Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete


Ovaj događaj odigrao se u vreme kada je svaka oštrija reč značila uvredu časti koja mora da se spere oružjem.

Feliče Kavaloti bio je veoma popularna ličnost. Pisao je pesme, bavio se novinarstvom i politikom, borio se uz Garibaldija kod Milaza i Volturna. U Napulju je upoznao Aleksandra Dimu Oca i sa njim uređivao poznati list „Indipendente“ koji se zalagao za nezavisnost i ujedinjenje Italije.

Rođen 1842. godine u Milanu Kavaloti je postao član Parlamenta 1872. na čelu krajnje levice Radikalne stranke. Zbog njegovih oštrih, pravednih i duhovitih polemika nazvali su ga „Pesnik demokratije“. Odlučno držanje u Parlamentu i životu toliko ga je proslavilo da su mu najpoznatiji umetnici posvećivali stihove, a pero za pisanje, tada u širokoj upotrebi, prozvano je „pero Kavaloti“.

Nikad se ne zna

Ali, Kavaloti se pročuo još po nečemu. Kako je bio vatrenog temperamenta, uvek spreman da se umeša u raspravu i brani svoje mišljenje, često je između njega i članova protivničkih partija dolazilo do teških reči i burnih svađa. U to vreme malo oštrija reč značila je „uvredu časti“ koja je morala da se „spere“ dvobojem.

Krajem februara 1898. između Kavalotija i člana Parlamenta Feruća Makole, direktora lista „Gazeta di Venecija“, došlo je do žučne rasprave oko neke ne naročito značajne stvari u vezi sa štampom. Reč po reč i — zakazan je dvoboj! Feliče Kavaloti imao je tada za sobom već 32 dvoboja i u tom pogledu bio, tako reći, rekorder.

Veče uoči dvoboja Kavaloti je proveo sa prijateljima u kafeu „Aranjo“. Zadržao se do ponoći, ponašao se sasvim obično kao što i priliči čoveku koji je već 32 puta ukrstio oružje na „polju časti“. — U dvoboju se nikad ne zna ko će se od dva protivnika vratiti živ — rekao je prijateljima na rastanku. — Osim toga, ne sviđa mi se taj broj 33!

— Koješta, ostavi se zloslutnih misli! Nisi se valjda uplašio!? — zagrajali su oni.

— Šalim se — odvratio je Kavaloti smejući se. — Dvoboj je glupost, verovatno ćemo raniti jedan drugog i na tome će se završiti. Uostalom, taj Makola nije rđav čovek, nikada ranije nismo dolazili u sukob, a i ovo nije bilo ozbiljno!

I Ferućo Makola proveo je veče u društvu prijatelja, ali nije bio naročito veseo.

— Morao sam da ga izazovem na dvoboj, svi su to očekivali od mene — stalno je govorio. — Već deset dana nemam mira, celi svet me proganja misleći da želim da se izvučem. Svi brinu za moju čast. Jedva čekam da se ovo završi. Ako sutra budem živ, dođite posle podne na čast!

Ujutro 6. marta 1898. godine protivnici su gotovo istovremeno stigli na mesto određeno za dvoboj, u vilu Celere oko 4 kilometra izvan grada. Novinari okupljeni oko vile videli su kako su se Kavaloti i Makola pozdravili klimnuviši jedan drugom glavom. Kapija se za njima zatvorila, a predstavnici štampe ostali su napolju.

Vila Ćelere bila je mali letnjikovac na dva sprata okružen divnim parkom. U jednom krilu zgrade nalazila se napuštena, prazna kapelica i tu su lekari ostavili svoje instrumente, zavoje i ostali pribor koji je mogao da zatreba.

Oštrim sabljama

Uslovi dvoboja, utvrđeni unapred, bili su veoma teški. Sekundanti su se dogovorili da se protivnici bore oštrim, dugačkim sabljama i da se upotrebe visoke zaštitne rukavice kako bi se izbeglo da se dvoboj eventualno prekine zbog neke ogrebotine na ruci.

Posle uobičajenih dugih priprema, odmeravanja terena, bacanja kocke, protivnici su izašli na borilište.

Makola se držao u gardu, to jest u položaju za odbranu, otkrivajući grudi, ali spreman da munjevito odbije udarac. Kavaloti je sablju držao pravo, oštrice uperene u protivnikove grudi. Prva dva napada zaustavio je sudija pošto su se duelanti našli u nedozvoljenom položaju.

Pri trećem napadu Makola je, ugledavši vrh protivnikove sablje na nekoliko santimetara od svoih grudi, naglo stao i varkom tela okrenuo situaciju uperivši svoju sablju Kavalotiju u grudi. U tom istom trenutku Kavaloti je, izgleda sasvim slučajno, sagao glavu i gornjom usnom naleteo na Makolinu oštricu.

Sve to odigralo se munjevitom brzinom tako da čak ni Makola, a kamoli sekundanti i sudija, nisu primetili šta se dogodilo. Niko nije video da je sablja uopšte dotakla Kavalotija, pa ni sam Makola.

Šiknula je krv

Na sudijin znak: „Stoj!“ Kavaloti se povukao za jedan korak misleći da je ranio protivnika i, odjednom, stao kao ukopan. Verovatno je tek tada osetio bol i shvatio da je on ranjen. Sablja mu je ispala iz ruke, usne su mu se nemo pomicale u uzaludnom pokušaju da nešto kaže.

Tada je i Makola primetio da mu je vrh sablje krvav. Kavalotiju su pritrčali lekari dok je on i dalje micao usnama i kolutao očima. Doktor Ćerveli, službeni lekar Parlamenta koji je takođe prisustvovao dvoboju, pomislio je da je reč o nervnom bloku. A onda je iz Kavalotijevih usta šiknula krv.

On, međutim, nikako nije hteo da napusti borilište i tek kada je pao, lekari su uspeli da ga odnesu u kapelicu. Tu su ga položili na nekakav dušek i pokušali da pritisnu vratnu arteriju i zaustave krvarenje. No, krv je i dalje šikljala iz usta i za svega nekoliko minuta Kavaloti je izdahnuo.

Digla se uzbuna, čitava kapelica bila je poprskana krvlju, dotrčala je vlasnica vile grofica od Ćelere, Makola i njegovi sekundanti udaljili su se užasno potišteni, Kavalotijev sekundant i najbolji prijatelj Biconi grcao je u suzama.

Kavalotijevo telo preneto je u salon na prvom spratu vile. Tek tu lekari su ustanovili da je vrh sablje ušao u usta, presekao jezik i poklopac grkljana i ozledio vratne pršljenove.

To, međutim, nije kraj tragedije. Štampa, javno mnjenje, članovi Parlamenta i čitava Italija toliko su se okomili na Makolu da je ovaj poludeo i u duševnoj bolnici izvršio samoubistvo.