Dva sata nakon što je najčuveniji prekookeanski brod 'Titanik' počeo da tone, po preživele koji su plutali u ledenom okeanu ili, ako su imali više sreće, sedeli u čamcima za spasavanje, stigao je brod 'Karpatija'. Među onima koje je pokupio bio je i Nikola Lulić, putnik 3. klase, Srbin iz Like.

14. aprila 1912. godine desilo se nezamislivo – na svom prvom putovanju preko okeana potonuo je Titanik, najluksuzniji i najraskošniji brod koji ji je ondašnji svet video - nepotopivi. Sa njim, u dubine okeana otišle su i stotine putnika koji su, iz ovog ili onog razloga, pošli u daleku Ameriku.

Jedan od retkih putnika treće klase koji je preživeo brodolom bio je i Nikola Lulić, Srbin iz ličkog sela Konjsko Brdo.


Odakle Nikola Lulić tako daleko od domovine?

Nikola je bio seljačko dete. Radio je na njivi i pomagao roditeljima sve dok ga nisu regrutovali u austrougarsku vojsku. Međutim, priča kaže da ovaj mladić nije hteo da služi u vojsci koja nije srpska, pa je 1902. godine dezertirao.

Kako nije mogao da se vrati kući, 'trbuhom za kruhom' krenuo je put daleke i misteriozne Amerike. Nakon godina rada u rudniku u Minesoti, Nikola se u jesen 1911. godine vraća u rodno mesto.

Tu se međutim, i dalje teško živelo ... Nikola nikako nije mogao da nađe posao, pa je jedini izlaz bila ponovna 'pečalba'. Sa njim je u 'beli svet' krenulo i nekoliko zemljaka.

Sudbina je htela da brod koji su izabrali bude baš Titanik.

Lulić je kasnije pričao da je Titanik bio kao ništa ranije viđeno. Uopšte nije ličio na brod nego na mali, plutajući grad.

Ipak, taj 'grad' je uskoro doživeo potres koji niko nije mogao ni da sanja.

Na Titaniku služeno i vino iz Sremskih Karlovaca

Poznati ovdašnji trgovac Petar Krstić izvozio je početkom prošlog veka fruškogorska vina u Englesku i Finsku.

U kratkom odeljku enciklopedije Titanika piše:

„Gospodin Jovan Dimić, zemljoradnik iz Hrvatske, kartu broj 315.088 kupio je po ceni 170 švajcarskih franaka od agenta Johana Isidora Bulčela iz Ciriha. Ukrcao se na brod u Sautemptonu. Stradao u brodolomu, telo nije pronađeno".

Tog kobnog 14. aprila, putnici 3. klase nisu saznali dab rod tone sve dok voda nije počela da im ulazi u kabine.

Na Titaniku je bilo 20 čamaca za spasavanje, nedovoljno da se spase više od 2.000 putnika i članova posade. Najveći bes izazvalo je to što su, u haosu koji je nastao, čamci koji su spuštani u vodu bili poluprazni.


O tome kako se Nikola spasao postoje dve verzije. U jednom trenutku, našao se u ledenoj vodi. Po jednoj verziji, na glavi je imao oficirsku kapu zbog toga su ga izvukli u čamac.

Nešto plemenitija verzija priča o tome da je spasao život detetu koje je pored njega upalo u vodu, pa mu je detetova majka - Norvežanka, pružila ruku i povukla u čamac.

Nikola je tako mogao da vidi tehnološko čudo tadašnjeg sveta kako tone pred njegovim očima.

'Karpatija', brod koji je došao po preživele, prevezao ga je do Njujorka. Posle kratkog odmora kod rođaka u Čikagu, Nikola je nastavio putovanje i stigao u rudnik u Minesoti.

Tu radi do kraja Prvog svetskog rata, a zatim se zauvek vraća u domovinu.

U novoosnovanoj zajedničkoj državi je živeo sve do smrti 1962. godine. Imao je 79. godina.

Putnici sa naših prostora nisu imali šanse

Na spisku putnika i članova posade objavljenom na sajtu encyclopedia-titanica.org u trećoj klasi među 708 imena bilo je 34 ljudi sa ovih prostora, od kojih je samo troje preživelo nesreću.

Podaci kažu da su svi bili radnici ili poljoprivrednici, starosti od 17 do 42 godine. Izuzev nastradalog Jozefa Draženovića iz Hrastelnice, za koga stoji da je kod sebe imao kutijicu za duvan, pasoš, komplet brojanica, 25 dolara i pet kruna, tela ostalih nikada nisu nađena ili identifikovana.

Na spisku putnika treće klase su bili: porodica Čačić (Grego, Luka, Marija, Manda i Petar), Branko Dakić, porodica Orešković (Luka, Marija i Jeko), Jakob Pašić, Stefo Pavlović, Mile Smiljanić, Ivan Strilić, Jovo Uzelac, Jovan Stanković, Milan Karajić i Tido Kekić.

Na listi je bilo i nekoliko putnika hrvatskih i bosanskih prezimena - Josip Perušić, Hari Sadović, Kerin Balkić, Redžo Delalić, Joso Ećimović, Ignjac Hendeković, Janko Vuk i Josip Draženović.