mijamoto Musaši rođen je poslednjih godina dugotrajnih građanskih ratova koji su potresali Japan skoro čitav 16. vek. Njegova prva bitka bila je ona kod Sekigahare — poslednja velika bitka kojom je okončan period građanskih ratova i otpočeo mir koji je trajao više od dva i po veka. Kao ratnik nije imao sreće — rodio se u vreme prestanka ratova. Pa i kad je, kao neiskusni mladić, kretao u prvi boj, takođe nije imao sreće — umesto da se nađe na strani pobedničke porodice Tokugava, krenuo je u rat sa vojskom koja je izgubila bitku.

Tako je, 21. oktobra 1600. godine, kraj ove velike bitke, u kojoj se sukobilo oko 80 samuraja porodice Tokugava i 130.000 ljudi dotadašnjeg šoguna, porodice Tojotomi, dočekao ranjen. Od tog dana počinje i njegov život ronina — samuraja bez gospodara. Kao vojnik poražene vojske morao je da se krije i započne život samuraja lutalice, život pun avantura i opasnosti, u kome će stasati u nepobedivog ratnika, samuraja nad samurajima, majstora mačevanja koji za života nije bio toliko omiljen i priznat, ali je nakon smrti postao, i do današnjih dana ostao, jedan od najcenjenijih i najomiljenijih heroja samurajskog doba.

Snaga i samodisciplina

Bio je visok oko 175 centimetara, što je izuzetno za japanske pojmove. Imao je snažno, razvijeno telo, jake vilice, izražene jagodice i, za Japanca, veoma velik nos. Na jednom crtežu prikazan je kao trinaestogodišnji dečak lica obraslog dlakama, sa bujnom kosom, krupnih očiju i ogromnog nosa. Sasvim je sigurno da ni jedan trinaestogodišnjak nije mogao da izgleda tako, ali je razumljivo zašto ga je slikar tako video.

— Musaši je još kao dečak, svojom snagom, agresivnošću, borbenošću i svadljivošću plašio okolinu. Sve oko sebe gledao je poluzatvorenih očiju, isto onako kao kad bi stajao pred protivnikom s kojim se bori na život ili smrt.

Od protivnika se razlikovao još jednom osobinom — bio je levoruk! Kao takav, bio je opasan i kad se borio samo jednim mačem, jer u borilačkim veštinama udarci i odbrana uče se pod pretpostavkom da protivnik drži mač u desnoj ruci. Činjenica da levoruki mnogo lakše mogu da koriste desnu ruku nego dešnjaci levu bila je od velikog značaja za Musašijev pronalazak — borbu sa dva mača odjednom, tehniku koju je razvio do savršenstva. Pri tom, nije pripadao ni jednoj školi mačevanja poznatoj u to doba, već je stvorio potpuno nov, sopstveni stil prilagođen pre svega vlastitom osećanju i borilačkim principima. Sam podatak da nije bio poražen ni u jednom od mnogih dvoboja, čak ni u onom kada se borio protiv stotinak dobro obučenih samuraja ili protiv najveštijih mačevalaca, ukazuje na neverovatni sklad fizičke i duhovne snage, borilačke veštine i hrabrosti. Dve borbe u kojima je naročito došao do izražaja njegov borilački genije dugo su se prepričavale u Japanu.

Divovska borba

Dogodilo se to 1605. godine, u blizini Kjota — stare japanske prestonice. Musaši se suočio sa stotinak samuraja nekad čuvene škole Jošioka. Njihove vođe Seiđuroa i njegovog brata Denišićiroa pobedio je u ranijim dvobojima. Za čitavu školu — koja je nakon smrti osnivača Jošioka Kenpoa počela da gubi ugled i pristalice — poraz učitelja bio je velika sramota koja je mogla, i morala, da se spere samo osvetom. Niko iz škole, međutim, nije imao hrabrosti da se sam suprotstavi Musašiju i on je prihvatio izazov da se bori sa svima. Ni to, međutim, nije bilo sve. Predosećao je da borba neće biti poštena, da može da očekuje podvale i zasede prilikom dolaska na dvoboj. Zato je i odlučio da na mesto gde su ga već čekali borci Jošioka umesto sa strane, odakle su ga očekivali, dođe iz suprotnog pravca.

Prilazeći sa zadnje strane džinovskom boru, kod koga je bio zakazan dvoboj, Musaši je izbrojao svega desetak ljudi. Na debeloj grani starog stabla, u zasedi, sedeo je musketar. Pošto su Jošioke očekivale da Musaši, ipak, neće doći sam, glavninu samuraja rasporedili su u okolnoj šumi i iza stena, nešto niže, iza kojih je Musaši nazirao nekoliko strelaca. Kada je prišao na dvadesetak koraka, potrčao je koliko su ga noge nosile.

Prvi ga je opazio musketar na grani i ispalio hitac, ali je već sledećeg trenutka pao pogođen kamenom koji je na njega bacio Musaši.

Protivnici su bili iznenađeni. Iako najbolji mačevaoci u kući Jošioka i odabrani borci, ni desetorica samuraja ispod bora nisu uspela odmah da se snađu. Žureći da se okrenu i postave u borbeni poredak, u pravcu iz kog se iznenada pojavio Musaši, sudarali su se međusobno, isukani mačevi i koplja zaplitali se. U tom metežu javio se Musaši:

— Ja sam Mijamoto Musaši, sin Šinmena Musašija iz oblasti Minasaka. Došao sam na duel koji smo zakazali u kvartu Jemagimaći u prestonici. Genđiro — obratio se lično vođi Jošioka — nadam se da si tu i da nećeš biti onako neoprezan kao što su bili Seiđuro i Denišićiro. Vidim da si doveo dosta ljudi, ali to je razumljivo zbog tvoje mladosti. Ja sam došao sam. Spreman sam za borbu i izazivam vas jednog po jednog ili u grupi.

I dok su ratnici ispod bora pokušavali da naprave polukrug oko Genđira, Musaši je po svim pravilima samurajske etike saopštio svoje ime i uputio zvanični izazov. U trenutku kada se našao licem u lice sa deset ljutih protivnika, i još devedeset okolo, uz opasnost da poništi prednost koju je dobio time što je došao iz neočekivanog pravca, zastao je da kaže zašto je tu, kao što se to obično radi u ovakvim duelima. Pošto niko nije imao hrabrosti da mu odgovori, Musaši je jurnuo prema još nesređenoj grupi samuraja. Prvo je posekao mladog Genđira, koji je pokušao da se sakrije iza bora, a onda njegovog oca Genzeamona. Zauzevši njihovo mesto pored stabla posmatrao je preostale protivnike i one dalje, na ivici šume, koji kao da još nisu shvatali šta se događa. No, uskoro je devedeset ljudi besno pojurilo ka velikom drvetu.

Musaši je posekao još jednog samuraja i potrčao u pravcu iz kog je došao. Za njim su, bez reda, pojurili preostali samuraji ispod bora. Hitro se okrenuo, stao kao ukopan i dočekao prvog protivnika na mač. Sasekao je nekoliko njih i već u sledećem trenutku nestao u uskom klancu u šumi. Tu su se uskoro našli i progonitelji. Musašija, međutim, nigde nije bilo.

— Evo me — najzad se javio Musaši. Već je našao pravi položaj i bio u prednosti — samuraji su ispred njega i više mu ne preti opasnost iza leđa. Zbog uskog prolaza mogao je da mu prilazi i napada ga samo po jedan samuraj.

Počela je borba koja do tada nije viđena. Jošioka samuraji kidisali su na Musašija. Uvereni u svoju brojčanu nadmoć nisu se osvrtali na gubitke. Musaši, usredsređen na vrh svog mača i gomilu ispred sebe, sekao je jednog po jednog samuraja oprezno uzmičući. Divlje je zamahivao mačem, odbijao udarce, zadavao ih i, uz sve to, uspevao da mu protivnički mač ne dodirne čak ni kimono. Ali, polako je počeo da se zamara. U jednom trenutku našao se okružen samurajima Jošioka. Izvukao je i drugi, kratki mač i zastao. One koji su ga napadali sa desne strane sekao bi dugim, a one sa leve kratkim mačem. Jošioka samuraji nisu mogli da veruju — odakle mu tolika snaga? I, dok se krug pobesnelih samuraja ipak polako sužavao oko Musašija, iz daljine se začuše glasovi.

— Čoveče, ti što se boriš sam! Beži! Beži! — orilo se iz stotinu grla. Ljude koji su sa strane pratili divovsku borbu niko do tog časa nije primetio. Ono što su videli bilo je zaista čudo i počeli su, svim srcem, da navijaju za Musašija. Vešto je iskoristio pometnju među samurajima, iskočio iz obruča i nestao u šumi.

Poslednji protivnik

Među posmatračima ove borbe, koja će se vekovima, do najsitnijih detalja, prepričavati u čitavom Japanu, nalazio se i Sasaki Kođiro, nekoliko godina kasnije izabran za učitelja u šogunovoj školi mačevanja. Drugi kandidat za ovaj položaj bio je Mijamoto Musaši. Nije izabran pre svega zbog intriga koje su Kođiro i neki drugi protivnici uporno širili po šogunovom dvoru. Mada je Musaši mirno primio ovaj poraz, osećao je da je dvoboj sa ovim opakim čovekom, koga je poznavao i sretao i ranije, bio neminovan.

Sukobili su se 1612. godine, na ostrvu Funašima. I iz ove borbe, u kojoj se namerio na jedinog protivnika doraslog svom borilačkom geniju, Musaši je izašao kao pobednik. Pošto je pobedio Kođira i, dokazao da mu nema premca u borbi mačem, nestao je.

Pojavio se posle dvadeset godina, u zamku gospodara Tadatošija Hosakave koji je presudno uticao na odluku da se za učitelja u šogunovoj školi mačevanja izabere Sasaki Kođiro a ne Musaši. Osećajući da se približava starost, Musaši je želeo da zaboravi nepravdu iskreno se nadajući da će tu naći pomoć da ovekoveči svoju vojnu doktrinu i način borenja.

Šest meseci nakon dolaska u zamak stari gospodar je umro. Nedugo zatim, bez dovoljno razumevanja naslednika, Musaši odlazi da živi u pećinama na planini Kinpuzan. Sa sobom je poneo samo četkicu, tuš i dosta papira i tu je počeo da piše „Pet krugova“ — neku vrstu borilačkog testamenta. Pisao je dve godine ne izlazeći iz pećine, živeći samo od onog što su mu donosili sveštenici iz obližnjeg hrama. Umro je 19. maja 1645. godine, samo nedelju dana pošto je završio spis.