Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete

Bogdan Hmeljnicki

— Osvetiću im se — bile su jedine reči Bogdana Hmeljnickog — aliI ne samo za svoju nesreću nego za sve što su učinili mojim kozacima.

Okupljena gomila ljudi među kojima je bilo i naoružanih kozaka bez reči je posmatrala užasan prizor.

— Razbojnici! — prva se usudila da izgovori jedna starica. Poljski vojnik za trenutak podiže pogled posmatrajući okupljene preteći a onda nastavi nemilosrdno da šiba desetogodišnjeg dečaka. Sitno telo trzalo se na svaki fijuk.

— Koga to šibaju? — upitao je tiho jedan seljak.

— Sina Bogdana Hmeljnickog...

— Ali, on je još dete!

— Otac i braća nisu mu tu, pa se guverner Čapljicki sveti na njemu. Bogdan je otišao u Varšavu, kralju Vladislavu da traži pravdu i zaštitu, da se žali na poljske plemiće koji su opustošili kozačka polja, popalili ambare. — Glas je ućutao. Šibanje je bilo završeno. Na zemlji je ostalo nepomično mališanovo telo. Odelo mu je bilo iscepano i natopljeno krvlju. Sa uskog lica gledale su oči raširene od patnje i užasa.

U prvi sumrak dečak je umro.

Kralj igra svoju igru

Za to vreme Bogdan je uzalud nedelju dana čekao da ga kralj Vladislav primi. Kad je najzad stigao u njegovo predvorje, kraljev sekretar dočekao ga je neljubazno.

— Došao si da dosađuješ. Našem kralju nisu potrebni buntovnici i banditi. Dosad sam se zauzimao za vas, a vi ste gomila galamdžija i besposlenjaka i još se nešto bunite. Bilo bi bolje da se prihvatite rala, Tatari ionako više ne udaraju na našu vojnu krajinu... Vrati se natrag i staraj se da budeš dobar hrišćanin. I ne pogledavši ga Bogdan je tiho izgovorio:

— Hoću da vidim kralja! Vladislav me poznaje. Nekoliko puta dolazio sam mu u ime Zaporožja. On voli nas kozake... — Činovnik je taman zaustio da ga prekine, ali kad mu Bogdan dobaci kesu dukata, samo reče:

— Dobro, kad tako hoćeš. Kad je Bogdan ušao, Vladislav je stajao kraj kamina u kome je gorela vatra uvijen u beli krzneni ogrtač. Kao vladar on je bio dosta usamljen. Pošto ga je izabrao Državni savet, morao je da sluša krupne feudalce i guta svoje nezadovoljstvo. Ali, u isto vreme onaj visoki mršavi čovek bio je ambiciozan i želeo više vlasti. Kad je ugledao Bogdana, setio se svojih nekadašnjih planova, pre ovog neprijatnog ustanka kozaka, da od njih stvori jaku armiju i tako se nametne plemstvu. Zato je strpljivo saslušao sve žalbe svog posetioca.

— Ustani! — obratio se Bogdanu kad je završio. — Ja ti verujem i znam za sve uvrede i patnje koje trpe moji kozaci, ali šta ja tu mogu. Bogdan je stajao kao skamenjen oborenih očiju. — Ti nosiš sablju, ti si vojnik. Izvuci je iz korica. Na silu odgovori silom. Osveti se! — i nešto tišim glasom dodao: — i svoga kralja takođe.

Audijencija je time bila završena. Bogdan je sišao niz stepenice paradnog ulaza i već posle nekoliko trenutaka bio je na konju. Praćen malom grupom ljudi odgalopirao je na istok, na svoje imanje Subotovo koje je nasledio od predaka, plemića. A tamo čekao ga je mali grob izvan sela.

Hmeljnicki koji nikad nije mnogo govorio sad je sasvim ućutao, a njegove oči postale su još tamnije. Ali, ne, nije se uplašio. Samo je shvatio da od poljskog kralja više ne treba tražiti pravdu.

Čudan saveznik

Na prvom kozačkom savetu Bogdan se prisutnima obratio odlučnim glasom:

— Dokle ćemo trpeti da nas Poljaci gaze i pljačkaju, da nas ponižavaju! Šta čekamo? — Ljudi su s odobravanjem slušali njegove reči. Znali su da je hrabar ratnik, učen čovek, da zna mnoge jezike i da je proputovao svet. Sad je govorio ono što i oni sami osećaju. Jedan sedokosi ataman ustade i pruži Bogdanu bulavu — atamansko žezlo:

— Budi nam vođa, Bogdane! — Gromko „ura“ pozdravilo je novog atamana.

— Pridružiće nam se i plamići i seljaci Zaporožja — nastavio je Hmeljnicki. — Ali, to nije dovoljno. Kad bi se Tatari našli na našoj strani! — U početku su svi bili zaprepašćeni. Sklopiti savez sa vekovnim neprijateljem! Ali, mržnja prema Poljacima bila je toliko jaka da je svako ko bi im pomogao dobrodošao.

Samo nekoliko dana kasnije, okružen grupom kozačkih atamana, Hmeljnicki je na svom belom konju jahao stepom put Krima.

...Islam-Girej, krimski kan, primio ga je u svojoj palati Bahčisaraj, zavaljen na jastuke, zagonetnog izraza lica.

— Hmeljnicki... — izgovorio je polako Mongol gladeći svoju retku bradicu. — Hmeljnicki — ponovio je još jednom kan — zakuni se svojom sabljom. — Bogdanu je srce zaigralo od sreće. To znači, pristaje. Oštrica je sevnula tako brzo da je kan zatreptao.

— Kunem se da ti se pridružujem bez ijedne zadnje misli. Neka budem kažnjen ovom istom saboljom, ako lažem! — Ali, to nije bilo sve: Bogdan je kao zalogu ostavio kanu svog sina Timofeja...

Na čelu 4000 Tatara kojima je komandovao Tugaj-bej, Bogdan se vratio u Ukrajinu. Bio je to veliki uspeh, obezbedio je ne samo pomoć za rat protiv Poljaka već i mirnu granicu na jugu.

U cik zore 18. aprila 1648. godine zagrmeli su topovi na obali Dnjepra. Iznad zemljanih bedema koji su okruživali grad Seč, oblaci dima dizali su se ka nebu. To je Hmeljnicki najavljivao svoj ulazak u Zaporožje. Kozaci su na konjima i peške pohitali da mu se pridruže.

Banket je propao

U Varšavi ataman Potocki besno je ošinuo bičem kurira koji mu je doneo vest o pobuni zaporoških kozaka.

— Prokleti otpadnici! Odmah pošaljite jak odred na njih! Vodiće ih moj sin. — Međutim, Bogdan nije čekao neprijatelja. Da ne bi bio opkoljen, pošao je u susret poljskoj vojsci. Za sobom je imao 8000 kozaka i odred konjanika Tugaj-beja.

Ustanici su se sukobili s poljskom prethodnicom kod Žutih voda, 5. maja 1648. Borba je trajala tri puna dana. Bogdan je izmislio odličan manevar — napao je bokove neprijatelja, presekao Poljacima odstupnicu i dobio bitku. Hiljade tela ostalo je da leži na zemlji. Među njima Bogdan je prepoznao i mladog Potockog sa pozlaćenim šlemom na glavi.

— Sin za sina, gospodine Potocki! — izgovorio je poluglasno.

I ne sumnjajući uopšte da su poljski odredi koje je predvodio njegov sin uništeni, Potocki je priredio svečani banket u čast pobede. A kad je čuo crnu istinu, krenuo je na Ukrajinu paleći uz put kozačka naselja i gradove. Pod zidinama grada Korsinja sukobio se s Bogdanovom vojskom koja ga je 16. maja 1648. potukla do nogu. Glavnina njegove vojske bila je uništena, ali on nije hteo da se povuče. — Borićemo se! — rekao je svojim ljudima. Ali, nije stigao ni da izvuče sablju, a iza poljskih redova pojavila se gusta masa pobunjenih seljaka, kozaka.

...Stepom se kao munja pronela vest: Bogdan je potukao poljsku vojsku. Cela Ukrajina digla se na ustanak. Ubrzo to više nije bila neuređena i nedisciplinovana gomila pobunjenika. Hmeljnicki je od ustanika stvorio dobro organizovanu vojsku koja je mogla da se suprotstavi iskusnom i dobro naoružanom protivniku.

Poljski plemići u Ukrajini premrli od straha povukli su se u svoja utvrđenja čekajući pomoć iz Varšave.

— Ovog puta ćemo ili pobediti ili se nećemo vratiti — rekao je Bogdan udruženim kozacima. — Na oružje!

Zemlja je drhtala pod kopitama hiljada kozačkih konja. Poljski stražar mamuznuo je konja i u ludom galopu požurio prema logoru poljskog vojskovoće Jeremije Višnjeveckog.

— Dolaze! — doviknuo je okupljenim oficirima. Kao potvrda, iza njega su se već čuli ratni pokliči ustanika koji su se približavali. Otpočela je odlučujuća bitka.

Izdaja generala

Razdvojene gustom maglom trupe poljskog kralja izgubile su vezu izmeću sebe. Tatari su to iskoristili i lukavo odvukli dva eskadrona prema obali i uništili ih do poslednjeg čoveka.

Na frontu dugačkom desetak kilometara razvila se žestoka borba. Poljaci su morali da se povuku pod naletom ustanika. Samo ih je mrak spasao potpunog poraza... U gluvo doba noći, škripa volovskih kola narušila je tišinu poljskog logora. To su plemićki prvaci, generali i zapovednik armije, napuštali bojište odnoseći i svoj prtljag. Uspeli su da se neopaženo izvuku, ali tek što su malo odmakli, neko se probudio, shvatio šta se dešava i napravio uzbunu.

Panika je obuzela bunovne ljude.

— Spasavaj se! Izdani smo! — Uskoro ljudi su gazili jedan pgreko drugog, bežali kao bez glave...

Rano ujutru 20. septembra 1648. kad su se prvi kazaci približili neprijateljskom logoru, dolina je bila pusta. Vetar je nosio iscepane zastave preko vatri koje su još tinjale.

— Bogdane — povikao je jedan ataman. — Dođi da vidiš, pobegli su.

Put ka Varšavi bio je slobodan. Ali, Hmeljnicki je imao drugi plan. I dok su Poljaci sa strahom očekivali da se pojavi pod zidinama Varšave, on se vratio u Ukrajinu da bi pomogao seljačke ustanke koji su planuli na više mesta. Svoje odrede poslao je u pomoć pobunjenicima u Belorusiji.

Ćuti, pope!

U međuvremenu kao dobar diplomata poslao je kurire moćnim susedima, turskom sultanu Mehmedu IV i ruskom caru. Emisar Visoke porte doneo mu je u povratku titulu princa, a iz Moskve su stigla uveravanja da Rusi imaju sve simpatije za novog gospodara Ukrajine.

Tada se Bogdan uputio Kijevu, prestonici stare Rusije.

Tog hladnog januarskog jutra 1649. sva zvona u Kijevu pozdravila su Bogdana Hmeljnickog i njegovu vojsku. Nepregledna masa sveta uputila se prema Zlatnoj kapiji na ulazu u grad. Izdaleka su ugledali slavnog atamana koji je jahao na belom pastuvu. Kad se približio, iz hiljada grla zaorio se pozdrav oslobodiocu Ukrajine. Građani, seljaci, kozaci, žene, deca — svi su ga opkolili, trudeći se da ga bar dodirnu. Prvi put posle više od sto godina ropstva Ukrajinci više nisu strepeli od poljskog biča. Međutim, Bogdan je dobro znao da se poljski kralj nikad neće odreći ove prebogate pokrajine.

I zaista, Jan Kazimir, koji je posle smrti Vladislava IV seo na poljski presto, već 9. januara 1649. poslao je svog izaslanika bogatog ukrajinskog kozaka Kisela u Kijev. On je na trgu prepunom naroda počeo da čita Kazimirovu poruku:

— Njegovo veličanstvo kralj šalje vašem gospodstvu i svoj vojsci Ukrajine i Zaporožja svoj kraljevski oproštaj i...

— Gubi se! Ukrajina je naša kozačka! — čuo se povik i neki su poleteli da ga ućutkaju zauvek, ali je Bogdan podigao ruku u znak da ga puste...

Kasnije je Hmeljnicki primio delegaciju u svečanoj sali, ali atmosfera ni ovde nije bila mnogo bolja.

— Kako čujem — rekao je mirnim glasom Bogdan kao da govori o vremenu — na granici Poljaci opet iznuđuju porez...

— To je laž! — skočio je jedan jezuitski sveštenik.

— Zaveži, pope! — zagrmeo je na njega jedan kozački pukovnik. — Jer, ako te udarim...

Sutradan ujutru poslanstvo je napustilo Kijev neobavljena posla. Poslednje Bogdanove reči bile su:

— Nijedan šljahtić ni knez neće ostati u Ukrajini — poručio je poljskom kralju.

To je značilo da počinje novi rat.

Divlja svinja, pognute glave, pretrčala je stepom i izgubila se u grmlju. Stado košuta, uznemireno zvucima koji su se približavali od istoka, zastalo je za trenutak kao da osluškuje a zatim nestalo u šumarku. To se prethodnica kozačke i tatarske vojske uputila na jug, prema Volniji, u susret novoj poljskoj armiji, još jačoj od prethodne.

U zoru 29. juna 1649. na straži su bili ljudi vojvode od Ostroga. Uvijeni u dugačke ogrtače, dremali su. Odjednom, u neposrednoj blizini odjeknuše zvuci roga. Prenuti iz sna vojnici se uznemiriše. Trenutak kasnije gusti redovi kozaka koji su se pojavili iz šumarka već su jurišali.

Ostali su na obali Stripe

Poljski plemići u svom logoru na obali Stripe odmarali su se spokojno. Kad je jedan vojnik koji je uspeo da se spase na zapenušenom konju stigao do njih i pozvao ih u pomoć, smejali su mu se. Ali, nisu stigli ni da isprazne vrčeve, kad se pojavio zapovednik izvidnice i doviknuo im:

— Opkoljeni smo! — Uz pokliče od kojih se Poljacima dizala kosa na glavi, jurišali su kozački i tatarski redovi. Konjica je u neredu napuštala bojno polje. Nastao je haos. Pomahnitali konji zbacivali su jahače, kola sa hranom i oružjem prevrtala se.

Poljskim vojnicima koji su odstupali pritekao je u pomoć viceguverner Litvanije. Ali samo za nekoliko trenutaka i njegovi ljudi su bili opkoljeni i uništeni. Pet hiljada Poljaka ostalo je zauvek na levoj obali Stripe!

Ni na desnoj obali nisu bili u boljoj situaciji. Glavnina vojske predvođena lično kraljem Kazimirom trpela je gubitke. Tatari su u sumrak zadali žestok udarac centru desetkovane poljske armije. Nastalo je nemilosrdno uništavanje. Jedan oficir pogođen strelom u ruku dotrčao je do kralja i izvestio ga:

— Maršal je napustio artiljeriju. Vojska u panici beži. Jan Kazimir je isukao sablju i zapretio da će poseći svakog ko se usudi da okrene leđa neprijatelju.

Obećanje Alekseja Mihajloviča

Pala je noć. Obe vojske umorne i iskrvavljene povukle su se sa bojišta. U svom šatoru kralj Kazimir očekivao je nervozno odgovor krimskog kana. Hoće li se polakomiti na gomilu zlata i izdati Bogdana Hmeljnickog?

Jutro je donelo odgovor. Kozaci su shvatili da su ih Tatari napustili i da su opet sami. Bogdan je bio primoran da pristane na jedan nepovoljan mir jer se plašio najgoreg: da se kan i kralj ne udruže i opustoše Ukrajinu.

Naravno, Bogdan nije mogao da se pomiri sa takvim rešenjem. Znao je da Ukrajina iscrpena dugogodišnjim ratom ne može sama i da pomoć može da traži od moćnog suseda — moskovske Rusije. I ruska vlada bila je zainteresovana za ujedinjenje s Ukrajinom.

U pratnji male grupe kozaka Hmeljnicki se obreo u Moskvi 1. oktobra 1653. Car Aleksej Mihajlovič primio ga je srdačno i obećao pomoć. Istog meseca Zemski sabor se izjasnio za ujedinjenje s Ukrajinom i objavio rat Poljskoj.

Car je održao obećanje. Uz pomoć kozaka oslobodio je Ukrajinu i Litvaniju. Ugovorom u Perejaslavu ove dve oblasti pripale su Rusiji. Nemoćan da se odupre udruženim Rusima i kozacima s jedne i švedskom kralju koji mu je takođe objavio rat, s druge strane, Jan Kazimir pobegao je u Šlesku...

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete


Narodni junak Bogdan Hmeljnicki, pošto je ostvario svoj san da vidi Ukrajinu slobodnu od Poljaka, umro je u proleće 1657. godine u svojoj kući u gradu Čigrinu. Godine 1888. u centru Kijeva podignut mu je veliki spomenik: konjanik na propetom vrancu drži u ruci atamanski buzdovan preteći okrenut prema zapadu.