Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete


Najveća građevina na svetu dugačka je 3.000 kilometara. Da je podignuta u Evropi pružala bi se od Lоndоna do Sicilije.

Pre 2200 godina, u 3. veku pre naše ere, jedan od kineskih pokrajinskih careva, po imenu Čeng, počeo je da se krvavo obračunava sa svojim kolegama, susednim carevima. Taj ambiciozni vladar likvidirao je 246. godine pre naše ere dinastiju Ču a onda se još 25 godina klao sa ostalim carevima. Najzad 221. godine pre naše ere ostao je sam na bojnom polju i ujedinio pod svojom vlašću čitavu ogromnu Kinu.

Gospodar cele Kine nazvao se Ši Huan Ti, što na kineskom znači Prvi car. Pošto je poubijao svoje protivnike, bacio se na posao: da organizuje svoju veliku državu jer u njoj nije bilo lako održati vlast a i opasnost od spoljnih neprijatelja stalno je pretila.

Zid i grobnica

Još mnogo pre cara Ši Huang Tija, Kinezi u pograničnim oblastima živeli su u stalnom strahu od nomadskih zavojevača. Još od praistorijskog doba, kad su Kinezi stvorili stalna boravišta, vredni seljaci iz oblasti oko reke Hoangho, koji su već počeli da uzgajaju pirinač, morali su da se neprestano tuku sa mongolskim plemenima koja su dolazila sa severa. Kinezi su Mongole nazivali „Hu“ i možda je to koren naziva Huni. (Huni su bili samo jedan od mnogih mongolskih naroda.).

Da bi jednom zauvek onemogućio mongolske  upade, car Ši je naredio da se duž granica Kine izgradi veliki zid. Car je zahtevao da zid bude završen za što kraće vreme.

Gvorilo se da je svaki treći čovek u Kini radio na izgradnji tog zida. Sve koji bi odbili da rade carski vojnici su davili i bacali u temelje zida.

Zid, sagrađen za odbranu Kineza, postao je mnogima od njih grob.

O tome nam govori jedna stara narodna pesma koja se sačuvala do danas:

„Ako su se rađali sinovi, nisu ih odgajali;
ako su se rađale ćerke, odgajali su ih brižljivo.
Jer ćerke nisu morale da rade na velikom zidu.
Tamo se nalaze gomile leševa i kostiju.“

Graditelj osuđen na smrt

Ostalo je malo podataka o položaju i dužini Velikog zida. Po svoj prilici zid se pružao od zaliva Liautung, koji se i danas tako zove, do središta unutrašnje Azije. Osam godina zid je  hranjen   bezbrojnim ljudskim žinotima. Završen je 203. godine pre naše ere.

Ši Huang Ti, koji je vladao dvanaest godina, nije doživeo taj dan: i on i njegov sin bili su ubijeni.

Odmah posle careve smrti, graditelj zida Mung Tjen bačen je u zatvor i optužen da je zidom „presekao zemlji žile“. Pošto je Mung Tjen odbio da se ubije u zatvoru jer je, kako je tvrdio, samo izvršavao naređenja svog cara, glasnik novog cara mu je odgovorio:

„Ti zaslužuješ smrt. Zid, koji polazi od Lin Taoa i pruža se do Liautunga, preseca više od 10.000 lija (kineska mera) zemljišta. Nemoguće je da na tolikom prostoru nije presečena nijedna zemljina žila. A to je zločin.“

Graditelj Mung Tjen i njegov car optuženi su za veliki zločin. Po verovanju starih Kineza, naime, zemlja je bila živo biće sa telesnim organima koji su mogli biti ranjeni isto onako kao ljudsko telo.

Da li je veliki zid zaštitio Kineze od upada Mongola? Nije! Već u drugom stoleću pre naše ere, Hsiung-nu su ponovo prodrli na teritoriju Hoanghoa.

Kao i većina ogromnih utvrđenja i Veliki zid kineskog cara nije mogao da zaštiti od upada onih koji su čvrsto odlučili da ga savladaju.

Veliki zid, kome su prinesene ogromne žrtve u krvi, ponos velikog cara, uništen je u toku stoleća i pretvoren u prašinu. Za zid je bila sudbonosna preterana dužina. Bilo je nemoguće dugo održavati tako veliku građevinu. Prvih godina posle završetka izgradnje činjeni su veliki napori da se zid ne sruši: naslednici Ši Huang Tija su ga popravljali, dograđivali. Ali, zid nikada nije uspeo da pruži Kinezima toliko željenu sigurnost. Samo u periodima nesigurnosti Kinezi su tražili zaklon iza ovoga zida dok im onda, kad je država bila složna i jaka, ta zaštita nije bila ni potrebna.

U vreme dinastije Han, potreba za zaklanjanjem iza tog zida pojavila se svega nekoliko puta. Ali u stolećima posle propasti te dinastije, došlo je do niza unutrašnjih ratova. Tada su Mongoli lako upadali preko zida i pustošili gradove i obrađena polja severne Kine, kao da se nalaze na otvorenoj stepi.

U goku čitavog tog perioda, nijedan sačuvani kineski dokumenat i ne pominje Kineski zid.

Marko Polo ne pominje veliki zid

Džingis Kan je početkom 13. stoleća, potpuno slomio kineski otpor. Nalazio se u srcu carstva i put do Pekinga bio mu je otvoren. Njegov nećak (ili unuk?) Kublaj Kan završio je osvajanje južne Kine i proglasio se carem. Kao gost Kublaj Kana, venecijanski trgovac Marko Polo je proputovao za dvadeset godina, između 1272. i 1292. čitavo Srednje carstvo. On je detaljno ispričao sve što je video i opisao je sve značajnije građevine. Ali, Kineski zid nije pomenuo ni jednom jedinom rečju.

Dobro nam je poznato kuda je Marko Polo sve putovao. On je više puta prošao mestima koja su smatrana za „vrata“ kroz koja su ulazili zavojevači sa severa i koja su bila glavna utvrđenja Velikog zida. Neshvatljivo je da Venecijanac, koji je bio pažljiv posmatrač, ne bi pomenuo tu legendarnu građevinu iz starih vremena da je bila dostojna pažnje. Postoji samo jedno moguće objašnjenje za ovo njegovo ćutanje: u vreme Marka Pola Zid više nije postojao?!

Sve do novijih vremena naučnici koji su se bavili Kinom verovali su da se Veliki zid održao hiljadama godina i da je zid koji se i danas pruža kroz zemlju upravo to legendarno starinsko utvrđenje. Ali, današnji istraživači veruju da je u stvari reč o dva, uglavnom različita, zida i da je krajem trinaestog veka staro utvrđenje cara Ši Huang Tija bilo zbrisano sa zemlje.

Mongolska vladavina u Kini nije trajala duže od dvadeset godina. Beda, glad i okrutno ponašanje zavojevača doveli su do narodnog ustanka koji se brzo proširio na čitavu zemlju. Na čelu pokreta za oslobođenje bio je budistički monah Ču Jijan Čang. On je potukao Mongole i oterao ih iz zemlje. Ču je postao kineski car i osnovao je dinastiju Ming. Kad je to učinio počeo je da planira podizanje jednog novog zida.

Novi zid

Novi zid, drugi, večni zid, nije trebalo da  bude napravljen od blata i zemlje nego od kamena. Trebalo je da bude čvršći i viši od starog, bolje utvrđen i lakši za branjenje. Po drugi put u istoriji Kine, jedan „neprobojni“ bedem trebalo je „da za sva vremena“ brani carstvo od zavojevača sa severa.

Novi veliki zid započet je oko 1400. godine. Ovaj zid je odoleo zubu vremena. Postoji još i danas. Njegova dužina je ogromna: da je sagrađen u Australiji, mogao bi da preseče čitav kontinent. U Evropi, pružao bi se od Londona do Sicilije. Ako se računa po količini upotrebljenog materijala, to je sigurno najveća građevina na svetu.

Ako su graditelji upotrebili ostatke zida iz starih vremena to su mogli da budu samo neki njegovi nepovezani delovi. Zid dinastije Ming bez sumnje je nova građevina iz 15. stoleća. U ravnicama i na visoravnima zid je visok oko 16 metara. U planinama, gde se mogao iskoristiti teren, bedem je niži.

Grudobran na zidu svuda je visok metar i po. Ima i „puškarnica“, i one su sve okrenute prema severu. Samo kule, na dva sprata, mogu se braniti iz svih pravaca.

Debljina zida kreće se između pet i osam metara. Njegovim vrhom prolazi put širok oko četiri metra.

Kule — stražare imale su uređaje za paljenje signalnih vatri koje su služile za alarmiranje najbližih garnizona.

Za površinsku izradu upotrebljene su, pored kamenih blokova, i cigle, ali unutrašnjost je uglavnom ispunjena zemljom i šljunkom.

Taj drugi kineski zid, sa prekidima, građen je više od dva stoleća.

O građenju novog zida nije ostalo mnogo podataka. Mnogo je više poznato o izgradnji onog starog bedema.

Za Mongole zid nije bio prepreka

Još dok je građen postalo je jasno da ni najbolji zid ne pruža zaštitu ako na njemu neprekidno nema vojnika, oružja i hrane. Zid je, dakle, teško mogao neprekidno da se održava u stanju pripravnosti i u Kinu su stalno upadale horde konjanika.

Godine 1449., Mongoli su velikim snagama napali na Veliki zid i zauzeli prolaze Ču-Jung-Kuan i Ču-Čing-Kuan. Tom prilikom su čak uspeli da zarobe i mladog cara.

Godine 1529., iz stepe se spušta još jedan varvarski narod koji uspeva da prodre u Srednje carstvo.

Godine 1550., Mongolii su još jednom zauzeli severni deo Kine.

Godine 1564. čitav Peking je okružen zidom. A oko 1600., građenje zida je završeno. Veliki zid se prostirao, a i danas se prostire, do daleke provincije Kan Su. I u carstvu Ming ljudi su odahnuli i počeli da se osećaju sigurnim.

Ali, upravo u godinama kad je potpuno završen zid, iz sibirske stepe, sa obala Amura, krenuo je mladi mongolski narod i uputio se prema jugu. Bio je to narod Mandžu koji je oduzeo svaki značaj Velikom zidu, i to za sva vremena.

Nezadrživim pobedničkim napredovanjem Mandžu su jurnuli prema jugu i stigli do Pekinga.

Godine 1618. Mandžurci su napali Liautung i za pet godina osvojili čitavo poluostrvo. Ni kolos od kamena nije za njih predstavljao prepreku. Istorija ne govori gde su i kada probili zid. Ali, već 1664. oni su došli do glavnog grada i na juriš ga osvojili.

Poslednji car kineske krvi iz dinastije Ming udavio se vlastitim rukama. Mandžurci su postali novi gospodari Kine: osvojili su čitavu zemlju i pomešali se sa Kinezima. Vladali su gotovo do početka prvog svetskog rata, kada je revolucija iz 1912. pretvorila Kinu u republiku.

Već više od tri stotine godina, veliki zid iz vremena Minga nema više ni najmanju praktičnu vrednost i za njega se interesuju samo turisti i naučnici.