Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete


Raskošne prstenove s urezanim nežnim rečima bacili su u zasenak vešto konstruisani prstenovi s tajnim mehanizmom koji je pri pozdravu aktivirao skrivenu smrtonosnu iglicu.

Uoči drugog svetskog rata Evropom i Amerikom su lutali Hitlerovi tajni agenti tražeći jedan tajanstven prsten. U kao krv crvenom rubinu tog prstena bio je urezan „čarobni“ znak koji je, prema vekovnom predanju, davao čudesnu moć onome ko ga nosi. Neki Houtoukon iz Tibeta svojevremeno ga je poklonio Džingis Kanu i ovaj ga je imao na desnom kažiprstu kada je krenuo u osvajanje Evrope.

Prstenu se u međuvremenu zametnuo svaki trag, a sujeverni Hitler želeo je da se po svaku cenu domogne tog svemoćnog „znaka vlasti“. Na njegovu žalost, tajni agenti nisu nikad uspeli da ga pronađu, uprkos ogromnom trudu koji su uložili.

Protiv uroka

I prsten, poput ostalih predmeta za kićenje, u početku je bio amajlija sa zadatkom da osobu na čijoj je ruci štiti od zlih duhova ili, kako bi se reklo, od uroka. Ali, da bi na taj način „funkcionisao“, trebalo je prethodno da ga blagoslovi vrač, a u kasnijim vremenima sam vladar. Kraljevi su određene dane u godini posvećivali toj iscrpljujućoj dužnosti jer su zaista imali prilično posla. Ovaj običaj zadržao se veoma dugo.

Prsten je prvi put upotrebljen kao pečat po svoj prilici u starom Egiptu. Tako su jednim udarcem ubijene dve muve: talisman protiv svakog zla korisno je kasnije poslužio i za pečaćenje pisama, zakletvi, dokumenata. Ovaj običaj su od Egipćana prihvatili stari Grci i Rimljani i ubrzo zaključili da je veoma praktično udarati pečate sa nekim ličnim znakom na sve vrednije stvari u kući kako bi ih zaštitili od lopova. Na stranu što više nijedan dokument nije mogao da prođe bez pečata da bi bio siguran i punovažan.

Sa  značajem  prstena-pečata rasle su i njegove dimenzije. Kamen u prstenu uveliko je premašio debljinu prsta i spremao se da postane „teret“ u pravom smislu reči, a odgovarajući okvir morao je da bude od masivnog zlata. Srebrno i bronzano prstenje ukrašeno običnim staklom nosili su obični vojnici i sluge.

U prvom periodu rimske države, dok je još vladala strogost i umerenost u svemu, prsten je bio samo pečat i, kao takav, znak moći i ugleda. Posedovanje prstena sa urezanim carevim likom predstavljalo je veliku privilegiju. Za vreme imperatora Klaudija vlasnicima prstenja sa njegovim portretom bila su u svako doba otvorena vrata carskih odaja, a molbe zapečaćene takvim prstenom imale su svuda apsolutnu prednost.

Narod je retko bio u prilici da nešto pečati ali je zato mogao da pusti mašti na volju i u kamenu prstena, uglavnom jeftinog, ureže likove bogova ili oznaku sopstvenog zanimanja. Tako su, na primer, ribari nosili ribu ili mrežu, glumci — masku, trgovci — menicu, pekari — klas žita, mesari — nož ili nešto slično.

Poslednji krik mode

Kada je nastalo doba raskoši, a samim tim postepeno propadanje rimskog carstva, prsten je morao da se pretvori u ono što je i danas — u nakit. Novopečeni bogataši, željni da nekako pokažu bar deo svog blaga i steknu ugled u društvu, nosili su na svakom prstu po skupocen prsten.

„Niko danas ne bi platio Ciceronu ni 200 sestercija ako mu na prstu ne bi stajao ogroman prsten! Znajući to, Paolo, kada govori u sudu, uvek pokazuje skupocen kamen na ruci i, zahvaljujući njemu, zarađuje više od Gala i Bazilija“. Ovo je napisao rimski satiričar Juvenal podsmevajući se taštini svoga vremena, a uzimajući za primer trojicu advokata i slavnog govornika Cicerona čiji dar, da je živeo u to doba, ne bi ostavio nikakav utisak bez skupocenog nakita.

Da je mogao i da nasluti šta će sve prsten doživeti u srednjem veku, Juvenal sigurno ne bi toliko ismijavao svoje savremenike. Verovatno je 15. vek bio presudan za dalju sudbinu prstena jer tada je počelo rezanje dragog kamenja koje je uglavnom poticalo sa Istoka. Dotad je drago kamenje imalo samo manje ili više pravilan ovalan i kružni oblik.

Pošto je fina obrada kamenja pružala dotle neslućene mogućnosti, strast bogatih prema prstenju mogla je konačno da se razbukta punim žarom. Kako se smatralo da je čista šteta ako se prstenje ne vidi kada je hladno vreme, ušlo je u modu da se nosi i preko rukavica. A onda se neko, čije ime nije zabeleženo, setio da bi bilo zgodnije na rukavicama ostaviti rupe kroz koje bi blistalo drago kamenje i pronalazak je istog časa postao poslednji krik mode! Rupičaste rukavice, znači, nisu prvi izmislili pasionirani automobilisti.

Breskva smrti

Pored toga što je nedvosmisleno bogatstvo, drago kamenje je i dalje zadržalo svoju „čarobnu moć“. Tako primer, da bi izbegli nedaće, muškarci po imenu Jakov trebalo je samo da nose na prstenu opal, Marije su mogle da žive bez ikakvih briga zahvaljujući smaragdu, a svaki Jovan bio je lišen sekiracija ako mu se na prstu nalazi rubin.

Da prsten od pamtiveka važi i kao zaloga ljubavi — ne treba naročito naglašavati. Od starih Egipćana do danas toliko je prstenja poklonjeno u ime ljubavi da je i sama crkva blagoslovila ovaj nakit i proglasila ga simbolom venčanja i braka. Običaj se zadržao i tamo gde je odavno izgubio svaku vezu sa crkvenim ceremonijalom.

Raskošni ljubavni prstenovi 16. i 17. veka, koji uglavnom nisu bili u vezi sa brakom, imali su široke pločice, romantično namalane, na kojima su urezivane ljubavne izjave u stihu i prozi u stilu: „Na prstenu piše ko te voli ponajviše“ ili: „Ja prsten tebi, ti srce meni!“. Bilo je, naravno, i duhovitijih, ali tu se već radilo o citatima čuvenih ljubavnih stihova.

Događale su se i tragične epizode. Kada se krajem 16. veka iz političkih razloga ženio francuski kralj Anri X Italijankom Marijom Mediči, njegova velika ljubav lepotica Gabrijela d'Estre trebalo je da bude uklonjena. Zato je pozvana na večeru u kuću uglednog firentinskog bankara gde joj je na kraju obeda servirana sočna breskva — filovana otrovom. Lepa Gabrijela zagrizla je voćku i sat kasnije počela da se previja u grčevima.

Gabrijela je preneta u posebnu odaju u koju su pohitale i njene dame. Madam de Martig nagla se nad samrtnicu da joj obriše ledeni znoj sa lica, a zatim joj je uzela ruke u svoje da ih poslednji put poljubi. Kada se povukla, primećeno je da je sa ruku umiruće Gabrijele nestalo skupoceno prstenje, zaloga kraljeve večite ljubavi, koji, istini za volju, nije imao udela u ovom ubistvu.

Poznati francuski državnik kardinal Rišelje nije bio ništa manje darežljiv od kraljeva. On je gospođi Marijon Delorm, čuvenoj po lepoti i salonu koji je okupljao najsjajnije umove Pariza, poklonio prsten od 60 zlatnih pistola. Lepa Marijon čuvala ga je, kako je sama govorila, kao pravi trofej.

Bodežima pripada slava

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete


Po zlu poznatoj moćnoj porodici Bordžija koja je vedrila i oblačila Rimom i italijanskim gradovima pripisuje se pronalazak prstena-oružja — i to kakvog oružja! U zlatnom poširokom okovu prstena, na strani prema dlanu, bila je ugrađena minijaturna opruga u vidu oštre šuplje iglice. Na njenom donjem, širem delu nalazila se omanja, ali ubojita doza otrova trenutnog dejstva.

Bilo je dovoljno da jedan Bordžija, na primer Ćezare ili njegova opasna sestra Lukrecija, srdačno stegne ruku nekom ko mu je smetao u životu pa da se nesrećnik nađe na onom svetu pre nego što uspe i da se zapita otkud odjednom tolika ljubaznost.

Bordžije su u istoriji ostali poznati kao nenadmašni trovači, što je manje-više istina. Istina je, takođe, i da je njihov ubojiti prsten u doba renesanse u Italiji imao mnogo vatrenih pristalica koji se nisu nećkali da ga u određenim prilikama i upotrebe.

Ljudi su umirali na razne načine, moda je bila večita mada se menjala. Tako je krajem 18. veka giljotina postala omiljen motiv na prstenu. Aristokrati su, u znak žalosti za pogubljenim kraljem, na belo emajliranoj pločici prstena nosili utisnut njegov crni profil. Oni koji nisu pripadali ožalošćenom plemstvu ukrašavali su prstenje „kontramotivom“ — „originalnim“ kamenčićem uzetim iz zidina osvojene pariske tvrđave Bastilje!

Godine 1813. Pruska se podigla protiv Francuza koji su je okupirali i sve pruske žene poklonile su svoj nakit otadžbini. U zamenu za skupoceno prstenje dobile su lepe gvozdene kopije na kojima je pisalo: „Dala sam zlato u zamenu za gvožđe!“. To je bio gest velikog patriotizma.

Krajem 19. veka po celoj Evropi mogao se videti prsten od savitljivog materijala u vidu kaiša sa kopčom. Slično prstenje nosi se i danas. To je „izum“ čuvene engleske kraljice Viktorije koja je na taj način na svom prstenu i narukvici predstavila slavni britanski Orden podvezice. U to isto vreme „intelektualci“, da bi očigledno pokazali kako su u toku naučnih otkrića, umesto dragog kamenja u prstenje umeću fosile.

Prokopavanje Sueckog kanala neminovno je donelo i novi talas egipatske mode, pa fino namalane emajlirane cvetiće, amore, golubove u kamenju prstenova smenjuju dostojanstveni simboli faraona, skarabeji, likovi egipatskih božanstava. Ove egzotične motive istisnula je „moderna umetnost“ koja je označila i početak 20. veka.

Geringov slučaj

Oblici i rešenja prstenova postali su zaista sasvim novi i originalni. Prsten kao da je iznenada oživeo i počeo da se širi preko čitave šake — sve do ručnog zgloba. Tako se pojavio tipičan nakit stila Liberti, istovremeno i prsten i narukvica, sa krupnim ciljem da dragocenostima pokrije celu ruku.

Najskromniji primerci ovog nakita sastojali su se od najmanje četiri prstena povezana međusobno i sa člankom ruke lančićima koji su divno svetlucali zveckajući pri najmanjem pokretu ruke. Skupoceniji komadi imali su po prsten za svaki prst, naravno od platine koja je odskoro ušla u modu.

Duž čitave mreže platinskih lančića bili su posuti skupoceni dijamanti koji su se nastavljali i na platinsku narukvicu blješteći svojim fino izbrušenim površinama. Rezanje i brušenje dijamanata doveo je do savršenstva Van Klif i Holanđani su i danas u tom poslu prvi.

Ali, i ovaj stil bio je i prošao. U pariskoj Ulici de la Pe, koja je diktirala svetsku modu, pojavili su se u izlozima draguljarnica prstenovi inspirisani dekorativnom umetnošću — ravnih geometrijskih linija, bez dragog kamenja, isključivo od čistog zlata i platine. Veliki uspeh doživeo je prsten spojen lancem sa naročitim časovnikom „za koktele“ kako je nazvan ovaj novi ukras.

Sa drugim svetskim ratom i prsten je, u izvesnim slučajevima, ponovo postao oružje, kao njegov daleki predak iz arsenala Bordžija. Hitlerov doglavnik Gering, koji je naročito voleo da se kinđuri i na belim, gotovo ženskim rukama, nosio uvek po nekoliko skupocenih prstenova, u jednom od njih skrivao je otrov.

Ovo je bio predvideo za slučaj, u koji je Gering inače malo verovao, da Nemačka izgubi rat. Slučaj se ipak dogodio i Geringu je prsten dobrodošao da na suđenju ratnim zločincima u Nirnbergu iz njega ispije otrov i tako izbegne izvršenje smrtne presude.

Danas je prsten opet miroljubiv. Pored skupocenog prstenja od brilijanata i drugog kamenja pojavilo se i „umetničko“ prstenje koje kreiraju čak i tako slavna imena kao što je čuveni slikar Pikaso. Kada je umro, tradiciju je nastavila njegova kći Paloma.

***

Da bi pokazali kako lepota ne mora obavezno da bude skupocena, mladići i devojke danas nose prstenje, obično po nekoliko na svakoj ruci, načinjeno od jeftinog ali maštovito urađenog materijala. Trenutno* je u modi prstenje sa istočnjačkim „čarobnim“ znacima ili duhovitim kratkim parolama obično na engleskom jeziku.