Kanibalizam se može najjednostavnije definisati kao (zlo)upotreba pripadnika sopstvene vrste u ishrani. Ova pojava se ne odnosi samo na ljudsku vrstu i stoga se kanibalizam ne može poistovetiti sa ljudožderstvom, već se ovaj pojam upotrebljava i kod svih ostalih životinjskih vrsta.

Smatra se da je pojam "kanibalizam" prvi upotrebio Kristofer Kolumbo, koji je uočio ovu pojavu putujući po morima Srednje Amerike. On je tada primetio da određene grupe ljudi koji žive na Kubi i Haitiju jedu meso svojih saplemenika, ali nije ni pokušao da pruži bilo kakvo objašnjenje ovakve pojave. Ovakva tužna sudbina zadesila je Đovanija Verazana, moreplovca koji je prvi stigao do Njujorškog zaliva. Na svojim daljim putovanjima on je plovio karipskim morima i susretao se sa tamošnjim življem. Međutim, 1528. godine, pri iskrcavanju na jedno od ostrva, zadesila ga je potpuno neočekivana sudbina: odmah po silasku sa broda grupa domorodaca ga je uhvatila, ubila i na mestu ga živog pojela, dok je cela posada to bespomoćno posmatrala.

Gore navedena priča predstavlja prvi pisani izvor o postojanju kanibalizma, međutim, današnji naučnici mogu, na osnovu prisustva određenih karakteristika na skeletnim ostacima, da utvrde da li je ovakva praksa postojala u nekoj ljudskoj populaciji.

Pretpostavke o postojanju kanibalizma među pripadnicima ljudske vrste datiraju još iz davne prošlosti. Na primer, na bazi lobanje Pekinškog čoveka iz pećina Čukutjen u Kini nalaze se veštački napravljene rupe, koje su najverovatnije služile da se proširi postojeći veliki otvor (foramen magnum) i "olakša" vađenje mozga. Danas se ne može sa sigurnošću tvrditi da li su stanovnici Čukutjena pre 400 000 godina koristili mozak i ostale delove tela svojih sunarodnika u ishrani, ili su vađenje mozga i njegovu konzumaciju praktikovali da bi nekim magijskim putem postali pametniji, hrabriji, lukaviji...

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete

Slika 1 - Urezi na ostacima lobanje iz Krapine - naučnici su podeljeni po pitanju da li se ovde radilo o svedočanstvu kanibalizma ili o ritualnom urezivanju.

Potencijalni znakovi kanibalizma otkriveni su i među našim srodnicima - Neandertalcima i datiraju od pre otprilike 45 000, pa do preko 130 000 hiljada godina. Zasekotine na lobanji broj 20 iz Krapine u Hrvatskoj (slika 1) dugo su vremena bile predmet rasprave u krugovima fizičkih antropologa. Ovi tragovi bi mogli da ukazuju na postojanje ljudožderstva, ali su mogli da nastanu i tokom pripreme ostataka pokojnika za sekundarno sahranjivanje, jer slični tragovi nastaju i prilikom čišćenja kostiju od ostataka mišića i drugih tkiva. Sama analiza ovog materijala nije preterano pouzdana, jer su iskopavanja vršena još 1899. godine, a do današnjih dana nije sačuvano dovoljno životinjskih kostiju da bi se utvrdilo da li su ljudski i životinjski ostaci imali isti tretman. Nešto uverljiviji dokazi potiču iz pećine Vindija (takođe u Hrvatskoj), gde su ljudske kosti sečene i lomljene i jednostavno razbacane po podu pećine bez ikakvog obreda sahranjivanja (slika 2). Još jedan primer slične prakse jeste i lokalitet Atapuerka u severnoj Španiji, gde je na ostacima najmanje šest individua uočeno prisustvo zasekotina različitog stepena. Istraživači koji proučavaju ove ostatke tvrde da izuzetna fragmentovanost kostiju i postojanje zasekotina na njima govore u prilog praktikovanju kanibalizma, kao i to da se izmešane ljudske i životinjske kosti nalaze odbačene u jami. Slično se mogu tumačiti i nizovi tankih i preciznih, ali dubokih useka na jagodičnoj kosti, kao i unutar očnih duplji na lobanji sa lokaliteta Bodo u Etiopiji, starosti oko 600 000 godina.

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete

Slika 2 - Fragment ljudske kosti iz pećine Vindija (Hrvatska), sa tragovima sečenja kremenom alatkom.

Jedan od najdetaljnije ispitivanih lokaliteta na kojima su uočeni eventualni posredni tragovi ljudožderstva na ljudskim kostima jeste lokalitet Polaka Volš (Polacca Walsh) u Arizoni. Tokom iskopavanja ostataka 30 individua otkriveno je prisustvo zasekotina i tragova gorenja na kostima, koji veoma liče na tragove koji se mogu naći na životinjskim kostima za koje znamo da su korišćene u ishrani. Otkrivene individue su pripadale Anasazijima, precima današnjih Pueblo Indijanaca.

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete
 Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete

Slika 3 - Ljudske kosti sa lokaliteta Mankos, sa vidljivim tragovima "obrade"

Posle ovakvog šokantnog otkrića, naučnici šrom sveta su počeli da obraćaju mnogo više pažnje na tanane detalje koji su izdvajali tragove kanibalizma od drugih procesa, kao što su destruktivno delovanje životinja strvinara, delovanje faktora spoljašnje sredine ili tragovi povreda od oružja, nastali neposredno pred smrt i koji su ostavljali slične tragove na kostima.

Broj zasigurno potvrđenih slučajeva kanibalizma u otkrivenim arheološkim populacijama još uvek je mali, ali usled sve pažljivijih analiza očuvanih skeletnih ostataka počinje da se dobija sve veći broj informacija. Uglavnom, kada se pronađu ljudski ostaci, fizički antropolozi pokušavaju, između ostalog, da objasne i način sahranjivanja. U slučajevima kada se pretpostavlja da se radi o kanibalizmu, treba imati na umu da su skeletni ostaci tretirani kao ostaci bilo koje druge životinjske vrste koja je služila za ishranu. To znači da pokojnici nisu bili sahranjivani, već da su njihovi ostaci pronađeni u jamama ili na podovima staništa izmešani sa kostima životinja. Na ovakvim ljudskim kostima vidljivi su tragovi kasapljenja, naročito u predelima zglobova, jer su jake zglobne veze morale da budu iskidane da bi se lakše manipulisalo određenim delovima tela. Takođe, vidljivi su i tragovi gorenja, što kazuje da su pre korišćenja u ishrani, leševi bili pečeni ili kuvani kao i bilo koja druga vrsta mesa. Na kostima se mogu konstatovati i tragovi lomljenja, koje je praktikovano da bi se lakše došlo do veoma hranljive koštane srži. Osim posmatranja golim okom, za potpunu analizu ovakvih tragova neophodno je koristiti mikroskop, ne bi li se tačno odredio način nastanka takvih promena.

Ovakva istraživanja osvetljavaju jednu potpuno drugu dimenziju ljudskog postojanja i ukazuju da ekstremna glad, najverovatnije, nije bila jedini razlog za surove običaje među našim precima.

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete

Slika 4 - Figurica iz Perua na kojoj je prikazan kanibalizam, ili možda neki vid "lečenja"

Upražnjavanje kanibalizma se uvek smatralo nekom vrstom anomalije u ljudskom ponašanju, ali detaljnijim pregledanjem koštanih ostataka iz praistorije uočava se da to ipak nije tako retka pojava. Ubijanje ljudi i korišćenje njihovog mesa kao hrane mogli bi da predstavljaju i jedan oblik društvene kontrole. Drugo objašnjenje bi bilo da se kanibalizam javljao kao reakcija određene ljudske grupacije na sveprisutni stres. Jedna od pretpostavki je i da ova pojava predstavlja način smanjivanja broja stanovnika susednih populacija, naročito ubijanjem dece, tj. infanticidom.

Naravno, uvek kada se govori o ljudožderstvu, ljudi teško prihvataju činjenicu da su predstavnici njihove sopstvene vrste sposobni za ovakav čin. Izgleda je lakše prihvatiti da su ovakvi tragovi na kostima nastali tokom ratnih sukoba ili sprovođenja nekakvih rituala sahranjivanja.

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete

Slika 5 - Stereotipni prikaz ritualnog kanibalizma kod Asteka.

U etnološkoj literaturi postoji čitav niz zapisa o praktikovanju kanibalizma širom sveta. Razlozi zbog kojih bi meso i krv mrtvih ljudi bili korišćeni u ishrani su, navodno, nadprirodno sticanje mudrosti, hrabrosti ili bilo koja druge osobine koja je mrtvu osobu krasila za života. Kod plemena jugoistočne Afrike, u procesu uvođenja dečaka u svet odraslih, određeni delovi tela ubijenih neprijatelja bi se pekli dok se ne bi pretvorili u pepeo, a zatim bi se pepeo mešao sa drugim sastojcima i davao dečacima prilikom ceremonije inicijacije. Naura Indijanci sa Nove Grenade su jeli srca španskih konjanika (koji su ih terorisali), jer su verovali da će na taj način postati hrabriji i u dovoljno snažni da pobede svoje neprijatelje. Uveren da se osobine mrtvog junaka prenose proždiranjem nekog od njegovih delova tela, ašantski poglavica je ubio sirČarlsa Makartnija 1824. godine i pojeo njegovo srce. Pošto je Čarls Makartni smatran izuzetnim junakom, njegovo telo je osušeno, meso razdeljeno nižim oficirima, a kosti čuvane kao svetinja u Kumasi. Osim srca, i jetra je smatrana za organ koji ukoliko se pojede, može da prenese hrabrost pokojnika. Ovo verovanje je bilo rasprostranjeno među Kamilaroima iz Novog Južnog Velsa. Kao izvor neobične hrabrosti smatran je i mozak, te su Tolalici iz unutrašnjosti Celebesa, pripadnici plemena Ifugao sa Filipina iKaji iz Nove Gvineje bukvalno isisavali mozgove svojih neprijatelja. Postoji zabeležena priča da je poglavica plemena Zulu, Matuana popio žuč trideset poglavica plemena koje je pokorio, u nadi da će postati nadmoćan i nepobediv. Kod ovog plemena postoji i verovanje da ukoliko pojedu obrve i sredinu tela svojih neprijatelja, Zulu ratnici mogu da netremice i neustrašivo gledaju u neprijatelja.

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete

Slika 6 - "Lovci na glave" sa Papua Nove Gvineje.

Zanimljivo je da je u prvoj polovini XX veka u Istočnoj Papui Novoj Gvineji, kod plemena Fora zabeleženo retko oboljenje kuru. Ova bolest je predstavljala uzrok smrti polovine ženskog stanovništva i velikog broja dece. Bolest se manifestuje čitavim nizom poremećaja funkcija malog mozga, da bi kasnije bio zahvaćen ostali deo centralnog nervnog sistema. Na obdukcijama su uzimani uzorci moždanog tkiva, iz kojih je izolovana jedna vrsta virusa za koju se smatralo da je izazivač ovog oboljenja. Epidemiološkim istraživanjima utvrđeno je da žene i deca koriste u ishrani mozgove svojih saplemenika, a da je ovo strogo zabranjeno odraslim muškarcima, te stoga oni i nisu umirali od ove bolesti. Nakon trajnijeg iskorenjivanja kanibalizma u ovom području, epidemija ovog retkog oboljenja je u potpunosti zaustavljena.

Ukoliko zanemarimo senzacionalističke članke iz svakodnevne štampe koji govore o još jednom novootkrivenom masovnom ubici, koji tokom svojih zločina praktikuje kanibalizam, retki su verodostojno dokumentovani slučajevi o korišćenju ljudskog mesa u ishrani. Verovatno retko ko od nas uopšte može da prihvati da smo u stanju, kao predstavnici samoproklamovane najsavršenije vrste na zemlji, da pojedemonekog od svojih bližnjih!