Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete

General Hauard, van sebe od ljutine, zakleo se da će uništiti Džozefa, poglavicu Probušenih Noseva.

Toga leta 1877. godine sve američke novine pisale su samo o borbama koje je sa odredima američke vojske vodio Džozef, poglavica Probušenih Noseva. Rat je buknuo proтiv njegove volje i on, svestan da su bledoliki mnogo jači, odlučio je da svoje pleme povede iz rodne Valove u Oregonu  u  daleku  Kanadu.

Sa svega 300 ratnika i nekoliko stotina staraca, žena i dece krenuo je na put dug preko hiljadu kilometara, vodeći uz put neprekidan rat s vojskama bledolikih, poslatim da ih zaustave.

Lukave zamke

Do avgusta 1877. Džozefovi ratnici pobedili su hiljade vojnika, porazili mnoge visoke oficire koji su znali sve o ratnoj taktici i strategiji, koji su završili najbolje vojne škole. Svi su se pitali kako je moguće da jedan neuki Indijanac bude lukaviji i veštiji od najboljih američkih oficira. Ali, telegrafi su stalno prenosili vesti o novim porazima „plavih uniformi“.

Ne jednom uvukao je poglavica Džozef neprijatelja u klopku a njegovi ratnici pucali su kao da su čitavog života samo to radili i kao da ne vode poreklo od naroda koji se vekovima bavio gotovo samo ribolovom. Svakoga dana Džozef je izmišljao nove smicalice. Jednom je za sobom spalno polje, drugi put poslao je svoje najhrabrije ljude na artiljeriju generala Hauarda. Iznenada napadnuti i razdvojeni od svojih četa, artiljerci su ostavili topove i municiju i pobegli glavom bez obzira. Indijanci su se dokopali baruta i olova a topove pokvarili i naneli grdnu štetu neprijatelju. Jednoga dana pleme Probušenih Noseva moralo je da pređe preko reke ali tu ih je očekivala četa vojnika. Tada je Džozef promenio pravac, kao da će pokušati da pređe reku na nekom drugom mestu, a vojnici su krenuli za njim. Tu ih je on držao sa šačicom ratnika dok je čitavo pleme mirno pregazilo reku na prvobitnom mestu. Tako je Džozef napredovao prema Kanadi rušeći za sobom sve mostove.

Novine se smeju

Ali, najsurovije iznenađenje priredio je poglavica Džozef svojim neprijateljima 20. avgusta. Te noći vojnici generata Hauarda spavali su u logoru mrtvim snom. Nekoliko časova ranije vratili su se iz borbe protiv Probušenih Noseva u koju su, uzalud, utrošili silnu municiju, dok su crveni ratnici štedeli svaki metak i svaku strelu. Njihovi hici, međutim, nisu bili uzaludni i svaki je pogađao metu. A njihov poglavica nalazio se svuda i na svakom mestu, činilo se da je neranjiv, čas je bio na jednom čas na drugom bregu, kada bi pod njim ubili konja on bi se jednim skokom našao na drugom. Ni najbolji, oprobani strelci nisu uspevali da ga pogode, da pravi metak pošalju na pravo mesto.

Oko usnulog logora bdele su straže. Stražari nisu držali puške na ramenu već čvrsto u rukama jer s Probušenim Nosevima poglavice Džozefa niko nije nikada bio siguran: mogli su se nečujno dovući do logora i napasti nespremne vojnike kojima je bila poverena bezbednost ljudi pod šatorima. U čitavom logoru gorela je samo jedna svetlost. To je general Hauard sazvao savet oficira i sada su svi bili nagnuti nad mapom područja kako bi proučili teren i pokušali da pogode koji će biti sledeći Džozofov potez. General Hauard bio je van sebe. Iz Vašingtona su mu neprekidno stizali telegrami u kojima su članovi vlade pitali šta se to dogagđa i zašto poglavica Džozef još nije uhvaćen. Novine su se podsmevale a ljudi su već počeli da navijaju za crvenog ratnika kome čitava vojska nije mogla ništa. General je odlučio da tome učini kraj.

Toga popodneva general je poslao patrolu konjanika pod komandom poručnika Bekona da izvidi klanac i razmotri mogućnost da se na tom mestu plemenu Probušenih Noseva preseče put. Sada je nestrpljivo očekivao poručnikov povratak da bi saznao sve pojedinosti i priveo operaciju kraju.

Krik, pa pucanj!

Najzad je ratni savet završen i svi pukovnici, majori i ostali oficiri povukli su se na počinak. General Hauard čekao je svoju izvidnicu...

Usred noći general je čuo topot konja. „Evo ih!“, pomislio je i izišao iz šatora.  U pomrčini nazreo je četu konjanika koja se lagano približavala logoru. Zadovoljno je posmatrao obrise svojih vojnika u sedlima. Svakako, nisu bili tako izvežbani kao indijanski ratnici poglavice Džozefa ali su se ipak odlično držali. Evo ih kako se posle napornog i dugog marša vraćaju u logor u savršenom poretku, po četvorica u redu, a ispred svih poručnik Bekon i zastavnik sa stegom na vrhu koplja.

General Hauard vratio se u svoj šator da tamo sačeka izveštaj poručnika Bekona. Tako je propustio munjevitu scenu koja se odigrala na samoj ivici logora ali je čuo prigušen krik posle koga je odjeknuo pucanj koji ga je naterao da izjuri napolje.

A evo šta se odigralo u noći bez mesečine: kada se izviđačka patrola približila prvom stražaru koji je čuvao prilaz logoru, zastavnik je iznenada oborio koplje na kojem se vijorila zastava, obo konja i u punom galopu koplje zario u grudi nesrećnog stražara. Ovaj je samo kriknuo i srušio se a prilikom pada opalila mu je puška.

— Indijanci! — otelo se generalu Hauardu. Ti crveni đavoli opet su ga izigrali!

Poražen logor

Poglavica Probušenih Noseva saznao je od svojih nevidljivih uhoda da je četa poručnika Bekona izjahala i naučio je četrdesetak svojih ratnika da jašu u zbijenom poretku kao američki vojnici. Indijanci su obukli uniforme vojnika koje su ranije ubili ili zarobili i tako su vešto izveli podvalu da su prevarili i generala koji je dobro poznavao svoje ljude i imao mnogo iskustva u borbi s Indijancima. I dok je general Hauard vadio kolt, nije mogao a da se ne divi lukavstvu svog strašnog protivnika.

Indijanci su jurnuli u logor urlajući i pucajući kao izbezumljeni. Bilo ih je svega četrdesetak ali se činilo kao da ih ima četiri hiljade. Bunovni vojnici izleteli su iz šatora trljajući oči. U rukama su stezali oružje ali su ih Probušeni Nosevi ubijali još pre no što bi ovi shvatili šta se u stvari događa. Užasna pometnja vladala je u logoru. Oni vojnici koji su izbegli prvi nalet Indijanaca nisu nikako uspevali da se saberu i počnu da pucaju. Osim toga, u mrklom mraku postojala je opasnost da umesto u Indijance pucaju u svoje drugove.

General i oficiri urlali su naređenja, uzalud pokušavajući da organizuju neki otpor. Vojnici nisu mogli da se povrate od iznenadnog šoka. Jedini pri sebi u čitavom logoru bili su preobučeni Indijanci poglavice Džozefa. Pošto su nekoliko puta pregazili logor, Indijanci su se kao po dogovoru uputili prema mestu gde su bile vezane mazge. Stražare koji su ih čuvali odmah su smakli, konopce presekli i preplašene životinje trkom su iščezle u mračnoj noći. Hteli su da učine isto i s konjima ali nisu stigli: već su pristizali vojnici koji su se, najzad, pribrali. Zadovoljni postignutim uspehom kome se, verovatno, ni sami nisu nadali, Indijanci su polegli po konjima i uskoro ih je progutao mrak.

Krvava kiša

General Hauard odmah je poslao za njima tri čete konjanika. Oblačići prašine koje su podigli indijanski konji jasno su pokazivali trag koji je vojnike odveo do kanjona. Oficiri nisu časili časa i kao muve bez glave uletali su u klanac. Ali, u dnu kanjona čitav oblak Indijanaca zatvorio im je put. Bilo je očigledno da su baš njih očekivali. I još jednom su Džozefovi ratnici pokazali da su nenadmašni strelci. Tada su ofnciri naredili da se čete vrate putem kojim su došle ali je na liticama klanca bilo više Indijanaca nego drveća. Vojnici su padali s konja i ginuli i ne znajući odakle dolaze hici. Krvava kiša trajala je sve dok i poslednji belac nije bio mrtav.

Ovaj pokolj, koji je u istoriju ušao kao bitka kod Kamas Medouza, bio je još jedna u nizu pobeda poglavice Džozefa, indijanskog Napoleona, kako su ga uveliko nazivale novine u Vašingtonu. Pleme Probušeni Nosevi moglo je da nastavi put prema toliko sanjanoj slobodi u prostranstvima Kanade. Ali, kao što je poznato, do te slobode nikada nisu dospeli. Gotovo na samim granicama Kanade stigla ih je i zaustavila ogromna vojska kojom je komandovao general Mils.