Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete

Konzul Jovan Milanković snimljen 1911, kao konjički kapetan

Preko Azije do srbije 1918. — 1920.

Malo je poznato da je veliki deo Srpske dobrovoljačke divizije, sastavljene od interniranih austrougarskih vojnika, do otadžbine prevalio azijskim kopnom oko 8000 kilometara i morima i okeanima obišao više od pola planete. Putovanje je trajalo dve godine. O tom neverovatnom puteštestviju donosimo svedočanstvo iz prve ruke...

Otkud Srbi u to vreme u Sibiru i u ništa manje teškim uslovima nego vojnici koji su preko Albanije i Grčke hitali nazad u domovinu?

Prva svetska vojna je bila u punom jeku. U jedinicama tada moćne Austro-Ugarske monarhije je mnogo Srba, ali i Hrvata i Slovenaca. Veliki broj njih prebegao je Rusima, neki su zarobljeni. Srbija je u međuvremenu bila svoju najodsudniju bitku. Svaki vojnik bio je dragocen, te je doneta odluka da se organizuje srpska dobrovoljačka divizija i uputi pomoć otadžbini. Situacija na frontu, a i izbijanje Oktobarske revolucije, poremetili su planove o brzom i efikasnom prebacivanju tih nimalo zanemarljivih snaga u Srbiju.

Valjalo je, dakle, prema domovini krenuti nekim drugim putem. Većina dobrovoljaca slegla se u Odesu, luku na Crnom moru, posebno posle bitke kod Dobrudže. Ni odatle Srbija nije bila daleko, ne bar Solunski front: preko Crnog mora, kroz Dardanele, Bosfor i Egejsko more. Međutim, preko Galicije su prema Odesi nadirali Nemci i Austrijanci. Tada je i pala, na izgled sumanuta, odluka — preko Azije do Srbije.

U Rusiji je plamteo građanski rat, crveni i beli su svoje nesuglasice uglavnom rešavali oružjem i krvavim odmazdama. Nemci, ali i saveznici, umeli su to znalački da iskoriste. A srpska dobrovoljačka vojska je tako želela što pre u otadžbinu.

Zbog krajnje haotičnosti situacije u ruskoj zemlji naši ljudi su morali da se podele u dve grupe. Manja je preko Arhangelska, Murmanska, oko Skandinavije, pored Engleske, kroz Gibraltar stigla da se pripoji Solunskom frontu i kao pobednik stigne u Beograd, i malo dalje.

Veća grupa, oko 17.000, u etapama je krenula težim i opasnijim putem preko Sibira do Vladivostoka, prevalivši osam hiljada kilometara. I dalje morima i okeanima do Srbije.

Kasnije su vreme i ljudi zameli, ili bar pokušali, tragove ove neverovatne epopeje, nezapamćenog putovanja u istoriji jednog naroda. Da bi koltko-toliko osvetlili to vreme i te ljude, za svedoka pozivamo već pominjanog Jovana Milankovića, odnosno njegovu knjigu koja je objavljena 1926. i više nikad. Vodič kroz pisanu reč autora nam je i njegov sin Vladeta Milanković, rođen u Vladivostoku februara 1919., u jeku putovanja dobrovoljaca za Srbiju.

50 rubalja na sat

Svoju priču ispisanu za neka buduća pokolenja Jovan Milanković započinje u Odesi:

„U februaru 1918. krenuo sam iz Odese kao Generalni Konsul, a tamo, u tom svojstvu, bio sam samo nekoliko dana, jer sam odande morao da bežim od neprijatelja. Tada se nisam mogao nadati da ću u Rusiji i na Krajnjem Istoku provesti sve do februara 1920. godine. Blagodareći Muravjovu, boljševičkom komandantu, lepo sam se evakuisao sa svima našima iz Odese...“.

Mada „Uspomene iz Sibira“ kod nas nisu objavljivane posle poslednjeg svetskog rata, uglavnom zbog autorovih beležaka o ponašanju revolucionara u revolucionarnoj Rusiji i opisa ne baš lepih prizora, Jovan Milanković će — bez obzira na svoja politička opredeljenja — zapisati da su srpskim dobrovoljcima i te kako pomogli Lav Trocki i Georgij Čičerin, najbliži saradnici Lenjina, šaljući im novac koji im je omogućio da na svom putešestviju savladaju mnoge prepreke.

Po svedočenju našeg čoveka koji je bio neposredni svedok zbivanja koja su umnogome izmenila političku kartu sveta, u tim prvim danima boljševici su bili prilično loši vojnici. Navodi primer iz Samare (danas Kujbišev) gde su „crveni“ plaćali „50 rubalja na sahat onome ko ume rukovati topom!“ Zapisaće, još, da su spomenik Aieksandru II u istoj varoši pokrili daskama i crveno obojili, kao ukras parka.

Bez obzira na mnoge neugodnosti koje su doživljavali od boljševika — pored ostalog i skidanje epoleta s uniformi srpskih vojnika — naš konzul će zabeležiti da je s lakoćom izdejstvovao dopuštenje za slobodu kretanja svojih ljudi, kao i zabranu premetačina po njihovim sobama.

Crkva sa zvonom u vagonu

U tim olovnim vremenima Rusije jedino što je manje-više funkcionisalo bila je železnica, i to ona transsibirska, najduža pruga na svetu. Našim ljudima je valjalo od Čeljabinska, preko Omska, Novosibirska, Krasnojarska, Bajkala, kroz Mandžuriju, Kinu, do Harbina i na kraju do Vladivostoka. Vozovi ovom trasom i danas putuju petnaestak dana.

Više od godinu dana je Jovan Milanković sa ženom Marijom i sinom Časlavom živeo u vagonu danonoćno organizujući prebacivanje naših izbeglica prema Vladivostoku. A kakvi su to bili vagoni vrlo upečatljivo svedoči sam konzul:

„Jedan vagon Kitajske Istočne Železnice, sem širine i udobnosti sedišta u kupeima, ima na svakoj strani napravu za dizanje sedišta, tako da se u svakom vagonu dobije po 36 postelja. Naše izbeglice imale su u Sibiru i vagon-crkvu sa oltarom, ikonostasom i zvonima. Sibirske železnice imaju i vagone — kupatila i vagone — biblioteke i vagone — salone sa pokretnim stolicama i foteljama. Svaka stanica ima ogromnu kulu za vodu. Svaka stanica ima kupatilo i stalno vruću vodu za čaj. Čak i lokomotive imaju slavine za uzimanje vruće vode u čajnike.“.

Vozovi su išli i na minus 45° C. „Preko zaleđene Angare nalazi se jedan bedni pontonski most koji sa stanice vodi u varoš Irkutsk, sad je rastočen, a prelazi se preko leda, i telefonski direci u led postavljeni. Ačinsk je sav zavejan u snegu, da su plugovi morali čistiti prugu... Strašan vetar briše po stepama i sitan sneg ubacuje u vagone, na 5000 vrsta sam sneg i led...“.

Amerikanci nude posao

Često se dešavalo da stanice na transsibirskoj trasi zbog zakrčenosti nisu mogle da prime sve vozove, pa se nedeljama stajalo na otvorenoj pruzi. A i kad bi stigli u stanicu, namrgođeni šefovi su znali da vagone s našim ljudima prebacuju na sporedne koloseke, da tu danima čame. Jednom je Lazar Berat, posilni Jovana Milankovića, morao revolverom da primora mašinovođu da njihov vagon prikači na pravi voz. Nije bila retkost da šefovi stanica, po sistemu ko da više, licitiraju prvenstvo prolaza.

Neverovatno je koliko je Jovan Milanković sretao naših ljudi po Sibiru koji je dotad poznavao samo iz „Zapisa iz mrtvog doma“ Dostojevskog. U Tomsku je našao inženjera Lauševića koji je već 30 godina bio u službi sibirskih železnica. „Iz Harbina vodi železnica kroz živopisne predele u Rusku Sibiriju, u Usurijsku Pokrajinu, kroz mnoge tunele i smele sagrađene vijadukte. Ovu prugu gradili su Srbi inženjeri sve do Vladivostoka: Jugović i drugi...“.

Naš svet je onda i tamo stizao u potrazi za poslom i boljim životom. „Biisk je bogato mesto produktima meda i hrane (pšenice). Tu Amerikanci podižu fabriku tkanina. Ovi su hteli naše izbeglice tamo da koloniziraju i da tamo u fabrikama rade. Ja to nisam dopustio...“.

Verovatno sudbina nije dopustila da Jovan Milanković strada već na početku putovanja:

„U Omsku smo živeli na stanici i doživeli jednu strahovitu eksploziju u neposrednoj blizini naših vagona, kad su nesmotrenim istovarom baruta zapalili se vagoni kraj nas puni municije puščane i topovske. Blagodareći slepom slučaju granate i šrapneli su uzeli drugi pravac i leteli iznad naših glava tako da su se našim vagonima samo sva vrata razbila i sva prozorska okna popucala. Eksplozija je raznela oko 50 vojnika. Posle dva sahata video sam jednu čovečiju glavu na krovu kuće sproću mog vagona, a pored voza kosti i krpe od čovečija mesa...“.

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete

Konzul sa svojom suprugom Marijom i sobaricama u trenucima odmora na otvorenoj pruzi blizu Omska

Mleko na — metar

Tri puta je naš kohzul Jovan Milanković morao da prokrstari Sibirom prikupljajući vozove s izbeglicama. U to vreme njegova supruga Marija, koja se u Vladivostoku porodila februara 1919. i na svet donela Vladetu, kupovala je mleko na — metar. „Mi smo našima, kad su prvi put u Sibir preko Jarana došli, od šale pričali kako se tamo mleko prodaje na aršin (metar). Pošto nam nisu verovali, to smo im pokazivali duge, bele, čvrste table ili poluge od mleka. Takva je zima bila.“. Ali se zato „na samoj žetezničkoj stanici mogla dobiti cela pečena ćurka za 1 rublju“. U Hrabinu su, međutim, brijanje plaćali 100 rubalja.

Nemoguće je u jedan novinski tekst smestiti sve dogodovštine i prelepe opise krajeva i ljudi iz pera Jovana Milankovića, svedoka jednog neverovatnog putovanja oko 17.000 ljudi, žena i dece koji su želeli što pre u otadžbinu. Zato čitaocima uskraćujemo i samo ovlašne beleške putovanja morima i okeanima od Vladivostoka do Trsta. Mada je to putovanje bilo kraće — tri meseca — i sa sasvim izvesnim ciljem, ni tu našim ljudima nije nedostajalo uzbuđenja.

Američkim brodom „Šeridan“, kojim je konzul Milanković među poslednjim našim izbeglicama krenuo put domovine, putovali su preko Japana, Filipina Singapura, Cejlona, Crvenog mora i Sueca sve do najsevernije jadranske luke. Jovan Miianković je sa ženom Marijom i sinom Vladetom koji je tek prohodao stigao u Beograd 6. maja 1920. Tu ga je sačekao najstariji sin Časlav, sedamnaestogodišnjak, koji je takođe prošao Sibir i ranije se vratio kući. Nekoliko dana kasnije upoznao se sa svojim četvorogodišnjim sinom Dušanom koji je 1916. ostao kod bake u Aradu. .

Na kraju zapisa zabeležio je ovo:

„Tu je kraj moje Albanije, tu je kraj moje kalvarije od 1914. do 1920. godine“

Jovan Milanković je kasnije bio naš konzul u Marseju, Minhenu i Varšavi. Umro je 1936. godine.

Verovatno bi ova jedinstvena knjiga, najiscrpniji dokument sibirske golgote srpskih dobrovoljaca, još prašnjava čamila u nekoj privatnoj biblioteci da je Živorad Krstić, kolekcionar iz Beograda, zajedno sa još pet putopisa iz tog vremena i prostora nije jesenas (1990.) izložio u Biblioteci grada Beograda.