Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete
Strogi zakoni protiv ovakve vrste obračuna koji su se stalno usavršavali novim pravilima ostali su vekovimo mrtvo slovo na papiru.
Rešavanje spora oružanom borbom između dva protivnika, kako glasi definicija dvoboja, staro je koliko i čovečanstvo. Pominje se i u „Bibliji“ između Davida i Golijata, u „Ilijadi“ između čuvenih junaka Hektora i Ahila, Parisa i Menelaja.
Međutim, u antičkim civilizacijama dvoboji nikada nisu predstavljali razrešenje nekog ličnog spora između dva borca, a još manje odbranu uvređene časti. Oni su vođeni pre, za vreme ili posle borbe i simbolično su predstavljali sukob dva zaraćena naroda ili vojske.
Prvi takozvani sudski dvoboji potekli su od starih Germana i pominju se u 6. veku. Uzdajući se u „nebesku pravdu“ sud je određivao da parničari ukrste oružje proglažavajući krivim onoga ko dvoboj izgubi ili pogine.
Od Germana sudske dvoboje oberučke su prihvatili i ostali Evropljani, istina nešto kasnije, a sa naročitim žarem Francuzi i Italijani. U tim zemljama ovakav način rešavanja sudskih sporova ukinut je u 16. veku, a u Engleskoj se zadržao sve do 1819. godine!
Evropski rekord
Tek u srednjem veku dvaboj postaje sredstvo za rešavanje pitanja uvrede časti i u početku je koristan jer sprečava da se lični sporovi između feudalaca pretvore u ratove njihovih vojski i pokolju nedužnog stanovništva.
Vremenom dvoboji su se izrodili u bezrazložne sukobe za svaku sitnicu, često sasvim namerno izazvane da bi se dokazala lična hrabrost i veština. U doba kralja Anrija IV Francuska je držala evropski rekord u dvobojima, od 1589. do 1607. godine u duelima je poginulo najmanje 4.000 Francuza!
Običaj izazivanja na dvoboj brzo se sa feudalaca i plemstva preneo na oficire redovne vojske koji su sebe smatrali naslednicima iščezlih vitezova. Iz vojske se za tren oka proširio i na građanstvo, naročito ono koje je imalo više obrazovanje.
Tada je odlučeno da se svi dvoboji, bez razlike, stave van zakona. Ruski vladar Petar Veliki zabranio ih je 1716. godine, a u Francuskoj neposredno pre buržoaske revolucije dvoboj je smatran „uvredom veličanstva“ i za učesnike određena smrtna kazna.
Ovi oštri zakoni ostali su, na žalost, mrtvo slovo na papiru, a dvoboji su se čak — usavršili! Donet je kodeks, odnosno utvrđena su stroga pravila pod kojima će se zakazivati i voditi.
Javna tajna
Uvređeni je u roku od 24 sata trebalo da preko svojih svedoka, sekundanata, izazove protivnika na dvoboj. Oružje je birao uvređeni, ali je bio moguć i sporazum. Borilo se najčešće mačem, sabljom, rapirom i pištoljem. Sekundanti, po dva za svakog protivnika, bili su odgovorni za pravilno odvijanje dvoboja.
Određena je, takođe, težina i dužina oružja, oštrina i oblik oštrice, vrsta i kalibar pištolja. Pištolje, ako se borilo njima, nabavljali su, čuvali i punili sekundanti i davali protivnicima na licu mesta, pred sam dvoboj. Oružje oba borca moralo je biti u dlaku isto.
U duelu sabljama i mačevima sudija bi, pre početka rekao: „Počnite, gospodo!“ Bilo je nedozvoljeno upotrebljavati nenaoružanu ruku. Sudija je morao da se drži što je moguće bliže borcima. Na njegov uzvik: „Stoj!“ borba se prekidala.
Određene su i dimenzije terena za borbu. Dvoboj sabljama i mačevima vodio se na terenu širokom najmanje 3 metra, a oba učesnika imala su za sobom bar 15 metara slobodnog prostora.
U duelu pištoljima sudija bi rekao: „Pažnja!“, zatim: „Jedan, dva, tri!... Pali!“. Bilo je zabranjeno podići naoružanu ruku pre uzvika: „Pali!“.
Svaki protivnik imao je pravo na po 3 metka.
Tokom 19. veka dvoboji su bili u punom cvatu uprkos strogim kaznama i — javna tajna. Mnogi pametni i slavni ljudi stradali su tada kao žrtve duela. Dva velika ruska književnika poginula su u dvoboju: Puškin 1837. u Petrogradu i Ljermontov 1841. na Kavkazu.
Krajem 19. veka u svim civilizovanim zemljama dvoboj je zabranjen pod pretnjom teških kazni: 10 do 30 godina robije u slučaju smrti protivnika. U Budimpešti je, čak, 1908. godine održan međunarodni kongres protiv dvoboja, pa ipak je do njih i dalje dolazilo.
Najduže su se zadržali u Nemačkoj. Ovaj običaj ušao je u modu među studentima pod imenom „menzura“. Od dvadesetih godina 20. veka dvoboji su, praktično, svuda iskorenjeni.
(B. M., Politikin „Zabavnik“ br.: 1204, 24. 01. 1975.)