Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete

Andronik Komnen kao car

Sreća je u svakom pogledu bila darežljiva prema mladom vizantijskom caru Manojlu Komnenu. Nesreća mu je udelila samo jedan poklon — opasnog Andronika.

Andronik Komnen je u životu imao sve. Bio je izvanredno inteligentan, ludo hrabar, neizmerno bogat. Žene su ga volele, a muškarci poštovali. Neprijatelji su ga se bojali. Imao je samo jednu manu — bio je zverski okrutan i nije birao sredstva da postigne cilj!

Dvor vizantijskog cara Manojla Komnena bio je sredinom 12. veka stecište raskoši, lepote i zadovoljstva. Uzgred rečeno, prividno jer je Vizantija lagano propadala, maskirana blještavim sjajem. Car je bio mlad, nije imao ni punih 30 godina, a carica, antiohijska princeza Marija, plemenita žena i lepotica na glasu. U slavu njene lepote ispevano je više pesama nego o vladarskim uspesima njenog muža.

Sudbina je obilato darivala cara. Nesreća mu je udelila samo jedan poklon, ali dovoljan da mu zagorča život — brata od strica Andronika. Njih dvojica su se mrzeli, no car je uvek opraštao Androniku, a ovaj ga je, zauzvrat, redovno napadao. Takvi odnosi vladali su do 1151. godine.

Porodični skandal

Te godine Andronik je iz čiste pakosti i obesti zaveo svoju rođaku Evdokiju, rođenu sestru careve omiljene prijateljice Teodore, i protiv sebe okrenuo čitav dvor. Car ga je oštro ukorio, Evdokijina porodica shvatila je čitavu stvar kao užasnu porodičnu sramotu, supruga i sin prebacili mu neverstvo, a crkva rodoskrnavljenje.

Skandal se završio progonstvom, uostalom ne naročito strogim, izgnanik je dobio titulu vojvode od Beograda i Braničeva i zadatak da štiti granicu prema Ugarskoj. Umesto da brani interese Vizantije Andronik je odmah otvoreno izdao cara i Manojlo Komnen morao je da kazni svog drskog brata od strica. Godine 1155. sa teškim okovima na nogama i rukama Andronik Komnen našao se prvi put u tamnici.

Pune tri godine tamnovao je u podzemnim ćelijama Svete Palate i svakog minuta, tri duge godine, razmišljao je o bekstvu i osveti. Svu svoju energiju, hrabrost i inteligenciju posvetio je tome i posle tri godine plan je bio skovan. Andronik se bacio na posao.

Radio je uporno, kopao svakog dana po pregršt zemlje i razbacivao je po ćeliji ili kroz maleni prozorčić u zidinama. Polako ali sigurno napredovao je prema starom, poluzatrpanom kanalu za odvod prljave vode koga se sećao još iz doba kada se kao dečak igrao i skrivao po lavirintima Svete Palate.

Najzad se dočepao kanala, samo na njegovom izlazu stajale su rešetke ništa manje debele od tamničkih zidina iz kojih je bežao u slobodu.

Jednog dana, u samo podne, tamničar koji je donosio ručak zatvoreniku prvi je objavio neverovatnu vest da je Andronik nestao i da je ćelija prazna. Smesta je dat znak za uzbunu. Pojačane su dvorske straže, pretresena cela Palata, od begunca ni traga ni glasa.

Gde je zatvorenik?

Vrata su bila čitava, brava nedirnuta, zidovi celi, rešetke na prozorima debele kao ruka. Sve se nalazilo na svom mestu osim zatvorenika. Andronik je tako vešto za sobom uklonio tragove da niko nije mogao da ustanovi na koji način je pobegao.

Car se nalazio na putu i ministri su odlučili da odmah uhapse Andronikovu ženu kao verovatnog saučesnika u bekstvu. Slučaj je hteo da su nesrećnicu, ni krivu ni dužnu, zatvorili u istu ćeliju. Pošto se isplakala, Andronikova supruga je sa užasom primetila kako se jedan kamen u sredini poda ćelije lagano podiže.

Od silnog straha nije uspela ni da vrisne, a samo što se nije onesvestila kada je ugledala kako se iz mraka pojavljuju blistavi zubi i svetlucava kovrdžava kosa njenog muža. Andronik se tiho cerekao.

U stvari, čim je shvatio da kroz kanal ne može da se probije, Andronik Komnen došao je na ideju da izvede kao da je ćelija prazna i iskoristi nepažnju stražara kako bi pobegao kroz samu tamnicu. Slučajnost da se u ćeliji našao nov zatvorenik, i to njegova žena, unekoliko je menjala plan. Ali, on je imao strpljenja.

Ravno nedelju dana skrivao se Andronik u rupi pod kamenim podom ćelije i izlazio samo noću da sa ženom podeli njeno dnevno sledovanje hleba i vode. Posle mesec dana pažnja stražara, koji su smatrali da se ne moraju bojati jedne slabe žene, sasvim je opala. Tako je Androniku pošlo za rukom da se provuče ispred samog njihovog nosa i na najjednostavniji način pređe u Malu Aziju.

U dvostrukim okovima

Na obali reke Sangarios ljuta zima naterala ga je da potraži utočište kod jednog seljaka. Neuki seljak nije bio obavešten o prestoničkim događajima, ali Andronik je bio suviše poznata ličnost! Tim pre što su vojničke patrole s njegovim opisom krstarile čitavim carstvom. Seljak ga je prepoznao i prvom zgodnom prilikom za pristojnu sumu novca prijavio. Sloboda se završila pre no što je i počela!

I tako se, već decembra 1158. godine, Andronik vratio u tamnicu sa dvostruko težim okovima koje je morao da nosi sledećih šest godina. No, posle tih šest mučnih godina oslabila je i pažnja stražara i ljutnja cara Manojla. Sužnju je dozvoljeno da prima hranu od kuće i da drži poslugu.

To se i čekalo! Prvom prilikom sluga uze otisak ključa od ćelije u vosku, zatim mu doturi u amfori s vinom čvrste tanke konopce; a onda Andronik je upotrebio ključeve, uzeo konopce i utekao iz kule!

Sužanj kuka i preklinje

Kula se nalazila u prilično pustom delu Svete Palate, okružena bujnim rastinjem i Andronik se tu sakrio da sačeka smenu straže. Kada je noć dobro poodmakla, on se između dremljivih stražara prokrao do bedema, vezao konopac za ispupčenje u kamenu i spustio se na usku obalu pod zidinama Palate. Ovde je trebalo da sačeka čamac sa pouzdanim čovekom koji će ga prebaciti u sigurno skrovište dok se potraga ne smiri.

No, nepredviđene stvari dešavaju se i onima koji su bolje upućeni u istoriju no što je bio Andronik. I tako, umesto čamca, begunca je dočekala grupa vojnika koji su, još od dana kada je Jovan Cimiskije ubio cara Nićifora Foku uspevši se sa obale uz bedeme, redovno noću stražarili da bi sprečili pristajanje čamaca uz Svetu Palatu.

Situacija je bila više nego kritična. Andronik je imao okove na rukama i nogama, mogao je da se kreće, ali nije bilo ni govora da potrči čak i da je na uzanom žalu i bilo mesta za trčanje. No, Andronik ne bi bio ono što je bio da se i u takvom sosu nije snašao.

Za tili čas smislio je lukavstvo i, bacivši se na kolena pred vojnicima, počeo da kuka i preklinje da ga ne vraćaju zlom gospodaru koji će njega, odbeglog roba, surovo kazniti i isplatiti nagradu onima koji mu ga predaju.

Kako je Andronik namerno kukao i galamio na nekom jedva razumljivom narečju, vojnici su poverovali u njegove reči. Kada se, najzad, pojavio čamac s Andronikovim saučenikom, i ovaj poče da viče da mu predaju begunca, oni su to smejući se i učinili očekujući nagradu za „odbeglog roba“.

Večiti begunac

Saučesnik, koji je po galami i Andronikovoj glumi odmah shvatio o čemu se radi, rado je na licu mesta isplatio nagradu i begunac je, posle te male peripetije koja je mogla biti i kobna, napustio tlo Svete Palate.

U Andronikovom domu sve je bilo spremno. Sužnju su odmah prestrugadi okove, dali mu odeću i odmornog konja i već posle nekoliko sati jahanja on se nalazio u Anhijalu, na Crnom moru, kod jednog guvernera koga je nekada davno zadužio i koji je bio spreman da mu pomogne da prebegne na teritoriju ruskog kneza Jaroslava.

Na samoj grainici carstva, međutim, grupa čobana prepoznala je Andronika Komnena, pozvala graničnu patrolu i uporni begunac ponovo se našao u vlasti svoga brata od strica — cara Vizantije.

Povorka sa zarobljenikom kretala se u pravcu Konstantinopolja prilično sporo. Andronik se stalno žalio na bolove u stomaku i svaki čas zahtevao da za trenutak siđe u šumarak. Predveče sprovodnici su već bili naviknuti da posle svakih nekoliko kilometara jahanja sledi kraće zadržavanje u šumarku.

Ali, kada posle jedne duže pauze zarobljenik nije uopšte odgovarao na njihove pozive da požuri, mogli su sa užasom još samo da utvrde da čučeća silueta koja se nalazila prema noćnom nebu nije Andronik već samo njegova kapa i ogrtač namaknuti na kratak štap koji je bio poboden u zemlju.

Andronik Komnen već je bio daleko kada su potere nanovo krenule za njim. Knez Jaroslav srdačno ga je primio i pružio mu utočiste. Čak i više od toga — postali su nerazdvojni prijatelji!

Dobro carevo srce

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete

Manojlo komnen

Godine 1166. car Manojlo Komnen pomilovao je svog rođaka Andronika i ponovo ga primio na dvor. I u veoma kratkom roku Andronik mu je ponovo uzvratio izdajom. Leteći iz avanture u avanturu, uspevši uz put da zavede i rođenu sestru carice Marije, osvojivši srce i same jerusalimske kraljice Teodore, kujući saveze i zavere sa sultanima Ikonije i Damaska, neukrotivi i neuhvatljivi Andronik obletao je granice carstva.

Car nije mogao da uhvati Andronika, ali je njegov vojskovođa Nikifor Paleolog uspeo da zarobi jerusalimsku kraljicu Teodoru i dvoje dece koje je sa Andronikom izrodila. Da bi ih spasio begunac se sam predao pokazujući prvi put osećanje prave ljubavi.

A onda je car Manojlo učinio nešto što je pokazalo da njegovom strljenju prema grešnom rođaku nema granica. Posle javnog poniženja, kada je vezan lancima doveden pred carski presto, Androniku je poklonjena sloboda, nedirnuto bogatstvo, palate, posluga i — popularnost koja je nezadrživo rasla među konstantinopoljskom svetinom! Andronik je bio njen heroj.

Car Manojlo Komnen umro je 1180. godine kada je njegovom sinu Aleksiju, novom caru, bilo svega 12 godina. Regentkinja je postala njegova mati Marija Antohijska. Ovakvu priliku Andronik nikako nije smeo propustiti i — ponovo je udario!

Ovoga puta nije radio ni brzo ni nepromišljeno. Koristeći svoju popularnost podstakao je prestoničke mase protiv regentkinje. Pred kraj iste godine, na njegov zahtev, maloletni car je, nemajući pojma šta radi, potpisao smrtnu presudu za sopstvenu majku. Marija Antohijska zadavljena je u tamnici u trideset petoj godini života!

Već sledeće godine Andronik je u velelepnoj Svetoj Sofiji krunisan kao pridruženi car, a nekoliko dana kasnije, po njegovom naređenju zadavljen je i mali Aleksije Komnen. Andronik je postigao životni cilj — postao je car Vizantije!

Bivši heroj

Na njegovu žalost malo prekasno. Imao je već 63 godine kada je stupio na toliko željeni presto. Njegova vladavina, ispunjena izvanrednom mudrošću državnika i nečuvenom, zverskom surovošću, trajala je samo dve godine.

Već 1185. probuđeni žitelji Konstantinopolja izvikivali su za cara jednog slabog čoveka iz velike porodice — Isaka Anđela. Ovaj, inače u svemu slabić, dobio je tada neočekivanu snagu i od beznačajne ličnosti pretvorio se u tigra. Androniku se crno pisalo.

Međutim, Andronik je, uzdajući se u svoju poslovičnu sreću, bez mnogo razmišljanja odbacio carsku odeću, skinuo purpurne sandale i preobučen u trgovca pobegao iz svoje prestonice. Ovoga puta ta ista sreća nije mu bila naklonjena. Snažna bura na Crnom moru bacila je njegov brod na obalu, pravo u ruke progoniteljima.

Konstantinopolj je već bio pripremljen za stravično ubistvo cara Andronika Komnena. Dželati su mu bili isti oni građani prestonice čiji je nekada bio heroj. Taj isti heroj prikazao im je za dve godine carevanja svu svoju neljudsku okrutnost — od pečenja ljudi na ražnju i nabijanja na kolac do sakaćenja i prebijanja. Ista sudbina čekala je i njega.

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete

Pogubljene Andronika Komnena

Pogubljenje je trajalo danima i sličan prizor nikada ranije nije viđen u Konstantinopolju. Kada je najzad izdahnuo, leš je bačen u cirkusku arenu zverima. Tek posle nekoliko dana neka nopoznata milostiva osoba sahranila je u bednu grobnicu ostatke „Andronika Komnena, prijatelja Hristovog i u Hristu, Večnom Kralju, cara Vizantije“.

Tako se ugasila dinastija Komnena ustupivši mesto dimastiji Anđela.